BESKRAJNA LJUBAVNA PRIČA

Poglavlje drugo

Kazivanje četvrto

Ako Živadin nije imao prilike da doživi sve ono što se „daleko“ od njegovog dvorišta i kućerka dešavalo u Drugom velikom ratu, Stevanu je sudbina dodelila pomalo neobičnu ulogu u njemu. Ni u Stevanovom selu neobičnog imena nije bilo borbi i slavnih bitaka, pobeda i poraza, ali je nadomak sela bila velika šuma. Baš tu šumu odabrali su pripadnici one volšebne, narodne vojske, da u njoj smeste baze u kojima su se krili, iz kojih su odlazili i u koje su se vraćali posle svojih akcija.

Pored već pomenutih vojski, na tom prostoru je, (od onih koji su posle Prvog velikog rata tu ostali, a govorili i dalje jezikom, već odavno mrtvog Velikog zapadnog carstva), načinjena još jedna, možda i najgora od svih. Obučeni u crne i nekako preteće, ali nesporno vrlo elegantne uniforme, šepurili su se tom malom ravnicom, po svim selima i gradovima.  Otuda je za „narodnu vojsku“ bilo vrlo rizično da se okuplja na tom prostoru i formira bilo kakave vojne formcije, pa su se povlačili u ilegalu i svuda gde su smatrali da je, koliko-toliko bezbedno, pravili svoje baze.

Stevan nije pripadao ni jednoj od tih vojski. Odavno je shvatio sav besmisao ratovanja. Zato je nastavio da baca i sakuplja mreže po Velikoj reci, kad god je to bilo moguće. Jer, Velikom rekom sada su plovile velike lađe, natovarene raznim oružjima i ratnim materijalom, a patrolirali su i naoružani čamci i manji brodovi. Ipak, kad su ga zaticali na reci, nisu mnogo obraćali pažnju na njega. Koliko on nije bio zainteresovan za njih i njihov rat, toliko ni oni nisu marili za njega, njegov čamac i mreže.

Ipak, Stevan je dobro znao ko je ko u selu i ko kojoj vojsci pripada. Oni u crnim uniformama, nisu se ni skrivali, ali tačno u glavu je znao ko iz sela pripada onoj drugoj, ili gaji velike simpatije prema njoj. Neki od njih bili su i Stevanovi dobri prijatelji.           U takvim okolnostima, hteo, ili ne hteo, Stevan je morao biti, s vremena, na vreme, uvučen u njihove ratne rabote. Nešto od tih događanja, i Stevanovom učešću u njima, pripovedač ove priče je, još kad je imao sedamnaest godina, pročitao u nekoj knjizi koja je govorila o ljudima iz sela neobičnog imena, koji su na bilo koji način doprineli pobedi u tom Velikom ratu.

Jedna od tih priča je govorila o Stevanovoj „neviđenoj hrabrosti“, kada je jedne noći, pod „kišom neprijateljskih kuršuma“, sa još jednim meštaninom, prevezao pun čamac hrane do tih baza koje su sa jedne strane bile opkoljene neprijateljem, a sa druge vodom od poplave koja je te godine bila nezapamćena.

Te noći Stevan je učinio veliki podvig za ojađene ilegalce i „njihovu stvar“, a da sam toga nije bio svestan, niti je za njega to išta značolo, osim lomatanja noću, bez svetla i mesečine, po šumi u pretovarenom čamcu.

Šta se sa ilegalcima dešavalo kada se povukla voda, pripovedaču nije poznato. Može samo da pretpostavi da su i tada, po ko zna koji put, umakli onima koji su ih uporno ganjali, a to je kod ovih izazvalo strašan gnev, jer…

U svitanje jednog julskog dana, razmileli su se po selu i iz znojavih postelja isterali svu nejač – žene i decu. Muškarce su kundacima i pucnjavom u vis odvajali od njihove krvi. Ali nisu ih terali da se vrate kućama, već su ih puštali da, na pristojnom odstojanju prate svoju nejač koju su im odvodili i konačno, sa sve četiri strane sela, saterali u crkvu, oko čijih zidova su već bile naslagane gomile slame i suvog drveta.

Kada su oko podne vrata crkve bila nekako zaključana i kada je utihnula vriska iznutra i vika spolja, nekakav oficir se popeo na improvizovano postolje i tu sa svojim bezumljem i besom, šetkao levo-desno neko vreme, da uveri očeve, braću i muževe  koji su ga posmatrali, da je zaista namerio to u šta niko nije želeo da veruje. A onda je zagrmeo.

- Ako u roku od deset minuta ne saznam od nekog od vas gde su baze u Velikoj šumi, narediću da se crkva zapali!

Stevan je za sve što se u selu događalo saznao malo pre nego što je onaj oficir na piedastalu mržnje i osvete izgovorio ovu rečenicu. Noć je proveo na Velikoj reci spremajući mreže koje će u zoru spustiti u njenu utrobu. Za događanja u selu saznao je, od koga drugog, nego od Janike.

Ubogi i verni Janika, se na obali reke pojavio mnogo ranije, čim je shvatio da ni za svoju ni za Stevanovu nejač ništa ne može da učini i da Stevana nema. Iz sveg glasa je pokušavao da ga dozove, dok se ovaj borio na sredini reke sa maticom i mrežama, mahao rukama, palio vatru, ali Stevan ništa nije ni čuo ni video. Tek kada se na reci pojavio jedan od onih ratnih brodova, i kada je shvatio da od ulova tog dana neće biti ništa, okrenuo je svoj čamac ka obali i tada spazio Janiku. Nije previše mario što se ovaj neobično ponaša, a pogotovo nije slutio razlog tog ponašanja. Čak mu se i smejao u sebi, misleći da se napio, pa budali. Ali ka obali se nije uputio samo Stevanov čamac. I onaj ratni brod se oprezno približavao istoj obali i na pedesetak metara od nje bacio sidra. Sa boka se spustilo nekoliko čamaca, u koje se ukrcalo po desetak vojnika, snažno zaveslalo ka obali i gotovo istovremeno sa Stevanom pristali uz nju. Prvi se na obalu iskrcao mlad i stasit oficir i uputio Stevanu i Janiki koji je od straha samo mlatarao rukama i pokušavao da nešto kaže. Kada je oficir pristigao, Janika se skamenio od straha, a Stevan, i dalje ravnodušan, pozdravi oficira na njegovom jeziku, na šta se ovaj nije nimalo iznenadio, već sa kiselim osmehom na licu, upita Stevana šta se to dešava sa njegovim ciganskim prijateljem. Stevan ponovo pogleda u Janiku.

- Zapaliće… zapaliće crkvu… – vikao je Janika i pokazivao u pravcu sela.

- Ko… zašto…? – pitao je Stevan.

- Zatvorili decu i hoće da zapale…

Stevanu se zgomila čelo i smrači pogled. Mladi oficir, nestrpljiv da sazna šta se dešava, dohvati Stevana za rame i okrete ga prema sebi.

- Neko hoće da zapali decu u crkvi, ako sam dobro razumeo,- odgovori Stevan i ponovo se okrete Janiki koji je mlatarao glavom u znak potvrde Stevanovih reči, iako ništa nije razumeo. Mladom oficiru nije trebalo ništa više da bi reagovao. Viknu nešto vojnicima koji su bili okupljeni u polukrug oko njih i za tren se ta gomila pretvori u vojnu formaciju. Svi potrčaše za Stevanom i Janikom koji su već odmicali ka selu.

Dok je onaj nabeđeni oficir, na svom tronu ispred crkve čekao da protekne ultimatum koji je postavio, iz pravca reke se pojavila mala vojna formacija. Odmah ju je prepoznao po uniformama. Već se spremao da raportira i, pun ponosa zbog svog dela, očekivao da bude nagrađen. Oštrim koracima je sišao sa postolja i uputio se u susret mladom oficiru. U svom zanosu nije primetio kada je mladi i stasiti oficir iz futrole izvadio pištolj i sa par metara ga pogodio pravo u čelo.

Da se ovo nije dogodilo, naša priča bi se uskoro završila, jer ne bi imao ko da je nosi i nasledi njenog rodonačelnika, jer se baš on, kao desetogodišnji dečak, tog dana našao u crkvi koja za malo nije bila zapaljena.

Beskrajna ljubavna priča

POGLAVLJE DRUGO

Kazivanje treće

Ako se najveća bitka u Prvom velikom ratu vodila tu, u Živadinovom dvorištu, kako to već pomenusmo, ovaj Drugi se baš i nije mogao videti u svoj svojoj strahoti sa mesta gde se ta bitka vodila. Vojska koja je bila slavom ovenčana u Prvom, u Drugom nije uspela ni mobilizaciju da izvrši kako dolikuje. A i da jeste, Živadina bi to mimoišlo, jer se nikada nije potpuno oporavio od teške bolesti, pa je bio neupotrebljiv za vojsku.

Mnogima ni danas nije sasvim jasno kakav se to rat u to vreme vodio na ovim prostorima. Regularna vojska se raspala, a parčad se razasula svuda. Neki delovi su bili sakupljeni i pokušalo se da se ponovo uspostavi neki red i poredak vojni, ali sve se završilo na pokušaju.

U isto vreme iz naroda je, na volšeban način, iznikla neka druga, narodna vojska. Ta vojska nije ostala samo na pokušaju da se organizuje. Naprotiv, doživela je veliki uspeh i, na kraju tog užasa, izašla kao regularna i priznata.

U početku, obadve ove vojske, kao i ona koja se prelila preko granica u želji da zavlada svetom, uglavnom su samo prolazile, i to retko, drumom koji je povezivao dve varošice i koji se mogao videti sa mesta gde se sa svojim ukućanima, šćućurila Živadinova straćara, ali i sa njiva i pašnjaka koji su se navaljivali sa obadve strane tog druma. Na tim pašnjacima, dvoje najstarije Živadinove dece, Katarina i Radiša, napasali su gazdinu stoku preko celog dana dok je na njima bilo šta da stoka popase.

Da s vremena na vreme sa pijace u maloj varošici seljaci nisu donosili pokoju vest o borbama na ovom ili onom frontu, o zulumima koje su vojske činile jedna drugoj, o streljanjima nedužnih, Živadin ne bi ni znao da se tamo negde ratovalo. Te vesti ga nisu zanimale, čuo ih je sasvim slučajno u dućanu ili od seljaka koji su mu dolazili u radionicu nekim poslom. A on, Živadin, nikada o tome nije progovorio ni reči. Usporen i jektičav deljao je nezgrapnu parčad drveta i od njih vajao držalje, paoke, rude. Kao da je svu ljubav koju je oteo od svoje porodice poklanjao nekom balvanu ili dasci, kako bi od nje načinio savršen oblik onoga što je trebalo da se načini.

A ta porodica, podčinjavala mu se bez pogovora, osim što je Dušanka svoju pokornost, ili nepokornost, uvek umotavala u nekakvu naročitu blagost i tako uspevala da proturi svoje suprotstavljanje, a da Živadin to i ne primeti. Gledano sa strane i sa malo pronicljivosti, ne bi se pogrešilo kada bi se zaključilo da je, zapravo Dušanka vodila glavnu reč u kući. Živadinova prgavost i oštra zapovednička reč, neprimetno se topila i još neprimetnije preoblikovala kroz Dušankinu nasmešenu blagost u ono što je zapravo ona želela da se u kući događa. Da li se Živadin, nemoćan pred Dušankom, pretvarao u samozadovoljstvu kako ga svi bez pogovora slušaju, ili zaista nije primećivao da se sve što je rekao pretvaralo u ono što je Dušanka zamilsila, nije niko uspeo da dokuči. U svakom slučaju, na ovaj ili onaj način, u kući je uvek sve funkcionisalo besprekorno. I niko nikome nije osporavao autoritet.

Bilo je i teških i mučnih trenutaka i vremena, naročito tih godina rata, kada su svi koji su tuda prolazili čapnuli ili oteli po malo. I svako na svoj način. Živadin ih je jedino po tom načinu i razlikovao. Mrgodan i čangrizav kakav je bio, a od kada je oboleo postao je i sitničav, teško je preboljevao svako otimanje, makar to bili i otpaci od njegovih balvana. Takvi kao on su uz sve što jesu, još i velike kukavice, sav svoj gnev iskaljivao je za večerom i najčešće na deci. Ali, pod blagim majčinim osmehom, kome je dodavala još i pomalo ironije u takvim trenucima, i deca su svikla da sve to što čantra odlazi negde u nepovrat i da ga samo treba pustiti da se isčantra.

I tako, ne može se reći da je rat bilo šta značajno doneo ili promenio u zaseoku nadomak male varošice, a naročito u trošnoj Živadinovoj kući i njenim ukućanima koje je oduvek on nešto kinjio, a Dušanka im ulivala snagu i ljubav da održi sve u nekakvom neporemećenom skladu. I pored sve nemaštine i nedaća koje ih nisu mimoilazile kao i sve koji su živeli sličnim životima, u porodici Živadina Milinkovića osećao se taj sklad i neka naročita toplina, kakve nije bilo ni u porodicama koje su za to imale mnogo više uslova i razloga. Pa i taj tako namćorast Živadin, nije mogao da štrči iz tog sklada i ljubavi koja ga je gutala i činila nemoćnim u svojoj namćorosti.

Tek kada je rat prošao u toj skladnoj porodici dogodila se velika promena.

Beskrajna ljubavna priča

POGLAVLJE DRUGO

Kazivanje drugo

Ako bi se ono što se dešavalo onog dana kada su se Živadin i Dušanka venčali moglo nazvati svadbom, onda je to bio skroman pir uz prisustvo dve porodice, uže familije i nekoliko prijatelja, uz skroman ručak i malo rakije i vina, koliko da se nazdravi mladencima. Lila je kiša, ona jesenja sitna i dosadna, ona koja se još danima nosi u kostima. I sve je trajalo samo dok se po golim granama nije počeo hvatati sumrak.

Živadin je svoju robusnu nevestu odveo u tesnu radionicu u kojoj je jedan ugao uredio kao ležaj, uneo bubnjaru i par stolica postavio pored tezge. Mati mu je dala nešto glinenog posuđa za kuvanje, a sve ostalo je načinio sam od drveta, kašike, viljuške, čanke, pa čak i dve čaše.

Pošto nema ničeg prirodnijeg nego ono što se desi kad muškarac i žena legnu zajedno u krevet, makar im to bilo prvi put u životu, po tome kada je plod tog čina ugledao svetlost dana, može se zaključiti da su te prve noći stvorili svog prvog potomka. Živorad baš i nije bio previše srećan kada je video da se iza muklog i dugog stenjanja i škripanja zubima njegove Dušanke, na istom onom krevetu u ćošku njegove radionice, rodilo žensko. Nadao se nasledniku svog zlatnog zanata i dokazu svoje tvrde i opore muške prirode.

Kao i u priči o Stevanu, ni u ovo vreme pripovedač ove pripovetke nije bio i njen svedok, pa isto tako ne može tvrditi da li je i ovaj neskladni par vezivala ikakva ljubav, iako je to u ljudskoj prirodi. Ali, ovo je ipak priča o ljubavi, pa treba verovati da dvoje ljudi, muškarca i ženu koji nemaju nikakav drugi razlog da bi činili jedni sa drugima to što čine, konačno vezuje baš ta ljubav, ma kakva ona bila. Živoadin nije svoje nezadovoljstvo ishodom svoje prve bračne noći promenio nikada. Ali Živadin je, reklo bi se, rođen sa izrazom nezadovoljstva na svom licu. Obzirom da je taj izraz na licu nosio kud god išao i šta god se dešavalo sa njim i oko njega, bio je prihvaćen kao namćor. Prva koja ga je takvog prihvatila bila je njegova Dušanka. Možda je baš to i bio razlog što se prema njoj uvek odnosio sa dozom blagosti i mekoće u rečima koje je njoj upućivao.

Dušanka je bila njegovo naličje. I kada se radilo o najozbiljnijim stvarima, mukama i problemima, u uglovima njenih usana uvek je visio smešak, osmeh koji je samo čekao da se desi. Nije bilo posla koji se nije hvatao za njene ruke i bio sa nekom neshvatljivom voljom i snagom urađen, najbolje što je moglo. Svuda je stizala i sve je na vreme bilo zgotovljeno. I nadničila je sa svekrom i svekrvom. I ne bez rezloga, selo se pitalo šta je jednu takvu mladu ženu nateralo da sve to podari jednom namćoru, kakav je Živadin bio.

Vreme je prolazilo i Dušanka je svake druge godine rađala po jedno dete. Rađala ih je sa istom onom lakoćom sa kojom je i sve drugo radila i prihvatala. Prvo im se rodio sin Radovan, a onda još dve ćerke.

Čim bi prohodala i mogla da urade nešto sama, deca su učena da budu korisna svojoj porodici i da cene sve što je stečeno. Nedugo, posle rođenja Katarine, njihove prve ćerke, obe Živadinove sestre su se udale, a Živadin i Dušanka su dobili svoj prostor u zajedničkoj brvnari. Svekrva Stana, volela je Dušanku kao svoju ćerku, a kako i ne bi. Takvo se čeljade ne može ne voleti.

Kada je Dušanka rodila i četvrto dete, kao da se nešto urotilo protiv njihove skladne porodice. Živadin je naprasno oboleo na pluća. Dugo je krkljao i kašljao toliko da ga je to zaustavljalo bilo gde da se našao i bilo šta da je radio. Namćorast, kakvog ga znamo, odbijao je da ode lekaru i niko nije smeo to ni da pomene, čak ni Dušanka. Kada bi mu i pokušala reći bilo šta u vezi njegovog sve težeg kašlja, razbesneo bi se i vikao, sve dok jednoga dana nije toliko iznemogao da jedno jutro nije ustao iz kreveta. Svi su pomislili da ga je Bog ili Đavo odveo sebi. Ali Živadin je bio žilav i samo je nestalo namćorastog čantranja u njemu. Primljen je u bolnicu i mesecima lečen od tuberkuloze. Da je bio manje žilav i namćorast, možda ne bi pretekao. Ovako, pričalo se posle da je preživeo iz inata.

Nije to bila jedina pošast koja ih je tih vremena zadesila. Gazda je prodao imanje da bi se preselio u malu varošicu. Novi gazda nije trpeo da mu se sluge motaju po dvorištu, pa su morali da se presele na drugo mesto. To drugo mesto bila je neka napuštena kuća od čvrstog materijala, ali oronula i pretila da se sama sruši. Milinkovići su rođeni vredni, kao mravi i nekako su, uz pomoć ljudi iz sela koji su ih kao takve cenili, uspeli da je osposobe da se u njoj može živeti.

Živadin se vratio iz bolnice i odande doneo samo ono što je sa sobom poneo – prgavu i namćorastu narav. Nije više mogao ni upola onako i onoliko da radi. Ta uskraćenost za ono što je najviše voleo, pojačala je nekakav bes u njemu i postao je namćor nad namćorima. Ono što nije mogao sam, tražio je i terao svoju čeljad da rade umesto njega.

I kada se sve nekako vratilo na svoje mesto i mislilo se da će se moći nastaviti sa životom kakvim se i pre toga živelo, došao je novi rat.

Beskrajna ljubavna priča

POGLAVLJE DRUGO

Kazivanje prvo

Nekako u vreme kada se završava prvo pripovedanje o našem rodonačelniku ove priče, Stevanu Avramoviću, započećemo pripovedanje o događajima koji su se događali sa druge strane Velike reke, u zemlji koju su oni na levoj obali zvali Preko.

Iako je na desnoj obali Velike reke živeo isti narod kao na levoj, ipak se sve iza te tanke plave linije prilično razlikovalo. To je reklo bi se i razumljivo kada se zna da je ta tanka plava linija na geografskim kartama predstavljala granicu između dva carstva, jednog istočnjačkog i drugog zapadnjačkog. A ta dva carstva su se mnogo razlikovala po svemu, osim po tome što su mnogo vremena pod svojom vladavinom držala jedan isti narod. Tako je i razumljivo da je taj podeljeni narod vremenom primio neke osobine svojih vladara i postao različit.

Međutim, vreme u kome se živelo na tako malom prostoru, donosilo je i sličnosti u načinu življenja. Tako je na obe strane bilo bogatih i siromašnih, gazda i nadničara i položaj svakih od njih je bio isti na obe strane. Uostalom, tako je od pamtiveka i ti odnosi i životne sudbine se nisu nikada menjali.

Za glavnog junaka ovog drugog poglavlja, životna priča je odabrala Živadina Milinkovića, momka od dvadesetdve godine, sićušnog, ali žilavog i okretnog. Bio je najstariji potomak u porodici Milinkovića u kojoj je bilo još četvoro dece, dva brata i dve sestre. I oni su, kao i Avramovići bili nadničari, s tom razlikom što su živeli u brvnari u udaljenom i zaklonjenom delu gazdinog dvorišta.

Bio je to zaseok, nadomak male varošice, na obali jedne manje reke, koja se, na nepun dan svog putovanja odatle, ulivala u našu Veliku reku. Predeo je bio brdovit i veoma lep, možda jedan od najlepših i Prekoj zemlji, ali nekome ko se svakoga dana bori za goli život, to nije mnogo značilo.

Živadin nije ratovao. Tek se rodio, tačnije imao ni dve godine kada je rat započeo. Ni ne seća se mnogo tog strašnog vremena, iako se prvih godina rata, najveća bitka u tom ratu vodila u njegovom dvorištu. Jedan od najslavnijih vojvoda, koji je tu bitku i vodio, bio je rodom iz susednog sela. Ali Živadin ni njega ne pamti. Samo je slušao priče o slavom ovenčanom zemljaku i nije se osećao nešto posebno ponosan zbog toga.

Naš junak se tek vratio sa trogodišnjeg služenja u vojsci koja je još uvek pomalo mirisala na lovorike pobrane u tom ratu, mada se po njima sve više hvatala memla. Iz te vojske doneo je nešto dragoceno i za sebe i za svoju porodicu. Naučio je da pravi kola, konjsku i volovsku zapregu, jarmove… i bio u tome vrlo vešt i uspešan. Od proleća do jeseni, uz svesrdnu pomoć gazde kome su nadničili, u tom istom dvorištu nikla je mala radionica za pravljenje i opravku zaprega i svih drugih alatki i mašina koje su se mogle napraviti od drveta. Živadin se otarasio nadničenja i dane je provodio u radionici. Mnogo je posla bilo, pa se i pored dela koji su plaćali gazdi za dobru volju, moglo solidno zaraditi.

Jedne novembarske večeri, 1935. godine, ušao je u brvnaru poslednji, unoseći sa sobom miris čamovine i neki nemir i seo iza svoje drvene kašike za večeru koja je već poodmakla.

- Šta je Živadine, zašto toliko kasniš? – pitao je otac.

- Imao sam nešto da završim…

- Jednom ćeš odseći prste ili ruku u tom mraku. Pod fenjerom se ne radi sa oštrim alatom.

- Turpijao sam samo,- reče Živadin izbegavajući da se sretne sa očevim pogledom preko stola..

- Ti imaš nešto da kažeš, čini mi se,- značajno ga pogleda otac.

- Ja bih da se ženim,- istrese Zivadin reči kao vreo žar iz golih ruku.

- Ti bi da se ženiš. A gde misliš da dovedeš tu nesrećnicu? Vidiš i sam da nas je puna kuća. I ko je ona, kako ja da ne znam?

- Dušanka Mićina.

- Naš’o lonac poklopac. Pa ona može tako sićušnog u zubima da te nosi. A i starija je od tebe, koliko se ja sećam.

- Znam, ali… ona me ‘oće… ‘oće me iako…

- Možeš da je vodiš u tu tvoju straćaru od radionice, pa na šuškama spavajte.

- To sam i mislio. Sve ću sam napraviti.

- Znam da ‘oćeš, vredan si, to ne sporim.

- Tražim samo tvoj blagoslov. Sve drugo ću sam.

- Imaš ga,- reče otac, posle kratke zamišljenosti i odloži kašiku u čanak, ustajući od stola.

Živadinu laknu, a u milsima se preseli u buduće vreme kakvo je sanjao za sebe i svoju buduću porodicu.

Beskrajna ljubavna priča – nastavak peti

Pripovedač ove priče bi najviše voleo da je bio savremnik našeg junaka u vremenu o kome sada pripoveda neke detalje samo po sećanjima i nagađanjima. Možda bi nekako dokučio ili nazreo tajnu koja se krila u njemu. Da je to bilo moguće, ja bih vam, baš sada i baš na ovom mestu, mogao sa sigurnošću reći da li je naš Stevan Avramović osetio i ljubav prema mladoj i ubogoj svinjarici, koja, istini za volju nije bila uopšte ružna, kao posao koji je obavljala, naprotiv. Posebno se u njenim zift-crnim očima mogao videti nekakav poseban sjaj koji niko ne može da prenebregne i ne zapazi.

Bilo kako bilo, sa sigurnošću se može tvrditi da je Stevan, polse tog neobičnog susreta, na još neobičnijem mestu, sve češće na svom putu do Velike reke i nazad do kuće,  pogledom tražio tu sićušnu priliku na mestima gde ju je obično i ranije viđao, ali mu to nije privuklo pažnju. Čini se kao da ju je sada mnogo češće sretao nego ranije, pa možda nećemo pogrešiti ako zaključimo da je i ona njega čekala da se, u neko uobičajeno vreme, pojavi iz šikare. U početku su se samo pozdravljali i poneku doskočicu razmenjivali. Ona njemu za vesla i ribu koju je često teglio na ramenu u velikom džaku, a on njoj o svinjama koje su u to vreme obično bile zavaljene u blato. Doskočice su se pretvorile u poneko pitanje i odgovor, pa malo, po malo u kraće razgovore. Ne retko je Stevan oz svog džaka vadio po par komada šarana, ili čak štuku, soma i davao joj na poklon, a ona je ponekad znala da mu isplete poneku kotaricu za ribu koju je u njima nosio svojim stalnim mušterijama.

Sve ove sitne detalje mi ne bi nikada saznali da se po selu nije pričalo kako ga slučajni prolaznici, pecaroši, ili seljaci koji su isto tako čuvali svoje svinje na nekom mestu ne tako udaljenom od mesta gde su ih mogli videti. Jedino što ne znamo, i možamo samo u svojoj mašti zamišljati, jeste o čemu su govorili dok su tako sve duže i duže stajali.

U tim susretima, na koje su se već svi navikli, proteklo je dosta vremena. Sa prvim snegom u novembru, sa padine dolme, one prema reci, nestalo je te slike. Niko to nije primetio, jer je počelo vreme kada se svinje više ne isteruju na ispašu, niti alasi izlaze na reku. Ali nije dugo trebalo da selo primeti mladu i sitnu svinjaricu kako do svojih obora, u dvorištu gazde Lajoša, ne ide više istim šorom kojim je išla do tada. Dolazila je iz pravca Stevanove kuće i svi su znali šta se dogodilo.

Bosiljka se zvala i sada je i celo selo saznalo za njeno ime. Bosiljka Stevanova, tako su je počeli zvati. I nije više bila tako odrpana i prljava kao ranije. Kao da se respekt koji su seljani imali prema Stevanu preneo i na nju, a ona je to znala da prepozna i samo se smeškala. Nije samo to bio razlog osmeha na njenom licu. Bekstvo iz ubogosti u kojoj je do tada živela, u Stevanovu ubogost koja je bila daleko manja od njene, za nju je bilo kao prelazak u carsku palatu, pa makar i kao poslednja sluškinja.

I ne bi nas mnogo interesovalo pitanje s početka ovog pripovedanja – da li se među njima rodila ljubav, ili se rodilo nešto drugo, da nije bilo jedne neobične činjenice. Od prvog dana, pa sve dok su zajedno hodili po zemlji, nikada ih niko nije video zajedno van kuće. Šta se u kući događalo, to nam tek nije niodkuda doprlo do saznanja. Znajući Stevanovu narav do tada, to i nije bilo toliko neobično. Ono što je bilo neobično i nije se uklapalo u tu narav, je to da se Stevan, od tada, pa nekoliko narednih godina, retko pojavljivao u selu, pa čak i kod Janike. A u tim retkim prilikama na licu mu se mogao videti neki nedefinisan izraz ćutanja i udaljenosti.

U godinama koje su sledile, u kući Stevana Avramovića se često čuo dečji plač. Bosiljka više nije mogla biti svinjarica, ali je nadničila po selu kad god je to mogla. Posle desetak godina u kući je živelo devetoro članova porodice Avramović. Da jedno od dece nije umrlo od neke nerazgovetne bolesti, bilo bi ih okruglo deset.

Stevan se vratio svom ranijem načinu života, kao da je ljubav koja je možda postojala između njega i Bosiljke i koja ga je neko vreme vezival za kuću i nju u toj kući, odjednom negde nestala i ponovo ustupila mesto iskonskim ljubavima tog neobičnog alasa u štofanim pantalonama, sa lancem koji nagoveštava da u džepu somotskog prsluka nosi sat i sa knjigom u ruci kad god bi našao malo slobodnog vremena. Sve se vratilo u svoj tok, kao reka posle poplave i više nije bilo ničega što bi se moglo ovde ispričati, a da zadrži pažnju i ne otera vernog čitaoca u dosadu.

Ali, ovo je beskrajna ljubavna priča, pa ako ovde više nema o čemu da se pripoveda, došlo je vreme da se preselimo na drugo, isto tako zanimljivo mesto, kako ne bismo prekinuli nit koju smo započeli da predemo.

Zato ćemo ovde spustiti zavesu, kao u pozorišnoj predstavi i čak vernom čitaocu dati malo vremena da predahne, kao na pauzi između dva čina u toj istoj predstavi. A vaš prišpovedač ide da pripremi scenu za drugi čin.

Beskrajna ljubavna priča – nastavak četvrti

Mnoge kuće i imanja ostale su prazne i bez vlasnika kada se Veliko Zapadno Carstvo povuklo, a sa njim  i veliki broj onih koji su govorili jezikom tog carstva i molili se u njegovim crkvama koje su poštovale istog Boga kao i one u Malom Južnom Ktaljevstvu , ali na dovoljno različit način da bi bile iste. Koji je bio pravi razlog njihovog odlaska i ostavljanja tolikog bogatstva, ostavićemo stručnjacima za ta pitanja da o tome polemišu, tek svu tu zemlju i kuće zaposeli su oni koji su do tada bili sluge ili nadničari kod istih tih gazda.

Ali kako to biva od pamtiveka, uvek je bilo više sluga nego gospodara, pa iako su imanja rasparčavana i poneke kuće koje je bilo moguće pregraditi pa od njih napraviti dve, možda i tri, deljene su na taj način, uglavnom između članova iste familije. Pa ipak, ostalo je dosta onih koji se nisu dokopali ni saksije zemlje niti toplog zidanog sobička, već su i dalje ostali bez ičega i morali i dalje nadničiti i raditi za druge. Tako su prošli uglavnom oni gde u kući ili familiji nije bilo dovoljno muških glava da bi imali jake adute za uzurpaciju. Poneki su pokušali sreću nomadskim načinom, od sela do sela, poneki tako i uspeli, ali oni kojima se život nikada nije nasmešio, i posle svega, ostali su ono što su i bili. Takvima ni rat nije doneo ništa dobro, bar ne bolje od onoga što su i pre njega imali.

Jedna od takvih ubogih porodica, lutajući beskrajnom ravnicom, zaustavila se u našem selu neobičnog imena, na obali Velike reke, možda baš zato što se preko velike vode nije moglo dalje. A i da se moglo, tamo preko, za njih je još uvek bila neka „tuđa zemlja“ – Preka. Pronašli su napuštenu blatnjaru nekog ko je imao dovoljno sreće da je zameni nečim boljim, i u njoj se smestilo njih petoro, majka sa tri ćerke i nejakim sinom od trinaest godina.

Dugo niko nije znao od čega su živeli, dok jednom nisu jednu od ćerki uhvatili u  ambaru jednog od gazda koji nije napustio svoje imanje, kako krade žito. Gazda beše neki dobar čovek pa se, iako je, ne sa naporom izgovarao reči koje bi nesrećnica razumela, nekako nagodiše da mu bude svinjarica.

Od toga dana, mlada svinjarica, odrpana i prljava skoro kao i svinje koje je čuvala, isterivala je krdo od dvadesetak svinja na ispašu, čak tamo ispod dolme i preko nje, gde nije bilo njiva, a Velika reka je uvek kada bi plavila, ostavljala za sobom kubike u kojima je bilo dovoljno blata preko cele godine. I dok su svinje pasle, rovale i valjale se po blatu, mlada svinjarica je brala vrbovo pruće i plela razne korpe, koje je njena mati po selima menjala za namirnice. A zimi, kada se svinje nisu mogle terati na ispašu, čistila je obore, hranila ih i pojila.

Proleće je 1928. godine došlo rano. Svinjarica je jedva dočekala da se otme smradu iz obora i dočepa dolme, sa koje je mogla dobro da prati i čuva celo krdo svinja. I mlado vrbovo priće je izniklo i posvuda brzo raslo, pa je imala pune ruke posla oko košarica. Zavlačila se u vrbake i brala ga koliko god je mogla u naramku da ponese.

Jednoga dana, s kraja aprila, zavukla se duboko u šikaru i nabrala poveliku gomilu pruća. Umorilo ju je to prilično, pa je sela na stari panj da malo predahne. Utonula je u bremenite misli i klela Boga što joj je dodelio tako težak i nesnosan život. Nije videla ništa na svom putu što bi je moglo izbaviti iz tog stanja. Nekakvo šuštanje i kretanje iza njenih leđa, učini da se trgne iz svojih misli. Pomislila je da je neka od njenih svinja pošla za njom da je potraži. Dugo je sa njima, pa je poznaju po mirisu. Okrenula je glavu da pogleda, ali se trže kad ugleda visoku priliku čoveka kako razmiče vrbovo pruće i krči sebi put nekuda kroz šikaru. Zastao je na jednom mestu i tu spustio dva vesla koja je spretno provlačio kroz čestar. Nije je primetio kroz gustiš od pruća. Htela je da sačeka da čovek obavi šta je naumio pa da ode, ali on podiže glavu i ugleda je. Kao da se trže malo i on, ali kad prepozna mlado žensko čeljade, samo se nasmeši i upita:

- A, šta ti tu radiš?

- Berem šiblje za košare, pa sam sela malo da odmorim.

- Ti si svinjarica kod onog Lajoša.

- Jeste,- postiđeno saže glavu.

- Pogubićeš svinje, ako dugo tu ostaneš.

- Neću, znam im navike… sad su, site, polegale po blatu… podne je prošlo, vrućina

im je da bi se makle iz blata. A šta ti tražiš po šikari?- odvaži se da upita.

- Nećeš nikome reći, ako ti kažem?

- Neću.

- Ovde krijem svoja vesla, da ih ne nosim kući svaki dan.

- Ja tebe nisam viđala u selu. Imaš li svoju kuću?

- Imam,- ne bez ponosa, reče Stevan, čudeći se sam sebi zašto se uopšte zadržava i traći vreme sa ovom musavom devojčurom, još i svinjarkom.

- Baš svoju, sam si je napravio?

- Svoju i sam sam je napravio,- nasmeja se njenoj prostodušnosti.

- A koga imaš u njoj još?

- Živim sam,- reče Stevan poluglasno i načini pokret da pođe dalje svojim poslom.

- Neću reći nikom za vesla.

Nasmešio se ovoj prostodušnoj prilici i nestade iz šikare, ponevši u sebi ovaj neobičan prizor i razgovor. Nije imao običaj da se ni sa kim zadržava u ovakvim razgovorima, pa se sam sebi isto tako nasmeja na prihvatanju. Nije pitao ni kako se zove.

Tajming kao sudbina

Spremala je deci doručak. Po hleb i mleko će otići kasnije, ima ga dovoljno za decu. Ona i nije gladna u to doba.

„Tata, dođi pred školu i donesi mi novac za blok i lenjire, pa ću sa drugaricama da odem da kupim i malo prošetam“. „Kad izlaziš iz škole“? „U jedan i deset“.

Samo još da stavi veš u mašinu, pa će po hleb i mleko. Daleko je do ručka.

Ima još vremena dok ne pođe, tek je pola jedanaest. Napisaće priču i staviti na blog.

Uzima novčanik i polazi, a na vratima zvono. Došla baka da vidi unučiće. Kuva kafu. Po hleb i mleko će kasnije, kad isprati majku.

Priča mu nešto ne ide. Piše… briše… dodaje… oduzima… Skoro će podne.

Ispraća majku i vraća se da proveri ručak na šporetu. Još samo da stavi krompir da se kuva. Deca vole pire uz meso. Onda će do prodavnice po hleb i mleko.

Pola jedan. Vreme je da krene. Do škole mu treba oko petnaest minuta.

Polazi u prodavnicu preko ulice da kupi hleb i mleko i na drugom spratu zgrade shvati da je u žurbi zaboravola novčanik. Vraća se.

Seo je u auto i, kao mnogo puta do tada, shvatio da je zaboravio ključeve. Vraća se.

Sin je nešto zapitkuje, traži neku igračku. Prevrće po korpi, ne može da je nađe. Već je vreme da krene po hleb i mleko.

Vozi brže nego što je dozvoljeno, jer nije mogao odmah naći ključeve. Ponekad ih ne stavi tamo gde im je mesto, pa izgubi mnogo vremena dok ih nađe.

Pretrčava ulicu do prodavnice, žureći da kupi hleb i mleko, jer su deca ostala sama u stanu.

Izlazi iz automobila koji je parkirao pogrešno i vidi je kako pretrčava ulicu.

Dugo se nisu sreli, a i malo se poznaju. Možda ga neće prepoznati.

Videla ga je posle mnogo vremna kako izlazi iz auta i nešto je izazvalo silnu želju da mu priđe, pozdravi ga.

Pozdravili su se kao da se znaju oduvek. Čak su se i poljubili kao stari znanci, a samo dva puta su se videli u životu.

Popodne su pili kafu u njegovom stanu. Bio je 2 decembar.

Između Božića i Pravoslavne nove godine, bili su porodica.

Ljubav se dogodi, ili se ne dogodi. A kad se dogodi, ne može se se od nje pobeći.

Da nije trebala da se dogodi, verovatno bi ona na vreme pošla u prodavnicu da kupi hleb i mleko… ili bi njegovoj ćerki blok i lenjiri zatrebali u neko drugo vreme. Pa, možda bi prethodnog dana i te ključeve od auta stavio na svoje mesto..

Ko zna… sudbina je kao dete – voli da se igra… – pročitao je u njenoj svesci koju je donela sa sobom

Poruka

Kad se probudio, u sobi je našao požutelo lišće vrba koje rastu samo na jednom mestu. Vetar ga je celu noć nosio da bi ga doneo čak sa te daljine. Znao je da mu to ona poručuje da je njena ljubav svela i da je došlo vreme zaborava. Isterao je iz sobe vetar koji je čekao odgovor i zatvorio prozor. Oblaci su sa reke donosili kišu, pa je na prozor okačio kišni mantil. Stresao je poslednje ostatke čekanja i nadanja iz kose i na ogledalu obrisao tugu sa lica. Izašao je iz sobe i u nju zaključao sve snove koje je sanjao o njoj. Izašao je iz kuće na druga vrata da ga ne uhvati kiša sa reke i u njoj ostavio sva sećanja na nju. Tako go od svega što je bila ona, pošao da potraži sebe.

 

Loše mišljenje

Pre ove lude priče, sreli smo se dva puta u životu… prvi put i drugi put. Ne, ne u životu, sreli smo se dva puta ovog leta, i to je bilo sve što smo znali jedno o drugome.

Prvi put beše baš bez veze. Ja sam bio baš bez veze, pa je i ona pomislila da sam baš skroz bez veze… ženskaroš, reckaroš, ološ jedan običan… muški. I, sad se sećam da sam takav utisak o sebi poneo i sam, kada sam pošao u glupu noć tog glupog dana koji nije ni počeo, niti se onaj pre njega završio kako treba. Ali meni to tada nije bilo ni važno.

Drugi put, sreli smo se na nekoj žurci. Možda je to bilo baš kod mene. A gde bi bilo kad ja samo na svoje žurke i dolazim. Da bilo je to kod mene i bilo je još više bez veze, nego prvi put. Samo jednim pokretom mi je “rekla“ šta misli o meni… mišljenje doneto sa prvog susreta. Odplesah dalje u žurku i nisam je više ni primećivao. Mogla je da ode u noć sa bilo kim, meni bi bilo svejedno.

Dođe i ova jesen, pozna, pusta, jalova… nikakva, kao i ono njeno mišljenje o meni, koje sam zaturio negde da ga se više nikada ne setim. E, sad ja ne znam kako da objasnim šta se posle desilo.

Niotkuda, ničim izazvana, osim možda sudbinom, dok sam izlazio iz auta nepropisno parkiran, pojavila se preda mnom i iskopa mi u sećanje ono mišljenje koje mi opali šamar, pa umalo se ne vratih u auto, da ga propisno parkiram, dok ona prođe pored mene i ne prepozna me. I, uradio bih ja to, da nije bilo kasno. Videla me i prepoznala, razvukla lice u osmeh kao da je videla… ne znam koga. Nasmeših se i ja… priđe… priđoh… poljubi me, poljubih je… I tu nam beše kraj. Nešto se desilo tog trenutka.

Dugo nisam znao šta se to desilo… čak do kasnog popodneva tog dana, kada smo se dogovorili da se nađemo i odemo negde na piće, kafu. Tek u to kasno popodne, kad smo se našli u onoj istoj sobi u kojoj sam je ignorisao na onoj žurci koja je bila moja, shvatio sam, a siguran sam da je i ona shvatila, da se desila ljubav.

I šta sad?

Pa ništa, osim što smo oboje drastično promenili ono bezvezno mišljenje o meni. A kad se to desilo, desile su se i mnoge druge stvari, o kojima neću da pričam. Jer šta god da vam kažem, ne bi mi verovali…

Čovek sa tužnim očima

Uskim kaldrmisanim uličicama popeo se na Gardoš, do mesta sa koga mu je pogled na reku vraćao mir i samopouzdanje. Zvonilo je na jutrenje. Nedelja. Gardoš se tek budi pod njegovim nogama. Vedra i rosna, oktobarska noć na klupi u zemunskom parku još mu je drhtala u kostima. Zavukao je ruke dublje u džepove jakne i zagledao se u purpurno nebo u pravcu Lida, čekajući da sunce pozlati reku. Neki koraci su se približavali i stali.

-         Divan prizor,- čuo je nežan ženski glas.

Okrenuo je neobrijano lice, na kome se videlo mnogo tragova neprospavane noći, u pravcu glasa. Stajala je par koraka iza njega, nasmejana i vedra kao majski dan. Plava kosa se igrala po njenom licu, nošena jutarnjim povetarcem sa reke.

-         Da… biće to još jedan lep jesenji dan.

-         Ne zamerite mi što sam zastala, viđam vas već jako dugo na ovom mestu, još sam bila klinka kada sam vas prvi put videla…

-         Da… dođem ponekad.

-         … i nešto me stalno vuklo da sednem pored vas i ćutim.

Razvukao je ispucale usne u blagi osmeh. Sad je gledao u njene patike.

-         Pošla sam do pekare…

Osetio je miris i ukus vrućeg peciva koji je dolazio iz njegove imaginacije, izazvan glađu. Setio se da nije ništa okusio od preksinoć.

-         … hoćete biti tu kad se vratim i, ako vam ne smeta, ja bih da sednem tu pored vas… da…

-         Biću tu sigurno.

-         Brzo ću ja…

Nije video kad je otišla, skoro trčeći. Pogled mu je zarobio prvi sunčev zrak iznad reke. Zapalio je cigaretu i pustio da mu dim zamuti pogled. Zvono za jutrenje poslednji put je odzvonilo, jedva čujno i tišina je ponovo prekrila Gardoš i slila se u reku. Ne seća se da ju je nekada video. Ni kao devojčicu. Gledao je reku… i nebo… nikada se nije osvrtao. I nju, svoju veliku ljubav, je ponekad zamišljao na ovom mestu, kada nisu mogli biti zajedno… dok su studirali. I kasnije, kad su se uzeli, kad su ga njene grube reči, ili ćutanje, terali u očaj. Nije imao snage da je ne voli zbog toga, pa je…

-         Stigla sam. Malo sam se zadihala. Kupila sam nam pogačice sa čvarcima.

-         Da… prijaće mi.

-         Sunce je već izašlo.

-         Da… u ovo doba kasno izlazi.

-         Ja sam Sunčica.

-         Da… drago mi je, ja sam Vladimir…

-         Ja vas zovem Čovek sa tužnim očima, još od malena. Pominjala sam vas i u svom dnevniku… kao šiparica…- kikotala se. – “Danas sam opet videla Čoveka sa tužnim očima. Sedeo je kao i uvek na istom mestu, zagledan u daljine. I opet sam poželela da sednem pored njega i ćutim. Uradiću to sledeći put.“- ponovo se zakikotala. – I tako svaki put kad vas vidim. A nikad nisam imala hrabrosti da sednem pored vas… do jutros. Valjda više nisam šiparica,- i opet kikot.

Pogačica sa čvarcima mu je prijala, iako mu je grebala usta sagorela od cigareta, kao što su mu i njene reči grebale misli od kojih nije uspevao da se sakrije.

-         Šta vam se dogodilo?

Žvakao je zalogaj pogačice sa čvarcima i nije bio svestan toga, kao ni njenog pitanja. Bio je Čovek sa tužnim očima za nju, pa joj se njegova odsutnost uklapala u to ime. I ona je gledala u daljinu, možda istu u koju i on, i nije ga ni pogledala kad joj nije ništa odgovorio.

-         Da… izvini, jesi me nešto pitala? – pogledao je u njenom pravcu, odjednom prisutan.

-         Jesam, – i dalje je gledala u daljinu.

-         Da… učinilo mi se da jesi, ali sam malo odlutao… izvini.

-         Pitala sam šta vam se dogodilo.

-         Da… to je pravo pitanje.

Pojeo je pogačicu sa čvarcima i tek sada je osećao glad. Ona je svoju pojela tek do pola. Gledali su svako u svoju daljinu.

-         Da… to je zaista pravo pitanje…

Zavukao je ruku u džep i pronašao malo, zgužvano parče papira koje je bilo sve što mu je od nje ostalo. Izvadio ga je, razmotao, ponovo pročitao i pustio da ga vetar odnese niz reku.

Uzeo je još jednu pogačicu sa čvarcima. Jeli su i ćutali, kao da su oboje to oduvek želeli.

Igra

Brvnara njegovog prijatelja nalazila se na ivici borove šume, samo tridesetak metara od jezera, na čijoj su, blago namreškanoj površini skakutali poslednji zraci sunca na zalasku.

-         Ovo je prizor iz bajke, – prošaputala je da ne naruši mir netaknute prirode.

Poljubio ju je u čelo. Podigla je pogled boje jesenjeg lišća, sakupljenog u zenicama, da pomiluje usne koje su je dotakle. Prolio je osmeh da umije njeno preplanulo lice.

-         Sedi ovde, skuvaću kafu i doneti vino,- blago ju je poveo do jedne stolice za

ljuljanje na drvenom tremu koji se prostirao celom dužinom brvnare.

Uz vino, kafu i tišinu, dotičući misli samo pogledima i osmesima, dočekali su noć na tremu. Kroz borove se pojavio pun mesec koji je površini jezera davao neku mističnu svetlost kroz blagu izmaglicu.

-         Postaje sveže, hoćeš da uđemo.

-         Da, mogli bi, brvnara još čuva sunčev dar, toplo je.

-         Ne pali svetlost kakva god da je.

-         Ništa se ne vidi.

-         Ne mora se uvek gledati očima.

-         Na šta misliš?

-         Na ovo…

Prišao joj je i vrhovima prstiku, jedva primetno dodirivao lice, obraze, oči, usne. Stavila mu jagodicu kažiprsta na usne i tako pokazala da shvata šta želi, a onda nestala u gustoj tami. Po jedva čujnim zvucima kretanja, tražili su se laganim kretanjem. Nalazili se, ostavljali poljupce po licu i telu kao poene u nekoj igri. U svakom susretu zadržavali su se kratko, koliko da se otkopča samo jedno dugme na košulji, smakne naramenica, otkopča grudnjak, skine bretela, otkopča kaiš, razveže pertla, skine cipela, nestane poneki deo odeće… dok nisu ostali sasvim nagi. Požuda se zgušnjavala u mraku i postajala lepljiva. Svako novo pronalaženje nagog tela izazivalo je sve više strast, a strast je tražila sve više vremena da se izlije. Prstima i usnama istraživali su tela jedno drugome kao da su se prvi put sreli, prepoznavali, i ponovo zaljubljivali u kosu, lice, usne, grudi, leđa, dojke, bedra, kukove… pa sve to spajali u sve duža milovanja i sve strasnije pokrete. Uzbuđeno disanje u mraku bilo je izdajničko, pa su se sve lakše pronalazili, dok nije došao trenutak da više nisu imali snage da se odvoje, da pobegnu da se sakriju. U strasnom zagrljaju postali su jedno telo, jedna dahćuća strast iz koje su oticali sokovi i pomešani ponovo popijeni u zanosu do potpunog ispunjenja. A onda opet zavlada gusta tišina. Tamu je po sredini preseklo sečivo mesečevog zraka.

- Ne pali nikakvo svetlo, hoću da zapamtim ovu noć, da imam šta da pričam unucima.

Lexikon

Evo reših i ja da se igram malo lexikona, podetinjih uz vas, kao da ni ovako nisam blesav sam sa sobom. Ali ‘ajde… ko nije prob’o nije ni okusio…

 

1.Da li ste zaljubljeni?

2.Šta bi ste napisali na papirić koji bi ste ubacili u bunar želja?

3.Opišite se sa tri osobine?

4.Omiljena pena za brijanje?

5.Izaberi:tange, slip, bokserice?

6.Omiljeni zacin-dodatak jelu?

7.Marka i model prevoznog sredstva, koje izaziva uzdah?

8.Šta vam se najviše dopada kod osobe koju volite?

9.Koji bi ste instrument voleli da svirate?

10.Omiljeno piće?

 

Odgovori:

 

1. Ja sam uvek zaljubljen. Jednostavno to je moje stanje. Ako to nije neka žena, onda može biti i neki sumrak, ili list na grani, ili ja sam (nemoj neko da je pomenuo Narcisa)!!!

2. Napisao bih. „ŽELIM DA NIKADA NE PRESTANEM DA ŽELIM“. Plašim se da, kad  bih presta da želim, da bih se ubio od dosade. Tada bih sigurno imao mnogo para i mogao da kupim sve, a to je dosadno i onda nemam želja.

3. Kako to misliš da izvedem? Ja imam samo jednu osobinu: Ja sam osoba sa osobinom. A tu osobinu ne smem da kažem javno, jer će to neko da zloupotrebi kao priznanje, pa će onda da dođu oni sa ludačkom košuljom i da me odvedu.

4.Vosak. Pošto bradu puštam već četrdeset godina, i nikako da izraste, moram da se depiliram. Nekad i gumica za brisanje posluži. Onda sam shvatio da svi nešto puštaju, pa sam odlučio da puštam nos, pošto brada neće da raste, kao kod svakog normalnog muškarca.

5.Ovako: deset tangi, tri slipa i nijedne bixerice, ako baš mora nešto da se nosi.

6.Od jedne prijateljice sam naučio da je jelo, odnosno jesti, isto tako intiman čin kao i sex. Ako je tako, a verujem da jeste, onda glasam za VIJAGRU.

7.Uh, ovo je teško pitanje za mene. Ja bih jedan dobar fijaker i četir konja debela. Nigdi se ne žurim pa mi ćejf da na tenane kaskam u fijakeru, onako bez cilja, pa gde me odvede. Da, baš bi mi prij’o jedan fojaker.

8.Pa, pravo da vam kažem, naviše mi se dopada ona. Kad bi mi se dopadalo samo nešto, ne bih znao šta sa ostalim što mi se ne dopada, il’ mi se dopada sa greškom. Ali ako baš moram odgovoriti šta mi se naj, naj više dopada, onda bih rekao: to što me voli kao niko na svetu. Aha, pitanje je šta mi se dopada NA toj voljenoj osobi. Pa, najviše mi se dopadam ja na njoj.

9.Ja već sviram onaj koji najviše volim – usnu harmoniku.

10.Vino. I to samo dobro vino. Jer, nema loših žena, samo ima lošeg vina.

 

Eto, nadam se da sam tačno odgovorio na sva pitanja i da ću dobiti peticu, makar mi smanjili ocenu iz vladanja, zbog lupetanja.

Neću nikome da šaljem ova pitanja, nisam ja učiteljica. Ko voli nek’ izvoli.

Mesečeva sonata

U ogromnoj sobi samo stari klavir. Napinjući zavese na visokim prozorima, kao jedra Santa Marije, topao povetarac je u sobu donosio letnju noć, srebrnu od mesečine, miris mora i šum talasa.

U sve to, kao u venac od poljskog cveća, uplitali su se zvuci sa klavira, rađajući se ispod tankih prstiju koji su po dirkama plesali mesečevu sonatu.

Ta raskoš letnje noći za klavirom, budila je maštu mladića koji je svirao i poluzatvorenim očima upijao čas slike noći, čas imaginaciju stvorenu u mašti.

U jednom trenutku zanosa, sa jednog prozora otkačila se zavesa, bela i prozirna i zaplesala po notama, polako klizeći po čudnim oblicima koji su je nosili.

Ne prestajući da miluje dirke, mladić je pratio tu zanosnu igru, nazirući iza tankog prozirnog platna obline ženskog tela. Za tom prilikom razasu se zlatna kosa, ispod zavese proviriše bose noge, bele i skoro prozirne. A onda iznad  zavese izroni lik vile.

Mladić, kao u snu ustaje sa stolice za klavirom, dok su zvuci mesečeve sonate i dalje lepršali nošeni noćnim povetarcem. Laganim koracima pošao je prema devojci, ali mu je stalno izmicala sa osmehom koji ga je mamio. U trenutku je nestala, a već u sledećem, osetio je njene ruke na svom potiljku i vratu. Naglo se okrenuo. Ljubila ga je po vratu, a ruke zavlačila ispod široke bele košulje. Obuhvatio ju je oko struka i lagano položio na pod sjajan od mesečine. Sklopljenih očiju, kao u snu ljubili su se u strasnoj igri. Tela su im se uvijala i plesala čudan ples ljubavi, nalik na ples dvaju kobri u pletenoj košari nekog indusa. Bila je vlažna od mora, i mirisala na korale. Ruke su im se uvijale oko tela, koja su, pripijena jedno uz drugo izlivala svu svoju strast. Pokreti su bivali sve brži, a snaga sve veća, dok se u jednom trenutku sva ta snaga nije ispraznila u grču, kao kad se sudare dva oblaka i nastane pakao.

Bilo je to u trenutku kada je prstom udario poslednu dirku, poslednje note mesečeve sonate, snažno i sa puno strasti. Vetar je utihnuo, zavese su se umirile, samo su se na sjajnom parketu mogli videti mokri tragovi malih stopala kako vode do prozora, na kome se još uvek lelujala prozirna zavesa. Kroz taj prozor izašla je poslednja kap noći. Svitao je novi dan.

kazivanje arčibaldu osamnaesto

… ne gledaj me tako arčibalde… znam šta misliš… ispričaću ti, ne brini, samo da pustim neki bluz i skuvam kafu…

… liči pomalo na našu haciendu, znaš… to mesto gde sam bio pozvan da pogledam u oči nekima od onih što mi zaviruju u priče nedopričane… a i ja njima, moram priznati… i sad su tu negde, prisluškuju šta ću ti ispričati, pa će posle da mi komentarišu nešto… ali neka, sad ih bar poznajem… i dobri su ljudi, baš kao i njihove priče, kako reče neko od njih… jeste da nas je malo bilo… koliko za jedan kafanski stol… ali neka, sastavljaćemo mi stolove uskoro, siguran sam… možda nam i kafana bude tesna…

… znaš, očekivao sam ja da ćemo se naći tamo gde smo se tražili… u duši… ali, nekako majku mu, iznenadilo me nešto čemu još ne znam ime… znam samo da mi je, meni ćutologu, razvezalo jezičinu… mleo sam kao vodenica… odakle su dolazile sve te priče, sve te reči, nemam pojma… neki misle da je vino krivo… hm, rekoh im – vono nije uzrok, vino može biti samo posledica… pilo se, pevalo s ciganima, s tićom… znaš našeg tiću, znaš naravno…  i bez njih, i bez njega se pevalo… plesalo se i igralo, do ranog jutra… i kad se rastadosmo, ostala je nekako samo jedna duša, ogromna, kao sve zajedno da si spojio u jednu…

… eto, zato mi se oči još uvek cakle, i cakliće mi se kad god se setim…

… ali neće ostati sve na sećanju… pozvao sam ih sve, i one koji ne mogoše ili ne verovaše… pozvao sam ih da upropaste sebi jedan dan nečim prelepim… i to baš ovde gde ti i ja sada sedimo i pričamo… u ovu našu trošnu i oronulu haciendu… biće to za dve nedelje… samo se strpi, kad vidiš, razumećeš zašto mi se oči još uvek cakle…

Dan kada odeš

Ako nekada poželiš da odeš, dan u kome budeš otišla, neka bude lep i sunčan… s početka leta… recimo, krajem juna… tada su dani najduži…

Kad odeš, neka bude jutro… što ranije… neka za tobom ostane toplo mesto gde si prespavala tu noć… nemoj da popiješ ni kafu koju sam ti skuvao po navici…

Toga dana, kad odeš, ponesi sve svoje… posebno vreme koje sam zvao tvojim imenom… neka taj dan bude dan bez imena…

Možda bi bilo dobro da taj dan bude neki praznik… ima li neki praznik krajem juna… ako nema, neka bude nedelja…

E, da… toga dana kad odeš, veži kosu u rep sa onom žutom gumicom… onako, bez razloga…

I… ne govori ništa dok ne odeš… i ja ću da ćutim tog dana… neka bude to dan bez reči… neka tišina proguta sve reči koje smo rekli do tog dana…

Dobro, možeš da se nasmešiš… možda ću se i ja nasmešiti… treba samo da vidim odakle će taj osmeh doći… ako dođe iz duše biće gorak… onda ga neću pustiti da mi dotakne usne…

Nemoj se osvrtati kad pođeš… neću stajati na vratima… ni na prozoru, ni na terasi… ni ispod lipe… ni nigde gde me možeš videti, ako se osvrneš slučajno… po navici… kao kad si odlazila kod frizera, ili na posao…

Biću u kući kao da se ništa nije dogodilo… jer… to treba da bude sasvim običan dan… kao i svi oni pre tebe, kojih ne mogu više da se setim…

Tog dana, kad budeš otišla, radiću sve ono što rade oni koji te nikada nisu upoznali… tako ću misliti da sam te samo sanjao i odmah zaboravio san, kao i sve snove koje nikome nisam ispričao…

A kad dođe noć, ne znam da li ću spavati… ne znam da li se tu noć spava… noć kad odeš… nemam koga ni da pitam, jer niko ne zna… niko nije imao takvu noć, noć kada si ti otišla…

I tako… kad prođe dan kada si otišla, neću ga se više sećati… jer bio je to samo običan lep i sunčan dan s početka leta, negde krajem juna… bio je praznik neki, ili samo nedelja… ništa posebno, pa nemam po čemu ni da ga se sećam…

… jedino ne znam šta ću sa suzom koja će se, kao za inat, baš toga dana useliti u moje oko… znam to, garant…

… i neću nikako moći da ne brojim dane koliko je već tu…

… i znam, kad me neko pita za tu suzu, da ću početi… bilo je to onog dana s početka leta i s kraja juna… dan je bio lep i sunčan…

Dva pisma

Ovo je stiglo danas od Ministarstva vojnog.

Šta je to?

Čitaj.

…….

Rekla si da je poginuo.

Mislila sam… prošlo je pet godina…

I šta ćeš da uradiš?

Ne znam.

Ipak, on ti je muž.

I ti si mi muž.

Ali mi nismo venčani.

Svejedno, živimo zajedno, dovoljno dugo.

Šta osećaš?

Ne znam.

Voliš li ga još uvek?

Ne znam ni to. Prošlo je mnogo vremena, četiri godine rata, pet godina čekanja da se odnekud pojavi… ove dve godine sa tobom… skoro da sam zaboravila i kako izgleda.

Pusti srce neka odluči… ja ću… ti znaš koliko te volim, ali… ja ću poštovati svaku tvoju odluku…

Zašto… zašto se ovo događa… zašto nije pisao, bar da znam da je živ?

Bio je rat Marija, bio je zarobljen… možda je i pisao, ali… Rusi su to… Sibir je… ne znam…

Ti kao da…

Samo pokušavam da razumem… i njega i tebe…

Ko to može razumeti…? I zašto ja da ga dočekujem…?

Ne budi luda, ti si mu sve što ima. Idi bar da ga dočekaš, pa onda odluči.

A gde ćeš ti biti kad on dođe?

Preći ću u hotel neko vreme. Moraš tačno znati šta želiš, a to ćeš moći samo ako tako uradiš.

Proklet bio, zašto nije poginuo… ili se bar vratio kao svi ostali.

***

Izvinite, molim Vas, ima li danas još neki voz sa zarobljenicima iz Rusije?

Nema, gospođo, zašto pitate?

Zato što onaj koga sam trebala da dočekam nije došao.

Kako mu je ime?

……

Pođite sa mnom.

……

Ovo je njegov kovčeg. Primite moje duboko saučešće, gospođo. A ovo pismo je ostavio za vas.

Draga Marija,

Došlo je vreme da se vratim. Prošlo je mnogo godina od kada si me na ovoj istoj stanici ispratila. Bio sam zarobljen još prvih meseci rata. Svo vreme sam proveo po logorima u Sibiru. Nisu dali da pišemo pisma. Mnogo sam propatio misleći na tebe i mnogo stradao. Sada, kada je došlo vreme da se vratim, shvatio sam da nisam više onaj isti i da me ovakvog nećeš moći voleti. Ma koliko da si me volela, ne bih mogao da ti zamerim što te je čekanje izmorilo i što si sada, možda sa nekim drugim, a ja to ne bih podneo. Ne želim da ti kvarim sreću. Nisam želeo ni da se vraćam, ali nisu dali ni da ostanemo. Sve se desilo iznenada i velikom brzinom. Morao sam navesti ime onoga ko me čeka kad stignem kući. Oprosti što sam naveo tvoje ime, jer znaš i sama da ja nemam nikoga osim tebe. Voleo bih da sam poginuo više nego što sve ovo mora da se dešava. Moja poslednja želja je da me sahraniš kako dolikuje i koliko ti to mogućnosti dozvoljavaju. Nemam više šta da ti kažem.

H.D.

Jeste li dobro, gospođo. Treba li vam pomoć.

Ne, ne, biću dobro. Znate li kako se…

Obesio se u logoru pred sam polazak ovamo.

***

Da li je u vašem hotelu odseo…

Šta ste vi gospodinu?

Supruga… nevenčana.

Žao mi je, gospodin je jutros napustio hotel. Ovo pismo je ostavio za vas…

Ljubljena moja,

Kada sam odlazio u tvojim očima sam video da se kolebaš i da ne možeš da se odlučiš na koju ćeš stranu. Odlučio sam da ti olakšam. Želim ti svu sreću koju zaslužuješ.

D.H.

Da li je…

Ne, gospođo, nije ostavio nikakvu adresu…

Kutija za pisanje

Uživala je da nedeljno prepodne provede na pijaci starih stvari. Najviše su je interesovale sitnice koje su služile za ličnu upotrebu. Razne kutijice za nakit, šatulice, ogledalca, nakit, češljevi… Uzimala ih je u ruku, malo podigla glavu i sklopila oči, zamišljajući njihove vlasnike već prema izgledu i nekoj ličnoj proceni njihove starosti. Uvek je malo preterivala u toj proceni, pa im je pridodavala decenije, pa čak i vekove. Što ih je vremešnije zamišljala, to ju je mašta bogatije obdarila pričom. Onda je odlazila kući i te pričice zapisivala u jednu beležnicu, koju je, kao i mnogo drugih sitnica kupila na istoj toj pijaci. Sakupila je mnogo sitnica, ali još više čarobnih priča. I sve te priče su imale jednu zajedničku nit – bile su ljubavne i u njima se vlasnik ili vlasnica sretala sa onim koga je celog života sretala. Možda je na taj način pokušavala da prevari stvarnost. Možda su sve te princeze, služavke, sobarice i ko zna koje sve devojke bile zapravo ona sama, a svi ti prinčevi, vitezovi lutalice ili obični kaovači, pastiri, bili onaj kojeg je i sama, podsvesno čekala.

Živela je u malom iznajmljenom stanu na spratu kuće u tihoj ulici na periferiji grada. Radila je neki dosadan posao u jednoj kožari i živela skromno i povučeno. Razne su priče bile ispričane o tome zašto jedna takva devojka, koja to po godinama koje je imala više nije ni bila, još uvek živi sama i zašto nema nikoga. Ali ona to nije primećivala. Ni priče niti godine koje su polako i neprimetno prolazile.

Opet je nedelja, a naplju pada ona sitna jesenja kiša, što se u kosti uvlači. A upravo takav dan je najviše odgovarao njenoj, pomalo melanholičnoj, prirodi. Po takvom danu je volela da sedi kući ceo dan u pižami i pričinjava sebi sitna zadovoljstva koja samo njena mašta može da joj priušti, ili da ceo dan provede u šetnji po parkovima ili okolnim šumama i svim čulima upija mirise, boje, dodiruje koru drveta ili neki kamen…

Dok je pila jutarnju kafu razmišljala je kojim od ova dva zadovoljstva da ispuni dan, kad joj pogled pade na malu i vrlo neobičnu kutiju za pisanje, koju je prošle nedelje kupila na pijaci starih stvari. U njenoj mašti, ta kutija je pripadala nekom grofu u nekoj dalekoj zemlji i koristio ju je samo kada je svojoj dalekoj dragani pisao ljubavna pisma. Ne treba ni pokušavati ispoljiti ni zrno sumnje u to da su na kraju stali pred oltar i živeli srećno do kraja života.

Nešto ju je vuklo da ponovo uzme kutiju sa mesta gde se, po njenom maštovitom mišljenju najbolje uklapala i u ambijent i u priču. Kutija je bila zaista interesantna i čudna. Imala je mnogo pregrada, skrivenih polica i fiokica. Podsećala je na onu koju je opisao jedan veliki pisac u svojoj klnjizi koja je imala baš takav naslov   «Кutija za pisanje». Dok je polako otvarala pregradu po pregradu, iz jedne joj u krilo ispade mala ceduljica. Ličila je na posetnicu i bila je ispisana na papiru kakav se koristio pre mnogo godina i verovatno gušćijim…ne, nije to odgovaralo njenoj mašti – paunovim perom. Na cedulji je pisalo: «Konačno sam te našao»… Samo se nasmešila i svojoj priči tu ceduljicu i tu rečenicu dodala kao još jedan ukras. Pomislila je za trenutak kako te njene maštarije možda i nisu samo maštarije. Još neko vreme se divila kutiji, a onda odlučila da ode u šetnju.

Vratila se kasno popodne. Bila je jesen i dan je već izmicao. Nije odmah palila svetlo iako je jedva prepoznavala spvari. Volela je tu polutamu kada je mogla da pogađa gde se šta nalazi. Ali ovog puta je osećala da nešto nije u redu. Osvrtala se po sobi i pokušavala da odgonetne tu nelagodu koja ju je obuzimala sve više. Konačno je videla i shvatila šta se desšava. Kutaije za pisanje nije bilo na mestu gde ju je ostavila. Upalila je svetlo i odmah je ugledala na sasvim drugom mestu. Bila je sigurna da je nije tu ostavila i to joj izazva kratku jezu po površini celog tela. Ništa drugo nije nedostajalo. Uzela je kutiju sa mesta gde je stajala, ali se otvorila jedna pregrada i iz nje je ispao list papira, nešto veći od cedulje koju je to jutro prinašla. Na njemu je bilo nekoliko rečenica. Čitala je.

«Ja sam tebe pronašao,

sad pronađi ti mene.

Pokušaj nije teško.

Samo pusti tu svoju mašti na slobodu»

Osvrnula se po sobi, pregledala sve prostorije, zavirila ispod kreveta, iza zavesa, pa čak i u ormare i iza njih. Nije bilo ni traga nečijem prisustvu, niti je nešto moglo da joj kaže da je neko ulazio u kuću dok ona nije bila tu. Ali, više od svega ju je iznenadilo to što ni trenutka nije osetila strah. Naprotiv, nekako sama od sebe, u njenoj glavi stvarala se nova priča o tajnovitom vitezu koji je posećuje onda kada mu se ne nada. T priču odnela je i u snove.

Kada se probudila sledećeg jutra imala je osećaj kao da je celu noć tumarala po poznatim predelima iz svoje mašte i da oka nije sklopila, ali nije osećala ni umor. Ipak iz tog sna se izdvajala jedna posebna slika. Bio je to lik muškarca obučenog u viteški oklop koji joj je ostao toliko upečatljiv da joj se činilo da ga odavno već poznaje. Nije poznavala mnogo ljudi da bi ga mogla prepoznati među njima. Sve to ju je nekako zabavljalo i sa nekim zagonetnim smeškom se pojavila u na svom radnom mestu. To nije prošlo nezapaženo i bez novih šuškanja iza njenih leđa.

Jedva je dočekala kraj radnog vremena da pođe kući, očekujući novu poruku u kutiji za pisanje. Njen svet mašte je počeo da postaje drugačiji, pretvarao se u stvarnost, činilo joj se, jer nijednog trenutka joj nije bilo neobično sve što se desilo prethodnog dana. Žureći, dok je pretrčavala ulicu, saplela se o ivičnjak i pala na mokri trotoar. Za trenutak je to vrati u stvarnost, ali odmah je pokušala da ustane, kao da se ništa nije desilo, da što pre znatiželjnicima uskrati zadovoljstvo da posmatraju taj, za nju groteskni prizor. Neki mladić je pritrčao da joj pomogne. Pričekao je da se sredi i pitao je da li je dobro i može li sama. Sve je bilo u redu, osim što joj je odeća na nekoliko mesta bila mokra i uprljana. Mladić joj predloži da pođe sa njim do kafea gde je radio da joj pomogne da se, koliko-toliko sredi i popije neko piće. Dvoumila se trenutak, a onda zahvalno pogleda mladića u oči, prvi put, i učini joj se nekako poznat. Mladić shvati to kao pristanak i pođe držeći je, za svaki slučaj za nadlakticu.

Uspela je nekako da se dovede u red toliko da može dalje. Odbila je piće i pošla da izađe, a onda je stala kao okamenjena. Na putu do izlaza, za jednim stolom sedeo je čovek u oficirskoj uniformi. Gledao ju je tako upadljivo kao da je video nekoga koga je vekovima čekao, i samo što nije ustao i pošao joj u susret. Njena oduzetost je nekako odjednom nestala kada je prepoznala u njemu lik iz svog noćašnjeg sna. Bila je pomalo iznenađena svojim osećanjem sigurnosti, a trebalo bi da se oseća sasvim suprotno.

Tih nekoliko trenutaka dok su samo njihove oči govorile, za nu su trajale večnost, ali neku sladunjavu večnost. Prišla je i ne pitajući da li je slobodno, sela za njegov stol. Mladić za šankom se zadovoljno smejuljio, posmatrajući taj prizor.

-         Da li ste vi taj koji mi je na onako magičan način slao poruke? – pitala je.

-         Ne… zapravo, ja sam to hteo vas da pitam.

-         Kutija…

-         … za pisanje…

-         … san…

-         … i tvoj lik u njemu…

-         … viteški oklop… milsim, uniforma…

-         … prljava haljina male sluškinje… milsim, negde ste se uprljali…

Mladića za šankom niko u kafeu nije primetio, ni kad je ušao, ni kad je ogrnut plaštom i sa šiljatom kapom čarobnjaka izašao. Kada su se njoj i njemu vrhovi prstiju dodirnuli, mladić je nestao, a prolaznicima, koji su tuda slučajno prolazili,  učinilo se da su videli pramičak dima koji je vetar brzo razneo…

 

 

 

Poruka

Ne skrivajući olakšanje, strovalila se u sedište automobila.

„Vozi, što dalje odavde. Jesi me dugo čekao“?

„Nisam“, – slagao je i poljubio.

„Odavno sam prerasla sedenje u klupi, nije ovo više za mene. Danas je bilo užasno dosadno“.

„Znaš da moraš to da završiš“.

„Znaaam, ali ubi me dosada, ja to sve već znam“.

Dok je vozio kroz kišu u rano ugašen jesenji dan, milovala ga je nadlanicom po obrazu.

„Tako mi je lepo s tobom“, – mazila se.

„Koliko imamo vremena večeras“?

„Da vidimo… ovako, sad je pola pet, ja sam zvanično na fakultetu do sedam, gubljenje vremena po gradskom prevozu… znači, do osam“.

„Znaš li da si najdivnije stvorenje na svetu?“

„Znam, a ti si kriv za to“.

Prevrtala je po tašni tražeći cigarete.

„E, da ti pokažem šta ja radim na časovima kad mi je dosadno“. Izvadila je notes i pokušala da mu pokaže nekoliko crteža nacrtanih hemijskom olovkom. Nije bilo dovoljno svetla da bi ih dobro video, ali ispod jednog je ipak razaznao svoje inicijale iscrtane krupnim pisanim slovima.

„Ne vidim dobro. Pokloni mi ih… voleo bih da ih imam“.

„Ma daj, ni na šta ne liče…“

„Molim te, želim da mi ih pokloniš“.

Prijalo joj je to njegovo moljakanje i, glumeći u stilu „dobro kad si navalio“, istrgla nekoliko listova iz notesa, presavila ih na pola i gurnula mu ih u džep.

Živeo je u gradu stotinak kilometara udaljenom od njenog. Ljubav koju su osećali jedno za drugo terala ih je da čine gotovo nemoguće i neverovatne stvari. Ali okolnosti u kojima su se sreli, nisu dozvoljavale da budu zajedno. Uvek kada se vraćao u svoj grad, razmišljao je o tome.

Ušao je u kuću, osećajući slatki umor. Presvlačeći se u džepu je pronašao crteže koje mu je dala. Osećajući ih samo kao deo nečega njenog, uzeo je da ih pogleda iako, kao neko ko se iz hobija uspešno bavio crtanjem, nije očekivao ništa posebno.

A onda se ukočio, od glave do pete. Na prvom je bio nacrtan motiv neverovatno sličan onom koji je on, pre petnaestak godina nacrtao i koji je visio uramljen na zidu njegove sobe. Prišao je svojoj slici i prineo njen crtež uz nju. Sadržala je sve isto što i njegov: vodopad, kamenjar, drvo, čak i stepenasto poslagano kamenje koje je vodilo od vrha do dna vodopada. Kako je to moguće, kada ona nikada nije imala priliku da vidi taj njegov crtež. To pitanje je ostalo bez odgovora, iako je želeo da veruje da je ljubav razlog. Došavši malo sebi pogledao je i ostale crteže, ne sluteći šta ga čeka. Drugi je predstavljao ženski profil kakav crtaju šiparice u srednjoj školi i ispod njega su bili iscrtani njegovi inicijali. Ali treći, samo što ga nije oborio s nogu. Neverovatno, još jedna nevešta kopija jednog njegovog crteža koji je predstavljao jedno staro drvo. Nije mogao da nađe razuman odgovor ni duboko u noć. Crteže je ostavio na mali stočić u sobi otišao u krevet da pokuša da zaspi.

 

Bila je subota kada ga je probudio miris kafe. I bilo je vrlo kasno. Noć je proveo u polusnu, ali sećanje na ono što je sinoć doživeo vratilo mu je neku snagu, a ljubav koju je osećao prema toj ženi postala je nestvarna. Pošao je iz spavaće sobe vođen mirisom kafe i znao da ga u dnevnoj čeka ćerka na još jedno vikend druženje.

„Evo mog Don Žuana. Je li noć bila duga, tatice? Otišla sam pre nego što si se vratio, pa se nismo videli sinoć.“

„A kad se moja čedna ćetkica vratila, kad ja nisam zaspao ni do dva noćas, a nje nije bilo da se vrati?“

„Znači oboje smo noćas zaglavili. Imaćemo o čemu da pričamo ceo dan. Nego da te pitam – gde si našao ovaj crtež?“- pitala je pokazujući crtež ženskog profila.

Zbunjen, gledao je čas u crtež, čas u ćerku.

„Zašto me to pitaš?“

„Zato što je to meni mama nacrtala dok sam bila još mala, dobro se sećam. Negde sam ga zagubila i bilo mi je jako žao, jer mi ga je nacrtala malo pre nego što je umrla.“

Ni sam ne zna kako je sačuvao prisebnost.

„Nije to taj crtež, dušice moja“

„Jeste, dobro ga se sećam. Jedino nije imao ova slova… pa to su tvoji inicijali. Sam si ih dodao, priznaj“.

„Ne, mila, to sigurno nije taj crtež, ali sad verujem da jako liči na taj koji je tebi mama nacrtala, kao i ova dva, jedina koje sam ja nacrtao i posvetio njoj“.

„Ti nešto kriješ od mene“.

„Ne, mila moja, samo ne znam kako da ti objasnim ono što mi je upravo postalo jasno“.

Ciganska balada

Pogledi su im se okrznuli u nemerljivo malom trenutku, a onda je njen nekako smušeno i nekontrolisano počeo da beži i njemu i njoj, sve dok se nihova dva karavana, njegova čerga i njen cirkuski karavan , nisu mimoišli na izmaku poslednjih kuća male varoši uz reku, na izmaku jednog dana i jednog davnog leta. On je svoju čergu poveo prašnjavim drumovima, neznano kud, a njena cirkuska šatra će sledećeg jutra da osvane na livadi sa druge strane varošice iz koje je čerga upravo otišla.

I možda bi to bilo sve što se zgodilo, da jedno drugom, u tom kratkom trenu, nisu pogledom prodrli do dna duše – ona u njegovu vatrenu cigansku, a on u njenu neugašenu, ali nesrećnu. Verovali su da su tamo videli sve ono što niko drugi do tada nije umeo da vidi, niti su oni imali načina da to pokažu onima koji to nisu mogli da vide.

Čerga je stala, odmah tu malo niže, uz samu reku, cigani psovali, a on bio gluv i slep za sve oko sebe. Šatori su podizani u oba tabora cele noći. On je uz vatru, na gitari svirao setne ciganske balade, a ona noć provela sa svojim likom u ogledalu. Oko njega su igrale ciganke, dok ona, izgubljena u mislima, nije čula hrkanje svog debelog muža.

Zora je pogasila ciganske vatre i sveće u njenoj cirkuskoj sobici na točkovima. Mlada rosa je okitila paučinu po drveću i travi pored reke i davala tamnije nijanse bojama krova na cirkuskoj šatri. I u čergi i oko cirkuske šatre rzali su konji. Uzjahao je svog vranca i poterao ga u divlji galop, a bela košulja treperila je kao jedro niz zeleno polje u pravcu cirkuske šatre. Izašla je da donese vode da umije neispavano, ali nasmejano lice, kada joj se na tren učinilo da je između dve kočije proletela ogromna bela ptica u neobično niskom letu. To priviđenje desilo se još nekoliko puta dok suton nije najavio vreme za prvu predstavu.

Obukla je svoj kostim od paunovog perja, spremna da, sa još nekoliko mladih paunica, predstavi pokloni neobičan dekor i svoju veštinu na leđima rasnog belog pastuva. Veštinom iskusnog lopova prikrao se velikom cirkuskom šatoru i provukao ispod platna u njegovu utrobu. Skinuo je crni ogrtač i bela košulja je bljesnula na obodu okrugle arene, pod svetlima cirkuske predstave. Mnogi ga nisu ni primetili zaneseni ludorijama dvoice klovnova. Oni koji su bili na pozornici, pomalo zbunjeni su poverovali da je to deo sledeće tačke sa konjima i paunicama, nešto novo u bujnoj mašti njenog scenariste.

Klovnove proguta urnebesni smeh koji nije davao dovoljno pažnje početku sledećeg nastupa.

Uspravljena na belom pastuvu ujahala je u arenu. U tom času pogled joj preprečiše tamne oči, na tamnom licu koje je budna sanjala celu noć i dan. Publika zaneme, pa se prolomi aplauz veštini kojom se misteriozni garavi lepotan našao na belom pastuvu, obgrlivši paunicu oko struka. Ali sve ponovo propade u muk, kada beli pastuv preskoči nisku ogradu arene i nestade prolazom ka ulazu u cirkusku šatru, i odnese ih u noć.

Mnoge je trenutke zamišljala od kada je srela te oči, ali ni u najluđim snovima nije mogla da zamisli da će njen poslednji nastup biti ovako veličanstven. Jedini strah koji se na trenutak pojavio, bio je strah od toga što ne oseća nikakav strah, što se oseća baš tako, kao u svom najluđem nastupu – veličanstveno.

U čergi su gorele vatre i čula se pesma cigana. Lako, kao da sklanja vetar sa šešira, skinuo ju je sa belog pastuva, a ona još lakše, samo prstima dotakla zemlju, zaustavljena u strasnom poljupcu. Ne gaseći poljubac, podigao ju je u naručje i odneo na obalu reke, spustio da sedne visoko iznad vode i tek tada se odmakao par koraka gledajući mesečinu na njenom belom licu.

„Oteo si me kao u bajci kada vitez lutalica otme princezu“.

„Bićeš moja ciganska princeza“

„Ali ja već jesam cirkuska kraljica. Moj debeli, matori muž je cirkuski kralj. Poslaće vojsku da me nađe, a tebe će ubiti.“

„Ako te nađe i odvede, ni meni život više ne treba“

„Ako me nađe i odvede, ni meni neće biti važno ako te ubije, jer onda ću znati da su me oči i srce prevarili i da nisi ono što sam u tvojim očima videla, a takav mi ne trebaš.“

Cigani su lopovi.

Jutro je zateklo čergu pogašenih vatri, nije bilo cigana i konja, samo su ljudi u cirkuskim odelima nemoćno tumarali tražeći ono što nikada neće naći. Uz obalu reke nestalo je nekoliko čamaca, iako su lancima i katancima bili zavezani za stabla debelih topola.

A negde na sasvim drugom kraju sveta, uz čergarske vatre i pesmu cigansku, i danas se prepričava jedna ciganska balada.

 

 

Ne znam zašto je volim

Ona je sva rasčupana, i često bosa trči poljima… i šumom. Usput skuplja mirisne šumske plodove… haljina joj od paučine.
Miriše na poljsko cveće, divlji badem i borovnice… oči joj boje meda.
Nekad je vetar, a nekad bonaca oko Santorinija…
Sva je lažljiva… takva joj mašta.
Noću spava na suvom lišću paprati… pokriva se mesečinom.
Kad luta noću, u kosi joj zvezdana prašina… u očima mesečeva maglica.
U duši joj cigani… u nogama čardaš, valcer i tango.
U mašti joj jedna terasa iznad mora, na obalama Kube…i buena vista.
Nekad zoru dočekuje budna… snovi joj daleki.
Kad sanja snove od maslačka, hoće da sam s njom…
Nekad je, opet, samo zima i sneg, sneg, sneg… i koraci u prvom, netaknutom snegu.
U večerima pokraj pucketave vatre kamina i sveća, postaje priča… priča nedopričana.
U mraku je čežnja… i strast.
Kad je tuga, onda me boli… evo tu, baš tu.
U njoj je sve, baš sve… od iskona.

I ja stvarni ne znam zašto je toliko volim… stvarno ne znam… zašto je volim

Ех, да није …

Да Стеван Костић, коњички поручник, тог поподнева, шетајући градом није прихватио позив свог старијег колеге, мајора Андрије Лукића, не би му се поглед сусрео са погледом мајорице, госпође Лукић.
Да се погледи поручника Костића и мајорице Лукић тог поподнева нису срели, не би у њима видели оно што су у, немерљиво малом тренутку времена, видели у оку оног другог.
Да млади поручник није ухватио ту искру у оку, још довољно младе и живота жељне мајорице, ноћи му се не би претвориле у пакао и кошмар.
Да тај коњаник није био и пастув, пун животне снаге и неумерених страсти, не би будан сањао те сазреле облине жене коњичког мајора.

***
Да је мајорица Лукић тог поподнева очекивала незваног госта, не би читала љубавни роман пун страсти, оне страсти коју јој је њен, већ времешни муж поодавно ускраћивао.
Да је госпођа Лукић познавала поручника Костића одраније, знала би да одоли његовом страственом погледу из којег су искриле жеља и страст.
Да је жена коњичког мајора, тог поподнева угасила ту искру која се појавила у оку коњичког поручника, не би пожелела да га поново види.
Да сазреле облине те жене нису вапиле за милованјем и страстима, не би заносно њихала бедрима и куковима док је послуживала поручника свакаквим ђаконијама, не би ли га што дуже задржала.

***

Да мајор Андрија Лукић није био киван на цео свет што је још увек мајор, не би ни позвао много млађег колегу да се пред њим посипа пепелом.
Да времешни мајор није имао добро вино, не би отишао у подрум по њега и оставио своју страсти жељну жену саму са младим пастувом неутажених страсти.
Да је стари коњаник још увек јахао, не би се створила искра у оку његове несрећне жене, која се пренела у око младог јахача.
Да коњички мајор, господин Лукић, није био каријериста, не би прихватио да добровољно оде на терен у контролу некакве вежбе.
Да несрећни мајор није отишао на тај несрећни терен, ни поручник Костић не би, пар дана касније, тобож случајно шетао уличицом у којој се налази кућа мајора Лукића, ни мајорица Лукић не би се тобож случајно нашла на прозору који гледа на тај сокак.

***
Да им се погледи поново, тобож случајно нису срели, не би мајорица Лукић била тако љубазна према поручнику Костићу и позвала га уђе и мало одмори.
Да се тог истог дана, сат касније, мајор Лукић није сасвим случајно и ненајављено појавио код куће не би сада трунуо у апсани војног затвора, а на варошком гробљу не би трунуло двоје младих љубавника.

Да свега тога није било, мала варош не би имала чиме још месецима да испира уста, већ дуго учмала од недогађања.

Doručak na travi

Sedim u sobi koju tako dobro poznaješ. Ovde još uvek miriše na naša milovanja i mirise naših tela zgrčenih u ljubavi. Misli o tebi čine da sam raznežen i da vrtim repom kao napušteno kučence koga je pomilovao slučajni prolaznik.
Nastavljam igru asocijacija koju smo sinoć započeli…
… doručak na travi, uz potok u kome smo malopre hvatali rakove i svađali se čiji je veći. Ruke nam blatnjave od rečnog mulja… jedemo bajat hleb koji se drobi i ispada nam iz ruku i paradjz, kao jabuku grizemo… i smejemo se kao klinci. I ljubimo jedno drugom usta, musava od bahatosti. Onda ti, u ludovanju, cedim paradjz po grudima ispod maice. „Šta mi to radiš blesavko“?! – vičeš kroz usta puna doručka na travi. „Vrati mi moj paradajz“!! – vičem i zavlačim glavu pod tvoju maicu, a tamo… tamo dve drhtave životinjice, i one musave od paradajza. Skupljam svoj zalogaj poljupcima… ti se kikoćeš… ja ne prestajem… tvoj kikot prelazi u uzdahe, a moji zalogaji sve veći… Izranjam kroz okovratnik, maica puca i cepa se… doručak nastavljam na tvojim usnama… ti na mojim… ostaci hleba i paradajza iz naših ruku rasuše se po travi… Doručak na travi trajao je još dugo, dugo, i bio je carski raskošan, mirisan i ukusan…
… „imam osećaj da sam legao na nešto ljigavo i mokro pod mojim leđima“ – kažem kad se opružih po travi da mi se slegne doručak… „i ja“ – kažeš i ispod leđa vadiš moj nedojedeni i zgnječeni paradajz pomešan sa bajatim hlebom…
… malo posle, spremali smo se za ručak…
…na travi…

Jedna kratka priča

Tog dana, kao i mnogih dana do tada, pošao je utabanom stazom na ručak, tamo gde je znao da ima dobre hrane, i nikad se više nije vratio.

Oni koji su ostali iza njega, da li su bili svesni toga da se tog dana nije vratio i da se nikada više neće ni vratiti? Verujem da u početku jesu, jer je mesto gde je spavao bilo prazno dok ga nisu popunili svojim telima, a da to nisu ni primetili.

Da li je on bio svestan šta mu se dogodilo i zbog čega se više nikada neće vratiti tamo odakle je tog ranog popdneva pošao na ručak? Mislim da jeste, bar dok je bio svestan svog postojanja, mada nisam siguran da li je bio svestan i svog stanja.

- Nisam znao da je ovaj lepak za miševe tako efikasan!- bilo je poslednje što je čuo, ali nije razumeo, pre nego što je poslednji put video svetlost, i bio zgužvan zajedno sa hartijom na kojoj je bio lepak za miševe.

Na sud

Е, људи моји, да ми неко причо не би верово, да сам не доживех. Ја сам чуо да на суд не мош да докажеш да ниси крив док не платиш дебело и на судију и на адвоката, али да не мош да докажеш да си крив, то нисам верово.
Ја сам прос човек, машиновођа на локомотиву. Никад на суд низашто нисам био. Али ономад, прегазим краву испред Дољевац. Не прође мало, доби позив за суд, као окривљени. Тужи ме власник на краву. Посаветоваше ме да се не играм, нег да си узмем адвоката. Узе ја адвоката па на суд.
Кад уђомо у судницу, адвокат ме муну у ребра и поново ми рече, по ко зна који пут да ћутим, да ништа не говорим , да не признам нешто што не треба. Све ће он да казује што мене буду питували. Погледам око себе и први пут виде оног што ме тужио. И он узо адвоката.
Судија поче:
- Оптужени устаните!
Jа устадо, укипи се ко пред каплара у војску.
- Ви сте тај и тај,- питује ме, ја ћутим. Он понавља, ја опет ћутим. Адвокат ме мува у бутину и шапуће да одговорим. Тек тад ми ништа не беше јасно, ал ајд, то ћу признам:
- Јесте, ми смо тај, – реко. Прођомо некако тај део ко сам, шта сам, једва се сети како ми се мајка презиваше пре удају. Е онда поче:
- Јесте ли ви тог и тог дана, на пругу ту и ту, возило локомотиву која је прегазила краву тог и тог…?
Ја погледа у адвоката, а он клима главом да признам. Видим ја, све ћу признам, па који ћеш ми мој онда ти, помислим се, али признадо:
- Јесам.
Уто скочи адвокат од ону другу страну.
- Оптужени је признао, спор је решен, предлажем да…
Онда скочи мој, па виче нешто на нјега, па почеше да се фрљају с неки правнички изрази, умал се не побише. На крај решише да ме испитују унакрсно. Шта је то, не знадо тад, ал уплаши се. Почеше, један па други:
- Јеси ли био у ту смену..?
- Јеси видео краву, ил је ниси видео..?
- А како је стајала?
- А где је била глава, а где реп..?
- Јел крава била на пругу, ил није била?
- Дал било на праву пругу, ил на кривину..?
Е, овде ти се мени навуче мрак на очи, па викну:
- Е, није била на пругу!!
- Како није?! – скочише сви.
- Е, није!
- Па где је била?!
- Е, овако је било: крава је мирно и спокојно пасла на једну ливаду педесет метара од пругу. Кад гу је моја локомотива нањушила, па кад рипи из шине, па преко плот, па низ ливаду, јурну право на краву. Кад крава виде шта гу снашло, рипи и она па низ ливаду, а моја локомотива по њу. Крава низ поток, локомотива по њу, крава уз неко брдо, а там на брдо велико дрво. Рипи крава у дрво, па на вр, локомотива опет по њу. Е ту гу је у гранке задавила.
Ете, тако је било.

Reci mi šta je ljubav

Ona je plesala, plesala, plesala… po trgovima, parkovima, ulicama… vetar u kosi bio je muzika… svi prolaznici oduševljena publika… Mnogi muškarci su joj prilazili, zapitkivali, patili, nudili, molili… Neki su samo ćutali i divili se, lišeni hrabrosti čak i da joj se poklone. A ona je samo plesala i tiho pevušila neke, samo njoj razumljive stihove. Niko nije znao odakle je dolazila svakoga dana sa prvim zracima sunca, rasčupana i musava. Na maloj fontani gradskog trga bi se umila i doterala. I pre nego se pojave prvi trgovci sa svežom ribom i mirisnim kiflama, ona je bila spremna da ponovo otpočne svoj ples. Govorilo se da je luda, da je omađijana, ili čak utvara. Niko je nikad nije dodirnuo, pa nisu čak znali ni da li je stvarna. Sa poslednjim zracima sunca je nestajala, a da niko nikada nije video ni kuda ni kako. Noću, bila je san mnogih momaka, ali i onih koji to već odavno nisu. A taj njen ples, nije bio samo muzika. Bilo je u njemu i gneva, i prezira, i milosti, i mudrosti, i magije i večnosti i posebno neke mistične nedokučivosti. Jedino čega nije bilo, nije bilo ljubavi. Ono što niko nije znao, znala je ona. Znala je šta je ljubav. I znala je da zna. Zvuči nestvarno da neko ko zna šta je ljubav, pokazuje sve, samo to ne. Zvuči nestvarno za one koji to ne znaju, a mnogi nisu znali. Pitala je neke retke, kojima je dozvolila da joj čuju glas i dodirnu stas, šta je to ljubav. Nije dobila odgovor. Ljubav to je jedan san koji sanja oduvek. U snu je onaj koji jedini zna šta je ljubav. Ona zna da on postoji i da sada nekud luta i traži nju. Ona zna i da će je sigurno pronaći. A kad se sretnu oni će se prepoznati. Prepoznaće se kad vide sebe u očima onog drugog. Tada će znati da je on muškrac za nju, a ona žena za njega. I dok su drugi mislili da je luda, omađijana i nestvarna, ona je, dok je plesala, zagledala muškarcima u oči, ne bi li se u nekima videla. Ali videla je samo žudnju i pohotu, tugu, ludost i plitkost, sve osim sebe. Ponekad bi joj se učinilo da je u nekom pogledu to možda ona, ali to je bio samo tren i lik bi se izgubio čim bi prišla bliže. Sa poslednjim zracima sunca, kad mnoge hvata kokošije slepilo, iskradala se od ljudi i trčala poljima i šimama do svoje kolibe. Usput je brala mirišljave trave, cveće zadevala u kosu, jela sočne bobice i divlje lešnike i bademe. A kad stigne u svoju kolibu od pruća, sva je rasčupana i musava, i sva kao veštica razigrana. Onda raspali vatru i legne u postelju od suvoga lišća i mirisnih trava da joj koža miriše na bilje. Legne i usni svoj san. Dok ona sanja, duša joj juri okolo po mesečini i skuplja mesečev prah i zvezdanu maglicu, koju čuva da pokloni čoveku iz svoga sna. Mnogo je tako vremena prošlo u čekanju.

A onda, jednog dana kad je sunce tek zašlo, dok je bosa trčala po livadi, učinilo joj se da čuje neki glas iz obližnje šume. Silno se iznenadila, jer dugo, dugo tuda niko nije prolazio. Čak i ne pamti poslednjeg putnika namernika koji je zašao tako daleko od puteva i staza, u svet koji je bio samo njen. Kada je prišla, ugledala je mršavog čoveka, ispijena lica, kao zaustavljenog u vremenu. U njegovom pogledu videla je samo tamu.
- Ko si ti? – pitao je.
- Nisam ona koja misliš da jesam, – odgovorila je i kao vetar otrčala dalje, ne videvši ni tada u njegovim očima ništa osim tame.

Prošlo je nekoliko dana, a na istom mestu ugledala je isto ispijeno lice. Kao da je sve to vreme tu čekao da mu ponovo priđe. Malo se dvoumila, ali se setila da je u njegovim rečima i glasu osetila nešto što je bilo drugačije od svih glasova koje je slušala od ljudi. Prišla je polako, ne iz straha ili nesigurnosti, nego zato što je osetila da on baš nju tu čeka. Kad je prišla blizu, videla je da za ruku drži malu devojčicu.

- Ko si ti? – upitala je sad ona njega.
- Ja sam patuljak.
- Zašto si patuljak kad ne ličiš na patuljka?
- Nekad sam bio princ, sad sam patuljak.
- Bićeš opet princ.
- Da bih bio princ, treba da imam princezu. A ko si ti? – upita ponovo on nju.
- Ja sam veštica. Možda mogu da te pretvorim u princa.
- Ne možeš. Za to je potrebno da me poljubi prava princeza.
- Dobro, onda ja idem.

I otišla je. Ali nešto je u tom patuljku, koji je nekada bio princ, bilo neobično. Nešto ju je držalo budnom do kasno u noć. Te noći skupila je najviše mesečeve maglice. Sutradan ga je ponovo videla na istom mestu. Više se nije dvoumila da li da priđe.

- Ko ti je to? – pitala je pokazujući očima na malu devojčicu.
- To je moja patuljčica.
- A gde je sada tvoja princeza?
- To je tužna priča.
- Hoćeš li da mi je ispričaš?
- Hoću, ako hoćeš da je čuješ.
- Hoću.

Malo je ćutao i gledao u zemlju, a onda se zagledao u mesto gde je zašlo sunce i počeo dagovori glasom koji je bio beskrajno pun tuge.

- Nekada davno, bio sam isto patuljak, jer nisam znao za ljubav. Ona sa kojom sam delio život nije umela da mi je pokaže. Dugo sam tako lutao, sam samiji i od same samoće, dok jednoga dana nisam naišao na nju, na moju princezu. Poljubila me je i od patuljka sam postao princ. Bio sam presretan. Ostavio sam onu koja nije umela da mi pokaže ljubav, ucveljenu, jer je mislila da me voli. Sa mojom princezom pošao sam na put prateći sunčev trag danju, a mesečev noću. Išli smo tako dugo poljima, šumama, livadama, proplancima, brdima i planinama, pustinjama. Zaustavljali se samo tamo gde smo osećali da nas je umor savladao. Malo se okrepili pa išli dalje. Na jednom takvom mestu u dubokoj šumi, ona ode do nekog žbuna odakle joj se učinilo da čuje dečji plač. Kad se vratila, u rikama je nosila malu princezicu. Presrećni nastavili smo put u troje. I opet smo išli dugo, dugo, dok jednoga dana moja princeza nije počela da posustaje. Posustajala je sve češće i sve više. Kad više nije mogla sama, uzeo sam je u naručje i opet dugo, dugo nosio. Ali ona je bivala sve slabija, dok jednoga dana nije sasvim posustala. Tu gde je stala sada je samo znamen. Nas dvoje, malo smo tu postajali i nastavili put -
patuljak i patuljčica.
- Tuguj koliko budeš morao, a kad više ne budeš morao, znaćeš da negde postoji ona koja će te ponovo načiniti princom, – rekla je i za trenutak osetila svu njegovu tugu kao svoju, a onda otišla. Obećala je da će se vratiti sutra kad sunce ugasi svoj poslednji zrak.

A sutradan, dok sunce nije sakrilo svoj poslednji zrak, njen ples po trgovima i ulicama grada bio je drugačiji nego obično. Nešto se rasejalo u njoj i nije imala tu oštrinu u pogledu koja je sekla sve oko sebe.
A on je ostao na istom mestu gde ga je ostavila prethodne večeri i pustio da se u njemu nešto otapa. To što se otapalo, bolelo je. Kada se pojavila sa poslednjim zrakom sunca odmah mu je rekla:
- Znaš… ja te neću tešiti.
- Ne treba mi uteha, hoću da idem dalje.
- Dobro misliš.
- Ne smem drugačije, ostao bih tu gde sam sada, a ja moram da idem dalje. Uvek sam išao.
- Kuda to stalno ideš?
- Ne idem stalno, idem samo kad mi dođe da idem. A kad mi dođe da idem, ja moram da idem.
- To rade samo cigani.
- Znam. Zato volim cigane.
- Hoćeš da ti naberem malo sočnih bobica i mirisne trave?
- To rade veštice.
- Ja sam veštica, zaboravio si?
- Nisam, samo kažem da to rade veštice. Onda sve to kuvaju u čađavom kazanu.
- Napraviću ti melem za dušu.
- Ne postoji takav melem.
- Postoji ako veruješ.
- Sad niušta ne verijem.
- Dobro, onda ti ja ne trebam.
- Ne trebaš mi, ali bih voleo da si tu.
- Neću te tešiti. To rade one kojih ima svuda na tvom putu.
- Zato idem bespućem. Sad moram da pođem.
- Biću i sutra ovde.
- Znam, jer i ja ću biti.

Sledećeg dana, oni koji su se već danima divili njenom plesu, bili su preneraženi, ali i zadivljeni plesom koji je izvodila. Bio je to sasvim novi ples, prepun žara i ljubavi. I oni koji nisu baš znali šta je ljubav, nisu mogli da je ne prepoznaju u tim strastvenim pokretima. Jer svako od nas u sebi nosi klicu ljubavi, i uvek kad naiđe na nju, on će je sigurno prepoznati. A ona, ona je plesala sa sve više žara, ali i sa sve više nestrpljenja da sačeka zalazak sunca.
Daleko od grada i ljudi, u bespuću, on je već dugo provodio dane u tami. Svoju malu patuljčicu je puštao da leprša po poljima, ali sam nije izlazio iz tame bespuća i sigurnosti za koju je mislio da mu je ona pružala. Verovao je da nije došao kraj njegovim putovanjima zato što je ostao bez svoje princeze. Ali zapao je u to bespuće iz koga ne vidi put kojim bi pošao. Ono malo svetlosti što je ugledao na ivici šume, dok je gledao onu koja sebe naziva vešticom, musavu i rasčupanu, ličilo mu je na iskušenje kome treba odoleti. Svejedno, mučilo ga je poslednjih dana to iskušenje. Činilo mu se kao da ga to nešto što je ličilo na ono što je već imao, iskušava i nagoni na nemir u nogama, zove na put, pruža ruku i zove, zove… Šta poslušati? – srce ili savest? Srce ga nikad nije izdalo, ali savest… Pustiće ih da se bore u njemu. Crno sunce se dotaklo vrhova udaljenih planina. Vreme je da pođe do ivice svog bespuća gde ce doci ona. I pustio je srce da se tom susretu raduje. Kad je stigao, ona je već bila tamo.
- Čekala sam te, – rekla je.
- Zašto dolaziš, zašto pričaš sa mnom?
- Donela sam ti šumskog voća i divljih lešnika.
- Zašto dolaziš da pričamo?
- Tvoja priča je drugačija.
- Svako ima svoju priču, i svaka je drugačija.
- Tvoja mi se sviđa.
- Lepo ti stoji taj osmeh u kosi.
- Eto vidiš, samo ti si ga video, niko drugi.
- Sretao sam neke po ovom bespuću.
- Znam, ima ih još koji lutaju.
- Ja ne lutam.
- Ne više, sad imaš mene.
- Ti si posebna, ne ličiš ninakoga koga sam sretao.
- Znam, inače ne bih bila ovde sada.
- Mislio sam da ne postoji takav neko.
- Mnogi tako misle. Ja nisam za sve ista.
- Ovakva si samo za mene?
- Da. Pomiriši noć. Sve ima svoj miris.
- Zašto si samo za mene takva?
- Zbog jednog sna.
- Kakvog sna?
- Mog.
- Ispričaj mi.
- Možda jednom. Sad moram da idem.
- Pričaćeš mi sutra?
- Možda jednom…

Otišla je u svoju čađavu kolibu sa mislima zapletenim u rasčupanu kosu i nekim zvezdanim sjajem u očima. A u duši je počelo da klija ono seme koje ponekad nikad ne proklija. A on? On je osetio to klijanje u njenoj duši i prepoznao ga u sebi. Okrenuo se oko sebe i u tami počeo dušom da opipava put koji ga zove da ponovo krene dalje. Tama je počela da se razilazi i put mu je bio sve jasniji. Sve oko njega počelo je da dobija boje.
U gradu, po trgovima i ulicama, sve je stalo. Nastala je mrtva tišina. Jutro je osvanulo kao u ružnom snu. Nestalo je lepote i svetlosti, boje su potamnele i ostarile, grad je izgledao ružan i truo od učmalosti. Razigrana se nije pojavila tog jutra sa prvim sunčevim zracima, koji to više i nisu bili. Česma je presušila, jer se niko na njoj nije umio. U tom muku odnekud dopre glas „pronašla je ljubav u svom plesu, više se neće vratiti“ . I zista, više se nije vratila. Celog dana sakupljala je poljsko cveće i plela ga u venčiće, kačila po drveću u šumi, po zidovima svoje šumske kolibe. I ponovo je plesala, plesala, plesala, ali ovog puta sama, daleko od svih pogleda. I čekala je da u sumrak ponovo čuje taj glas.
Krčeći ostatke trnja koje ga je zarobilo u bespuću, a koje do sada nije ni primećivao, osećao je da mu nadolazi snaga, da misli o ljubavi. Ispunjen tom snagom skupljanom celoga dana osetio se velik i snažan, kao čovek. Pomislio je da više nije patuljak, ali nešto je ipak nedostajalo da tako i bude.
- Isplela sam ti venčić od livadskog cveća i mirisnih trava.
- Sve veštice koje znam su zle, plašim se da ga uzmem.
- Ja nisam zla veštica. Ja sam iz bajke koju ti još nisi pročitao. Ja sam dobra veštica.
- Samo su vile u bajkama dobre.
- Probaj ovu bajku, pa ćeš videti da ima i dobrih veštica.
- Staviću venčić na glavu. Ako se ne pretvorim u žabu, poverovaću da si dobra veštica.
- Kako ti izgleda?
- Osećam se jako moćno, kao da mogu da poletim.
- I možeš, ti si čarobnjak.
- Ti si me pretvorila u čarobnjaka?
- Ne, ti si to oduvek bio.
- Kako znaš?
- Ja sam veštica, a veštice sve znaju.
- Kaži mi šta je ljubav.
- To je ono što ćeš znati sam onda kad ti se dogodi.
- Da li se tebi već dogodila?
- Nije, ali hoće. Zar se tebi nije dogodila?
- Jeste.
- Ti onda znaš šta je ljubav, zašto mene pitaš?
- Da li je to ono što vidim dok mi pričaš?
- To samo ti možeš znati.
- Vidiš li ti ljubav dok ja tebi pričam?
- Neću ti sada reći.
- Kad ćeš mi reći?
- Kad budem videla tvoje oči.
- Ja sam te zavoleo.
- Sutra ću ti ispričati moj san.
Tako je i nestala, kao san. On je ostao da je čeka tamo gde ga je ostavila. I sve je manje sebi ličio na patuljka.
Dan beskrajan. Odšetala je do grada. Ljudi su je gledali zadivljeno, ali nisu je prepoznali, a taj osmeh i ta lepota, zračili su nečim što je opčinjavalo. Sada je ona gledala ljude. Prepoznavala je emocije na njihovim licima, ali nigde nije videla ljubav.
Njemu su jutro donele ptice na svojim krilima. Trnja koje ga je okruživalo više nije bilo. U pravcu sunca pružao se put. Znao je da je došlo vreme da ponovi krene, dalje, daleko od bespuća. To je jedini način da se nastavi život. Dan je proveo preturajući po sebi, stavljajući sećanja, doživljaje, emocije i sve ono što duša usput pokupi, na mesta na kojima je mislio da treba da stoje. Bilo je previše toga što je trebalo složiti, a neke stvari su se opirale tom spremanju. Ali znao je da tako mora.

Na mesto sastanka došli su u isto vreme, kao da su zajedno išli. Ona je nosila svoj san, a on svoju očišćenu dušu. Nije bila rasčupana i musava. Bila je lepa, u haljini od paprati.
- Ispričaj mi san.
- Sanjam ga dugo, otkad sam spoznala svoju žensku prirodu.
- Pričaj mi.
- Nikome nisam pričala.
- Meni hoćeš?
- Tebi hoću.
- Zato što te volim?
- Ne, mnogi su me voleli i pre tebe.
- Zašto onda baš meni?
- Zato što si ti iz mog sna.
- Kako znaš?
- Znam.
- Kako znaš?
- U mom snu je čovek koji sedi ispred male oronule kuće. Ne vidim mu lice, ali znam da je tužan, jako tužan. Ja tog čoveka volim svom svojom iskonskom ljubavlju. Volim ga oduvek. On je onaj koji me traži i koji će me naći. Ja verujem da negde postoji čovek koji postoji samo za mene.
- Zašto misliš da sam ja čovek iz tvog sna?
- Vidim to u tvojim očima.
- Šta to vidiš?
- Vidim tugu.
- Tužnog je teško voleti.
- Tuga će nestati, kad osetiš da stvarno voliš.
- Rekao sam da sam te zavoleo.
- Jesi, ali u tebi ima još ljubavi prema onoj koja se preselila u neki bolji svet. Ta ljubav, sada je tuga.
- To je valjda prirodno.
- Jeste. Ali na tebi je da izabereš. Možeš da ostaneš tu gde jesi i ceo život da provedeš tugujući, ili da kreneš u novi život, nekim novim putem, koji sam izabereš.
- Ako pođem tim novim putem, hoćeš li poći sa mnom?
- Ako stvarno poželiš da me vodiš, poći ću.
- Kako ćeš znati da to stvarno želim?
- Ako me budeš voleo kao što ja tebe volim.
- Kako ti to mene voliš?
- Čisto, iskonski svim svojim bićem. Ti si čovek iz mog sna.
- Ako ti kažem da i ja tebe tako volim, hoćeš mi verovati?
- Hoću kad vidim sebe u tvojim očima.

Znao je šta znače te reči. Ćutao je sluteći da ona oseća da u njemu još uvek ima ljubavi i tuge zaostale iz nedavne prošlosti, koja nije oslobodila njegovo srce da u njega stane sva njena ljubav. Još dugo su se sastajali na granici njegovog i njenog sveta. Govorili su o svemu, o ljubavima, o životu o svetu u kome žive, o svojim svetovima, koji su počeli polako da liče jedan na drugi. Granica ta dva sveta postajala je sve tanja i polako nestajala. Spoznavali su sličnosti i razlike, prihvatali ih ne želeći da menjaju to što jesu. Iako su im se svetovi sve više približavali, osećali su da to nije dovoljno da bi spoznali jedno drugo. Bili su suviše daleko svako u svom svetu. Onda je jednoga dana on pružio ruku preko granice i pozvao je u svoj svet. Nije se dvoumila ni koliko traje poslednji zrak sunca na zalasku. Prihvatila je ruku i prekoračila granicu. Tog trenutka granica više nije postojala – dva sveta su se spojila u jedan, mada se i dalje mogla videti razlika između njih. Uostalom, jedan je bio muški, a drugi ženski i ta razlika će uvek postojati. Prvo što je učinila kada je stala naspram njega i dok se gubila u njegovom naručju, pogledala ga je u oči. Znao je zašto.
- Šta vidiš? – pitao je sa zebnjom.
- Neću ti reći sada.

Znao je da u njegovim očima još uvek nije videla sebe. Poveo ju je u dubinu svog sveta, pokazao joj sve svoje radosti i tuge. Držao je u naručju i svu svoju ljubav koju je osećao za nju, izlio je kroz svoju dušu, telo, ruke, usne – njoj. Ona je činila to isto. Voleli su se ljubavlju koju su mogli da daju u tom trenutku jedno drugom.
Vreme je prolazilo. Stalno su se sastajali, s vremena na vreme odlazili jedno kod drugoga. On je čistio svoju dušu i pravio mesta za pravu ljubav za nju, ali mu se ta tuga stalno vraćala, nekad jača nekad slabija. Ona je to osećala i teško patila, jer je znala da je on čovek iz njenog sna. Proklinjala je što su se sreli prerano. Trenuci kada je njega obuzimala tuga bili su pakao za oboje. Čak su u takvim trenucima prestajali da se sreću u zalazak sunca. On je u takvim trenucima pokušavao da ode svojim putem bez nje, a ona ga je puštala, davala mu priliku da sam odabere. Činila je to iako je znala da će se kao trska prelomiti na pola i da više nikad neće biti cela. Ali on se stalno vraćao, rastrzan između ljubavi i tuge, birajući ljubav.
Na dan kada se navršila godina od kad je, ona koju je do tada zvao svojom princezom, sasvim posustala, otišao je na mesto gde se to dogodilo i poklonio se njenom postojanju. Kada se okrenuo i pošao nazad u njegovom srcu više nije bilo tuge. Ono što je do tada bilo tuga, postalo je lepo sećanje.
Kada se vratio, bespuća nije bilo. Bio je samo put koji se gubio u beskraju. Bila je i ona, koja je sve ovo vreme čekala da vidi sebe u njegovim očima.
- Vratio sam se samo ja, tuga je ostala tamo gde pripada.
- Mogu li da vidim tvoje oči?
- Možeš, ako ćeš mi reći šta vidiš.
Dugo je stajala pred njim, lepša nego ikada, zrela u ljubai, nasmejana i gledala ga u oči.
- Šta vidiš u mojim očima?
- Uzmi me za ruku i povedi na svoj put. Ti si čovek iz mog sna.

Sunce se rađalo, a putem prema suncu, držeći se za ruke, išli su On i Ona – Čarobnjak i Veštica……..

EPILOG

Još i danas neki pričaju da, noću kad je mesec pun, a zvezde trepere titravo, viđaju neko čudno svetlo koje dopire iz dubine šume u koju niko ne zalazi, a nebom proleti veštica i posipa zvezdani prah i mesečevu maglicu na zaljubljene. Ko bi ga znao, možda tako nešto i postoji.

Jednoj Biljani

Kako sam se navozao u vozu

Sve je izgubilo smisao, dani se ređaju jalovi i monotoni. I jutros sam zakasnio na posao. Na šefov zvaničan pogled na sat, opet sam samo zarežao. Kad god zakasnim, obavezno se sretnemo i uvek isto – on pogleda zvanično na sat, ja zarežim, on pobegne u svoju kancelariju kao od besnog psa da mi odbije od plate, a ja u svoju da popijem onu hladnu Živkicinu kafu, koja više liči na vodu od opranih vojničkih čarapa.Tako sebi, odmah ujutru, zgadim i ono malo života što mi je ostalo od juče. Onda ceo dan podrigujem taj smrad od kafe pomešan sa ostalim smaradovima loše htane, jeftinog pića i samačkog života.
Pokušavam da se sredim i počnem nešto da radim, ali nema šanse, dva i dva mi dvajesdva. Mnogo sam se iznerviro. Mislim kako je najbolje da odustanem od pokušaja da budem od neke koristi. Onda mi pada na pamet spasonosna ideja. Daću otkaz.
Posle sat vremena u rici sam držao rešenje o prestanku radnog odnosa. Da li je to bilo pametno ili nije nisam analizirao. Vratim se kući, proverim račun u banci – ima dovoljno za glupost koju sam rešio da uradim posle svih ovih dana, meseci, godina, šefova, kašnjenja, Živkicinih kafa.. posle svega. Sešću na najsporiji voz i neću pitati gde ide. Idem, pa gde stignem. Što kaže ona Mikina pesma: “Kad mi dođe da idem, mnogo mmoram da idem. Nije važno kuda ću, nije važno dokle ću. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud… ”
Dok sam bacao stvari u torbu, nisam razmišljao niočemu i shvatio sam da mi takvo stanje svesti najbolje odgovara. Onda sam polako peške otišao na stanicu, kupio kartu za prvi putnički voz treće klase koji polazi. Nisam morao dugo da čekam, jedan je već stajao u stanici. Jedino se nije znalo kad će da krene. Verovatno kad propusti sve kojima se žuri. Ni meni se nije nigde žurilo. Vraćalo mi se raspoloženje i osećao sam se da mogu..sve sad mogu.
Uđem u voz i počnem da tražim prazan kupe, ali nisam znao da je previše sirotinje koja putuje ovim najjeftinijim načinom da se negde stigne. Po prepunim kupeima na sve strane noge po sedištima, čarape kroz koje viri poneki prst, torbe, izuvene cipele, musava deca, žagor. Vazduh gust od smrada nogu, pljeskavica, lošeg duvana.. Ali meni to ništa ne smeta. Sve je bolje od onoga odakle sam pobegao – bar za sada.
U jednom kupeu samo mlada mama sa bebom. “Posrećilo mi se”-pomislim, pitam da li je slobodno..jeste.. sednem. Samo što sam seo, ono malecko poče da vrišti k’o nezdravo. Bi mi jasno zašto je kupe prazan, ali nisam više imao izbora. Gledao sam mladu i neiskusnu majku koja je pokušavala da ućutka svog drekavca, gurajući mu u usta sve što je u njih moglo da stane, ali uzalud. Prođe petnaestak minuta, dete se umori i zaspa. Opet će se probuditi i tako naizmenično – ide mi kroz glavu. Da potražim još neko mesto ili…ili, zastade mi u grlu od cvrkutavog glasa na vratima kupea. Oči mi ispadoše na prljavi pod, a donja vilica za njima, kad sam video šta je na vratima stajalo.
“Slobodno je.. naravno da je slobodno.. samo izvoli”, – nekako istrtljam kroz pljuvačku koja mi je navirala na usta. Bila je kao božjom rukom izvajana..i mlada. Zamoli me da sedne pored prozora. Naravno da može. Nije ni sela kako treba, a na prozoru se pojavi neka čupava majmunska glava, nekog tipa. Pomislih da je neki ludak kojeg sad jure da ga vrate u ludaru. Ali moja prelepa saputnica se podiže i protnu glavu kroz prozor, pa kad se počeše rastajati. “E jebiga”, pomislih, ali odmah zatim “ma ko te jebe, kad voz pođe mi odosmo a ti ostade”.
Konačno i voz krenu. Mala se propinjala na prste da što duže maše svom čupavom kućnom ljubimcu. A onda, odjednom tresnu u sedište i promrmlja sebi u bradu: “Ma ko te jebe, majmune jedan”.
Jeste i ja kažem – ko ga jebe, cerio sam se u sebi. Onda se okrete men i ubode mi oči pravo u zenice.
“Nisam vam rekla..”
“Nisam ni ja tebi..”- izlete mi.
“Šta, nešto ste hteli da mi kažete”?
“Ne, samo sam pomilsio”
“Šta to”
“Pa to, da sam do sada viđao razne kućne ljubimce, ali ovakvog kao tvog, nisam… pa još da sam šeta po ulicama i maše po peronima, to prvi put vidim. Vidim, naučila si ga i da ti šalje poljupce”, – bilo je ovo vrlo hrabro od mene.
Ipak, samo se nasmejala. Izvadih cigarete i ponudih je. Kao da je samo to čekala. Izađemo u hodnik da pušimo, a u mislima mi kako je ovo dan preokreta u mom životu.
I tu je počelo: gde putuješ..što si sama..i ja tamo putujem..koga tamo imaš..ni ja nemam nikog..ja pobegao od života..ona isto, dosta joj tipova sa dugim kosama i praznih džepova (tu se na brzinu prebrojim).
I kad je bilo najlepše, ona ukoči pogled i procedi kroz zube:
“Ej, matori, evo ga kondukter, reci da sam ti ćerka, valjda možeš toliko da učiniš za mene”. Ma naravno, zajebah se, a kondukter mi naplati kartu za ćerku.
“Sila si, ćale”,- reče kad je kondukter odmakao i pođe niz hodnik. Pogledam za njom, a tamo na kraju hodnika stoji onaj isti majmun sa prozora, širi ruke i viče:
“Zajeb’o sam ga, pravio sam se gluv, lud, retardiran, budala, dok nije dig’o ruke od mene i nije mi naplatio kartu”.
“E, moj Arčibalde, ti ne moraš da glumiš budalu. Idi traži da ti kondukter vrati pare, pošto budalama ne naplaćuju”.

Lud zbunjenog

Dočekaše me na kapiji sa svim počastima, kao da su samo mene čekali. E, sad se vi pitate ko sam ja, ko su oni, a ko je kapija, i čemu počasti.
Ja, to sam ovaj isti ja, ali od pre trideseti tri godine… pa i preskočio koji mesec… beše početak oktobra.
Oni, oni su tada bili za mene uniformisana NN lica što vrebaju na, već pomenutoj kapiji da im ne promakne neko, a da ga ne počastvuju svojim počastima.
Znam, sad vi mislite ja zaglavio u zatvor, pa lepo sam došao da me ne privode i brukaju pred poštenim svetom. E, nije. Kapija je ovde ključni faktor razumevanja celog početka ove priče. Ko je kapija?
Kapija je ona ista koja je i sad na ulazu u Vojnu akademiju na Banjici.
Sad vam jasne i počasti, vojska je to, jel. Pa sad, kako se uzme. U počasti je tada spadalo ljubazno pretresanje od glave do pete, sa posebno odabranim osmehom na licu za tu priliku (osmeh dobrodošlice se zvao), iza koga se krilo nešto što sam tek kasnije prokužio. Il se vešto krilo, il sam ja bio zbunjen, šta vi mislite? Onda, provera podataka, ko si, odakle si, šta ćeš ovde, jesi dobrovoljno il te nagovorili i mnogo drugih pitanja. Mislim da sam prošao sa trojkom, nisam baš sve znao da odgovorim. Kako sa trojkom, pitate se? Pa, to sam procenio po onom osmehu, smanjio se na trojku, kao kad smanjiš termo-peć, pa ti posle bude ladno. Pa mi onda raspakovali torbu, što mi majka spakovala na ivicu i pod konac. Tražili alkohol, kažu, kao da sam trgovački putnik. Posle sam video, nestala mi nova novcijata četkica za brijanje, a obrijao sam se još u prošli petak, iako se to tada na meni nije primećivalo. Kad završiše, ljubazno nabacaše i naguraše ono što je preostalo od mojih stvari u torbu, jedan me blago, kao devojku uze pod mišku, a drugi ponese torbu i povedoše me tamo gde ću provesti naredne četiri godine.
Sad mi nešto pade na pamet – da sam na vašem mestu, more i ja bih pomislio da sam zaglavio zatvor. Ali znam da nisam, pa mi sličnost manja od vaše.
A soba, ko hotelska, stvarno. Bi mi milina neka. Tri kreveta, tri pisaća stola, tri stone lampe na njima, tri ormara, i nas tri…ko tri praseta, eto.
Uvedoše me ona dvojca ljubaznih:
- Ovo su ti sobni drugovi,- rekoše i nestadoše
Gledaju me ko tuđeg.
- Da se upoynamo,- rekoh. Ništa, oni ćute.
- Ja sam…- pa rekoh ime. Aha, vidim shvatiše.
- Neziraj Hadži,- reče jedan.
- Varga Oto,- reče drugi.
Umal ne reko «i ja vama». U prvi mah, ne bi mi jasno, ama baš ništa. Šta je ovo, gde dopado, majko mila. Ovo sve stranci, ko na samitu nesvrstanih. Jedan crn i suv ko da je sušen u pušnici, drugi žuuut, žut ko da je skido gaće preko glave kad je bio mali.
Nasta tajac i tako osta do sutra ujutru. Bi me neki strah. Ja nisam spavo, za njih ne znam, ali ja nisam.
A sutra ujutru… e to je druga priča…

Jutro sam dočekao…jedva, jer oka nisam sklopio. Svejedno me neko kreštanje u hodniku, u kome naknadno prepoznah trubu koja zove na ustajanje, isteralo iz pameti. Skočim iz kreveta, vojska je to bre, a kroz glavu mi idu priče koje sam od starijih slušao o vojsci, pa po njima počnem da se ponašam. Namestim krevet pa pođem u umivaonik. Proneđem nekako ono što mi je trebalo da se sredim, al nemam četkicu za brijanje, uzo je onaj ljubazni sinoć. Pogledam se u ogledalo, pa nemam šta ni da brijem. I ja, što tačno znam gde mi je koja dlaka na licu, treba dobro da se zagledam da ih sve nađem. Dobro je, pomislim, al četkicu moram da kupim, nisi vojnik ako nemaš četkicu za brijanje. Moji cimeri, ustali i oni i svaki za sebe kao da nema nikog u sobi budžaju nešto po svojim stvarima.
Ne priđe mnogo, a ulete u sobu još jedan uniformisani. E, ovaj bio obučen u oficirsku uniformu, sa nekim čudnim činovima. Skapiram ja, da je pitomac neke starije klase. I stvarno beše ljubazan.
- Ajde momci, za pet minuta počinje postrojavanje,- reče i ode.
Ja htedo da se ukipim i dreknem «razumem», ali ne stigoh, ode on. Gde mu je to postrojavanje, da mi ej znati. Pogledam u cimere, a oni ko s marsa da su pali, zbunjeni gledaju u mene kao da im ja mogu pomoći. Pokušam nekako da im objasnim, a oni kljimaju glavama ko zaprežni konji, kao sve im jasno. Dobro, mislim sa, valjda im jasno. Krenem ja da izađem, oni za mnom. Setim se da nisam poneo nešto, stanem, pa se vratim, stadoše i oni, pa za mnom. Vidim ja ništa oni nisu razumeli. Pa kako ćete pratiti nastavu kad ništa ne razmete, mislim se, pa mi ih bi žao.
Bilo kako bilo, stigosmo nekako na to postrojavanje. Mnogo nas se tamo okupilo. Gde je bio sav ovaj narod, kad se sinoć ni glas nije čuo. Shvatim, svi su bili, i ostali zbunjeni. Samo nekoliko grupica razgovaraju međusobno, ostali se gledaju kao tuđi. Šetkam na pola kvadratnog metra, toliko mi ostavili ostali koji ili stoje, ili šetkaju kao i ja, svi sa rukama u džepovima, ko da kriju nešto. Odjednom nas pokosi glas, koji razbi tišimu i ono malo žamora onoh koji su se poznavali odnekud.
- Pitomci trijestreće klase – zbor!!!- vikao je neki brkajlija ispod šapke koja mu je stajala na pola dvanaest.
Šta mu sad ta komanda znači. Uskomeša se narod, sudaraju se, idu negde, a nemaju pojma gde, samo da ne stoje u mestu, da se vidi da nešto rade. Onda primetim kako oni što su do malopre žamorili, počeše da staju u dve vrste. Videše i ostali pa se nastaviše, čepajući jedni druge i gurajući se troica na jedno mesto, ako da će im neko zauzeti to tako posebno mesto. Uguram se i ja tu negde. Trajalo je to bogami prilično.
Kad konačno stadosmo u dve krivudave vrste, dok se onaj brkajlo mrštio, poče da nam drži slovo. Priča nešto što niko ne sluša. Tek kad reče šta ćemo dans da radimo, svi naćuliše uši. Podeli nas u grpe, pa redom: šišanje, kupanje, lekarska vizita, zaduženje uniforme i opreme, presvlačenje, pakovanje itd,itd…
Podeli svakoj grupi po jednog ljubaznog koji su do tada, puni sebe stajali sa rukama na dupetu i šapkama preko očiju, pa pođosmo.
Ja se ošišo kući pre polaska, al đavola, nije to dovoljno. Tad se nosile duge kose, pa bilo i onih koji su došli sa kosama do ramena. Ma, čini mi se da njih ne ošišaše ko mene. Jes da im izmenili lični opis, ali ni ja se nisam mogao prepoznati kad se videh u ogledalu.
Onda nas odvedoše u neko kupatilo-podseti me na scene iz Aušvica, samo nemoj gas da nam puste. Mi goli, ko ribe bez krljušti, sve okrećemo leđa jedan drugom da nam se ne vidi ona muškost. Pustiše nam vodu, mi povadismo sapune i šampone i udubismo se u rad, da ne mislimo na golotinju. Niko nikog ne gleda, kao što niko ne želi da ga iko vidi. Zbrzasmo to kupanje, samo da se gaća domognemo. Al oćeš. Izvedoše nas na druga vrata. Ostaše gaće na drugoj strani. A tamo na drugoj strani doktorka i sestra, mlade obe i dobre do boga miloga. Mi sve stisli ono malo muke međ nogama i sitnim koracima cupkamo i slažemo se ko sardine u vrstu. Ustade doktorka, a sestra za njim i pridjose prvom. Doktorka neka lujka videlo se odmah. Nosi neku olovku i stalno je gura u usta, tobož nešto zamišljena. Pridje prvom, pogleda ga od glave do pete, s preda i od pozadi, pod mišice, pa mu reče da skloni ruke sa one rabote. On nekako pomeri ruke, a ona onu olovku, pa mu poče podizati visuljke i zagledati. Kad završi, opet olovku u usta, u nešto mumla sa olovkom u ustima, a sestra poslušno zapisuje. I tako redom, do poslednjeg. Čudna neka žena.
Kad i to bi gotovo, stid nas malo napustio, uvedoše nas u drugu prostoriju, koja je ličila na pekaru-svuda popadao neki beli prah, kao brašno. Tu čeka neku mrga sa ogromnom pumpom u rukama. Kako mu pridjosmo poče jednog po kednog da zasipa tim prahom, ne gledajući ni gde ni kao. Ostasmo beli ko aveti. Pa što se kupasmo? Stadosmo se čistiti šamarajući se po telu, ni rođena majka me nije išamarala toliko za ceo život.
Dođe konačno vreme i za oblačenje. Uvedoše nas u ogromnu prostoriju punu uniformi koja je mirisala na naftalin, da se zakašljasmo. Stadosmo u jednu vrstu, a oni koji nam deliše uniforme počeše nas merkati i vikadi brojeve, koji bi trebalo da znače veličinu. Dočekah gaće i odmah ih navukoh, a one tolike da mogu još dvoica da stanu u njih. Posle sam ih pocepao na kolenu, koliko su bile dugačke. Ni ostalo nije bilo bolje. Kad nekako navukoh na sebe sve što nam rekoše da treba navući, ni rođena majka me ne bi poznala. Ali šta je tu je, zbogom farmerice, majice i košulje uz telo, kako se tad nosilo. Pokupih ono što nisam na sebe navukao u šatorsko krilo, usput mi natovariše i ono što sam ispred kupatila skinuo, pa hajd u sobu sa ona dva gluvonema da slažem to u neki red.
Bio je to moj prvi dan u nekom svetu, tako bajkovitom za nas muškarce onog vremena, o kome smo slušali od onih koji su vojsku služili, a tako poražavajuće doživljenom u stvarnosti. Ali kasnije sve je bilo drugačije.

Kako je bilo posle saznaćete ako vas bude interesovalo.

Amarkord

У то време над Београдом су падале неке Мостарске кише, пругом за Брно путовала је нека Вера Павладољска, у неком трећеразредном хотелу у Београду или Zagrebu (нејасно је где или gdje) нека Инес је испод стола додиривала koljeno неког непознатог мушкарца, иако су јој говорили “Ne daj se Ines…” . Многи су испод мишке носили Bijelo dugme. Младићи су за појасом носили чешљеве за своје дуге косе, али их никад нису чешљали (дуга коса кратка памет*), а девојке су своје сукње кратиле сантиметар по сантимерар. И једни и други саплитали су се о широка звона фармерица купњених у Трћи**, на шта су они који су се трудили да их васпитају, отворено изражавали негодовање према тим трулозападним трендовима. Ходали су опуштених раку и њима млатарали неконтролисано, као марионете у рукама невештог луткара. У устима су развлачили жвакаће гуме, за које су им родитељи, са гађењем, говорили да се праве од мачијих црева, дували од њих балоне који су, пренадувани, пуцали и неретко им се лепили за носеве.
Они који су се родили пар деценија касније, не могу ни да замисле колико су погрешили што су толико чекали. Пропустили су време опуштености и безбриге.
________
* Narodna umotvorina /prim.aut./
** Sinonim za Trst /prim.aut/

пре недељу дана је пропушио НИШКУ ФИЛТЕР ДРИНУ…
две недеље РАНИЈЕ обријао је прве маље испод носа…
две недеље КАСНИЈЕ, у пет и двадесет два ујутру, отац му је залепио шамарчину коју још увек памти и пред носом искидао, својим огромним браварским рукама, пола пакле НИШКЕ ФИЛТЕР ДРИНЕ, а да ни реч није рекао…

Продајем ”Фићу” нови тип или мењам за циглу која ми је потребна за кућу, јер ме жена истерала на улицу. Фића је у добром и возном стању.
Шифра “БЕСКУЋНИК”

ДЕРБИ
ПАРТИЗАН-Ц.ЗВЕЗДА
СТАДИОН ЈНА У 18,00 ч.
Карте на билетарници стадиона ЈНА

Од тог шамара образ му је горео, а у левом увету зујало целим путем до робне куће ”БЕОГРАД” где је то јутро пошао на праксу бициклом љубљанског “Рог”-а, коју му је неко до подне украо, па је пешке кући однео страх од љутог оца.

Првомајски уранак је ове го- дине био врло масован. На по- знатим местима окупљања на овај дан, било је толико људи да се ни пребројати није могло. Приграм су изводила КУД, групе и солисти. На све стране димили су се роштиљи и мирисало печено месо, а негде се окретао и понеки …

..оДАЗИВАЈУЋИ СЕ НА РЕГРУТАЦИЈУ, ПРВИ ПУТ У ЖИВОТУ ЈЕО ЈЕ ВОЈНИЧКЕ СПАЛЧИНЕ… Код хотела ПРАГ УМАЛО ГА НИЈЕ ЗГАЗИО АУТОМОБИЛ…ИМО је 65 килограма колико има и САД… Кад се вратио имао је БУКВИЦУ и није добио ШАМАРЧИНУ од оца, што га умало није згазио аутомобил..

ДОМ КУЛТУРЕ
ПРЕМИЈЕРА:
ФИЛМ ”Последњи танго у Паризу”
Гл. улоге: Марлон Брандо и Марија Шнајдер
Забрањено за млађе од 18 година

U trendu je bolo da se ide na more u Biljarice. Crnogorsko primorje je bilo za radničku klasu i svaki grad u unutrašnjosti iamo je svoje mesto na primorju. Buljarice su bile naše mesto na moru. Tamo smo se skupljali kao uveče na korzou, i imali smo osećaj da smo kod kuće.

Те године нисам ишао у Буљарице. Нисам ишао ни следеће. Нисам никад ишао у Буљарице. Сад је то у иностранству, а ја немам пасош. Тако нећу видети место где су се некад скупљали наши.

ШТЕТА…неповратно, штета…

Čovek il` pas svejedno

… у моје време нудио се добар блуз, између осталог, ха, ха, ха…
… али нудиле су се и неке друге лепе ствари… некима доступне, некима само да напоје жедне очи… и не знам ко је више имао користи од тих лепих ствари, они који су могли да их имају, или ми који нисмо… милсим да су добијали и једни и други… они који су их имали имали су их, ми који нисмо, научили смо да пуни чежнје подносимо сиротињу, бол у души, самопонижење, комплексе…

Иако сам био позван, и из неког разлога примљен у то елитно друштво, ипак сам у оном свакодневном био стављан на место које ми је по друштвеном статусу припадало. Кад смо се на повратку из школе играли, имитирајући популарне јунаке из филмова и ТВ серија, које ја нисам гледао јер нисам имао телевизор, ја и они слични мени нисмо добијали улоге људи. Ја сам био или коњ или пас, а најчешће пас – пас Рибел. Да Рибел, сећам се свог псећег имена. Можда бих чешће био коњ, али сам био ситан, па нисам могао да носим ухрањене јахаче из више класе. Јахали су оне мало јаче. Али чудно, патио сам што нисам коњ. Ваљда зато што су коњи имали више прилике да буду блиски са онима из више класе, док су их носили на грбачама. А и више су их ценили него нас псе. Нама су само наређивали да лајемо на овог или оног. И лајо сам, шта сам друго могао – био сам пас у високом друштву.

… схваташ ли ме ти арчибалде… тада ми је било важно да сам у том високом друштву, па макар и као пас… пас, ух мајку му… ма боли кад се сетим… ево ту ми је тај ожиљак…

Beograde dobro jutro

… vidiš arčibalde, nekad se, u jutrima kao što je ovo, beograd budio drugačije…sada se više i ne budi jer nije ni spavao…
… a nekad ga je budio duško radović sa svojim «beograde, dobro jutro» punim metaforičkih i crnohumornih dosetki – «ako ste se jutros probudili, i ništa vas ne boli, znajte da više niste među živima» …

… beograd se budio odjednom… budio ga je   jedan ogroman budilnik sačinjen od hiljada   malih, insinih…u bloku 65, naprimer, leti,   kada su svi prozori otvoreni da sparina noću   izađe, mogli su se čuti budilnici komšija iz   susedne zgrade…
… na ulicama je isparavao asfalt koga su ulični   polivači umivali od ponoći do prvog   plavetnila na karaburmi…pekare su napunile   ulice mirisom kifli, đevreka i vrućeg hleba-dvokilca, a kiosci sa viršlama su brektali od pare u ključalom loncu punom viršli, kakve su se samo tu mogle naći…
… skadarlija je lečila mamurluk i vidala boemske rane od protekle noći, neispavana i rasčupana…njoj se nije žurilo, imala je celo prepodne da se dovede u red i bude spremna za nove teške sudbine, još teže ljubavi i tuge koje su njeni sugrađani, oni posebne vrste, svake noći tu spirali vinom i pesmom…
… tačno u pola šest, sa banjice i voždovca mogle su se čuti vojničke trube na uranak…
… ispred kafana su konobari sa belim keceljama iznosili stolove i stolice na trotoare gde je bilo mesta za sedenje napolju, u ibricima, okamnjenim iznutra, grejali vodu za prve jutarnje kafe, one što se kroz njih providelo dno od šoljica sa plavom, širokom linijom po obodu…
… to su oni kratki trenuci između sna i jutarnje vreve koje dožive samo retki prolaznici koji iz nekog, njima znanog razloga, odlaze negde pre ostalih, ili se vraćaju odnekud posle svih…
… tih trenutaka i svega ovoga više nema, jer beograd više ne spava, niti leže, niti se budi…

Mudros po PS-u

PUKOVNIK – MAJORU
Sutra u 9.00 časova nastupiće pomračenje Sunca. To je pojava koja se ne događa svaki dan. Naredićete da se vojnici postroje u krugu kasarne. Odeća svakodnevna. Prilikom posmatranja te zanimljive prirodne pojave, objašnjenja ću davati ja lično. U slučaj padavina i loše vidljivosti, vojnike smestiti u gimnastičku salu.

MAJOR – KAPETANU
Po naređenju gospodina pukovnika, sutra u 9.00 časova će se održati pomračenje Sunca. U slučaju kiše u svakodnevnoj odeći. Pretpostavlja se da će u krugu kasarne doći do slabe vidljivosti. Tada će se isčezavanje Sunca obaviti u gimnastičkoj sali. Tako nešto se ne događa svaki dan.

KAPETAN – PORUČNIKU
Po naređenju gospodina pukovnika, sutra u 9,00 sati u gimnastičkoj sali uvežbavaćemo isčezavanje Sunca. Odeća svakodnevna. Da li će padati kiša ili neće, odlučiće gospodin pukovnik. Tako nešto se ne događa svaki dan.

PORUČNIK – VODNIKU
Kada sutra u gimnastičkoj Sali počne da pada kiša, a tako nešto se ne događa svaki dan, naš pukovnik će isčeznuti u svakodnevnoj odeći.

VODNIK – VOJNICIMA
Vojnici, sutra treba da isčezne naš pukovnik. Ispraćaj će biti u 9,00 časova. Prisustvo je obavezno, jer takvo nešto se ne događa svaki dan. Baš mi ga je žao.

Zaludan pop i jariće krsti

Kada posle velike borbe sa pet milijardi spermatozoida shvatiš da   si jedini srećnik koji će postati čovek, posle devet meseci se   razočaraš kad vidiš da te tamo napolju čeka isto toliko onih sa   kojima ćeš morati da se boriš da bi to i dokazao.

Prvi ljudi, kaže Biblija, bili su Adam i žena mu Eva. Po logici   stvari, drugi ljudi bila su njihova deca. Nešto se razmišljam,   majku mu, ako je to tako, onda smo svi mi rođeni iz incesta.

Po Starom zavetu čovečanstvo je nastalo iz incesta, a po Novom zavetu   Isusa Hrista rodila je preljubnica, osim ako neko još uvek ne veruje u   “bezgrešno začeće“.

Kažu: Bog je svemoćan. Onda sigurno može da napravi toliko veliki kamen   koji ni sam ne može da podigne. Ali, ako to može, onda nije svemoćan.   (Kokoška ili jaje, šta beše prvo?)

Eh, dokon pop i jariće krsti. Razmišljam, koliko li je potrebno mišjih repova da se poveže, da bi se dostigla razdaljina između Zemlje i Meseca? I onda se setim: pa dovoljan je i jedan, samo ako je dovoljno dug.

Kad bi svi Kinezi pošli da prelaze preko jednog mosta, nikad svi ne bi prešli. Ko ne veruje nek računja.

Vojska naša nasušna

Drugovi vojnici i steršine,

U narednom periodu naše obuke, a radi postizanja vrhunski rezultata, od vas tražim samo jedno, a to su dve stvari: RED, RAD I DISCIPLINA…

***

Pita vodnik pukovnika koji drži predavanje na poligonu, da mu objasni šta je to tandem vuča. A pukovnik, ratnik iz slavnog NOR-a i revolucije, zapanjen što ovaj ne zana šta je tandem vuča, pocrvene i besno viknu:
- Dolaz ovamo vodniče!!- i grubo ga postavi pored sebe.
- Vidiš nas dvoicu?- pita vodnika.
- Vidim.
- Konj ja, konj ti, razumeš?
- Razumem.
- E to ti je tandem vuča, razumeš.
- Razumem.
- Ma k…. moj ti razumeš, ja sam trideset godina u vojsci i rat sam prošao, pa ništa ne razumem.

***

- Alo, ovde pukovnik B.
- Izvolite druže pukovniče, zastavnik LJ.
- Ima li ga major P.
- Ima ga druže pukovniče, al ga ne koristi…

***

Usred avgusta meseca, po krugu kasarne šeta vojnik u šinjelu, a za opasač zadenuo dve mokre čarape. Pita ga kapetan:
- Šta to radiš vojniče?
- Sušim čarape, druže kapetane.
- Zašto si obukao šinjel po ovolikoj vrućini?
- Da se brže osuše.

Krajputaši

23. avgust 2002.g.

Vraćajući se sa posla, čekao sam gradski autobus, tiskajući se sa ostalima ispod ono malo hladovine, koju je pravila nadstrešnica na stanici. Vrteći se tako da pronađem što bolje mesto, pogled mi je privukla zdepasta ciganka koja je stajala po strani, držeći u naručju dete koje nije iamlo ni godinu dana. Pored nje su stajala još dva deteta koja su mogla imati tri i pet godina. Pekli su se na julskom suncu i nisu ni pokušavali da se sklone. Dete koje je držala u naručju neprestano je kašljalo. Pokušavala je da ga smiri pokretima koji su ličili čas na ljuljanje, čas na drmusanje. Kad bi se kašalj za trenutak smirio, dete je plakalo. Najstarije dete, dečačić, odsutan u dečjim mislima, okretao je u rukama kutiju u kojoj je bio lek za bolesno dete. Dok sam razmišljao kako je život velika nepravda i kako je teško duši koja se rodi u telu nekog ko je na dnu ljudske hijerarhije, misli mi prekide tresak razbijenog stakla. Na trotoaru je ležala kutija sa lekom koji je sada, kao med, nepovratno isticao iz razbijene bočice. Dečak je nemo gledao isti prizor, kao da ne shvata šta se desilo. I mnogi koji su stajali okolo, trgli su se i pogledali u cigane, pogleda punih prezira. Par trenutaka vladala je tišina, a onda se kroz dečji kašalj čuo majčin glas. Samo je rekla:
- Kako ću sad da ga izlečim, sko umre ti ćeš biti kriv.
Tog trenutka je naišao i autobus. Sdtanica se ispraznila. na njoj su ostali samo cigani, okupljeni oko svoje ciganske sudbine.

***

Kada sam posle nekog vremena, ovu priču ispričao svom najboljem prijatelju, ciganinu, pitao me je, da li mi je slučajno palo na pamet da odem do apoteke i kupim majci novi lek.. jer to za mene ne bi bio nikakav trošak, shvatio sam da sam se i ja onim autobusom odvezao u svet onih koji su verovatno pomilsili «ma to su samo cigani», ako ne i još nešto gore od toga.

5. septembar 2002.g.

«… nije mu dobro, osušio se ko grana… više ne znam šta ću, ne mogu da izdržim. Ja nemam nikog pored sebe, ni roditelje… samo njega imam. Sa njim sam provela najviše vremena. Ne što je moj, ali on je duša od čoveka… vi bar znate, vi ste mu pretpostavljeni. Što nije neko ko me je tuko i maltretiro, čini mi se da bi mi bilo lakše… ovako… A možda i nije ništa, možda će sve biti dobro… ne mogu više da gledam tugu u kući. On može mnogo da istrpi… i trpeo je dok nije došlo do ovoga. Sad se plaši isto ko i ja. Kako da ga razveselim? Jedini put kad smo se nasmejali za ovo vreme je bilo kad sam mu rekla „Kad ozdraviš, razvešću se od tebe, jer ovu tugu ne mogu ponovo da preživim“… smejao se…»

Možda je njima u tim rečima bilo nečeg smešnog, ne znam, ali meni su upravo te reči isterale suze na oči. Bez reči utehe, jer ih nisam mogao naći, pogleda uprtog u zemlju, da skrijem suze, izašao sam iz male prodavnice gde je radila.

23. decembar 2002.g.

Nije joj dao priliku da se razvede od njega.

Kiša

… само ова киша да не пада, овако ситна, у кости се забада…  боже, ко ће човеку угодити… да сам кући сад би трљо руке и  гледо како ниче шеница… овако кад је рат, нико не сеје  шеницу… можда жене сеју… не смем ни да се сетим, одма ми  сузе груну на очи… ма добро су… и далеко од фронта…  родило ми се чедо, син, првенац и наследник… поквасило ми  се и писмо… немам га где све је мокро до коже… да су ми бар  опанци цели, чини ми се мање би био мокар… али ни шваби  није лако у овој српској каљуги… ма само да сачувам живу  главу, кажу неће ово још дуго…

… rekli nam da ćemo brzo zgaziti te varvare srbe… za mesec dana pa kući, a evo treći mesec čamimo u ovom srpskom blatu i još smo na istom mestu… da li i kući pada kiša… ako i pada, nema ovog blata… e helga, helga, ni u snu ne možeš da sanjaš gde sam sada i kako mi je… ti si me nagovorila na ovo «za kajzera», ko da ti znaš ko je kajzer… i šta je rat, i šta je srpsko blato… kakvi su ti srbi, kad im je blato ovakvo… i ova tišina, rat je, a niko ne puca već danima… da se puca, da se nešto događa, čini mi se bilo bi mi lakše… a šta ako poginem… helga, deca…

… хоће ли проговорити, а да оца није видео… хоће ли ме миланка познати кад дођем… зашто да не дођем, доћи ћу… ево тишина је, не пуца се већ дуго… можда швабо размишља да одустане, и њега бије ова киша у кости… то би му било најпаметније, шта ће му ово парче блатњаве србије… њу само ми срби можемо да волимо и гинемо за њено блато… само ми срби можемо да изаберемо овакво место да направимо кућу и окућницу… и још да нам буде лепа… оно јес лепа, али кад је рат, ништа ти није лепо… лепо ти само оно што не мош да имаш, јер је рат… ето ни шкију не могу да запалим на овој кишурини… оће ли скоро ручак… оно парче танина ми се расквасило, па не смем ни руку у телећак да турим…

… opet taj grašak sa govedinom… i kišom… počeće mahune iz ušiju da nam niču… i rogovi na glavi… hm, rogovi, i taj hans… njemu je rekla da oni koji nemaju ženu da im čuva prag, ne bi trebalo da idu… i on ne ode… a mene nagovorila… nie moja helga takva, a i deca su uz nju, ne bi valjda… hans, samotnjak… ma o čemu ja to mislim… baš je žilava ova govedina…

… оно кљусе, што га јутрос убише због пребијене ноге,   завршило у официрском казану, а нама опет слана вода и   таин, па ти ратуј мој брајко… видиш ли боже неправду… ма   да ми је само гутљај оне моје дукатлије, да ми опанке   загреје… како ли се миланка сналази са стоком, ако војска   није отерала, а и отац болестан, дете мало… иде ли се на   одсуство кад си у рату… можда да питам наредника… бар   док се не пуца, док се само кисне… само да се појавим на   врата, видим и одма би се вратио… ал не би да будем први   који закукао кући… има и гори од мене.. онај радоје, три болесна чељадета у кући… чекаћу… нек он први тражи, а ја ћу одма за њим…

… da mi je samo da provirim kroz prozor, da ih vidim… nekad pomilsim da ih više nikad… ne, o tome se u ratu ne misli… mi nemci smo večito ratovali… i pobeđivali, baš zato što smo disciplinovani… evo kaplara, nešto je tmuran… i on je nestrpljiv, ratovao bi.. da se dokazuje… takvi su za vojsku, a ne ja… ako ne poginem, umreću od ove kiše… njoj će onda javiti da sam poginuo hrabro, za kajzera… možda će i gvozdeni krst da joj pošalju, kao ja odlikovan… voleo bih tada da je vidim… sigurno bi se šepurila po selu… eh, ta ženska pamet…

… ко то пуца… шта се дешава… где ми је пушка… је ли пуна… три месеца је чамила… швабе се јавиле, оће чарку, е па ево им… оног ћу без капе… ни моје нигде нема…

… ko je prvi opalio… zašto pucaju… ostade mi celo parče govedine… gde mi je puška… hoću li umeti da ubijem… kojeg da smaknem, onog bez kape… i njemu teška kad je mokra…

… јавите фамилији да је погинуо храбро, бранећу краqа и отаджбину…

… i ne zaboravite da pošaljete i gvozdeni krst…

Moram da ti kažem

Nosim te u očima,
jer dušu si mi odavno uzela.
Tvoj lik je zvezda vodilja
ka nekim daljinama nepoznatim.
Za njom idem i ne pitam
gde će me to odvesti.
A sve sa tobom je nepoznato…
i novo… i drukčije…

Pucala je zora

Pucala je zira kao kora,
Noć se s mukom podavala danu,
Ljubio sam smrznutu Svetlanu,
Poviš Save na Kalemegdanu.

Časna reč…

A sa vrha Nebojšine kule,
Drozd je pesmom budio grlicu,
Ja nabreko ko topovsko đule,
Sva mi digmad otpala na šlicu.

Časna reč…

A Svetlanu ustreptalu,
Od te strasti spopanuli žmarci,
Pa mi tiho šapnula na uho:
Mače moje, jedu mi se čvarci.

Časna reč…

Posle su nas našli milicajci,
Od idile osta samo slika,
U stanici ostaše podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Časna reč…

Miša

Zove se Miša. Ne, to mu je skraćeno od Milorad, ali tako ga svi zovu. Tako se i predstavio, onog avgustovskog podneva, u malom kafiću, u još manjoj varošici na krajnjem jugozapadu ove naše male zemljice. Subota je bila, sećam se, kad smo se upoznali. «Znam, dugo je pripremano naše poznanstvo… i onda slučajno…» uz hladnu votku i posle nekoliko rečenica… postadosmo prijatelji.

Bili smo stranci u toj provinciji, oboica službeno prisiljeni. Ja po kazni (ko kaže da u vojsci nije bilo kaznenih garnizona), on zato što se zove Milorad, a ne bi trebalo. Ja zato što sam napsovao generala, a on zato što za takve nema mesta u gradskim školama. «Ja sam učitelj Petar Pan»,- reče mi jednom. Upitah ga zašto, a on mi uzvrati logikom – «Zato što radim u nedođiji». Ali vi još ne znate, on nije radio ni u toj varošici na kraju sveta, neee, on je radio u nekakvom zaseoku koje se tako tretira jer ne postoji geografski pojam za nešto još manje, a naseljeno.

Te subote smo se upoznali, preko njegovog zippo upaljača o kome mi je ispričao čitavu sagu, preko moje bogate kolekcije muzike i knjiga, i njegovih kolekcija kolekcionara svaštara, preko drine bez filtera, koju je i on, kao i svi ozbiljni pušači nekad pušio, a ja je pušim oduvek, preko zajedničkih interesovanja za istoriju, književnost, muziku…

I ne sećam se kada sam poslednji put sreo takvog čoveka…

… takvog prijatelja…

Прича о Јордану Врућини – други део

Ја сам био мали кад се све то десило, али ми је отац испричао целу причу пре него што је умро. Мора неко да сачува сећање на тог човека, рекао ми је.

Јордан је био јединац. Пре рата није било богатије породице у Селу од Нинковића. Нису били као већина њима сличних. Посебно његов отац. Волео је своје њиве, ливаде и шуме, али је волео и своје сељаке. Помагао им је кад год је требало, а и они су њега поштовали. Имао је све, али оно што је највише волео није могао да има – децу. Троје му умрло на порођају, а двоје ни годину није саставило. И кад је већ био на измаку снаге, роди му се син. Али пошто добро никад не иде само, син претече, али му убрзо умре жена. Као да је Бог њој отео снагу и дао га детету. Звала се Јорданка и по њој дете доби име. Одгојиле су га сељанке, захвалне Драгољубовој доброти. Веровало се да је дете зато и стасало у онакву људину.
Порасте Јордан до школе. У то време у Селу беше учитељ неки Продан. Кажу да ни у Вароши није било бољег. Он и поп Јеротије узеше малог и улише му љубав према науку и вери. А кад су му дали све што су знали и умели, наговоре оца да Јордана да у Варош у гимназију. А та је гимназија онда, као и сада, била чувена.
Али ни отац га није препустио само учитељу и свештенику. Научио га да воли имање, земљу и шуму, али и људе. Јордан је посебно волео шуму. Једнако се враћао селу и својим шумама, чак и кад је завршио гимназију и пошао у Београд на велике школе.

Не потраја дуго, јер несрећа не напушта тако лако, кад му умре отац. Кажу умро од самоће. Јордан остави Београд и школу и врати се свом имању, да настави тамо где му је отац стао.
Да му кућа не буде пуста, а и стасао је био, ожени се. За време гимназијских дана у Вароши, упознао и заволео ћерку неког Митра, трговца и зеленаша, богатог, али омрзнутог човека. Скроман и повучен, Јордан је само њу познао као жену, волео је чисто као што је волео своје шуме. Довео ју је у Село, али ни то не потраја. Умре и њој отац и мајка остаде сама. Њих две га наговорише да напусти село и да дођу у Варош, да живе варошким животом, који се Јордану свиђао, али га није волео као своје шуме и Село. Доброћудан и наиван, брзо је потпао под утицај таште, превејане удовице, навикле на раскош и галантан живот. А ни ћерка није пала далеко од кладе. Заједно, лако су манипулисале наивним и заљубљеним Јорданом. Трговачки и зеленашки послови његовог таста су брзо пропали, јер није било никог ко би их наставио. Да би испунио све њихове прохтеве, нерадо и са гневом који није показивао, почео је полако да продаје имање, једно по једно. Временом је дошао свести шта му се дешава, па је од последњих тако стечених пара оставио са сране позамашну суму, да нико не зна. И даље се надао да ће се нешто кад-тад променити и да ће са тим новцем поново постати домаћин какав је био.
И није дуго чекао да се нешто догоди, само што се није догодило оно чему се надао. Почео је рат. Одмах је био мобилисан у првом позиву. Исто тако, рекло би се у првом позиву био је заробљен и отеран у логор. Најпре на Бањицу, а онда у Дахау.
Надајући се и верујући да се неће вратити, жена и ташта почеле су да продају, прво његове личне ствари, а онда и све оно што им се чинило мањевредним од лагодног живота у окупацији. Празнећи отмаре, витрине и полице, у јеној, где су стајале Јорданове књиге, пронашли су и новац који је сакрио. За све то време кућу су често посећивали немачки официри, а касније како је понестајало пара и све чешће и војници.
Рат се завршио, остала пустош.
Једне ноћи, кад су се најмање надале, појавио се на вратима. Затекао је празну кућу, трудну жену и болесну ташту. Одмах је схватио шта се овде дешавало док је он робвао. Иако се томе некако и надао, јер је у логору често размишљао о лошем карактеру своје жене и посебно таште, ипак му се смрачило пред очима. А кад се добром човеку то деси, не може се предвидети шта ће да учини. Није ништа питао, нити је чуо речи које су преклинјале, само је замућеним погледом посматрао пустош и јад који је затекао. Онда је сишао у подрум, пронашао секиру, наоштрио је као косу и дуго је гладио осушеним и огрубелим рукама. Молио се само да га не изда снага. Кад се вратио у кућу, две жене нису имале прилику ни да се ужасну од призора који су виделе.
Минут касније корачао је избезумљен пустом улицом кроз ноћ. Капљице погане крви пекле су му лице и прогоревале кошуљу на грудима. Инстикт га је водио у његове шуме, које више нису билењегове. Али није се задржао ни у њима. Ни њих више није волео. Месецима је ходао шумама, бежећи од људи, кријући се. Логор га је научио да преживи.
Једне зоре, у пожутелој шуми, тргао га је неразговетан глас који је био наређивачки. Препознао је италијански језик. Научио је нешто од тог језика у логору. Обрадовао се и пустио да га заробе италијански граничари. Поново је доспео у логор, али овог пута за избеглице. Чим је добио прилику успео је да објасни да жели у Легију странаца. За пар дана нашао се у Марсељу. За неколико месеци постао је легионар и доспео у базу у Француском Мароку.
Све напоре је успео да савлада, али пустињску жегу никако. Сунце и високе температуре су га убијале. Ипак издржао је више од пет година, док једном приликом док су истоварали неке тешке сандуе са неког брода, није пао са даске за прилаз броду и онесвестио се. Одмах је био проглашен за симуланта, јер се легионару такве ствари не смеју дешавати. Био је кажњен најокрутнијом казном – затрпавањем у песак. Само ми је главу пекло немилосрдно афричко сунце. Осмог дана враћен је у Француску, као непожељан. У бунилу, стално је понављао “врућина… врућина” Кад се опоравио кренуо је назад. Био је спреман да се преда властима за злочин који је учинио. Али кад је некако прешао и последњу границу и ступио на познато тле, јавио му се неки инат. Грчевито је размишљао како да се спаси и смислио је.

Био сам дете, кад се једне касне вечери појавио на прагу наше куће. Отац га је једва препознао. Знали су се још из гимназијских дана. Није се двоумио да ли да га прими. Тако је провео у нашој кући око месец дана. У почетку је мало говорио, био је исцрпљен и болестан. Отац је помишљао да позове неког лекара коме би могао да верује, али таквих више није било. Плашио се да ће се прочути да чува криминалца и убицу у кући. Ипак Јордан се брзо опоравио. Онда је све потанко оцу објаснио. Отац се дискретно распитао и сазнао да Јордана воде као несталог и да се верује да је страдао у послератним чишћењима земље од четничких банди. Једне ноћи опет је нестао.
Када се после неколико година поново појавио на улицама Вароши, нико није ни помислио да се испод те маске од запуштене косе и браде крије Јордан Нинковић. Нико осим неколицине који су га ипак препознали. Један од њих био је и мој отац. Али, као да су се договорили сви су ћутали о томе. А он више никога није познавао, ни мог оца.
Да ли је стварно био онакав каквог га је Варош познавала или није, то нико осим њега не зна, а тајну је понео у гроб ових дана.

Прича о Јордану Врућини – први део

У малој Вароши мало је било оних који нису знали за Јордана Врућину. Сваког дана, већ много година, гегајући се, погнуте главе, зарасле у прљаву косу и браду, коју, кажу, није шишао и прао од кад се појавио, у подераном капуту и лети и зими, обувен у две различите ципеле које као да су пола корака касниле за њим, без пертли, корачао је главном улицом, крупан и незграпан. Испод те чекинјасте браде пажљиви посматрач би могао наслутити лепо и мужевно лице.
Неуморно гегајући небројено пута истом улицом, сваком пролазноку би промрмљао: ”Дај сто динâра, сто динàра “. Поучен искуством, понављао је реч “динара” са два различита нагласка. Једним су говорили варошани, а другим сељаци из околних села. Али мало ко је обраћао пажњу на ту варошку луду. А ни он није обраћао пажњу нинакога. Није застајао да види да ли ће му неко нешто дати. Као да је говорио сам са собом, продужавао је даље. И стално је ишао даље. “`Одам”, – каже, кад га питају шта ради. С времена на време подигао би поглед пут неба и рекао “врућùна”. Није било важно да ли је сунчано, облачно, дан или ноћ, лето или зима. По томе и доби надимак – Јордан Врућина. Многи су мислили да је то због оног дугачког капута који је носио и лети и зими.
Од свих недаћа које је преживљавао, дечја суровост беше најбруталнија. Гађали су га камењем, називали свакаквим именима, залетали се на њега и гурали да га сруше. Он је само млатио рукама и понављао своје “ма, прођи ме се, ви`ш да журим”
Говорило се да се испод те прљаве косе и необријаног лица крије или тотално лудило или генијалност. Али мало ко је знао праву истину о Јордану Нинковићу-Врућини.
Једног дана пронела се вест да је умро.
И баш тог дана био сам редак срећник да, сасвим случајно, чујем праву причу о Јордану Врућини.

У Вароши постоји један део града чија свака кућа, капија и сваки камен на турској калдрми може испричати бар по једну причу из ближе и даље прошлости. Још ту стоје куће ага и бегова, живи дух Илије Бирчанина, Проте-Матеје и Алексе Ненадовића, кафана у којој је војвода Мишић уз чај од липе, смишљао Колубарску битку. Кад човек уђе у ту улицу, мора постати део те историје. У истим тим дућанима, берберницама, крчмама, абаџијским и сукнарским радионицама, кујунџиницама, и данас се, као и пре неколико векова, препричавају дневна догађанја, присећа се прошлих времена, помињу се живи и мртви, сазнају најновији аброви.
И баш ту, можда у оној истој кафани где је војвода Мишић смишљао Колубарску битку, чуо сам причу о Јордану Врућини.
Не сећам се који ме разлог навео у ту задимљену и мрачну кафаицу, велику таман толико да поред малог дрвеног шанка, могу стати још само три стола са обичним дрвеним столицама.Ушао сам и одмах схватио да нисам ушао кроз кафанска, већ кроз врата времена. Позади тих врата била је историја. Ту је још увек мирисала овчетина и лој из времена Фочић Мехмед-Аге, а ракија се точила као у време Обреновића.
Пришао сам шанку, јер су столови били заузети трговцима, берберима, ћурчијама, адвокатима, одевеним у различита одела, али као да се могло препознати ко је ко. Набадали су ћевапе на чачкалице, заливали их вином или пивом и препричавали дневне догађаје.
Помислих како сам залутао и хтедох да изађем, али ме пресече глас, храпав и длакав од густих и пожутелих бркова: “Помоз` бог господине” – запарало је моју комунистички индоктрирану свест. У само три изговорене речи, две су биле незамисливе мом комунистичко-војничком речнику. Одговорих само са “добро вече”, надајући се да се на мени не види да припадам партизанима, пошто он колико видим припада четницима. Сви који се поздрављају са “помоз` бог” и ословљавају са “господине” припадају трулој буржоазији, а у прошлом рату, они су били четници. Мора да сам изгледао врло смешан кад наручих сок после његовог “Шта господин жели за пиће”, јер ми је на поруџбину, помало дрско одговорио: ”Сокове служе у посластичарници на Јадру, овде се точи само домаћа ракија, вино и пиво из бурића”. Док сам збуњен ћутао, спремно испод шанка извади стакленце ракије и понуди: “Онда ракију”. Слегао сам раменима и глупо се насмешио, док је он, носећи сатлик, заобишао шанк и пошао према столу где је била слободна још једна столица. Пободе сатлик у дрвени сто прекривен столњаком на плаве и беле коцке, једним покретом измаче столицу, другим ману келнерском крпом преко седишта да очисти мрвице, ако их случајно има, а трећим ми показа да седнем. Није питао присутне за столом да ли је слободно, или је овде владало неко његово правило да за сваког мора да буде места. Шта је ту је, помислих, са четницима нема преговора, поготово кад их је десет на једнога, и пођох да седнем.
Друштво за столом ми се није свидело, а очигледно ни ја њима. И они и ја имали смо довољно разлога за то.
Као да је желео да извади ситуацију, однекуд, из неког мрачног угла, појави се циганин са виолином. Изгледа да га нико осим мене није приметио. Његова црна и зализана коса, црно лице и бели зуби (и понеки сребрни) испод дебелих испуцалих усана, као да су припадали инвентару кафане. Подиже своју виолину у њежни загрљај и испод гудала почеше да цуре звуци валцера. Мало затим његов глас, рапаво цигански, заплови тим таласима

Тамо далеко,
далеко од мора,
тамо је село моје,
тамо је Србија…

Иако су ме учили да је то песма коју певају непријатељи, јер је дубоко шовнистичка, осетио сам како ме нечим исконским испуњава и тера ме да је и ја запевам. Уместо мене учини то моје душтво за столом. Тај мали хор ме зачудио складношћу својих баритона. Али није дуго трајало, јер је човек који је седео са моје десне стране проговорио:
- Јесте ли чули да је умро Јордан Нинковић?
- Врућина?!
- Да, умрла је легенда, Бог да му душу прости и нека му је лака земља.
- Где га сахтанише?
- У родном селу.
Човек са моје леве стране био је доста млађи од осталих, и вероватно као и ја није знао причу о Јордану Врућини, па упита:
- Чуо сам да он и није био баш луд како је изгледао.
- Негован зна целу причу о том јаднику, а Неговане… испричај нам, – рече човек који је и поменуо да је умро Јордан Врућина.
Сви смо упрли поглед у човека преко пута мене, а он је гледао у своје прсте који су окретали полупразну чашу са вином и као да се двоумио, да ли да прича или не. А онда потече прича.

Noćas mogu…

Noćas mogu da napišem najlepšu ljubavnu priču na svetu.

Mogu da kažem, na primer: Volim je, i ona mene voli. Noć je puna cigana, sviraju krezubi cigani na širokom polju oko vatre. Sviraju i ne staju, jer nema pesme koju cigani ne znaju da sviraju.

Noćas mogu napisati najlepšu ljubavnu priču na celom svetu.
Mogu da kažem, na primer: Grlim je, a i ona mene grli. Dok sedimo kraj vatre oko koje cigani sviraju, pijuckamo, ja žutu rakiju, ona ostareli martini. Kad cigani na tren sa pesmom zastanu, a vatra skrije svoje jezike, zvekne staklo o staklo, i tada znamo da naše čaše nazdravljaju ljubavi.

Noćas mogu da napišem najljubavniju priču na svetu. Mogu da kažem, na primer: Ljubim je, i ona ljubi mene. Ržu konji ciganskih svirača. U noći njihovo rzanje podseća na daleka putovanja. Znaju li konji da se mi volimo?

Noćas mogu da napišem najtužniju ljubavnu priču na svetu.
Mogu da kažem, na primer: Sve ciganske pesme su tužne, kao i sve prave ljubavi što su tužne. Jer moram da spustim slušalicu, da spakujem ploče sa ciganskom muzikom koju sam joj puštao, da pogasim sveće koje sam popalio da na vatre ciganske podsećaju, i zaspim misleći na nju koja je daleko.

Noćas mogu da odsanjam najlepšu ljubavnu priču na svetu.

Ko nije

Ko se sa njom nije napio,
Ko sa njom nije trezan bio,
Ko se sa njom nije ljibio,
Ko sa njom nije bezobrazluke govorio,
Ko sa njom nije nebom hodio,
Ko se sa njom u strasti nije znojio,
Ko sa njom nije tugu krio,
Ko se sa njom nije gubio,
Taj nikad nije ni bio.

Старац и река

Из великог рата вратио се као заробљеник. Кад је у рат пошао, његово село припадало је великом аустроугарском кајзеру. Када се вратио, била је то Србија. Ни једно ни друго није му ништа значило. Једино за чиме је све то време патио била је река, велика и моћна, на којој се родио, растао и којом је отишао. Из великог рата донео је подеран модри шињел, писменост, два научена језика и неколико књига покупљених негде успут. Чудан ратни профитер је био, као што је и чудан човек био.

У пусто село стигао је касно, ноћ је била густа од измаглице и мраза, поред своје куће тихо и без освртања је прошао, и право на реку отишао. Покривена танком сумаглицом, хладна и моћна, ваљала се као нека огромна змија. Гледао је дуго мутни одсјај пуног месеца на њеним леђима. Сео је на њену обалу, завијао дуван и пушио, и тако га је и јутро затекло.

Од тада много је година реком протекло. Још један велики рат и још један велики мир су се догодили. Али све се то њега није тицало.
Оженио се и много деце и унучића чак стекао. Али као да их није познавао, он је свој живот, у чамцу на реци ловећи рибу, сам проводио. Кад прода рибу, књиге је куповао, и само то је волео.
Сељаке у селу није примећивао, а они су њега са чуђењем гледали док је, са штапом у руци, ретко кад шоровима пролазио. Никоме осим Јанку циганину није одлазио, и само са њим је разговор започињао и до зоре уз вино водио.

Али, једнога дана, док је плео своју рибарску мрежу у хладу старог ораха, а ја туда нечујно пролазио, чуо сам како је рекао: “Слушај ме добро синко – добар официр мора да зна четири ствари: да пије црно вино, да јаше коња, да добро плеше и да игра билијар”
Била је то једина реченица коју је икад мени лично упутио.
Била је то реченица која је одредила моју будућност.

А мислио сам да и не зна да сам му унук.
Ето таквог сам га ја упамтио.
Мог деду.

Čovek koji je imao sve

Na periferiji grada, u maloj ulici nekog neobičnog imena, u kući iz vremena socrealizma, u sobi pretrpanoj svim i svačim, gde je posebno mesto imao muzički uređaj-poslednja reč tehnike, gde je vazduh bio gust od ustajalosti, u koji su dva, kao katedrale velika zbučnika bljuvala kristalno čiste zvuke nekog džeza, živeo je „čovek koji je imao sve“… skoro sve. Ono što je imao moglo se videti u toj sobi. Ono što nije imao, videlo se u njegovim očima. Nesebično pokazujući ono što je imao, mislio je da će sakriti ono što nije imao.

Možda bi i sakrio, da oči nisu bile izdajice.

Дача

Већ је скоро две године од када сам се вратио да живим у граду где сам провео детињство и младост. Од тада сам много пута прошао поред куће у којој живи и пожелео да покуцам на врата, али сам се плашио да се нећемо препознати после толико времена. Не по лику, јер још увек довољно личимо на оне дечаке из времена када смо делили заједничка детињства и младалачке лудорије, када је Ластово било нешто што се није ни данас заборавило, када смо сатима слушали Арсенове плоче, када смо пили неку ракијештину што се звала “Давид”, кад смо га по њој тако и прозвали, па после скратили на Дача… не… Плашио сам се да нас је живот учинио другачијим, толико другачијим да нећемо знати шта да кажемо један другоме. Плашио сам се да ће све оно чега се сећамо бити расуто по празнини тог ћутања и да га никада више нећемо моћи сакупити. Плашио сам се … плашио…

Момир му име, али сви имају надимке па га прозвасмо Моца. Доселиo се у наш крај неколико гаодина после мене и осталих клинаца. Његови направише кућу у оном делу који смо звали “рупа”, поред најбоље стазе за санкање, на чему смо му завидели. Дуго смо их ми, “одавнаши”, гледали онако мало искоса, као све ”дођоше”. Прошло је прилично времена док се није стидљиво и некако неприметно, увукао у нашу игру.Године су пролазиле, а обичну дечју игру смениле су, неприметно, нека друга интересовања.
Једног дана, појави се на мојој капији. Мислим да до тада никад није долазио. У руци му нека ЛП плоча.
- Знам да имаш грамофон… мој се покварио… добио сам, па бих хтео да је чујем… ако могу…
- Наравно, – рекох мало збуњен.
- Арсен Дедић,- каже.
- Арсен Дедић, – кажем.
- Волиш ли Арсена?- пита.
- Волим,- кажем, а само знам да сам негде чуо то име. Одједном пожелех да будем искрен. У том тренутку то ми је нешто значило, ни сам не знам шта.
- Уствари нисам га никад слушао,- признадох.
Само је ћутао. Остао сам ускраћен за његово мишљење о мом незнању и признању да не знам уствари ко је Арсен. Ћутали смо и слушали. Кад је плоча цела исцурела – волео сам Арсена, можда и више него он.
Тог лета 1976. године често смо слушали Арсена, а да исти тај Арсен није ни слутио како је ћутке зближио два мала света.

Али ипак, шетајући једног касног поподнева, поново сам пролазио поред куће у кјој живи. Нешто ме вукло да покуцам на врата, иако је страх од непрепознавања био исти. Покуцао сам… Врата су се отворила, на њима Он и онај исти шеретски осмех какав сам запамтио још пре више од тридесет година. Поред њега Она, његова сапутница. У свом носталгичном сећању на време пре времена, заборавио сам да смо се, између осталог и поженили. Њено лице је сјало ведрином које би се и само Сунце постидело, и допуњавало слику која је  у тренутку деловала нестварно.
И као да се тих тридесет година нису никад догодиле, та насмејана лица разоружаше све моје страхове, позивајући ме да поново закорачим у време из кога, (тад схватих) заправо никада нисмо ни изашли.
Иако сам намеравао да само с врата осетим да ли смо се препознали, без двоумљења прихватих срдачност позива да уђем. Кад закорачих унутра, дочека ме славска трпеза, спремна за госте који тек треба да дођу. Сетих се да је Ђурђевдан. Непријатност која учини да се у првом моменту осетим уљезом, сломила је њихова срдачна одушевљеност што сам набасао баш на тај дан.

И тако, не само да смо се препознали, били смо исти они од пре много времена. Једина разлика је што он сада пати од гихта, а ја од повишеног притиска, па нам је алкохол забрањен…
… јес`, шио ми га Ђура…

Гаги

Јуче сам га срео и мало смо причали. Делује сасвим у реду. Мало аљкав, као и сви мушкарци у годинама који живе сами, али никако прљав, чак сам осетио и благи мирис неког опорог парфема. Та аљкавост је у немарном облачењу, нередовном бријању, мада му та сасвим седа чекиња, стара неколико дана и не стоји лоше. Угојио се прилично од када сам га пре десетак година последњи пут видео.

Ни као деца, а ни касније нисмо се нешто дружили, али се сећам да је то што се зовемо истим именом одувек било некако јако важно, а посебно за њега, мада мени није ни данас јасно зашто. То заједничко име је било као уговор о ненападању, јер он је у то време био један од оних који су поносно показивали како су у некој тучи изгубили јединицу у горњој вилици, а ја сам био обичан миш. Живео је само са мајком у малој кућици од само два одељења, и комшије су говориле “тај ће брзо завршити у затвору” као и његов отац, иако му оца нико није познавао. Само сам једном ушао у ту кућицу кад ме позвао да видим акваријум који је сам направио. Ни данас не могу да се отмем одушевљењу, да је неко као он направио акваријум који је био уствари преградни зид између оне две просторије у кући. Од тада сам се стално дивио његовим изумима. Нико као он није умео да направи змаја, па мали чамац који су покретале лопатице од коре кукурузове стабљике, набодене у плутани чеп. Његов лук је имао најбоље затегнуту струну, а стреле су имале праве металне шиљке и стварно су се забадале у дрво. Једино се његова троколица са куглагерима није распала трећи дан.

Недавно га је неко поменуо у некој причи, онако узгред. Рече како је способан да направи све и свашта, да има неслућених идеја, али ето, штета што је тако… Нисам питао, јер нисам желео да чујем шта се са њим ”ето тако” догодило. Неколико дана касније, прошао сам улицом где се налази кућа у којој живи. Тамо је још увек она иста мала кућица са само два одељења, оронула и напукла, а поред ње неуспео покушај да се наптави нова, исто тако мала. Питао сам се да ли је у њој још увек онај акваријум. Знао сам да није, али сам исто тако желео да верујем да јесте.

Vaza

Šetajući često po pijaci starih i istrošenih stvari, jednoga dana, slučajno, naišla je na staru, ali lepu vazu koja je jako ličila na onu koju je noćima sanjala. Odmah ju je kupila, jer joj se prosto nudila, pomislivši kako će dobro stajati na mestu gde je donedavno stajala ona koju je godinama imala i na kraju bacila, jer joj je dojadila i postala ružna.

Kad je došla kući, shvatila je da mora da joj nađe posebno mesto, negde gde će je stalno gledati i gde će joj njena lepota i vrednost koju je u njoj videla stalno uzvraćati ljubav sa kojom ju je kupila.
Dok ju je čistila od naslaga vremena, primetila je da je na jednom mestu napukla, ali njena raskošnost je dobro prikrivala tu pukotinu. To ju je u momentu prilično razočaralo, ali shvatila je da od stare stvari ne može očekivati da bude bez tragova vremena koje je prošla. Zamišljala je ljude koji su je imali, voleli, dodirivali, divili joj se, a možda i nehajno se prema njoj odnosili. Kome li je ispala iz ruku i napukla? Možda nekome koga je životna snaga izdala. Mora da je i ona sve te trenutke preživljavala na svoj način. Ali sada je došlo vreme da sve zaboravi, da uz nju proživi novi život prepun cveća, svežine, i ljubavi. Obuzeta nekom mističnom ljubavi i strasti, stalno ju je posmatrala, uvek stavljala sveže i lepo poljsko cveće. Osećala je i da vaza njoj uzvraća svu tu ljubav i pažnju.
Nije prošlo mnogo vremena, a ona pukotina joj nije dala mira. Okretala ju je tako da se ne vidi, ali joj se činilo da, s vremena na vreme vaza sama nekako tu pukotinu okrene baš prema njoj, kao da želi da joj stavi do znanja koliko je ta pukotina zbog nečega važna. Da li je možda onaj zbog koga je ta pukotina nastala bio neko koga je vaza volela nemerljivom ljubalju?
Iako mučena takvim slutnjama, ipak je volela vazu kao nijednu do tada. Naizmenično su se ređali periodi kada je osećala da i vaza nju neizmerno voli i da joj se pokazuje u najlepšem sjaju, da pukotina nestaje, sa periodima kada je mislila da je vaza ostavlja. I vaza je, zaista, povremeno bivala nekako ružna, bez boja i svetlosti, kao da je gubila neku tajanstvenu snagu da uvek bude lepa samo za nju. U takvim vremenima, mislila je da joj se vaza onog dana na pijaci, kao i svih onih dana svog punog sjaja, ustvari lažno predstavljala. Ali njena ljubav prema vazi je bila neuništiva i uvek uspevala da joj povrati sjaj, koji joj je opet izgledao tako stvaran. Žalila je što je nije ona prva kupila, verujući da bi joj svojom ljubavi večno sačuvala taj sjaj.
Možda je i vaza tako mislila. Možda je i vaza osećala da su njene slutnje i povremeni nastupi mržnje bili nezasluženi, pa se u jadu povlačila u sebe i gubila sjaj, ali nije imala načina da joj to i kaže, osim da ponovo postane sjajna i lepa za nju. Možda je nekako osećala da taj njen sjaj, lepota i ljubav koju joj daje nisu bili dovoljni za nju. Lečila je svoju pukotinu i na neki način i izlečila, ali ona ju je s vremena na vreme opet videla, a to ju je najviše bolelo.
Vreme je prolazilo, a osećaj da je vaza pripadala nekom drugom više nego što će njoj ikad pripadati postajao je sve nesnosniji. Uništavao je u njoj svaki smisao za realnost, ali i ljubav. Jednoga dana dok je sedela i gledala vazu diveći se i prezirući je u isti mah, vaza se od težine suvog cveća prevrnula i pala. Nastala je nova pukotina koja je našla svoj odraz i u njenoj duši. Prezrela je vazu što joj je to učinila, povadila svo cveće koje je ikad u nju stavila i gurnula je u mračni kut podruma gde je držala stare i zaboravljene stvari.
Nedugo posle toga, na vratima njene kuće pojavio se prosjak, ciganin, tražeći da mu se udeli bilo šta. Odmah se setila vaze u podrumu za odbačene stvari i sva srećna mu je donela. Dok je odlazio pomislila je ”To će sigurno biti najveća laž, koju je ikad isprosio”
Šta je dalje bilo sa vazom, niko ne zna, a možda neće ni saznati.

Блуз хладне кафе

… ух шлогираћу од кафе, мој арчибалде, мачко ниједна… ово ми је четврта ноћас…
кад се прорачунам, живим већ ето пола века, и више од половине живота сам проживео у војсци… било ми је непуних осамнаест кад сам обуо прву војничку чизму… какав промашај… сви ми у тим годинамам мислимо да смо најпаметнији… нажалост, то сам касно схватио, а нисам ни могао пре, јер сам тада и ја мислио да сам најпаметнији.. јел..
..слушаш ли ти мене арчибалде… слушај ово, слушај шта ће рећи мој омиљени водитељ…
ја сам један од оних које ће у неком будућем рату први меци да покосе, али ћу и тада смоћи снаге и кроз ропац рећи-ма нема везе зезамо се…
ово је рекао неко ко се потписао као патак дача…
а тај неки будући рат је већ овде… скоро да се кроз прозор може видети, а мени се баш сада свиђа мисао патка даче – … ма нема везе зезамо се…
еее, блуз је оно право, мој арчибалде, спавалице вечита… диж се…
а и кафа, онако хладна… већ је при крају…
ево поноћ је, али само на касети, хахаха, уствари поноћ је давно прошла… снимио сам целу емисију… златко манојловић и једној жени… илузија са касете… шта би ми да нема илузија.. живот би био једна велика истина.. а свака истина зна да боли… зато живеле илузије… онај кога живот боли, највише воли да живи.. невероватна ствар.. ваљда зато што је за њега живот једина шанса да се нешто промени…
ево ме устајем, тек да окренем плочу… да ли је то непристојно у оваквом часу… не дај се инес … шербеџија и арсен…
ја ћу да окренем касету.. а плоче… волим их.. нестале су тако брзо.. заједно са њима прашина је прекрила и једно време.. време када је пуцкетање игле по некој грамофонској плочи, за коју се причало да је стигла чак из лондона, до напетости побуђивало исчекивање да почну звуци неких битлса, енималса или муди блуза.. ех, не ваља дирати прашину.. нарочито не прстима.. остају трагови који подсећају на ожиљке неке давне ране, кроз коју само понекад, као кад се мења време, проструји бол сете.. и тај бол се некако јавља све ређе, али кад се јави боли све дуже и јаче…
да ја то можда не старим.. а, шта ти мислиш…
ма неееее…
иако је признати људски, ипак мислим да су људима лажи некако драже – и да их чују и да их говоре.. какaв би то живот био да је све истина.. уосталом ја овде лажем себе, а не вас…
један велики човек, иначе мој велики пријатељ, је давно једном, будећи београђане рекао – ако се једно јутро пробудите и ништа вас не боли, знајте да више нисте међу живима.. нажалост, његова јутра су већ одавно безболна.. чини ми се да сви добри људи рано умиру.. да ли онда треба да се стидимо што смо живи.. рече опет неко паметан…
ма, нека живи блуз и ми с њим.. добри или лоши, свеједно …
уз хладну кафу, наравно…
слушај ово, снимио сам и неке вести…
знаш ли ти арчибалде како изгледа кад ти зазвони телефон или комшиница на вратима, док береш забрањено воће.. е, исто као и ове вести усред блуза.. саћемо ми то да премотамо..
слушај ово – хотел калифорниа…
сетио сам се снежане.. не знам зашто баш сад.. ја млад, она још млађа.. она већ сазрела, ја зелен ко млад кукуруз.. и после осам месеци љубакања, шеткања, игранки у дому гарде, биоскопа…после осам месеци мог доказивања да сам је вредан, она мени онако кроз сузе, у кишној ноћи пуној увелог лишћа, на топчидеру, у кронштатској, испред броја осам да каже – ја уствари не знам да ли те волим.. чуј, не зна.. снежана, снежана, тело ти зрело, што се правиш светица… а падале су сву ноћ неке мостарске кише над београдом…
…и да ствар буде јиш зеленија, ја у то поверујем и кажем онако мудро, имитирајућу грозницу суботње вечери… ако сазнаш, јави ми, знаш где ме можеш наћи…
…тражила ме после, није да није, али само да би ми причала како стварно не зна шта осећа према мени…
да сам тад знао оно од патка даче, рекао бих онако мангупски…ма нема везе, зезамо се…
шајн он јор крејзи дајмонд… није баш блуз али прија…
… и хладна кафа прија…
најео си се арчибалде па сад спаваш… протиче блуз, а ти спаваш… нека, не замерам ти, ти си само животиња и немаш ништа људско у себи… мада ме подсећаш на неке моје бивше пријатеље.. оне до прве кафане и последњег динара… али и њима је опроштено, они су само људи и немју ништа животињско у себи… ждеру као људи, пију као људи… зато им ја опраштам… биће толико тога што сами себи неће моћи да опросте једног дана, а тај дан увек дође…
можда сам стварно претерао… можда је боље само ћутати и слушати блуз и с времена на време сркнути мало хладне кафе… ионако је све препуштено судбини…
верујеш ли ти у судбину арчибалде, у мачећу судбину, хахаха…
… верујеш… и ја… да није судбине сви би били срећни и задовољни… овако…
и теби је судбина доделила мене, да слушаш моје баљезгарије, а мени тебе да имам коме да их причам…
… али, нема везе – зезамо се…
… кућа излазећег сунца… енималси…
сетим се одмах оног … звали смо га горки… био је главни фрајер у школи… имао је левиске, знаш… ко је тада имао фармерице и кинту за кока-колу био је фрајер… саплитало се о звонаре, носиле се брукс ципеле и тесне мајице и кошуље… што тешње… све је мирисало на трст… а за појасом женски чешаљ… онако да се види… а косе…мушко или женско, није се знало ко је ко.. време деце цвећа… време косе и рата у вијетнаму… ја тада нисам марио за вијетнам и вијетнамце, као ни сада, али неки тамо преко баре јесу… да баш су марили… онако… баш јесу… и филм су снимили.. онај форман… снимио косу… највећи и једини антиратни мјузикл свих времена… ниси гледао…
после је дошао че гевара… дошао је на школским блузама у нашу и све друге школе… наравно преко београда…
ајд мало кафице – хладне
знаш шта ми је пало на памет… не знаш… благо теби ти ништа не знаш…
сутра је један рођендан… знаш коме… смеје ти се брк, значи да знаш, а и слушаш ти мене, само се правиш да спаваш… послаћемо цвеће првим јутарњим трамвајем… знаш да је ја још увек волим… то само теби кажем, а ти немој да разгласиш… знам да и она мене још воли, али ту је сад она људска измишљотина – понос… сада у ову собу понекад уђе нека жена којој ни име не знам… ваљамо се по кревету у грчу који и није увек од страсти… онда она оде… као таксиста који је завршио вожњу… а љубав…
неко рече – купи пса, то је најбољи начин да за новац добијеш праву љубав… хм…
али имам тебе мој арчибалде… уосталом љубав је нешто животињско, инстиктивно, чисто… оне, те жене, оне не продају љубав како се до скоро мислило… нема ту душе… оне су душу продале ђаволу… уосталом људски је не имати душу…
ал сам заоро у филозофију, а ти само трепћеш… баш си ти срећан што имаш мене…
многи не знају да цене срећу… не мислим на тебе… а за срећу је уствари потребно тако мало…

нема више кафе, а и блуз је исцурео… напољу свиће…
идем да покушам, можда ћу и заспати…

kazivanje arčibaldu – prvo

… evo arčibalde upecao sam ovu ribu za tebe, a ovu za mene… zavidim ti što ti svoju možeš odmah da jedeš, a meni će glad da progrize i stolicu na kojoj sedim, dok čekam da se moja ispeče… samo ti jedi, a ja ću da ti pričam da ne mislim na glad… ha, znaš šta mi se malopre desilo dok sam pecao… priđe mi neki klinac i kaže – ciko, ciko, ja sam video soma veceg od tebe… nisi sinko, pomislim ja, samo još si mali pa ne razumeš… a majka, kad je čula poče da mi se izvinjava i objašnjava da on ništa ne zna i ne razume… znam gospođo, to i ja kažem… kad bi znao i razumeo, isto bi to rekao, verujte… još je nešto govorila, ali ja ništa više nisam čuo, jer je ono što sam video bilo mnogo lepše od onoga što je govorila… uh, arčibalde da si samo video tu ženu…
… evo i kafica se ohladila, samo da pustimo neki bluz pa da zaplovimo u priče nedopričane… šta to ide… aha, stari benton i bensonhurst blues…

… upoznao sam je slučajno – iako verujem da se ništa slučajno ne dešava, ali meni se i sada tako čini – jedne subote u domu garde… i sada se sećam pesme koju je mali orkestar svirao dok smo plesali, a ona se stalno nekud osvrtala… posle mi je rekla da se njoj, ustvari svideo onaj plavi momak što sedi do mene… ali momak je bio zaljubljen u drugu, pa sam ja dobio pravo da zadržim svoj zaljubljeni pogled na dugu zlatnu kosu i pepeljaste oči… ne znam koliko je ženskom stvorenju potrebno da zaboravi neostvarenu ljubav na prvi pogled, ali ona mi se brzo zaklinjala na večnu ljubav… i trajalo je to… ta večna ljubav je izdržala sve nedaće razdvojenosti kad sam otišao u zadar da završim škole, a ona iz istog razloga ostala u beogradu… ni mesec dana nismo zajedno trošili tu večnu ljubav, na koju sam se i ja zakleo, a ja sam otišao… i sada postoji tamo negde preko dve stotine pisama koja sam ja njoj, i isto toliko onih koja je ona meni za to vreme napisala… kad sam se vratio, ona mi je postala žena… ali tada, kao i sada do ušiju mi dopre glas, ne sećam se čiji, koji mi je, mnogo pre tog venčanja, šapnuo da nije ona za mene… još bridi zloba u tom glasu koju sam tada, u svojoj zaljubljenosti tako doživeo…
… ne znam, postoje valjda oni kojima je stalno potrebno da ih neko voli i da im stalno to pokazuje… a postoje i oni kojima je dovoljno jednom kažu da se zaklinju na večnu ljubav i da to bude za sva vreman dovoljno… eto, meni je sudbina dodelila da budem od onih prvih, a njoj od onih drugih…
… i tako, posle mnogo vremena kuća postade gluva, a krevet sprava za mučenje… meni, ne njoj… morao sam da odem odatle, jer je sve manje bilo mesta gde se nisam osećao sam… morao sam… da tada nisam otišao, možda nikad ne bih shvatio ono što mnogi ne mogu da shvate… kad neko ne zna da čuva ono što ima, treba mu to uzeti… pa neka boli…

… da li sad razumeš, moj arčibalde, koliko je onaj klinac bio u pravu… da nisam toliki som, možda bih je ostavio još na onom podijumu u domu garde… ili bih poslušao onaj glas koji mi se tada činio toliko zlobnim…
… a ti, ližeš masne brke… evo i moja večera je gotova… napolju duva vetar, ceo splav se ljulja… ala ćemo noćas lepo spavati, kao u kolevci…

Klatim sekunde

Na tremu ispod lipe, na stolici za ljuljanje klatim sekunde i pitam se da li je 1957. godina bila prestupna. Znam da nije, ali ipak se pitam. Zvoni mi telefon. Ne čekam nikakav poziv, telefon mi negde u nekom budžaku. Mrzi me da ustanem, ali opet pomislim, nikad se ne zna ko i zašto zove.

- Alo, jeste vi dali u oglas kuću na prodaju?

Razmislim malo kad sam poslednji put bio pijan, pa vidim da je davno bilo i shvatim da se nisam skoro napio i napravio neko sranje. Dakle nisam ja dao oglas, ali mi pada suluda ideja na pamet.

- Jesam, gospođo.

- A gde je ta kuća?

Objasnim gde je i kako da dođe do nje, kolika je, kakvo je dvorište, ko su komšije, dolazi li često policija u naš kraj, laju li noću kučići i još gomilu vrlo bitnih detalja. Slutim oduševljenje na drugoj strani i čujem kako šapatom prenosi nekome sve što ja kažem. Ne znam samo odakle mi dolazi ozbiljnost u glasu kad u meni sve puca od smeha.

- Kad može da se dođe kod vas da se sve to vidi? – pita ustreptalom nestrpljivošću.

- Uvek, gospođo, uvek.

- Mislim,- vidim zbuni se malo, pa jel može odma?

- Može, uvek može.

Čujem ushićeni šapat kako ponavlja moje reči i već se suzdržavam da ne przuknem od plača, koliko mi je smešno.

- Evo dolazim za pola sata.

- Velike jelke pored puta, ne zaboravite,- vičem kroz suze u slušalicu, ali već se čulo tu-tu. Nastavljam da klatim sekunde na svojoj stolici za ljuljanje i pitam se treba li da spremim govor koji će odbiti kupca, jer mi se hacienda ne prodaje. Pa tek sam je sredio, a kredite će otplaćivati i moji unuci. Ma ne, samo ću lupiti cenu za koju može da kupi vilu na Dedinju, i nastavljam da klatim sekunde.

Beše tačna ko smrt. U dvorište, kao po večernjoj bonaci uplovi njen auto. Otvoriše se vrata i ono što iz njih ispade, natera me da poželim da joj dam haciendu za džaba. Izbuši mi travnjak potpeticama dok je prilazila, a osmeh, da nema uši smejala bi se oko glave. Kad je prišla i pogledala me u oči, onaj rogati u meni se nakezi i šapnu mi „ode ti hacienda na doboš“.

- Ja sam Dara.

- I ja sam,- pokušah da budem duhovit i da je zbunim.

- Molim…?

- Kažem, ja sam vlasnik.

- Aha, nisam dobro čula.

- A ima li vlasnik ime?

- Ima, sve ima i kupatilo i đakuzi i špajz i mačka ima, sve…nema da brinete, – nastavljam svoju igru. Aha, ime… ima ime. Ja sam Jordan.

- Jaooo, stolica za ljuljanje… Otkad ovo nisam videla. Mogu malo…

- Izvolte, samo izvolte. Ja znate klatim sekunde…

- Šta klatite?

- Sekunde, mislim, ubijam vreme dok klatim.

- Baš ste vi neki šaljivdžija Jordane, – nasmeja se i u nekom poluskoku iskoči iz stolice. Pokušavam da procenim o čemu se kod nje radi. Očito dominantan tip, muž šonja (samo takav ide uz nju), laka roba. Oko četrdesetpet godina, od kojih bar deset pokušava da sakrije garderobom.

- Pa mogu li da vidim vašu kuću, a po onome što se s polja vidi, uskoro moju. Samo se ti nadaj lepotice, pomilsih, jer me već prošla faza lošeg karaktera kada pristajem na sve, samo da dobijem šta želim. Ovde neće biti potrebno, koliko mi se čini. Šatro prijateljski i srdačno, stavim joj ovlaš ruku na rame i pokazah joj na ulazna vrata. Ništa se nije desilo. Dobro je. Uđosmo u hodnik pa u trpezariju. Ona zainteresovano šara pogledom u polumraku. Čudno mi što ne traži da upalim neko svetlo. Ajde da budem malo i pristojan, pitam je da li da upalim neku lampu. Okrete se prema meni i zagleda mi se u oči:

- Neće biti potrebno, ovako je romantičnije.

Šta je ovo jebote, zavrišta nešto u meni, ali se brzo snađoh.

- Da, i ja mislim. Sad je obgrlih oko struka, opet kao slučajno da bih je vodio po sobama u tom polumraku.

- Postajete nestašni Jordane. Ne znam šta ste pomislili, ali ja sam poštena žena.

Trgoh ruku ko nož skakavac kad se sklopi.

- Izvinite, ja to mahinalno da bih vas vodio.

- Mene ne treba voditi, ja odlično znam gde idem.

- Izvinite.

- Osim ako niste hteli malo da se poigrate.

- Ma neee, vi ste poštena žena, udata pretpostavljam.

- Nisam udata.

- Onda razvedeni.

- Nisam se nikad udavala.

Bi mi jasno zašto tako dobro izgleda. Ovlaš je pogledala sve prostorije i napokon sela na veliku trosed.

- Koliko?- upita.

- Mislite cena kuće?

- Da.

Rekoh trostruko veću cenu, da ti se zavrti mozak.

- Dobro, kupujem. Sviđa mi se jako, a zadovoljstvo nema cenu. Poče nešto da pretura po tašni, dok sam ja dolazio sebi od panike. Primeti i u toj tami da se sa mnom nešto dešava.

- Ima li neki problem?

- Znate, ja ustvari ne prodajem kuću… i nisam ja dao taj oglas.

- Znam, ni ja ne kupujem.

- Pa kako onda…?

- A zašto ste rekli da jeste.

- Hteo sam malo da se zabavim.

- I ja sam vaš broj okrenula nasumce. Da se malo zabavim.

Usledila je duža tišina.

- Ahaaa, – čulo se u dva glasa.

Šta je bilo posle toga ne bih detaljisao, ali kupio sam bežični telefon i stalno ga nosim sa sobom oko kuće. Nikad se ne zna ko može da pozove.

kazivanje arčibaldu – drugo

… gde si ti arčibalde, tri puna dana te nije bilo… pogledaj se na šta ličiš… sav si kaljav i krvav, ofuco si se ko crkveni miš, a neki si mačak… tuko si se sa mačorima… haha, neka, neka, sve za ljubav… ajde da te sredim pa da jedeš… danas sam napecao dosta ribe… ček da promenim stanicu, da nađem onu našu gde puštaju bluz… jao, slušaj ovo, albinonijev adađo, otkud to… uuu, pa danas ne neki dan žalosti… dobro, neka malo klaseke, volimo mi i to… adađo, volela je adađo, stalno je tražila da joj puštam tu gustu tugu… eee, moj arčibalde, kakva je to žena bila, da samo znaš…dugo ovu priču nisam mogao da ispričam, ali osećam da večeras mogu…

… bežeći od samoće u punoj kući i nesna u krevetu mučitelju, u najdubljoj tami naišao sam na nju, zgrčenu od bola… tek njena priča je bila jad ljudske sudbine… naslonili smo se jedno na drugo i posle nekog vremena shvatili da koračamo istim putem… da se tama razmiče… oči gledaju… rađala se ljubav, strasna i silna… i samo ću to reći, jer o takvoj ljubavi su pesnici već sve ispevali… godinama smo išli put sunca i zvezde danice… mislili smo da nas niko i ništa na tom putu ne može zaustaviti… … i tog dana smo se probudili sa istom mišlju, ali na pola dana… na pola dana su mi aveti u belim mantilima rekli da je našem putu kraj… nisu mi dali ni da posumnjam, ni da pustim tračak nade… kad me je videla na vratima bolničke sobe, zgrčena u bolu, nije morala ni da pita… odmah je znala… pustili smo samo po jednu suzu iz oba oka i rešili da pobedimo u bici koja je već izgubljena… iako su mi rekli da će agonija trajati nekoliko meseci, borili smo se skoro dve godine… i mislili da pobeđujemo… a onda odjednom… … stala je kao sat koji je neko zaboravio da navije… … na četiri stotine dvadeset drugoj strani knjige istočno od raja… … na pedesetsedmom minutu filma instikt sa entoni hopkinsom koga je najviše volela… … na devet neispušenih cigareta u kutiji i polupraznim upaljačem… … na sedmoj pesmi amalije rodrigez…

… ja sad idem da ovu priču pustim niz reku… a ti arčibalde vidim da si sve čuo i razumeo… čekaću malo da reka odnese priču… dok ne prođe ponoć, a onda više neće biti dan žalosti… skuvaćemo kafu i nastaviti da slušamo bluz… možda ti isptičam još neku priču… ne, ovakve ti više neću pričati…

kazivanje arčibaldu – treće

… vidiš arčibalde, život je jedno veliko sranje… dobiješ ga kad se rodiš i kad još ništa ne znaš o njemu… prođe trćina, kad se osvestiš i shvatiš da je to jedino što imaš, a moraš da trošiš… ne možeš da štediš… i onda kao skupljaš neke doživljaje… puniš ga iskustvima… i kad prođe više od polovine, dobiješ titulu iskusnog životnog korisnika… drug član, učlanio se u život i sad je član veteran, sa iskustvom… šio mi ga đura… i čemu ti služe iskistva, kad se stalno saplićeš o neka nova… ha, moj prijatelj bi sad rekao da sam dobio verbalnu menstruaciju… eto, već sat vremena nema struje… i ja ne mogu da slušam bluz… a nije prvi put da se ovo dešava, nije da nemam iskustvo, ali nemam para da kupim osam baterija za kasetofon… drug životni član, veteran sa iskustvom koje mu ničemu ne služi… ej, slušaj ovo, hahaha, slušaj arčibalde šta je palo ludom starcu na pamet… haaahaha… sutra je nedelja, jel… jeste… idemo sutra ti i ja na buvljak da prodajemo životno iskustvo… haaaaaaaahaha… e, videćemo šta ćemo da prodamo… svi viču, nema ništa vrednijeg od životnog iskustva… pa da vidimo ko će da ga kupi… haaaahaha… e moj arčibalde, šta je, što me tako gledaš, nisi valjda poverovao da sam toliko lud… ko bi kupio takvo nešto… veteranima ne treba, jer i oni ne znaju šta će sa svojim… oni mladi su učeni da se treba učiti na svojim greškama… ženama ne treba muško islustvo… jedino ga mogu dati ciganima za džabe, oni ionako sve uzimaju… i čemu onda služi to životno iskustvo… da ne gurneš prst u utičnicu… nema ničega u tome… zapravo, sad se nešto mislim, znam kome služi… glupacima… da, glupacima… oni kažu ovako… juče u toj i toj prodavnici nije bilo hleba popodne, nikad više neću tamo da kupujem, ići ću još kilometar dalje, samo kod njih neću više ni da uđem… vidiš, koriste loše iskustvo… ili, niked više neću da se ženim, sve su žene kurve… kako iskustvo utiče na glupe ljude… onda ga oni lepo ikoriste da izgrade svoje stavove i principe… onda postanu principijelni i cenjeni u društvu zbog svojih principa… sad ispade da nam je i celo društvo glupo, kad ceni glupe principijeliste… dobro, neću dalje, ko zna dokle bih dogurao tako… samo kad ti dođe onaj dan u kome većina sve shvati i razume, znaš da ti je život iscureo… a onda je kasno… pa zar život nije jedno veliko sranje moj arčibalde… lako je tebi ti imaš devet života i niko i ništa te ne tera da nešto shvatiš… ti si samo životinja i nemaš ništa ljudsko u sebi… blago tebi arčibalde… eto struje još nema, nema bluza i ja sam odmah melanholičan… i kafa mi bez bluza gorka ko truo badem… a ovaj naš splav se ljuljuška i sve više mi se spava… odavno nisam pre ponoći otišao na spavanje… iskustvo mi kaže da neću moći zaspati, ali ja ću tvrdoglavo da probam…

Zaboravljena ploča

Dok u polutami prevrćem stare ploče željan nekih davnih melodija, nailazim na već zaboravljenu ploču Ibrice Jusića. Prepoznam je i odmah se setim da sam sa nje često slišao dve pesme čijih sadržaja se odmah setih i ne odoleh a da vam ih ne poklonim

NIJE BILO LAKO

Nije bilo lako čuti one riječi,
Kojima se naša raskinula veza,
Nije bilo lako preko svega preći
Sjetiti se prve šetnje ispod breza.

Nije bilo lako ostaviti stvari,
Što smo im se skupa radovati znali,
Nije bilo lako, ali tko da mari,
Kovčeg već je spreman, i svjetlo se pali.

A vani je ponoć, a vani je tama,
Moraš biti hrabra, kad ostaneš sama.
Ni tebi, ni meni nije bilo lako,
Ali bilje je ovako, bolje je ovako.

Nije bilo lako okrenuti glavu,
Kao da se nikad poznavali nismo,
Nije bilo lako, možda si u pravu,
Nisam smio zadnje napisati pismo.

Nije bilo lako, ono što nas veže
Nestalo je kao sneg na vrelom dlanu,
Nije bilo lako, sada je još teže,
Kako da bez tebe radujem se danu.

VOLIO BIH DA TE NISAM SREO

Volio bih da te nisam sreo,
Da te nisam ljubio u noći
Da ti nisam upamtio oči,
I na dugu vjernost ti se kleo.

Sve bi ljepše bilo tad,
Ja sam drugi čovjek sad,
Ne vraćaj se, reći sam ti hteo,
Volio bih da te nisam sreo.

Volio bih da te nisam sreo,
Da mi nisi pričala o sebi,
Nikad ne bih maštao o tebi,
Nikad ne bi cvijet u polu sveo.

Volio bih da te nisam sreo,
Kad smo dugo šutjeli u tami,
Za sve ovo mi smo krivi sami,
Kao putnik na prag tvoj bih seo.

Sve bi ljepše bilo tad,
Ja sam drugi čovjek sad,
Ne vraćaj se, reći sam ti hteo,
Volio bih da te nisam sreo.

Fatalna privlačnost

Prošlo je podne kada se vratio kući i ponovo ušao u sobu koja je ostala onakva kakvu su je njih dvoje, rano jutros napustili žureći da ona ne zakasni na posao.
Na sredini sobe razbacane kocke od troseda na rasklapanje… pored njih šolja od kafe, malo dalje druga… na podu u uglu nekoliko crvenih, providnih posuda u kojima su celu noć gorele sveće… na jednom od nekoliko malih stočića, poluprazna flaša vina i dve čaše… njena neispijena do kraja… na podu pored police na kojoj stoji gramofon, nekoliko omota od ploča i jedna ploča koju nije vratio u omot… na tepihu crna nagorela fleka od cigarete koja je tu dogorela i druga od par kapi vina… na plafonu čađav krug od petrolejke koja se sinoć umalo nije cela zapalila… prazna kutija od cigareta, zapala između kocki troseda… otvorena knjiga pesama Mike Antića, na drugom stočiću… njen miris, pomešan sa mirisima strasne ljubavi lebdeo je u vazduhu…
Seo je usred tog ljubavnog poprišta ne mogavši da shvati da postoji žena koja je prevazišla sva njegova maštanja. Kada su im se pre nekog vremena pogledi sreli samo na tren, oseto je u tom pogledu nešto duboko i uznemirujuće. Ali već sledećeg trenutka je osetio strašan bol shvativši da mu takva žena nikad neće pripadati. Nisu se poznavali i mesto na kome su se sreli i trenutak u kome su se sreli, više se neće ponoviti. Otići će svojim putevima zauvek. Tada nije ni u snu mogao da zamisli da će se nekim čudnim spletom okolnosti ponovo sresti i sretati. U tim ponovnim susretima, njen pogled mu je nevešto bežao. Znao je da mu je pripala, ali nije znao razlog tog skrivanja. Bio je uporan da dospe do nje. Kada se u jednom trenutku stvorila prilika da progovore nekoliko rečenica, sve mu je bilo jasno. I za nju je taj njihov prvi pogled značio fatalnost od koje je bežala. Znala je da, ako podlegne onome što je tada osetila, neće moći nazad. Nije ni ona njega poznavala i plašila se svojih loših iskustava. Ali sudbina je neumoljiva i njihovi pogledi su se ponovo sreli. Sva strast i ljubav koja je bujala u maštanjima, provalila se kao bujica, pretočena u najlepše ljubavne stihove.
Osećao je da u toj ženi postoji nešto što želi da ima, ali nije ni slutio koliko toga u njoj ima što nije mogao ni u najluđim snovima sanjati. Ispod skladno građenog tela, i lepote, postojala je jedna tolika jednostavnost, iskrenost i otvorenost pretočena u ljubav. I upravo ta jednostavnost i lakoća sa kojom je volela toliko strasno, učinili su je neverovatnom.
Plakala je na adađo, plesala na Buena Vistu, sanjala šćućurena na njegovim grudima dok joj je čitao Antića i Prevera, smejala se njegovim nespretnostima, volela da uvek bude gola sa njim, pričala mu o tome kako voli muziku, o svojim nesrećnim ljubavima i braku koji nije trajao dugo, o knjigama koje je prodavala u maloj knjižari u velikom gradu, i tome kako je dospela u njegov grad… a najviše o onom prvom pogledu i fatalnosti koju je osetila u njemu… kako je bila glupa što je, tražeći ga bežala, ali strah je bio jači… sada je tu, srećna i slobodna, baš kao i on.
Pustio je da ta slika i svi ti mirisi traju dok ona sutra ponovo ne dođe, izašao iz sobe i otišao u snove…

kazivanje arčibaldu četvrto

… znaš, arčibalde, nešto sam razmišljao ovih dana o nekim ljudima koje poznajem… ima ih različitih… možda smo mi vama mačkama svi isti, samo drugačije mirise širimo oko sebe… ali nije tako…
… postoji jedna čudna vrsta ljudi koji žive u nekom virtuelnom svetu… u svetu svojih snova i maštanja… svi mi pomalo sanjamo i maštamo… pa, želimo da nam se neki od tih snova i ostvare, ali ako se ne ostvare, pa bože moj… ali ovi sanjari, oni žive u tom svetu… svetu snova i mašte… u tom njihovom svetu sve je belo i bezgrešno… i ljudi su bezgrešni, plemeniti, hrabri i odani… baš kao u bajkama… ma, to je sve u redu, ali kada siđu u stvarni svet, oni očekuju da i tamo ljudi budu isti oni koje sanjaju u svom svetu… a tamo sreću samo grešnike… po meni to je sasvim prirodno… biti bezgrešan znači biti čovek bez prošlosti, bez sadašnjosti, a bogami, i bez budućnosti… pa, svaki dan ponešto zgrešimo, makar u mislima, hahaha… vi mačke ne mislite, pa i ne grešite, jeli arčibalde… slažeš li se sa mnom… da, tako mu nekako dođe… oni su u ovom stvarmom svetu samo posmatrači i sudije… ponekad i savetnici… znaju itekako da te posavetuju kako biti bezgrešan… kako zaboraviti svoju prošlost… kako biti čistih emocija i misli… baš kao u tom njihovom svetu, u svetu u kome su oni postavili i pozornicu i glumce… u svetu u kome se jedino dobro osećaju… ovaj stvarni svet je za njih noćna mora… ne osećaju se sigurno, nemaju samopouzdanja… svaka glupost ih povređuje, ubija im dušu… zato i beže u taj svoj virtuelni svet… tamo su sigurni, među svojim bezgrešnim marionetama… na ovom, tvom i mom svetu, sve je laž, i ono što je nekad bilo istina, postaje laž, ako se ne uklopi u njihovu viziju iz mašte… a ta laž, skuvana u njihovoj mašti ih strašno povređuje… onda beže u taj svoj svet i odande sude lažljivcima za njihove grehe… tamo se zaključaju i ne daju mikome iz ovog sveta da im priđe… istina sa ovog sveta može da ih sprži kao veštice…
… ali ja ih razumem… i sam sam, jednom davno, izgubio samopouzdanje i sigurnost u sebe i svoje vrednosti… mislio sam da… ah, neke stvari je bolje ne kazati… pošao sam i ja u taj svet, poveden nekim ko je u njemu živeo… ali srećom, nisam mogao da ga prihvatim, niti je taj svet mogao mene da prihvati… nisam bio bezgrešan, a svojih greha nisam mogao da se odreknem… odrekao bih se sebe, svoje prošlosti i života koji sam do tada živeo… sve je trebalo da zaboravim da bih se u taj svet uklopio…
… a ja, eto, živim pomalo u svojoj samoći i u tom svom svetu… ponekad se setim nekuh lepih trenutaka, pa i onih ne bas lepih, pa kažem – i to je bio život, živeo sam… kad bih se odrekao svega toga, ko bi ja bio… bezgrešan, čovek bez prošlosti, sadašnjosti, a bogami i budućnosti…
… lako je tebi, arčibalde, ti imaš devet života… kakve li su tek tvoje prošlosti… pamtiš li ih, ili i ti želiš da budeš bezgrešan… briga tebe što ja ne znam kako da preplivam ovu noć, tamnu i duboku, dok ne svane jutro… a na toj obali me čeka nešto lepo… znaš ti već o čemu se radi, samo ćuti… to je tajna…

Fatalna privlačnost – dva

… ležali su nagi na bokovima, glava oslonjenih na ruke, lica su im bila na pedalj jedno od drugog…
… rekao je – kad si to veče ušla u sobu prepunu ljudi, kao da je neki fluid ušao sa tobom i prostrujao oko mog lica, pročešljao mi kosu… podigao sam pogled i susreo se sa tvojim… neko mi je rekao tvoje ime, a tebi moje, valjda je hteo da nas upozna, jer ja sam bio jedini stranac u toj sobi… onda su tvoje oči pale na pod, a ruka se ispružila ka mojoj… u toj sekundi, koliko mi je bilo dato da vidim tavoje oči, osetio sam da se nešto desilo i u tebi i u meni…

… nadlanicom i vrhovima prstiju, nježno je milovao njeno rame i izdužen vrat… voleo je kod žena dug vrat…

… rekla je… od svega što se desilo te večeri jedino se sećam tog tvog pogleda… od tog trenutka nastupa amnezija… rekla sam sebi – ako ga još jednom pogledaš, sve one barijere i maske koje si godinama gradila, raspašće se… ko je ovaj čovek koji je samo jednim pogledom prodro do dna moje duše… ogolio me protiv moje volje… posle velikog razočarenja u muški svet i propalog braka, stvorila sam oklop koji me je štitio sve do sada… mnogi su pokušavali da ga razbiju, a ja sam ih bez straha pozivala da mi stanu na crtu… taj pogled me je razbio na sitne komade… bunila sam se protiv njega, i u isto vreme znala da će jednoga dana za mene biti fatalan…

… provlačila mu je ruku kroz kosu i milovala obraz… dugim noktom kažiprsta crtala po licu već postojeći nos, usta oči, obrve…

… rekao je – nisam znao ko si i da li ću te ikada ponovo videti… ali sam znao da si osetila isto što i ja… znao sam po tvojim pokretima… bežanjima iz jednog kraja sobe u drugi… po naporu koji si činila da nam se pogledi ne sretnu ponovo… čak mi je bilo pomalo i smešno… osećao sam se kao lovac koji je nanišanio srnu koja je osetila miris opasnosti i pokušava da pobegne, ali joj nešto ne da… a sa druge strane u meni je venula nada da ću te više ikada videti, jer to veče sam bio na tom piru samo spletom nekih slučajnosti…

… ruka mu je lutala po njenom belom boku, izazovno isturenom zbog položaja u kojem je ležala naga i nevina u mladom svitanju…

… rekla je – ja sam znala ko si… jednom je neko pričao o čoveku koji se bavi nekim lepim stvarima, koji je pročitao mnogo knjiga i nosi minđušu u levom uhu, iako je prevalio pedesetu… kad sam te videla, znala sam da si ti čovek iz te priče koja me je zaintrigirala… ipak nisam verovala da ću te ikad sresti, a još manje da će taj susret biti tako fatalan…

… njeni prsti igrali su se sa njegovom minđušom i uvetom… volela je da se igra ušima, kao malo dete…

… rekao je – mislio sam da si udata… čovek koji je ušao to veče odmah za tobom mogao je biti tvoj muž… i on te je posmatrao celo veče… bio sam ljubomoran, ali moja drskost me je terala da te se ne odričem, čak i tada… nisam te ispuštao iz vida, i nije me bilo briga da li će neko to primetiti…

… vrhovima prstiju prelazio je između njenih jedrih malih grudi i oblog stomačića…

… rekla je – osećala sam tvoj pogled iako nisam znala da me gledaš… kako sam ga samo osećala… i tu drskost, kojoj sam se divila i mtzela je u isto vreme… ovaj čovek me je skenirao, govorila sam sama sebi… i bežala još više…

… blago je gnječila njegove mišiće na butinama…

… rekao je – svakog trenutka sam te sve više želeo, jer sam osećao da u tebi ima nečega što tražim celig života… ne znam šta je to što me na takvo osećanje nagonilo, ali sam strašno želeo da se desi ova noć… u meni su se tukle ta želja i neverovanje u njeno ostvarenje… želja je često gubila tu bitku, ali je uvek iznova ustajala, jača nego pre… nije bilo nadanja, samo želja, a želja je jači pokretač od nade… nisam želeo da te zauvek izgubim, i kada smo se ponovo sreli, znao sam da to više nije slučajno…

… vrhovi njegovih prstiju uživali su u mekoći kože njenih bedara…

… rekla je – ne znam da li je bilo slučajno što smo se ponovo sreli, ali sam shvatila da se više ne mogu odupirati… pustila sam da se moje interesovanje hrani i shvatila da se dešava nešto sasvim drugačije od onoga što sam ikada osetila… ni po čemu nisi ličio na muškarce koje sam sretala i dopuštala im da me žele, a davala samo onoliko koliko sam ja želela… mnogi su ostali bez ičega… onda smo na sledećem susretu već razgovarali… i tu mi beše kraj… prepustila sam ti se u sebi, ne želići da ti to pokažem…

… blago ga je štipkala po grudima i stomaku…

… rekao je – nisi morala, ja sam to već znao… znao sam i da ćeš mi dati broj svog telefona… a po načinu na koji si to učinila, osetio sam da jedva čekaš prvi poziv…

… poljubio ju je…
… poljubila ga je… i rekla – i eto sad sam tu ljubavi moja
… ponovo ju je poljubio… i reko – nemoj nikad da odeš
… ponovo ga je poljubila… i rekla – ja posle ovoga nemam više gde da odem…

kazivanje arčibaldu – peto

… jeli bre arčibalde, kaži mi, da li mačke razmišljaju… možda, ali na drugačiji način od nas ljudi… ma, ja ne mogu da zaustavim ovu moju ludu glavu… gde god se okrenem, nešto me podseti na nešto, i eti to pune glave misli… neki zvuk, muzika, sve me na nešto podseti i opet eto misli… gledam malopre neke slike i vidim jednu svoju… nisam to više ja, sad sam neko drugi… odmah se setim kada su me slikali… bilo je to kad smo ispraćali našeg komandanta, generala, išao na drugu dužnost… a to sećanje odmah prizove drugo, na drugog generala, koji je mene ispratio, po kazni… ujeo sam mu sujetu…

… ginulo se te jeseni 1998. godine negde na jugu… u velikoj komandi obavljao sam kadrovske poslove… spiskove živih jeli su spiskovi poginulih, ranjenih, nestalih… i svi su prolazili kroz moje ruke, gledale ih moje oči, oplakivala moja duša… sa svih strana slati su neki novi spiskovi da popune njihova mesta… onda je došlo proleće 1999. godine kada se ginulo svuda… i opet spiskovi, spiskovi, spiskovi… leto je donelo tišinu… sabiralo se i oduzimalo… rezultat je bio negativan… ponovo spiskovi… trebalo je popuniti tamo gde je bilo najviše prazno…

… u jednom takvom metežu, neko nije odradio svoj deo posla… pozvan sam da polažem račune zbog nečije bahatosti, neposlušnosti, neizvršenja naređenja… oči u oči sa generalom, koji je bio major kada smo se prvi put sreli i kada sam mu prvi put ujeo sujetu… na tom dvoboju ostao je izujedan i ponižen… bio je pukovnik kada sam mu drugi put ujeo sujetu… tada je prećutao… toliko mnogo sujete na jednom metstu, nije moglo da prašta i zaboravi… došlo je njegovih pet minuta… prva dva puta između nas je stajao neko ko je mogao da sudi i presudi… ovog puta on je bio i sudija i dželat… rešen da nahrani tu životinju koja ga je toliko razdirala iznutra, tu sujetu… oči u oči, koplje u koplje… moj pogled u njegov, njegov svuda okolo samo ne u moje oči… ali sujeta je bila upornija… morao je da me obori, naplati račune… ali nije računao da ja nemam to što njemu treba da bi te račune naplatio… nemam poniznosti i kajanja pred bolesnom sujetom… imam samo besa i drskosti kojima sam zalupio vrata njegovog kabineta… imam samo reči poniženja i uvreda za njegovu sujetu i nesposobnost…

… slao je poltrone i dupelisce da me ubeđuju da se izvinim… da mi prete u njegovo ime, kako će me proterati daleko, u nedođiju… pisao sam izjavu i opet ga stavio tamo gde mu je mesto… bio na raportu i tamo sam tražio svojim pogledom negov, ali ga nisam našao… na kraju bio sam proteran… u nedođiju… po službenoj dužnosti, pre neminovnog proterivanja, moj prvopretpostavljeni me, u njegovo ime pitao šta imam da izjavim i da li mi proterivanje odgovara… koje licemerje… zato rekoh, ako će to da smiri sujetu jednog generala, ja ću da se žrtvujem… te reči je trebalo staviti u zvanični zapisnik… insistirao sma na tome… moj šef nije imao petlju da to napiše… dokle ide strah odraslih ljudi od sujete drugih odraslih ljudi na položaju… kad bi njihove žene znale koliko su sitni i mali, manji od svoje impotencije, ne znam šta bi rekle…

… otišao sam, brzo i tiho, mnogi nisu ni znali… mnogi dugo nisu ni primetili da me više nema… general je ostao sa svojom sujetom, okružen onima koji su je ponizno hranili…

… eto moj arčibalde, tako je to bilo… niko me nije slikao kad sam odlazio, ali tu sliku nosim u glavi… niko me nije ni ispratio, osim nekoliko žena koje su time iskazale svoj bunt protiv sujete… žene su mnogo hrabrije od generala… a i mačke su u vašem mačijem svetu hrabrije i borbenije od vas mačora lenština… ajde diži se, idemo na noćno pecanje… mesec je već odavno bacio udicu u našu reku…

kazivanje arčibaldu – šesto

… sećaš se, arčibalde, ledi četerli… čitao sam ti tu knjigu… to je ona mlada žena, tek udata, kojoj se muž vratio iz rata kao bogalj, u kolicima, oduzetog donjeg dela tela… bio je bogati industrijalac, a ona devojka iz visokog društva… onda je ona upoznala njihovog šumara, zdravog i sirovog seljaka… strastvenog, ali primitivnog… odlazila kod njega da joj zadovolji njenu putenu strast… zaljubila se i na kraju ostavila svog bogatog bogalja i pobegla sa njim… nije marila ni za moral, ni za svoj visoki status u društvu… pitam se koliko bi žena učinilo isto što i ledi četerli… malo koja ne bi, samo da nije predrasuda… eh te predrasude… i sažaljenja… treba li ostati sa nekim samo iz sažaljenja… treba li pokloniti svoj život predrasudama… ostati celog života na mestu gde se ne želi biti… celog života biti nesrećan… zbog predrasuda i sažaljenja… propustiti priliku da nam život postane onakav kakav želimo… samo zato što će neko zbog toga posle patiti… mnogi će reći da nije on kriv što je ostao bogalj… ali nije ni ona… treba li ona da podnosi teret zajedno sa njim i zbog čega… to je ljudski, možda, rekli bi mnogi… pobeći je nemoralno… da li… ako se ponesemo ljudski, ko će time biti zadovoljan i srećan… možda onaj koji je već svojim hendikepom nezadovoljan i neutešan… treba li biti toliko posesivan i unesrećiti nekoga ko ima pravo i šansu da bude srećan, samo zato što smo mi nesrećni… ali ona ga lišava svoje ljubavi, reći će neko… ona ga je toga lišila i ako ostane sa njim… može li se voleti neko ko je uzrok našeg nezadovoljstva… našeg robovanja sudbini, zbog sažaljenja i predrasuda… pitam se, baš se pitam, kako bi se osećao i šta bi uradio svako od nas u njenoj koži… ali onako iskreno, sam prema sebi da se zapita…

… ili ona druga situacija u filmu mostovi okruga medison… ženi koja je nezadovoljna svojim životom u provinciji, pored muža koji je, ustvari dobrica… ali ne ispunjava njene snove… dogodi se prelepa i strastvena romansa sa nepoznatim čovekom… plane ljubav na prvi pogled, jaka i strasna… ali ona nema snage da napusti porodicu zbog lične steće i pođe sa njim… mnogi bi ustvari tako postupili, iz sažaljenja i nedostatka pravog razloga za odlazak u sreću… pravog razloga, hm… kome je potreban pravi razlog, veći i jači od strasne ljubavi… opet onima koji robuju predrasudama i moralnim normama…

… onda se pitam, moj arčibalde, koliko je takvih slučajeva u životu… mnogo je bogalja, na obe strane… ne onih u kolicima… najviše je onih mentalnih i emotivnih bogalja… nažalost među muškarcima ih jwe mnogo više… koliko žena trpi takve pored sebe… nažalost malo je strasnih drvoseča i slučajnih prolaznika koji obaraju s nogu jednim pogledom… možda je i to razlog što se ostaje tamo gde se zateklo, ma kako da nam je loše…

… ne znam, eto pitam se, arčibalde, i nema pravog odgovora, jer svi smo mi drugačijeg mentalnog sklopa, kao što su i ove ribe što večeras slabo grizu… nekad idu na mamac ko blesave, a nekad neće… nemaju petlju valjda… haha… ajmo arčibalde, večers nosimo kući samo mokre gaće, i punu glavu dilema…

Moraš da odeš…

Moraš da odeš, Julija.
Znam, Ivane, samo ne znam gde da odem.
Tamo odakle si došla…  svojoj kući… ne znam, samo idi.
Nisam pitala gde ću živeti… spavati… jesti, nego gde da odem od tebe, Ivane.
Idi njemu.
Nemoj biti smešan, znaš da je oženjen, ima porodicu.
Je li? A kad te je gužvao na zadnjem sedištu svoga auta, je li ga možda grizla savest?
Nemoj da si sarkastičan.
Kakav bi, zapravo morao biti čovek na mome mestu?
Bio je to trenutak slabosti… zapravo, ne znam zašto ti to govorim, kad znam da ti ne priznaješ slabosti.
Grešiš, Julija, grešiš… Niko nije savršen. Samo…
Samo šta…?
Pitam se, možemo li biti toliko jaki da opraštamo slabosti onima koje volimo.
Zar ljubav ne prašta?
Možda… možda ona kakvu znamo iz pesama, melodrama, ljubavnih filmova… ali ovo je bilo mnogo jače. Seti se, Julija šta smo jedno drugom govorili. Do groba… do beskraja… ti si za mene rođena, govorio sam ti, a ti meni… ne mogu poželeti nikog pored tebe… seti se…
Nemoj me podsećati, kidaš mi utrobu.
Neću, znam kako to boli.
To, Ivane, nije bila ljubav… to što se desilo… samo puko…
Puko tucanje, htela si reći.
Ne mogu da izgovorim tu ogavnu reč, ali na to sam mislila.
Pa vidiš, ljubavi moja, nešto ću ti reći. Da je bilo ljubavi, razumeo bih. Ovako… uprljala si me zbog pukog tucanja.
Ali moja ljubav je…
Znam, znam šta ćeš mi reći. Tvoja ljubav prema meni je neokaljana, to si htela reći. Nisi je dala nikome, ostala je nevina, čista, detinje čista… govorila si…
Ne veruješ da je tako.
Verujem ti. Sada ti sve mogu verovati, jer mi više nije stalo.
Hoćeš reći da me ne voliš više?
Ne, Julija, volim te isto kao pre. Samo mi više nije stalo do te ljubavi. Više ne mogu da učinim ništa za tebe… ni zbog tebe… ni sa tobom…
Ne mogu da te razumem.
Naravno da ne možeš. Uzeo sam ti sebe, sad se ne razumemo. Sad smo stranci koji ne govore istim jezikom.
Ja bih tebi oprostila… razumela bih nekako…
Ne govori to, Julija. Ne govori to, jer ne znaš o čemu govoriš.
U pravu si, više ne znam ni šta, ni o čemu govorim. Ne znam gde ću sa sobom.
Moraš da odeš Julija. Samo da odeš… Reči su prazne… odzvanjaju kao prazne konzerve… Idi Julija… Idi… Moraš da odeš…

Veliko ništa

Vi ste Andrija? Ja sam…
Znam ko si.
…
Mogu li da uđem?
Uđi.
…
Sedi. Hoćeš neko piće?
Pa…
Može konjak?
Može, mada ja ne pijem… visok pritisak.
Trebaće ti. Danas ti neće škoditi.
Došao sam da popričam sa Vama…
Znam zašto si došao.
Javila Vam je da dolazim?
Nije.
Vi ste ljubavnik moje žene.
Jesam… živeli.
Došao sam da sa Vama popričam kao muškarac sa muškarcem.
Kako to misliš?
Pa, mislim muški razgovori…
Hm, dobro, pokušaću.
Ja sam, ustvari, došao da Vas, kao čovek čoveka, zamolim da moju Milenu ostavite na miru. Ona je moja žena i majka dvoje dece. Ja razumem da žena ponekad zaluta, zastrani, kako bi se reklo… traži leba preko pogače. Mislim da razumete šta hoću da kažem.
Ne baš, ali nastavi.
Pa, kako da kažem… njoj tamo ništa ne fali… kod mene mislim… Ja radim, ona radi, imamo sve što nam treba… dvoje zlatne dečice… Mi smo porodica. Ja razumem da je ona… mislim čita te knjige, a tamo svašta pišu, pa se čovek zanese… žena pogotovo. Misli da se jede sve što leti. Ja joj ništa ne branim, puštam je, radi šta hoće… ja gledam svoja posla… Eto, moja majka, znate, ona je stroga žena, ponekad mi zamera zbog toga. Ja prećutim, ne mogu da joj protivrečim, majka je… živimo u njenoj kući. Znate kako je. Onda mi Milena zamera, ja ne znam kojoj da se priklonim ponekad. Ali na kraju svi prećutimo… popustimo mi, mlađi smo, pa opet sve bude u redu. Takav je život, šta se tu može. Kada bi je vi ostavili, ona ne bi imala kud, morala bi da se smiri. Ovako se uzjogunila, oće da se razvedemo.
Da li ona to želi?
Koje?
Da je ja ostavim.
Ko nju pita, ako Vi nju ostavite, opet će biti sve u redu.
Za koga će biti sve u redu?
Pa, za nas… mi smo porodica. Porodica je svetinja, u pravu je moja majka. A ona bi da rasturi tu svetinju.
Voliš li je?
Volim.
Koliko je voliš?
Pa, volim je. Na početku sam je mnogo voleo, ali kasnije se to nekako stopi sa životom, pa mi nekako dođe više kao drug. Ali volim je.
Šta ti znaš o njoj?
Kako šta, pa sve znam. Četrnaest godina smo u braku.
Koja joj je omiljena knjiga? Kažeš da čita mnogo.
Kako da znam, nije mi rekla.
A pesma, znaš li koju pesmu najviše voli?
Pa, da Vam pravo kažem, te pesme koje ona sluša, ja ne slušam. Ustvari meni je svejedno šta sluša. Slabo se razumem.
A koja joj je omiljena boja?
Ha, valjda crvena. Sve žene vole crvenu.
Ništa ti, prijatelju, ne znaš. Ti nju ne poznaješ. Zato si je i izgubio.
Ali, ja Vas ipak molim da je ostavite.
Ako je ja i ostavim, uzeće je drugi. A ja to ne želim. Ja nikome ne mogu da čuvam ženu, ako je sam ne čuva. Ti si je izgubio, ja sam je pronašao i sad je moja.
Kako tvoja, gde ti je ljudsko dostojanstvo, moral.
Šta ti o tome znaš.
Ja bar ne otimam drugome ženu. Ti si naočit čovek, možeš da imaš koju poželiš, zašto ti treba baš moja žena.
Ti nisi sposoban ni svoju da sačuvaš, a kamo li da otimaš drugima. Osim toga ja nikome ništa nisam oteo. Samo sam našao nešto što je neko zbog nemara izgubio. Ali, ako ona želi da se vrati, ja ću to poštovati. Samo njenu želju mogu da poštujem. Sad idi.
Šta će biti od mene sad?
Isto što i do sad – ništa. Veliko ništa…

Te noći

Te noći kada su padale zvezde,
a mi za svaku imali po jednu želju,
te noći sam poželeo da nikad ne odeš.
Poželeo sam da te povedem do reke,
one iste što nam je pružala utočište,
kad još nismo znali šta nas čeka.

Tamo, na toj reci,
ispod meseca što viri kroz vrbake,
poželeo sam da se divim belini tvog nagog tela,
još nevinijeg pod mesečevim svetlom.
Poželeo sam da te tamo,
na obali reke, učinim ženom.
Ne samo ženom, jer to već jesi,
već svojom ženom.

Te noći pod kišom zvezda koje padaju,
poželela si da se nikada više ne vratiš
tamo odakle si došla.
Rekla si mi – povedi me do reke,
one naše,
i skini me nagu na mesečini,
i učini me svojom ženom.

Uzeo sam te za ruku
i poveo na obalu naših želja,
nagu i nevinu pod mescom iznad lipe,
i učinih te svojom ženom,
da nikad ne odeš od mene.

Kad dođeš

Kada dođeš,
Vrata će biti otključana.
Nikad ih ne zaključavam,
Od one noći kada si poslednji put otišla.

Kada dođeš,
Čućeš adagio, Albinonija.
Nikad nisam skinuo tu ploču,
Od one noći kada smo je prvi put slušali.

Kada dođeš,
Naći ćeš me tamo gde si me ostavila.
Nikad nikoga nisam čekao kao tebe,
Od one noći kada si rekla da ćeš jednom doći.

Kazivanje arčibaldu – sedmo

… vidiš ovu reku, arčibalde… postoje mesta kojima se čovek stalno vraća… to shvatiš tek kada ti požuti lišće na granama… za mene je to mesto ova reka… sedim tako i gledam u plovak, a misli mi poteku niz njenu maticu i razmišljam tako… baš razmišljam…

… na njenim obalama su se desile najvažnije stvari u mom životu… tu, malo uzvodno sam se rodio, znaš li ti to arčibalde… a odmah preko reke, na drugoj obali je selo… u tom selu provodio sam najlepša leta svog detinjstva… a, na ovu drugu stranu, između ove dve reke je grad u kome sam zabeležio prvo svoje sećanje, prohodao, progovorio… u velikom parku sam se prvi put sam igrao sa decom… iz te igre se sećam nekog ranka, brankice i velike bele lopte… onda sam otišao, daleko, jako daleko… ali sam se stalno vraćao i tada su se dešavala ta leta u selu na drugoj obali reke… stalno rascvetan palac na nozi, koji sam zarivao u, kao brašno sitnu vojvođansku prašinu, da prestane da teče krv… pravio praćke, gađao vrapce… i puške od kukuruzovine…

… na njenoj obali sam završio velike škole… tu preko topčiderskog brda… a malo niže, ispod topčiderskog brda, u domu garde, upoznao onu koju sam prvu nazvao svojom ženom… onom ulicom pored sajma, uz reku, pošao sam u neki novi život… daleko, daleko na jug, moj arčibalde… i dugo, dugo me nije bilo na njenim obalama…

… onda je počeo onaj prokleti rat… sudbina je htela, arčibalde, da u tim danima reka i ja budemo opet zajedno… da se čuvamo i branimo… ali smo ga izgubili i moja reka sada nije cela moja… morao sam da se vratim ponovo na jug, poražen… i opet me nije bilo…

… tako smo ostareli, moj arčibalde, i ona i ja… na mojim granama je lišće požutelo, a njena bistrina je nekako posivela… usput sam posadio neko mlado drveće, sa lišćem koje liči na moje… i kad sam ostario i posvrašavao poslove, opet sam se našao na njenoj obali… sam, kao i kad sam se rodio… sam…

… i mislio sam da je tu kraj, da više nema šta da se desi… ali sam zaboravio da reka uvek nešto nosi…

… nemoj da se smeješ arčibalde… o tome ćemo pričati nekom drugom prilikom… to još ne sme niko da zna… daću ti ovu jedinu ribicu koju sam za ceo dan upecao, al da čuvaš tajnu, važi… eno sunce celo upade u našu reku, vreme je da se ide kući… čeka nas duga noć, bluz i hladna kafa…

Jutro

To jutro sam ustao rano, dok su u kući još svi spavali.
Bila je nedelja. Septembar neki.
San u kome sam te sanjao cele noći, pretvorio se u misao koju ću misliti  ceo dan.
Uzeo sam kašikicu slatkog od šljiva da ubijem ukus gorčine u sebi koji ostaje posle noći koju prespavaš sam. Znam da je to samo privid i laž.
Obukao sam ono isto što sam i juče nosio. Šta misliš zašto…?
Izašao sam iz kuće i pustio da me čizme povedu niz ulicu.
Znao sam gde će me odvesti.
Kada sam prolazio pored tvoje kuće, zastao sam malo,
tek toliko da ti pomilujem snove, pa nastavio dalje – prema reci.
Sunce je umivalo svoje prve zrake i ogledalo se na srebrnoj površini ogromne mirne vode.
Zarobio sam jedan trenutak tog prizora i sačuvao ga u oku,
da ti ga poklonim kad nam se pogledi budu ponovo sreli.

Mesečina u rosi

Noćas smo brali mesečinu po mladoj rosi.
Ja ću biti mesec, a ti budi rosa, rekao sam joj.
Pokri me mesečinom, da budem tvoja, tražila je.
Hoću, rekao sam, mesečina je naša ljubav.
Noć je naša postelja u travi, zar ne.
A zvezde su njena biserna ogrlica, pogledaj.
Kad dođe jutro ti ćeš nestati, plakala je. Ti si mesec.
Kad izađe sunce i ti ćeš se vinuti u nebo i poneti našu ljubav.
Sakrićemo našu ljubav od dana i ljudi, smejala se.
Aha, rekao sam šeretski.
I brali smo mesečinu po mladoj rosi.
Svu noć.

Tvoje nježne godine

Stavila je svoje nježne godine u moje drhtave ruke, na koje su počele da se hvataju staračke pege, kao plesan na uveli grozd. Sad mi i srce drhturi od neke strepnje, hoću li umeti da sačuvam to blago i ne izgrebem tu mladu dušu svojim hrapavim dlanovima.

Sve predrasude i strahove izula je kao cipele ispred vrata moje kuće, i ušla bosa u moj život pun trnja i razbijenih iluzija.

Na čiviluk u predvorju moje duše, okačila je sva ružna iskustva i naga, kao novorođenče ugnjezdila se u njen sumrak, memljiv i poderan.

Naslonila je glavu na moje koščato rame i rekla – tako je lepo s tobom… osećam se sigurna i slobdna… živim…

Nikada nisam…

Nikada nisam ničije ime urezao u koru bukve, tvoje ću urezati. Sve šume će nositi tvoje ime.
Nikada nisam ničije ime viknuo sa vrha planine, tvoje ću vikati. Sve planine će čuti tvoje ime.
Nikada nisam ničije ime ispisao na pesku neke plaže, tvoje ću ispisati. Čekaću da ga talas spere, pa ga ponovo pisati. Svi talasi će šumeti tvoje ime.
Nikada nisam ničije ime šaputao vetrovima, tvoje ću šaputati. Svi vetrovi će šaputati tvoje ime.
Nikada nisam ničije ime plakao na kiši, tvoje ću plakati. Sve kiše će plakati tvoje ime.
Nikada nisam ničije ime dozivao u noći punog meseca, tvoje ću dozivati. U svakoj noći punog meseca ti ćeš mi dolaziti.
Nikada nisam ničije ime toliko voleo, tvoje ću voleti. Tvoje ime uvek će biti ljubav.

Nikada nisam toliko toga, sa tobom to hoću…

Razlog

Ti si slikar
Nisam
Čiji je ovo atelje onda
Moj
A slike
Isto
Kako onda nisi slikar
Nisam prodao ime
Prodaj slike
Neće niko da kupi ako nisi ime
Zašto onda slikaš
Da li ti sve radiš s razlogom
Ne baš sve ali uglavnom
U mojim godinama je obrnuto
Šta još radiš bez razloga
Pričam s tobom
Zašto pričaš kad nemaš razlog
Zato što većinu stvari u mojim godinama čovek radi bez razloga Zašto ti pričaš sa mnom
Želim da te upoznam
To je jalov posao
Misliš da te ne mogu upoznati
Nema šta da se upozna
Ima U nekome ko ima toliko godina kao ti ima svega što je vredno upoznati
I šta ćeš s tim
Možda ću se zaljubiti u tebe
Mogla bi da mi budeš ćerka
Ali nisam
Nisi
Možda se i ti zaljubiš u mene
Veruješ u takvu ljubav
Kakvu ljubav Zar ljubav nije samo ljubav
Jeste
Vidiš da i ja znam ponešto I ljubav je nešto što se čini bez razloga
Nije uvek tako
Onda nije uvek ljubav onda je samo razlog da se bude zajedno
Slaežm se
Hoću da spavam sa tobom
Ne poznaješ me
Zar je uslov
Nije nema uslova
Onda
Zašto to želiš
Nemam razlog samo želim
Mnogo je velikih stvari za koje nemaš razlog
Samo velike stvari se rade bez razloga Slikanje je velika stvar
Ja neću da spavam sa tobom
Imaš razlog
Imam
Koji
Svoj
Ne želiš da ga delimo
Ne
Loš si u krevetu
Neka bude
Lažeš
Lažem
S razlogom
Bez
Naslikaj moj akt
Misliš da ću onda spavati sa tobom
Mislim
Šta ako grešiš
Retko grešim
Ako nastaviš da se družiš sa mnom grešićeš često
Spremna sam
Ali ja nisam
Plašiš se moje mladosti
Ne
Čega se plašiš
Ničega
Ispuni mi želju
Koju
Spavaj sa mnom
Ličim li na deda-mraza
Ličiš
Ali nisam
Budi
Neću
Samo noćas
Nije božić
Nemaš mašte
Nemam dovoljno Da imam bio bih slikar
Ti si slikar
Nisam
Čiji je ovo atelje onda
Moj
A slike
Isto
………..

Kome da ispričam

Dangubim.
Dangubim minute, sate, dane…
Arčibald otišao, nema ga već nekoliko dana. Nemam sa kime da pričam, a priča mi se.
Priča mi se, na oči ne vidim. Ne mogu sam sa sobom, još je rano za tu fazu.
Dođe mi da zaustavim nekog prolaznika, da mu skuvam kafu, pustim bluz i pričam. Pričam dok sve ne ispričam. Ali ova jesenja kiša je uterala sve u kuću, ili na neka bolja mesta od ove obale uz reku. Prođu neki klinci, zagrljeni, mladost im njihovu poljubim, ali oni su još zeleni za moje priče. Rekli bi, „ma, daj matori ne gnjavi, keve ti“. Ubili bi mi priču. I mene bi ubili, jer ja sam u toj priči. I nju bi ubili u toj priči. Jer priča je o ljubavi, a ona je bila moja ljubav.
Mogao bih da sednem na obalu i pričam reci. Ali reka zna tu priču, jer na njenim obalama se dešavaju sve moje priče.
Kako je strašno kad nemaš kome da ispričaš priču, a priča ti se, baš ti se priča.

Kazivanje Breskvici (arčibald odlutao)

Hvala ti, Mala Breskvice, što si svratila da slušaš moju priču. Arčibald me tako ponekad ostavi, ode… znaš već, mačke su to. Evo i kafice, ja imam onu moju hladnu. Moram da pustim i neki bluz… nadam se da nemaš ništa protiv. Ponekad mi se paučina uhvati na ulaznim vratima, jer danima niko ne pokuca na njih. Ljudi su nekud otišli, putem kojim se lakše i češće ide. Tako sam ostao sam na ovoj stranputici, kojom se retko prolazi. Da mi nije Arčibalda ne bih nisakim reč progovorio ko zna koliko. Al, eto naiđu dani kad me i on ostavi, ode za svojim društvom, a meni se baš tad priča. Hvala ti još jednom što si tu.
Evo priče.

Bilo je to jedne jeseni, slične ovoj, mnogo pre nego što sam napustio svet i vratio se reci iz koje sam i ponikao, u ovu skromnu haciendu, punu vlage i memle. Živeo sam u kući u predgrađu, koje je više ličilo na selo, jer je to ustvari i bilo još uvek. Arčibald i ja, sami. Tada mi je samoća teško padala. Nikoga dugo nisam poznavao u tom gradu, u svojoj ulici. S vremena na vreme iz nekih mračnih kafea, gde se okupljalo sumnjivo društvo, dovodio sam na jednu noć, polupijane dame sumnjivog morala, i sam polupijan, ni za ime ih nisam pitao. Jutro posle takve noći bih najrađe ubio.
A onda te jeseni, slične ovoj, čekao sam gradski autobus na nekoj stanici u gradu. Bilo je kasno. Na klupi ispod nadstrešnice sedela je žena u pohabanoj jakni, kroz čije su rukave izvirivali drugi rasparani rukavi prevelikog džempera. Na glavi je bila povezana marama. Na nogama ispod crne izgužvane suknje, gumene čizme, blatnjave. Nisam mogao da odredim koliko je imala godina, možda tridesetpet, četrdeset. Tada nisam mogao da ocenim to na tom ojađenom licu. Pogled joj je bio prikovan na vrhove čizama. Posmatrao sam je razmišljajući kakav li je jadan život imala.
Naišao je autobus, skoro prazan. Pošao sam da uđem i još jednom pogledao u nju. Stajala je ispred zadnjih vrata, dvoumeći se da li da uđe. Ipak je ušla, glave uvučene u ramena i marame navučene do veđa, sela brzo na prvo sedište kod vrata, kao da se plaši da će je neko prepozanti. I plašila se. Plašila se konduktera. Prišao joj je kao stari znanac i pitao „Šta je, opet nemaš za kartu? Pa dokle više majku mu? Ajde lepo na sledećoj da izađeš, nema više džabe.“ Polako je ustala i dalje povijene glave i bez reči.
- Ja ću platiti za nju, – rekoh.
- Ma, nemojte se truditi, gospodine, ona tako svako veče. Nek ide da radi negde, a ne da prosjači.
Ipak sam platio i ona ostade. Podigla je glavu i pogledala me. U tim bistrim plavim očima naslutio sam nešto što nije išlo uz sve ostalo na šta je ličila.
- Kako da vam zahvalim? – pitala je. Ja sam upirao pogled u to plavetnilo pokušavajući da proniknem šta se tamo u dubini krije. Morala je da ponovi pitanje.
- Ne treba, nije to ništa,- rekoh učtivo.
- Vi živite sami. Mogu da dođem da vam pospremim kuću. To bi mi značilo, da vam ne ostanem dužna.
Ostadoh šokiran. Odakle zna da živim sam.
- Znam gde živite, viđam vas kad prostirete veš. Znam da ste sami. Mogu da vam detaljno spremim kuću.
Ovo malo uvredi moju pedantnu prirodu. I zaista nije trebao niko da mi sprema kuću. Ipak, videvši da joj to znači, prihvatio sam. Ali bio je tu još jedan razlog. Njen rečnik i način na koji je govorila me je navodio na pomisao da se ispod te odrpane i prljave odeće krije nešto drugo. Rekoh joj da dođe kad bude imala vremena.
- U četvrtak sam slobodna.
Izašli smo na istoj stanici. Pružila je korak i otišla ispred mene, nestala u tami neosvetljene ulice.

Došla je rano u četvrtak. Tek sam stavio čaj da se kuva, kad je zakucala na ulazna vrata. Izgledala je čistije i lepše obučena. Nije imala maramu na glavi. Požele mi dobro jutro, uz opasku da se plašila da će me zateći na spavanju, ali znala je da rano ustajem, viđala me leti dok u zoru pijem čaj na terasi. I to je bilo sve. Odmah je tražila da joj dam sve što u kući imam za čišćenje i počela da čisti nekim svojim redosledom.

Malo kasnije skuvao sam joj kafu. Nevoljno je pristala da sedne i popije. Iskoristio sam taj trenutak da zadovoljim svoju znatiželju, koja me nije napuštala od one večeri u autobusu. Hteo sam da je šokiram prvim pitanjem, da izazovem reakciju po kojoj ću znati da li su moje slutnje tačne.
- Šta se tebi tako strašno dogodilo?- upitah.
Ošinu me pogledom, a odmah zatim ga obori u šoljicu sa kafom.
- Zašto mislite da mi se dogodilo nešto strašno?
- Vidim to u tvojim očima, glasu, rečima koje izgovaraš.
- Ubila sam muža i robijala,- šokirala je ona mene. Sada, pogleda uprtog u moje oči, drsko je uživala u mom šoku.
- Ispričaj mi svoju priču, – snađoh se nekako.
- Nema šta da se priča. Bio je ludak kojeg nisam mogla drugačije da se otarasim. I nije bilo u afektu. Smišljeno sam ga ubila. Prijavila se u policiju, odrobijala ga dvanaest godina, od dvadeset koliko sam dobila. I to je sve.
- I šta sad?
- Sad..? Vidiš šta. Radim po kućama, gde niko ne zna ko sam, a malo je takvih. Čudi me da i ti nisi čuo.
- Ja sam od skora ovde.
- Znam. Malo je ovo mesto, sve se zna.
- Vidiš, meni ni to ne pomaže.
- Čudan si, svi kažu.
- Možda za ove proste ljude, i…
- Ja nisam prosta, i obrazovana sam, ali vidim da jesi.
- I ja vidim da nisi prosta.

… i tako je tekla priča. Ali ne samo priča. Počelo je da se rađa i nešto između te priče. Sređivanje kuće smo zaboravili, ali smo zato doručkovali zajedno, pili vino, slušali muziku, i polako stigli i do trenutka iskrenosti.
- Gledam te od kada si se doselio. Od tog prvog dana kada sam te videla nemam miran san. Ti me nisi primećivao ovako odrpanu, jer izgledam kao da imam sto godina više nego što imam.
- Ja verujem u sudbinu. Ona te uvek dovede na pravo mesto.
Shvatio sam u međuvremenu da sam mnogo propustio što je nisam primećivao. To sam i rekao. I tu započe ljubav. Tu noć smo proveli zajedno.
Ujutru smo bili sasvim drugi ljudi. Predložih joj da se preseli kod mene. Ne. Nije htela. Boji se da će morati i mene da ubije, ako je povredim, makar i nehotično – šalila se izlazeći i pružajući mi novac za kartu koju sam platio ono veče.
Dolazila je svaki put kada je bila slobodna. Bila je to ljubav bez planova, bez velikih reči, samo ljubav. Radili smo sve što je spontano dolazilo u naše zajedničke trenutke. Znala je da uživa i da od trenutka iscedi poslednju kap zadovoljstva.
A onda je odjednom nestala.
Prošla je skoro godina, kada sam u vratima zatekao pismo. Ono što zovu avionsko. Njeno. Nekoliko rečenica koje sam naučio napamet.

“ Ne ljuti se što sam otišla bez pozdrava. Moralo je tako. Sud mi je vratio ćerku na staranje. Odmah sam otišla iz zemlje gde su prava retkost ljudi poput tebe. Bilo je lepo sa tobom, ali ja nisam ona koju čekaš. Malo znaš o meni, zato ono što znaš neka ti ostane u lepom sećanju. „
uz lepo sećanje N

Eto, čuvam tu priču i to sećanje već dugo. Nikad je nisam ispričao nikome. I onda mi baš danas navrla na jezik, da moram nekome da je ispričam.
Pa, eto ti priča Breskvice…

Jesen

Gledam tu smežuranu golotinju oko sebe, tu sivu, novembarsku jesen na izmaku. Još jedna godina je ostarela, a i mi sa njom, stariji smo za još jednu jesen. Brojimo ih, svako za sebe i u sebi, da ne smetamo nikom. Pedesetdruga – čujem šaputavu misao, dok u ogledalu brijem lice koje sve teže prepoznajem. Ta jesen baš naglo promeni izgled svega što dotakne.
Ali nije sve tako sivo. Ambari i špajzevi su nam puni plodova proleća, leta i rane jeseni. Skupljali smo i skladištili saznanja, misli, iskustva, poznanstva, emocije… Pakovali ih i konzervirali u pamćenje i dušu. I što je više jeseni u našoj brojanici, sve smo bogatiji. Nešto od toga, ono lošeg kvaliteta kratkog roka trajanje, odavno se pokvarilo i istrulilo, zaboravilo se. Nešto je postalo zrelije, iskusnije. U nečemu što nekad nismo voleli, sada uživamo, i obrnuto.
Ta šarena trpeza nam stalno nudi sve više, ali mi sa svakom novom jeseni sve manje možemo da koristimo, jer dolazi vreme dijeta. Nešto što smo nekada konzumirali bez razmišljanja, sada moramo dobro da razmislimo da li će nam prijati, ili da li ćemo moći. Vreme vrele strasti zamenilo je vreme umerenosti i debelih džempera.
Ali sve ima svoje draži, pa i ta jesen. Zavoli se šetnja po kiši, lagana i duga. Pije se grejana rakija uz vatricu iz „smederevca “ ili neke peći, dok je napolju još uvek polumrak. U dugim večerima se igraju domine ili tablić sa prvim komšijom, pišu se drhtavi brojevi po marginama novina.
I tako, točak života, zapao u jesenje blato, okreće se sve sporije, ali opet prelazi isti put za isto vreme, jer je sve veći…

Казивање арчибалду – осмо

… знаш шта примећујем, арчибалде… примећујем да нам је кућа пун успомена… свака стварчица би могла да исприча неку причицу, или да сети на нешто… ево рецимо ова стара перница за оловке… пернице су за пера, али и данас се тако зову, иако се у нјих стављају оловке… ова је баш стара, дрвена, има и кључић, биће да је послератна… чуј, послератна, хм… после ког рата… ратова к`о кишних дана, мооој арчибалде… а ова је перница од после последњег великог рата, кад су сви са сваким ратовали… добио сам је од мог покојног деде… његова је била… а сличну сам имао и ја кад сам пошао у школу… кад се сетим, увек се насмејем, а плаче ми се…

Те давне шездесетчетврте, лето сам провео на селу код деде и ујака. Али пре одласка догодило се нешто што је за мене представљало прави приватни светски догађај. Уписали су ме у основну школу. Тог дана мајка ме је посебно свечано обукла. И она се лепо обукла. Онда је упртила брата, који није имао ни годину дана у наручје и повела ме на упис. Упис се обављао у згради школе. У дугачком ходнику била је гужва, само је око неких људи у белим мантилима било реда. Нисам одмах схватио да су то лекари који врше систематски преглед, да виде ко је за шкоолу ко није. Кад сам схватио, уплашио сам се, јер сам био много сићушан. Али нисам дозволио да ништа поквари моје задовољство, па сам направио озбиљно и поносито лице. Кад сам дошао на ред све више сам схватао да то није оно што сам ја замишљао и очекивао. Дали су ми неку вакцину, боли ме иглама да ми узму што више крви, скидали ме голог, посматрали са свих страна (жив срам ме пјео), терали да загазим у неко мастило, па на бели папир – ужас један.
Тамо где су ми вадили крв, на зиду је била окачена огромна слика неког намрштеног типа у раскопчаном тамноплавом капуту до земље, са рукама у џеповима, ухваћеног у раскораку. Језа ме прошла од његовог намрштеног погледа, и онако нагнут унапред у том раскораку, чинило ми се да ће сваког час да скочи на мене. Жена у белом мантилу, ваљда да би ми скренула пажњу са оног што се спремала да ми уради, показа ми на слику и упита:
- Кажи ти мени ко је оно тамо, и накези се сва озарена од неке милине.
- Знам, то је железничар, – одговорио сам ко из топа и не гледајући слику.
Лице јој се изобличуи, намрачи се и упре поглед пун варница у моју измучену мајку. Касније кад сам сазнао ко је тај тип, схватио сам шта је тај поглед значио, а значио је отприлике ово: “Шта, зар нисте већ научили своје дете ко му је идејни вођа?”
- То је Тито, сине, Тито,- процеди моја мајка, сва уплашена и љута у исто веме.
- А ко је Тито?- упитао сам не схватајући ништа.
Али шта ћу – ја њега једноставно нисам познавао. А није ми било ни јасно зашто су неког железничара са тако необичним и глупим именом уопште нацртали на толику слику, сатавили га ту да плаши децу, и још сви морају да му знају име.
Тако се мој упис у школу завршио неславно и није испунио моја очекивања, осим што сам на та силна боцкања показао своју храброст и осећао се зрелим за школу ма шта мислила она дебела у белом мантилу и онај железничар у тегет капуту. Успут сам питао мајку могу ли ја да идем у неку другу школу где нема оног железничара са онако глупим именом. Само се горко насмејала и није имала снаге и воље да ми објашњава онако малом и глупавом, како сам, још тако мали, идеолошко-политички застранио.
Али после тог ужасног искуства одвели су ме у моју Војводину, у село на обали Саве, где сам све одмах заборавио и утопио у војвођанску прашину.
Кад је, са првим пожутелим листовима на дедином дуду, моја мајка дошла да ме води кући, осећао сам радост и тугу. Радовао сам се поласку у школу, без обзира на оног железничара, али ми је било жао дружине и игре, али и оних лелујавих поља зрелог жита, виђених у зору док се поспан труцкам на коњским колима која тера мој ујак или деда, одлазећи на рад у поље.
Касније кад сам читао неке лепе књиге ти дани оживели су поново у враголијама Тома Сојера, а Сава је била мој Мисисипи.
Кад сам стигао кући чекале су ме нове свеске, књиге, оловке, бојице и – дрвена перница, са клјучићем, као нека тајна кутијица или шкрињица за моје благо. Дуго сам је имао. После ју је имао мој, шест година млађи брат. Остала је са њим, кад сам ја кренуо даље, у неки нови живот, и више се никад нисмо видели.

 

… ето арчибалде, тако сам ти ја пошао у школу… ееј, у школу, а једва да сам био већи од торбе…

Susret

Okrznula je moje reči svojim pogledom i mislima
Malo čekala, pa me potražila
Nisam bio tu, ali nije znala da sam joj bliži nego ikada
Kada sam se vratio mojim rečima, daleko od nje
Opet me je pronašla i zastala
Onda sam se i ja osvrnuo da saslušam šta mi želi reći
I ostao zbog onoga što sam čuo
Sad nam se reči grle kao ljubavnici

Usamljenost

Šta radis?

Gledam Mesec kroz golu krošnju moje lipe
dok sedim na tremu i pijem vino i kafu,
a iz sobe se čuje moj omiljeni deo
Betovenove Sedme sinfonije.
Baš sam nepopravljivi hedonista.

… i razmišljaš o…

… o tome kako je užitak polovičan,
jer nemaš s kim da ćutiš to što osećaš.

Polako spusti usne na hladnu čašu,
zagledaj se u onaj jedini listić
što je ostao na granama tvoje lipe,
i videćeš da nisi sam u svojoj samoći,
da sami ostaju samo najuporniji,
pa namigni mesecu, okreni šolju i poželi,
neko će čuti tvoje ćutanje…

Ples ljubavi

Kada je ušao u ogromnu salu, igranka je bila na vrhuncu. Podijum je podsećao na neki pulsirajući organizam sastavljen od šarenih detalja. Probijao se kroz njega do mesta gde se nalazio sto za kojim je uvek sedelo njegovo društvo. Zatekao je onu istu dvoicu standardnih neplesača, zaglavljenih u neku žustru diskusiju u vrhu stola, ali i jedno novo lice je bilo tu. Na sredini dugačkog stola za dvanaestoro, sedela je devojka iz čijeg lika je zračilo nešto što nije mogao da prepozna. Podigao je ruku u pozdrav poznatima, ne skidajući pogled sa devojke, postiđene tom drskošću. Seo je na stolicu preko puta nje.
- Ja sam Ivan, a kako je tvoje ime?
- Jelena,- podigla je pogled pun suzdržanosti koja se očitovala u krupnim očima boje badema.
- Jelena, Helena, Jerina, … ovaj svet počiva na tom imenu. Sigurno si ponosna na svoje lepo ime.
- Verovatno bi trebalo…
- Zar nisi?
Samo je slegla ramenima.
- Zašto lepa Jelena nije na podijumu za igru?
- Ne plešem.
- Ne, rekao bih da je nenšto drugo u pitanju.
- Šta, na primer?
- Nije se našao nijedan kavaljer hrabrošću ravan tvojoj lepoti.
Nasmejala se bolnim osmehom.
- Ja ću sada rizikovati svu svoju hrabrost i pozvaću te da sa mnom otplešeš sledeći ples.
- To ne bi bilo izvodljivo, – rekla je tiho, spustivši pogled na čašu u kojoj je bio do pola ispijeni vermut.
- Sumnjaš da bih bio dostojan partner.
- Ni najmanje, naprotiv bilo bi obrnuto, u to sam sigurna.
- Ne možeš me ubediti da postoji devojka, takve lepote, da nema ritam u nogama.
- Možda sam ja redak izuzetak, koji čini pravilo.
- Možda si samo retko uobražen primerak lepote.
Ponovo se mistično nasmejala. U njemu to izazva bes.
Gledao ju je zbunjeno i razoružano. Nije mu viša padala na pamet nikakva ideja kojom bi je nagovorio da zaplešu. Počeo je misliti o lepoti koja je previše uobražena da bi bila dovoljna sama sebi.
Muzika je prestala i nasta pauza. Društvo se vraćalo za stol i redom su mu dobacivali reči pozdrava i poneku opasku, keje nije doživljavao, zaokupljen mističnom Jelenom. Stolica sa njene desne strane ostala je prazna. Borio se sa nedoumicom da ode i sednje pored nje, kada se pojavio nepoznati momak, nagnuo se nada Jelenu i nešto joj šaputao. Hm, to je znači, pomisli još više besan.
- Društvo, mi vas napuštamo. Moja sestrica je već umorna i moramo polako kući,- reče momak i udalji se od stola.
Sestrica? Znači nije to. Dok se borio sa svojom povređenom sujetom momka kome je malo koja devojka mogla odoleti, podijumom se približavao onaj momak gurajući kolica za invalide i prilazeći mestu gde je sedela Jelena. Ivan se sledi ne mogavši da skloni pogled sa tog prizora.
- Rekla sam ti da ne plešem.

***

Desetak dana kasnije, sa buketom u ruci i jednom LP pločom pod mišicom, Ivan je zazvonio na vrata gde su mu rekli da stanuje lepa Jelena. Vrata je otvorila žena koja bi mogla biti majka.
- Ja sam Ivan, Jelenin drug, da li je ona kod kuće?
- Nisam vas do sada viđala mladiću.
- Prvi put sam ovde i moram da vidim Jelenu.
- Uđite, ona je u svojoj sobi,- malo začuđena reče majka i povede ga do vrata koja, pokucavši otvori i najavi ga.
Okrenula se u kolicima i zaprepašćeno ga pogledala.
- Ti?
- Ja?
- Otkud… kako…?
- Došao sam da te zamolim za ples… poneo sam i ploču… za slučaj da kažeš da nemaš…
- Kako… zar ne vidiš… ti…
- Lako, sve je lako kad se… kad se zavoli…

***

U sobi ispunjenoj zvucima tanga, plesali su. Jednom rukom ju je držao za vrhove prstiju, a drugom lagano je okretao kolica, trudeći se da podražava lagani ritam tanga.
Na vratima su stajala njihova deca i divili se ljubavi svojih roditelja, koja traje koliko i njihovi životi i još ko zna koliko plesova pre toga.

Priča za laku noć

Ostoja Vranić je orao njivu ceo dan. Bio je mesec magli, novembar, i noć je brzo dolazila. Njiva je bila na strani, strma i oborita. Kojni su se klizali i saplitali, a brazde vijugale. Plug mu je izmicao i jedva ga je savladavao da mu ne ode niza stranu. Žurio je da pretekne mrak, ali mu se činilo da ne postiže. Mrak će mu oteti desetak brazdi. Mora prekinuti, ne da se dalje. To malo videla što je ostalo mora ostaviti da raspregne konje iz pluga i upregne u kola.
Poče da sipi rosulja, ni kiša ni magla, al natapa do gole kože. Upropastiće mu konje umorne i znojne. Potrča po pokrovce da im stavi na grbače, pa ih ispreže iz pluga i upregnu u kola. Sakupi sve što je poneo i krenu polako blatnjavim putem kući. Mrak se zgusnu, ni do potoka nije stigao. Konji izvlače poslednju snagu i vuku se drumom. Znaju put, pa Ostoja opusti kajase i potonu u težačke misli, naslonivši glavu licem na hrapave dlanove. Ni rosulja mu nije dosadna, ne brenuje, ne oseća. I škripanje nepodmazanih, drvenih točkova nestade u tišini misli.
Trže se kad konji naglo stadoše. Pomilsi da se neka trula grana isprečila. Podiže glavu ne bi li nešto video, ali samo tamu je video. Siđe sa kola i pođe pred konje, ali ne zakorači ni korak, kad konji počeše da se propinju. Vukovi, pomilsi, ali ne ču ništa, vukovi bi režali, zavijali, čuo bi. Konji kidahu amove, lance, remenje. Nasta lomljava, i rudu i paoke polomiše. Oslobođeni, nagnaše u galop putem odakle su došli. Ukočen od straha, Ostoja zaneme, ni glasa za konjima da ih zaustavi. Nasta gluvilo. Nit šta čuje, nit šta vidi, niti da se pomeri može. Ne zna koliko je tako stajao u tom bunilu, kad nešto ciknu. Probode mu oba uveta do srži mozga. Diže ruke da dlanovima zaklopi uši, ali cik se ponovi negde u njegovoj glavi. Stade se osvrtati oko sebe u bunilu, kad na kolima ugleda neku priliku, belu kao kreč, kako drmusa kajase i ciči na konje kojih ne beše nigde. Razazna žensku priliku, ogrnutu kosom kao plašt, dugom i belom. Neka sila ga, i protiv njegove volje, poče vući da joj priđe i prepozna. Ali saplete se o nekakve žile koje tu niodkuda iznikoše, sastavi se sa zemljom i tu osta. Svest ga napusti i ne mogade reći kako su ga konji, ponovo upregnuti kajasima zakačenim za nogu, do kuće dovukli, svog poderanog i izguljena lica i tela.

Bosiljka, nali mi još jednu tu tvoju dudovaču, pa da vam ispričam i kako je Stevu Mitrovog napao drekavac u Tolinoj vodenici, onomad na Duhove…

Povratak

Prišao je ulazu u zgradu i počeo da čita spisak stanara. Na broju osam pisalo je njeno ime. Još je nosila njegovo prezime. Teškim i drhtavim koracima penjao sa na treći sprat, jedva noseći u grudima srce koje je ludački lupalo. Stao je ispred vrata da se malo sabere. Iza vrata se čula glasna muzika i glasovi kji su je nadjačavali. Smeh. Pokušao je da razazna reči, ali osim „da.. ne,ne… tako, tako… brže, brže… polako…“ ništa drugo nije razumeo. Te reči bile su izvikivane u nekom zanosu. Stepeništem je silazila neka vremešna žena. Pogledala ga je zlobnim pogledom i promrmljala sebi u bradu „još jedan koji čeka na red“. U glavi mu se smračilo, pogled mu se zamuti i bes umalo što nije provalio ta vrata iza kojih je bila ona sa nekim koga su stanari smatrali „još jenim u nizu“. Ipak staloženost kojom je sebe obdario da bi podneo sve što ga je u životu snašlo, bila je jača od gneva.

Okrenuo se i pošao nazad. Na drugom spratu, iz stana ispod njenog otvoriše se vrata i iz njih izađe dečak. Unutra je neko psovao onu odozgo što ne radi te stvari kao sav normalan svet, već pravi toliku buku i galamu da se ne čuje kako vrišti dok se…

- Ko živi iznad vas? – upita dečaka koji je mogao imati oko dvanaest godina.

- Mama mi je rekla da se mene to ne tiče.

Sišao je ispred zgrade i stao, nemoćan ni da ode, ni da se vrati. Ona žena koja je malopre silazila niz stepenice, vraćala se sa kesom namirnica.

- Izvinite gospođo, – zaustavi je.

Žena ga ošinu pogledom i iz nje provali bujica gorčine:

- Šta je , izvisio si, ili si došao prerano? Od kada se doselila pre dve godine, niko nema mira u ovoj zgradi. Samo se menjaju, po pet – šest dnevno. I sve mladi, gde je tebe tako matorog našla. Jes da nije ni ona u cvetu mladosti. I ne samo muškarci, i devojke i žene dolaze. Ta ne bira. Pa bar da to radi u tišini, nego odvrne muziku da je niko ne čuje dok divlja i vrišti. Sramota. Ni policija joj ništa ne može, i njih valjda… Kurveštija jedna… Ode i odnese svoj gnev iza ulaznih vrata

Nije mogao da dođe sebi još dugo. Stajao je u ulaznim vratima i čekao da mu se povrati smirenost koju je osećao da polako gubi. Kroz vrata izađe mladić, brišući znoj sa čela i vidno raspoložen. On napravi polukorak za njim, ali se zaustavi u poslednjem momentu. Nije mladić kriv. Ona. Zar je moguće da je ona…?

Sledećeg dana stajao je u mraku ispod krošnje platana, preko puta osmospratnice i zurio u prozor na trećem spratu. Video je dve senke kako se, zagrljene kreću nekim neobičnim pokretima. Utroba mu se raspadala od bola i tuge. Odlučio je da sačeka da isprati svog posetioca i pozvoni na njen avrata. Nije čekao dugo. Dve senke se smiriše i nestadoše. Posle par minuta na ulazu zgrade se pojavila žena tridesetih godina. Šta se to desilo sa ženom koju je toliko voleo i još uvek voli. Ustrčao je uz stepenice, da ne bi dao svom strahu vremena da ga spreči da učini ono što je naumio. Pozvonio je, a da toga nije bio odmah svestan. Više nema odustajanja.

- Ko je?! – čuo je iznutra poznati glas. Šta da kaže? Niko? Pozvonio je ponovo.

- Ko je?! Ne radim više, za danas je gotovo!

- Marija, otvori, ja sam. Tišina, duga i hladna. Začu se sitno grebanje na vratima. Kroz špijunku se nazre svetla tačka i nestade. Opet tišina, duga, preduga, ona što slama volju. A onda se u bravi okrete ključ i vrata se lagano otvoriše.

- Vladimire, jesi to ti? – prošaputa, lepša nego što ju je ikada pamtio. Reci mi da ne sanjam. Reci mi da ja ovo ne sanjam, ljubavi moja.

Začudio se ovakvim rečima i ostao nem od nemoći. I ona je neko vreme samo stajala i gledala ga pravo u oči, a onda posegnu rukom ka njegovom licu, kao da hoće da se uveri da to zaista nije san. On je uhvati za ruku, odjednom vrativši se u stvarnost. Pomalo grubo ugura je u hodnik i pusti joj ruku. Ostala je zabezeknuta tom grubošću čoveka koga nije takvog poznavala. Prošao je pored nje u sobu i počeo se osvrtati tražeći dokaze svemu onome što je od juče čuo i video. Ničeg nije bilo što bi ukazivalo na te sumnje. Jedino je sredina sobe bila prazna, stočić pomeren u jedan ugao. Bio je zbunjen. Ona je ušla za njim, još uvek ne mogavši da veruje da je sve ovo stvarnost. Seo je na kauč, a ona polako do njega.

- Ti si živ Vladimire.

- Kao što vidiš.

- Prošlo je više od tri godine, ja te još nisam oplakala… osećala sam… osećala da si živ i da ćeš se vratiti… i vratio si se ljubavi moja…

- Tri godine, pet meseci i dvanaest dana, Marija. Brojao sam svaki minut u mračnom podrumu gde su me držali.

- Meni su javili da si poginuo negde kod Novske. Ali… ali ja nisam htela da verujem. Nisam se pomirila da te nema… Isterali su me iz našeg stana. Ovde živim već dve godine. Izgubila sam i posao… Bože, ne mogu da verujem da je ovo… da si opet tu… Zar nećeš da me zagrliš, poljubiš… Znam i ti si zbunjen.

Da, bio je zbunjen, toliko da nije znao šta da kaže, a kamoli da se pomeri.

- Čujem našla si drugi posao, kućni, da ne moraš da ustaješ rano, pošto do kasno imaš mušterije.

- Da, ljubavi, morala sam nešto da radim, od nečega da živim, a moji klijenti mogu uglavnom popodne i uveče da dolaze.

- Od kad se to zovu klijenti?

- Dobro, učenici ili, kako god, to nije važno.

- Učenici? Hm, da baš tako. Mladi su pa dolaze da ih naučiš kako…

- Vladimire na šta ciljaš? O čemu govriš?

- O tvom poslu, ljubavi. O tome čime se baviš.

- Bio je rat, nisam mogla naći posao, niko neće da prima starije od trideset godina, svi ti prvo gledaju u noge i zadnjicu…

- Pa ti imaš šta da pokažeš, koliko vidim. Verujem da ti klinci nemaju osećaj da spavaju sa mamom.

- O čemu govoriš Vladimire? Znaš li ti čime se ja bavim uopšte? Ćutao je zbunjen.

- Učim tu decu da plešu, Vladimire.

U njegovoj glavi se odjednom složiše sve kockice. Lice mu se razvuče u grohotan smeh. Neka snaga mu se povrati. Ustade, dohvati je za ruku, podiže sa kauča i zavrte valcer koji su prekinuli one noći kada su njega pozvali na branik otadžbine.

Nedelja

Bila je nedelja i nije bio decembar. Ni snega nije bilo, kao dans kada se sećam te nedelje. Ne sećam se ni jutra, ni sunca, ni reke, ni toga da je bio kraj septembra. Ni svih onih ljudi oko mene, ni njihovoh reči i smeha se ne saćam. Ne sećam se ni šta sam govorio, ako sam išta rekao, ja ćutolog.
Sećam se njenog pogleda koji miluje kao krila leptira. Pogleda skrivenog u tajni da ga mogu videti samo ja, ja njena tajna. Sećam se usana koje su me ljubile u zenice, sa pristojne udaljenosti, da niko ne bi otkrio da me ljubi. Istih tih usana se sećam kako nemo izgovaraju „volim te“, „obožavam te“, dok sedi na grani ogromne vrbe, nadvijene nad reku, na mestu gde je samo ja mogu videti.
Sećam se i kako joj je telo drhtalo u strasti dok sam joj krišom, u mraku, stešnjeni gužvom okupljenom zbog neke predstave na otvorenom, vrhovima prstiju milovao leđa. Sećam se ukradenog trenutka, dok su svi bili u ekstazi predstave, u kojem joj usnama u poljubac dodirujem potiljak.
I još se sećam da nisam želeo da se rastanemo, da se ta nedelja pri kraju septembra završi. Nije htela ni ona, kada sam posle predstave sve njih sa kojima smo na predstavi bili, poveo u kafanu, i kada sam vraćajući se odnekud gde sam na trenutak izašao, vodio za sobom cigane koji su svirali i pevali njenu pesmu.
Sećam se, jako se sećam i tog bola, kad sam u toj istoj kafani ostao sam, a ona morala da ode sa njima, i tako sačuva našu tajnu. Bola se sećam, jer me nije bolelo što sam ostao sam, jer i cigani su neko društvo. Bolelo me što je morala da ode tamo gde ne pripada.
Da, bila je nedelja, na kraju meseca u kome lišće pokazuje svoje boje, kada sam u toj kafani celu noć pio tugu uz pesmu cigana. I nije mi smetalo što falširaju, što ne dopevaju pesmu do kraja, jer cigani znaju da tuguju.

Misli

Kad je ušao u kafe gde je često odlazio i imao svoje mesto, na njegovoj stolici sedela je žena nekog čudnog pogleda, uporno uprtog u njega. Pitao je barmena ko je ta žena, na šta je ovaj začuđeno slegnuo ramenima i rekao da ne vidi nikakvu ženu. Oboica pomilsiše da je onaj drugi pijan, što i nije bila retka pojava. Žena nije skidala svoj užareni pogled sa njega, a na licu joj se sada pojavio i zagonetni smešak. Nije više bila njegova volja da li će joj prići. Znao je to kada se našao za svojim stolom sedeći nasuprot svom mestu, zbunjen i bez glasa.
- Samo me ti možeš videti, za sve ostale sam nevidljiva.
Nekako je bio svestan toga i pre nego što mu je ona rekla.
- Ko si ti? – upita, osvrćući se da vidi da li ga neko čuje kako priča sam sa sobom. Kad je ponovo pogledao u njeno lice, mali mladež ispod levog oka, mu se učini kao da dolazi iz neke davne prošlosti.
- Ne moraš govoriti, samo misli su dovoljne.
- Kako ona to misli? – upita se u mislima.
- Upravo tako, – čuo je u svojoj glavi, a da njene usne nisu ništa izgovorile.
- Da li ja to počinjem da ludim, ili mi je došao sudnji čas?
- Ne, samo si jako usamljen.
- Kakve to veze ima sa tobom?
- Kad je čovek usamljen, misli čine čuda.
Barmen je doneo piće koje uvek pije, ne rekavši ništa. Gledao je tu nestvarnu ženu i sve više je prepoznavao. Sećanje je dolazilo iz nekog vremena kome nije mogao da odredi daljinu.
- Da li je slobodno? – upita tek dozreo ženski glas. Okrenuo se da pogleda. Tri mlade devojke stajale su pored stola i čekale odgovor. Zbunio se i pogledao na mesto gde je sedela žena koja čuje njegove misli. Nije je više bilo. Devojke su već počele da se osvrću tražeći slobodna mesta.
- Da, da, sedite slobodno, ja upravo odlazim. Sasuo je piće u grlo, digao se kao u košmarnom snu i otišao. Nije ni platio, ali ni to nije bilo prvi put. Barmen je znao da će se sutra vratiti. Samo ga je sa onim istim sažaljivim pogledom ispratio dok je odlazio.
Napolju je još uvek besnela mećava. Hladan vetar i sitan sneg su mu se zavlačili pod kragnu i u rukave, terali ga da se poguri i sav uvuče u sebe. Dok se saplitao po snegu, nije mu uspevalo da se ponovo seti lika svoje uobrazilje. Uobrazilje, da. Bio je gotovo siguran da mu je u mozgu došlo do kratkog spoja. Previše knjiga, previše misli, previše svega što opterećuje to malo mozga koje nam je dato na korišćenje. Što pre zaboravi, biće mu lakše. Jedino što mu je stalno odzvanjalo u glavi bile su njene reči „…jako si usamljen“. Bila je to istina, zato mu se i motala po glavi. To mora prestati.
Ušao je u toplu sobu, sa šoljom kafe i nikad težim osećajem samoće. Tražio je ideju kako to da prestane. Pozvati ono malo ljudi koje poznaje u ovom gradu, na jedno druženje uz muziku i priču? Da, to je dobra ideja.
Sledeće jutro zatekao je zamrznuta stakla na prozorima. Od kada to nije video. Napolju, sneg je zatrpao sve što se zatrpati moglo. Nekad se radovao takvom prizoru. Shvati odjednom da ga je i radovanje običnim lepim stvarima napustilo. Dok je ložio vatru setio se svoje ideje od sinoć. Danas će pozvati sve te ljude. Počeo je da ih nabraja u mislima, ali kako se koga prisećao, odbacivao je jednog po jednog. Nisu oni društvo za njega. Ne slušaju istu muziku, nemaju onaj osećaj poetičnosti, zaglibili su u politiku i biznis, stalno su u nekoj žirbi, nemaju vremena. Svakome je našao nešto što nije mogao da prihvati. Ostao je samo jedan, drug iz detinjtva. Za njega i njegovu ženu je znao da su sigurno ono što mu odgovara. Pozvaće samo njih. Taj prvi pokušaj teranja samoće mora biti prijatan, a ne sa onima sa kojima nema ničeg zajedničkog. Zamoliće prijatelja da povede još nekoga ko je prikladan za takvo druženje. On sigurno poznaje takve.  Tako će proširiti krug prijatelja sličnih sebi.
Prijatelj se rado odazvao pozivu i obećao da će naći još nekoga za druženje. Sledeća noć je samo njihova. Dao se u spremanje i pripremanje što lepšeg ambijenta. Ta dva dana nije se skrašavao na jednom mestu, čisteći, donoseći, spremajući, isprobavajući, pažljivo birajući muziku koja će odgovarati takvoj prilici. Muziku. Ta muzika je nešto što mu mnogo znači u životu. Primetio je da po tome ko kakvu muziku sluša, i stavlja ljude u određene kategorije. Na žalost, jako je malo onih koji su se uklapali u njegovu kategoriju džezera i starog rokera.
Vreme je prošlo brzo i kasno poslepodne na dan druženja, sve je bilo na svom mestu. Zadovoljno se zavalio u fotelju, pustio svoju muziku i čekao zvono na vratima. U mislima je unapred preživljavao tu noć. Vreme je odmicalo i postajao je pomalo nestrpljiv.

Umesto zvona na vratima, trglo ga je zvono telefona.
- Kako se zabavljaš prijatelju? – pitao je glas koji je očekivao da čuje na vratima, a ne u slušalici. Slutio je da nešto nije u redu.
- Evo sve sam spremio, čekam vas, kad dolazite?
- Čuj, moram te razočarati. Žena mi se sa posla vratila sa temperaturom, grip valjda, sva je slomljena… pa, tako, eto da ti javim da ne možemo doći, da nas ne čekaš. Ima dana družićemo se neki drugi put… a i auto mi je….
Nije ga više čuo, samo je potvrđivao i govorio kako je sve OK… Kad se sa druge strane nije više čuo glas, spustio je slušalicu. Ostao je tako još neko vreme zagledan u plamen jedne od mnogo sveća koje je popalio. Bio je, i besan, i razočaran, i nemoćan. Došlo mu je da sve izlupa, pobaca, zapali. Okrenuo se polako i pošao da se zavali u svoju fotelju. Ali fotelja je bila zauzeta…
- Ponovo ti? Gde si nestala ono veče u kafeu?
- Zašto pitaš kad znaš?
- Ne znam, kaži mi.
- Čim se tvoje misli posvete nekom drugom, ja nestajem. Ono veče si pomilsio kako bi bilo lepo provesti veče u društvu onih devojaka i ja sam nestala, nisam ti više bila potrebna.
- Da, shvatam sada…
- Trebao si ostati sa njima.
- Suviše sam mator za njihovo društvo.
- To si umislio. Kao što si umislio da su te svi napustili. Ne, ti si napustio njih. Odbacuješ ljude, a nisi ni pokušao da ih prihvatiš. Kako onda znaš da nisu tvoje društvo. Umislio si da si neko i da ti niko nije dorastao. Pun si sujete. Očekuješ da ti se ljudi dive na svakom koraku, da ti laskaju, da si im stalno u centru pažnje. One koji imaju neko drugo interesovanje, odbacuješ kao istrošen kondom. Umislio si da si stožer prema kome se svi ravnaju. Ako neko štrči, ti mu isečeš glavu, da bi ga poravnao sa sobom, ili ga ubio zauvek.
Ćutao je, shvatajući koluko je sve što čuje istina. Tišina je potrajala. Gledao je u plaman sveće i ništa nije mislio, sve mu je bilo savršeno jasno. Podiže glavu i zagleda joj se u oči.
- Mislim da sam se seto ko si?
- To je dobro za tebe.
- Ti si ona ista koja mi je jednom rekla „nemaš pojma koliko vrediš“. Bilo je to jako davno. Tada sam imao dvadestak godina i ostao sam bez samopouzdanja zbog izgubljene ljubavi.
- Da, ostavila te, a ti si mislio da je nisi bio vredan. I tadai si izgubio sebe.
- Da, sećam se. Snežana se zvala.
- Voleo si je zbog Mostarskih kiša.
- Sećam se koliko sam je voleo, a ona mi stalno nešto izmicala i na kraju nestala.
- I tada si se povukao u samoću. Bio si mlad pa si mislio da nikoga nisi vredan, ako nisi vredan nje. Prošlo je mnogo vremena od tada i sakupio si mnoge vrednosti u sebi. I umesto da ih deliš sa drugima, ti si sada taj koji misli da niko tebe nije vredan. Rezultat je ista, ostaješ usamljen.
- I ti si malo ostarila.
- Nisam, ti me takvu zamišljaš. Ja sam uvek ista.
- Kako ti beše ime?
- Imam mnogo imena. Zavisi po kom me pozoveš.
- Po kom sam te ja pozvao?
- Samospoznaja.
- Lepo ime.
- Nisi više sam.
- Da, imam tebe. Sad mi je mnogo lakše. Hajde da zaplešemo uz ovu divnu muziku. Posle ćemo da gledamo kako napolju pada sneg. Izaći ćemo u šetnju po snegu. A kada se smrznemo, sedećemo pored kamina i gledati u vatru. I tako će ova noć biti divna. Sutra ću da odem do nekih prijatelja. Mislio sam da ne idem, bilo mi glupo da idem na dečji rođendan, šta bih tamo. Ali, milsim da bi mu značilo da dođem. Dugo se nismo družili…a onda ću da pozo…

Za Vešticu i njeno društvo iz ćoška

Poštovani publikume,
Večras imam posebnu čast i zadovoljstvo da primetim i pozdravim jedno neobično društvo – „Vešticu i njeno društvo iz ćoška“.
Zbog svega toga, ova noć neće proteći onako kako je bila zamišljena, dok još nisam znao da će nas naša dubokopoštovana Veštica, sa svojim čudnoneobičnim društvom, udostojiti svoje prisutnosti i time ovoj veličanstvenoj noći dati poseban sjaj, koji niste mogli ničim u svojoj mašti dočarati.
Umesto skromnozamišljene i blagonajavljene noći muzike, ića i pića, biće ovo noć magije i čarobnih dešavanja. Biće to noć zvezda padalica, mesečeve maglice i zvezdanog praha. I niko neće biti pošteđen, poštovana publiko. Iz ove noći svi će izaći posuti tim prahom i svako će uhvatiti svoju zvezdu padalicu. Čarobnim rečima nas je cele ove, sada već stare godine, podizala kad padnemo, uznosila u visine svoje mašte, darivala srećnim trenucima i pretvarala naše sive dane u duge. Neću joj reći hvala, jer hvala kažem onima koje ne poznajem, neću reći hvala, jer bi to značilo da odlazi. Ništa više neću reći… samo ću pustiti da počne ova noć magije…

Kazivanje arčibaldu – deseto

… ajde, arčibalde, da ti ispričam jednu priču… znam, da ti nije baš do mojih priča večeras, ali ja nekome moram da ispričam… a kome ću nego tebi… pustićemo neki bluz, on nekako, ipak najbolje ide uz moje priče… šta da radim kad je to, prosto život tako rešio, pa šta je, tu je…
… znaš, ljudi uglavnom misle, vojska je to, kamen, čelik, srce u junaka… a srce je srce, moj arčibalde, isto u deteta, isto u junaka, isto u devojke… isto… isto kuca, isto se plaši, isto raduje i tuguje, smeje… plače isto… eee, baš to hoću da ti ispričam… to, kad mi je srce plakalo…
… rat je bio, ono pre deset godina, kad je padalo s neba, a mi ništa mogli nismo… nekim poslom ratnim, nađoh se nekoliko dana u jenom selu kod kruševca… kobilje se zvalo, sećam se… bejasmo nas nekoliko u seoskoj školi smešteni… u selu, nigde muško da vidiš… deca, žene,starci i bogalji… prolaze putem, pogleduju, zaviruju, poneko zastane, ali svi nazovu dobar dan… niko ništa ne pita, strah ga da ne čuje što ne želi čuti… njihovi iz sela mnogo otišlo pod šlem… a neka tišina, čuješ list kako pupi i raste…
… beše kasno popodne, trećeg ili četvrtog dana… oblaci neki se naduli sa zapada, teško disati… odmarao sam posle neke konzerve… o ručku beše… izneo stolicu ispred škole, zavalio se i čitam knjigu… kraičak oka mi uhvati neki pokret putem pored škole, pa se sve umiri… ne marim, neko prolazi, pa zastao… otići će… ali prođe vreme, a ne odlazi, već mi žulja taj kraičak oka svojim mirom… podignem pogled, a na kapiji stoji žena… u jednoj ruci drži neki zavežljaj, u drugoj dečaka… pobola pogled u mene i trpi moj nemar svojim ćutanjem… vidim htela bi nešto… ustanem i priđem bliže, toliko da primetih da joj se kraičak usne pomeri u osmejak… pitam je treba li joj nešto… poznaš li ti mog vitomira, vojniče, pita… možda bih se nasmejao toj prostoj duši, ali mi neki jad ne dade… kažem da ne poznajem… a što pitaš… pratila bi mu ovo… podiže malo potežak zavežljaj u stolnjak zamotan… gledam joj lice zabrađeno maramom, novom kao za vašar… ivice gde je bila savijena, pa popeglana, još oštre… oči mlade, ali bore ga postarile i poružnile… a šta mu to šalješ… da presvuče i preobuje… da poje… pogledah zavežljaj… kroz tanko i ostarelo platno providi se karirana košulja… pogledah dečaka… kroz trepavice viri jad…
…kako da kažem da ne poznajem vitomira… njenog vitomira… ne poznajem, bože, ni jednog vitomira… šta ću sa tim… šta ću sa tim zavežljajem… gde da smestim njenu nadu da će vitomir dobiti da presvuče i preobuje… da poje… da sve to… to što mu žena brižno pratila… gde ću sve to, moj arčibalde, kad mi srce malo… gde ću u svoje srce vojničko i junačko da smestim onu suzu, nabujalu u detinjem oku… a on stisko, pa ne da da kane… može li to sve da stane u moje detinje srce, a da ne zaplače…

Čupkove priče I

Dok priča svoje dogodovštine, pa i one najozbiljnije, svi oko njega se hvataju za stomak ili nadlanicama brišu suze od smeha. Eto takav je, ne ume da ispriča ništa, a da to ne liči na urnebesnu komediju. Sećam se nekih njegovih priča od koje smo se svi valjali od smeha. Imitirao je crnogorski naglasak dok je pričao.
Jedna priča ide ovako otprilike, jer nema toga ko bi to mogao ispričati kao on, ali vredi pokušati bar prepričati.

Čupkove priče

Pozlila mi se rana od rata, tromb mi se na nogu zakačio, pa ti mene pošalju da mi to na hirurgiji operišu. Pod nož, pa ti vidi. Odem tamo, a doktor, hirurg taj, gleda, pa gleda, pa gleda… Reci nešto mulac jedan, mislim se, a gaće mi se tresu. Konačno progovori. E, ni mom Jovanu se nisam obradova kad je progovorio, ka njemu… eto ne pomako se, ako lažem. Kaže on meni, veli, nećemo mi ovo operisati, probaćemo prvo injekcijama. Klali, boli, meni isto, nož, igla, u nogu u guzicu, meni vazda isto, vidim platiću. Al, šta je, tu je.
Odvede me neka brkata sestra do sobe, a soba šestokrevetna i nikog u njoj, do ja. Sam ja. Đe ću sam, nema me ko sažaljevati kad me budu boli. Jok, sam ko jaje na grobu. Odaberem krevet do prozora, velim leto je, pa vrućina… Taman se smestih, kad eto ti one brkate, vodi još jednog. Neki jado, sprčio se ko stoparac, a dva metra u njemu. Nema trijes kila kad pokisne. Smrzo jado od stra, vidim mu u očima. Tu ti se ja najunačim. Pomislim, šta li će ovom jadniku da odseku, kad sama kost i koža. Nema više šta da se iz njega izvadi. Pitasmo se za ko smo i šta nam fali. Ja kazah svoje, a on kaže da će kilu da mu vade. Htedo reći, pa što ne kažeš da si kilav, da se ne mučim i nagađam, a vidim da nizašto nisi.
Popričasmo se tu neki sat, ja ga junačim pričam o ratovima, kad uto uđe sestra. Ne, nije ona brkata, nju su valjda oterali na brijanje. Dođe mlada neka, i lepa ko anđeo. Pita ko je taj i taj. Javi se moj cimer, ko đačić iz prve klupe u prvom razredu.
- Spremite se za operaciju, za sutra ujutru, – veli mu ona.
- A šta da spremim, nemam ništa kod sebe, sve mi uzeli na prijemnom?
Cccc, cokćem ja. Ovaj naviko da plaća čim neko progovori.
- Depilirajte se tamo gde ćete biti operisani, – reče i ode.
Pogleda cimer u mene, vidim ništa mu nije jasno, te mu pomogo da svati.
- Obrijaj se, jadan.
- Šta da obrijam?
- Sve.
- Kako sve?
- Pa, sve tamo dole gde će te operisati.
Snuždi se ko ružno vreme, povadi pribor za brijanje i ode.
Kad se vratio, reč nije progovorio do jutra, kad opet dođe ona sestrica.
- Jeste se spremili za operaciju? – pita ga.
On viri ko miš ispod onog čaršafa i klima glavom da jeste.
- Dajte da vidim.
- Kako da vidite?
- Pa, ustanite čoveče iz kreveta, svucite pižamu da vidim. Mene će da ribaju ako nešto nije u redu.
Ustade na jedvite jade, dobaulja do sred sobe i kako svuče donji i podiže gornji deo pižame, a sestra pljaaaas ruke na oči, a on pljaaaas, da rukama pokrije ono malo jada međ noge.
- Pa šta ste to uradili božji čoveče?
- Pa obrijao se, što jel ne valja?
- Pa, ko vam je rekao sve da obrijete?
- ON, – upre prst u mene.
- Nisam ja, šta ja imam s tim, nisam ja sestra, – branim se ja.
A on, obrijo sve, od brade do skočnog zgloba na obe noge. A noge obrijo samo s prednje strane. Ma ni u cirkus ga ne bi takvog.
Ništa, šta je tu je. Ode on na operaciju takav. Mislim se ja, ovom će, kad ga doktori vide i počnu se smejati, izvaditi i kilu, i bubreg, i vene, i jaja, i skočni zglob… ništa mu, jadniku, neće ostaviti. Osta ja sam i sve mislim na njega.
Prođe mi dan u tom, kad sutradan oko jedanes sati, eto ti njega vodi ona brkata. On jedva ide. Na sve strane mu neke cevčice i kese vire. Kad leže i ona sestra ode, pridgnem se pa ga pogledam sažaljivo i pitam:
- Jeli prijatelju, ko je tebe operiso, doktori ili vodoinstalateri?
Posle se soba napuni. Svi negde sečeni i ojađeni. Ja im pričam viceve, računam da im olakšam rane junačke, a oni pukoše od smeha, i sve me psuju i viču da prestanem. Pitam se zašto, kad ništa loše nisam mislio.

Eto takav je Čupko. Više nismo u istom gradu. Baš mi nedostaje.

Dvadeset dinara

Sedim jutros u jenom kafiću, pijuckam kafu i posmatram prolaznike kroz zid od stakla. Subota, hladna kao zmija, tek poneko prođe.
Pojavi se u jednom trenutku starija žena, pogurena i sva ojađena. U ruci joj bela plastična čaša, od onih za jednokratnu upotrebu. Ide polako i prosi. Zaustavlja prolaznike, nešto im govori i pruža onu čašu. Mnogi je obilaze u širokom krugu, neki je ni ne primećuju, samo prođu.
Jedna gospođa zastade i poče preturati po ogromnoj tašni, tražeći novčanik. Nađe ga, izvadi dvadeset dinara i pruži ženi koja se, čim je gospođa stala, počela naklanjati i zahvaljivati.
Uhvatio sam u mislima trenutak kada je novčanica od dvadeset dinara prelazila iz jedne u drugu ruku. Odjednom shvatih kako je to bio trenutak kada je ista ta novčanica drstično promenila svoju vrednost. Gospođi koja je davala novčanicu, ona nije bog zna šta značila – ženi koja ju je primala, značila je možda jedan dan života više, ili bar jedan dan gladovanja manje. Jedino što su se obe nadale da „neko to od gore vidi“.

Официр 5

5

- Живораде!!!
- …
- Живорадеее!!!
- Ајде Данило, уђи, немој с шора викати.
- Добар дан у кућу.
- Добар дан. Дуго те није било, којим добром?
- Да је добро, и није.
- А зашто не би било, побогу?
- Све ми узели, мој Радиша. За откуп… кажу даће неке обавезнице, а ја ти не знам ни шта је то. Где ти је отац?
- И нама су. Оставили само да на гладовању преживљавамо. Отац намирива ону јуницу што једина остала.
- Вама је лако, имате много земље, ваљда сте нешто склонили.
- Мислиш сакрили?
- Па да, то мислим.
- А где да сакријемо, кад све претресају? Преврћу наглавце.
- Не могу баш све, закопа се у земљу.
- Ма, нађу скотови.
- Мислио сам ако… да ми позајмиш… да преживим.
- Нема, Данило, очинјег ми вида, ни за нас није остало.
- Прича се да вас видели како ноћу одлазите према Јаснској, па сам помислио…
- Ко прича?
- Село.
- Ма, ишли у рибе на реку.
- Колима и коњима?
- Брже је, а и…
- Добро, ја мислио само… ал кад нема, оно нема.
- Седи, ни ракију ниси попио.
- Ниси ни понудио.
- Ма, збуних се мало… дуго ниси долазио, па…
- Нека, други пут. Морам даље.

***

- Домаћинеее!!!
- Ту смо, ту смо! Изволите.
- Је ли Живорад код куће?
- Ту је господине, саћу га звати.
- Нисмо ми господа, снајка, ми смо сад сви другови.
- Да, чула сам… саћу ја…

***

- Здраво Живораде.
- Здраво мајоре.
- Нећеш да ме понудиш да седнем, уби ова врућина цео дан.
- Ниси дошо да седиш, чим водиш оволику булументу са собом.
- Па и нисам.
- Којим добром, ако добро носиш?
- Добром дођох, а шта ћу понети од тебе зависи.
- Што је од мене, увек добро било.
- Према мојој евиденцији, Живораде, ти ниси предао за откуп онолико колико си требао.
- Предао сам све што сам имао. То што је остало, није ни за преживети до следеће жетве.
- Па како мислиш да преживиш?
- Дадосте нам оне папире, од њи ваљда.
- Њи ћеш наплатити тек на лето, ако буде било пара.
- Па не знам онда. Зајмићу.
- Од кога, Живораде? Од оних што су сакрили као ти?
- Ништа ја нисам сакрио.
- Јеси, а знам и где.
- Онда нађи, па узми.
- Што би се ја мучио, кад ћеш ме ти одвести и сам откопати.
- То су лажи, село пр…!
- Ћути Радиша!
- Кажи Радиша, шта село пр…
- Ништа.
- Кажи, кажи. И ја сам чуо, па да видимо јесмо ли чули исто.
- …
- Значи нећеш. Где ти је жена, Радиша?
- Тамо је, у кући с матером.
- Трудна, само што не роди, а?
- Да, чекамо сваки дан.
- Аха, зови де је овамо.
- Шта ће вам она.
- Ти си своје рекао, Живораде, пусти нас двоицу да сад разговарамо. Зови жену, Радиша!
- Она ништа не зна, шта ће она…?
- Зови кад кажем!
- Смиљкаа!!
- Шта је… да донесем ракију, кафу…?
- Дођи овамо.
- Кажи Радиша.
- Оће бити мушко, снајка?
- Ако Бог да.
- Ви сељаци ништа без Бога не можете да урадите.
- Само он зна, госпон официру.
- Везуј за капију!
- Кога друже мајоре.
- Њу.
…
- Везуј кад кажем!
- Чекај, шта то радиш… имаш ли ти човека у себи… животињо!!!
- Куш, матори, ако нећеш да ти просвирам метак кроз ту ћелаву главу. Куш!! Сви сте ви четници, народни издајници! Мајку вам четничку, све ћу вас побити!
- Станте, људи, шта је она крива!? Станте..!
- И ти ућути, и тебе ћу, све ћу ја вас…! Удри том тојагом, нек се испили и то четничко копиле да и њега…! Удри велим!

Официр 4

4

- Добар дан, има ли кога?!! Домаћине!!
- Ту смо, ту… добар дан.
- Живорада Милиновића кућа…?
- То ми је свекар.
- Аха. А јел ту?
- Није.
- А где је?
- Код Лисових, вршу.
- Лепо. На моби дакле. Има л кога осим тебе?
- Нема, само ја.
- Ево ти ово подај му кад дође.
- Шта је то?
- И кажи му да буде тамо на време.
- Где тамо?
- Све ту пише. Ајд сад.

***

- И каже да будем на време…
- Тако је казо.
- А шта ћу му ја?

***

- Живорад Милиновић?
- Јесте, ја сам Живорад.
- Ја сам мајор Лукић, спроводим народну власт у вашем селу. Видим ти си добар домаћин Живораде.
- Не жалим се, а мислим да се и на мене не жале.
- Напротив, кажу да си радан и поштен. И син ти је добар наследник.
- Добар је, не жалим се.
- Је ли родило ове године?
- Знам и за боље, али хвала богу и за ово.
- Захвали себи и твом раду, пусти бога.
- Узречица, наша … сељачка.
- Знам, знам, али бога више нема. Ова власт га не признаје, хахаха.
- Ја сам сељак, нисам власт.
- Али ваљда си одан овој власти. Био си оној пре, зашто не би и овој?
- Мене власт не интересује, моје је да радим.
- Па мораће да те интересује ова власт. Мораћеш да докажеш да те интересује, да је поштујеш, да си, што се оно каже, лојалан грађанин.
- Ја сам био и остао сељак, и то ћу бити и под овом и под било којом власти.
- Где ти је други син?
- …
- Ћутиш, немаш шта да кажеш.
- Не знам, чуо сам да је погинуо, Бог да му душу прости.
- Опет ти са тим Богом. Погинуо кажеш? За кога је погинуо?
- Сигуран сам да је погинуо за отаџбину. Знам Драгољуба, син ми је.
- Али је био и официр бивше Краљевине. Краљев официр, а они су сви четници.
- Не знам ја то.
- Па видиш, ја знам.
- Шта знаш?
- Да су сви били четници. Па и твој син.
- …
- А ти знаш шта то значи.
- Шта значи?
- Не прави се наиван, пуно ти је година, мени можеш отац бити.
- …
- Него, нисам те зато позвао.
- …
- Позвао сам те да се упознамо. Волим да познајем своје сељаке.
- Видим да мене већ добро познајеш, ниси ме требао ни звати.
- И…
- …
- И да ти нешто предложим.
- Шта да ми предложиш?
- Као што рече, ја знам скоро све о теби, јел. Па пошто је тако како је, хтео сам да ти предложим да мало радиш за мене.
- Шта ја могу да радим за тебе?
- Полако, полако… Ти знаш да сам ја овде да спроведем народну власт… То јест, најпре тај откуп. А пошто ја, ма колико се трудио, не могу за то кратко време да знам све, ко је ко, и какав је ко…
- Да будем цинкарош, то хоћеш од мене?
- Не зове се то више тако. То се сад зове сараднја са народном власти. Ти ћеш само да сарађујеш са народном власти, то јест са мном.
- А како ти то замишљаш, ту сарадњу?
- Па, овако. Кад ми посумњамо да неко нешто крије, да неће да да за откуп…
- Никад.
- Дакле одбијаш сарадњу са народном власти?
- То није сарадња…
- Грешиш Живораде, грешиш… али добро… само да знаш, све ја знам о теби.

***

- Што те звали?
- Да цинкарим… да потказујем…
- Ниси ваљда црни Живораде…?
- На шта ти ја личим, луда жено? Него, Радиша…!
- Кажи оче.
- Ноћас копамо у Јасенској.
- Шта копамо?
- Сакрићемо, све ћемо сакрити, па да видим дал ће моје наћи.

Официр 1 -3

1

- Официр кажеш, тај што је дошо? – упита Радиша жену Смиљку, кад се вратила из бакалука.
- Да, официр.
- А како изгледа?
- Нисам га видела, али кажу млад.
- А зна ли се којим послом је дошо? – упита свекар кроз залогај.
- Не зна се, свашта се нагађа.
- А одакле је дошо?
- Из Београда, видели ауто кад га довезо.
- Је ли сам дишо? – наивно ће Радиша.
- Са још тројцом.
- Официри та тројица?
- Другачије су им униформе, биће да нису.
- Дошо па ће и отићи, – огласи се Радишина мајка, тек да нешто и она каже.
- Видеће се, ко зна, рат само што је завршио, војске на све стране.
- Дај оно вино, Смиљка!
- Сутра жањемо код Анике.
- Ти снајка остани кући, спремај. Ниси више за у поље.
- Могу ја још.
- Нека те ћерко.
- Слушај шта ти се каже, ваљда мати боље зна!
- Остаћу, остаћу, само кажем.
- Треба жито носити у млин. То ћеш ти у суботу Радиша.
- Суботом је, оче, велика навала.
- А кад би други дан, треба друге ствари…
- У недељу је Свети Илија, Живораде.
- Нек је.
- Онако сам поменула.
- Родило ове године.
- Биће и вина.
- Ја ћу у суботу са Петром у Варош, да купиим соли и гаса.
- Оћеш ли продавати штогод, и шећера треба.
- Видећу, можда потерам мало јечма.
- Треба дувана, оче.
- Треба.
- Узми ми и ново сито, оно ми се поцепало.
- Узећу.
- Вруће је.
- Идемо легати, касно је
- Ајмо.

2

- Колико год да ураниш увек ћеш чекати.
- Нестало брашна, па сви мељу.
- Ова киша је добродошла.
- Мељу ли ови, шта се чека?
- Нова власт.
- Каква нова власт?
- Кажу пописују колико ко меље.
- А шта ће им то?
- Мене питаш… питај њих.
- То је због откупа људи.
- Вероватно. Кажу да све узимају.
- Узимали су и они пре њих.
- Али ови, кажу, узимају све, ништа не остављају.
- Како све, не могу све.
- Оставе ти само да не цркнеш од глади.
- Ћут, ћут, ено неки се униформисани пење на кола да нешто каже.
- Народе! Народе, ми смо, односно ја представљам нову народну влас.
- Дакле то је тај. Одакле таквом певцу таква гласчина?
- Ми, то јес наша земља, наша нова Федеративна Народна Република Југославија, је извојевала светлу победу над фашизмом и домаћим издајницима. Вољом њених народа и … овааај… народности, изабрана је нова народна влас. Али… овај… сви ти успеси нису прошли без жртава. Млого је деце, сирочади по домовима. Земља је… овааај… порушена и гладна, јел. Ви сељаци, оћу рећи… овааај, пољопривредници, ви треба сада да ступите на сцену. Треба нахранити ту сирочад и народ по градовима… овааај… који нема ни њиву, ни краву. Зато је наша народна влас донела закон о откупу. Ваши производи биће откупљени. Али … овај… ни пара нема. За узврат наши радници по металским радионицама и фабрикама које… овај… нису порушене, јел, коваће за вас алате, плугове и све друго што вама треба … јел… оно што треба сељаку да не купује…

3

- Где ти је брашно Радиша?
- Узела народна власт, мајко.
- Ко узо?!
- Народна власт, за народ, за сирочад, за… шта ти ја знам кога све…
- А шта ћемо ми, јадна нам мајка, од чега ми да живимо?
- Питај народну власт. Ево оставили један џак, кажу то вам је довољно.
- Што их ти не пита, синко?
- Пито сам.
- И…?
- Ништа, кажу имамо ми по амбарима још… придржи ми узду… миран Соколе… Добро да сам и ово извуко, једва их убедих да је то од ове летине. Као да не знају да је прошлу попалио Шваба.
- Куку мени, јадна ти сам.
- Не кукај, јел дошо отац?
- Није. Кад дође…
- Где је Смиљка?
- Намирива.
- Треба и стоку склањати. И њу отимају. Све треба склањати.
- Напој коње, па уђи, мокар си.
- Ајде ти у кућу, саћу ја.
- Стиго си Радиша, – јави се Смиљка гацајући бременита по блату.
- Јесам. Дај те кофе да напојим коње.
- Нека ја ћу, ти си уморан.
- Мани се жено. Ја уморан, а ти се једва вучеш. Иди у кућу, ја ћу намирити.
- Могла сам и ја…
- Бежи у кућу, шта је теби, оћеш то нерођено да…!

***

- Мајко шта ти је, што си тако смркмута, јел нешто не ваља?
- Не ваља, снајка, ништа не ваља.
- Шта се десило, јел Радиши нешто…? И он ми је нешто, ко да му нису све на броју.
- Немој тако за мужа. Узели му брашно.
- Ко?!
- Власт.
- …
- Теби канда није добро, а?
- Добро ми је, добро.
- Не лажи мени, шесторо сам их родила.
- Проћи ће. Још је рано.
- Јеси ли добро израчунала?
- Јесам.
- Неће још дуго, мораш истрпети.
- Ех, да оће сутра.
- Није далеко, стрпи се и не потежи тешко.
- Шта ћемо зимус без брашна?
- Има још пшенице, не брини.
- Ако и то узму?
- Сакрићемо.
- Ако нађу?
- Не призивај несрећу. Сакрићемо, кажем.
Улази Радиша са оцем. Ћуте. Сви ћуте. Само ветар по небу витла облаке.

Tanka crvena linija

Neko je petljao oko brave, a onda su se vrata otvorila… polako, malo po malo. Prvo se pojavila marama, pa lice zgurene starice. Nije pravila korake, samo je vukla izlizane gumenjaše po podu, mic po mic. Drveni štap od obične grane odsečene negde i nekad, kuckao je po parketu. Svoje teške godine, natovrene na povijena leđa, nekako je i nosila, ali za sobom je vukla i teško breme, slepog starca, muža svog. Večnost je prošla dok su se dovukli do mesta gde je, u svojoj prostoti, mislila da je pristojno. I još jedna večnost dok je progovorila. Obe te večnosti saterale su mi po jednu knedlu u grlo.

- Ja sam, druže ofecire, baba na mog Milana. A ovoj je moj muž, na Milana deda. Jutros pojdomo po ovoj sneg iz selo, i eve stogomo tek sade. On slep, ič ne vidi, svud ga potežem sa sebe.

Tišina

- Ete, mi dođomo da pitujemo za našega Milana. On siroče, nema ni oca ni majke, mi ga odranili od volicko – prođe večnost dok podiže drhtavu ruku da pokaže. Sade, vala je Bogu momak izraso. On nam sve, sva pomoć. Odkade ode u kasarinu, po poziv, nema koj drva da naseče i vatru da podloži. Izmrzomo, gladujemo. Samo njeg imamo, na daleko nigdi nikog, niko ne navrća da ni pogleduje.

Tišina. Večnost u tišini. Ćutim. Znam zašto su došli, a ćutim, jer mi ona knedla zarobila reč u grkljanu. Udavi me reč koju ni da progutam, ni da ispljunem.

- Mi bi moleli da nam pustite Milana, ne možemo više sami. On je tu kod vas u kasarinu.

- Kako se preziva vaš Milan? – progurah nekako kroz knedlu, tek da nešto kažem.

- Vasiljević, to mu po ocu, a mie smo Dinići. Majka mu pokojna bila naša ćerka.

- On, majko nije ovde u kasarni… svi su otišli… – kako da kažem gde su otišli?

Pobadam pogled u spisak… tražim mu ime… preskačem ona precrtana crvenom olovkom pored kojih piše „poginuo“… ona zaokružena pored kojih piše „nestao“, „zarobljen“… tražim pod „V“…

- A kude otišli,  daleko li je?

Nema pod „V“ prezimena koje tražim, a da nije precrtano ili zaokruženo. Brišem mokro čelo. Ispod crvene linije nalazim ime Vasiljević Stojana Milan… godište sedamdesetprvo… dvadesetjedna… jutros precrtano…

- Daleko, majko, jako daleko.

- Će se vrnu skoro, ne li?… davno otišli, a ofecire… brzo će se vrnu…?

Tišina… ona u glavi… najteža…

kazivanje arčibaldu – dvanaesto

… znaš arčibalde, mnogo mi značiš… kome bih ja istisnuo sve ove misli koje mi kao pčele zuje u glavi… ti si jedini koji hoće da me sluša, a da ne kaže ništa… da ne prekine tananu misao… da me ne odvede od nje putem kojim nisam pošao…
…čitam ovih dana neke ljude kako pišu o svojim dušama… većina nesrećnih… ne nalaze sebe… gluvare neke dane bez smisla… čekaju… da me pitaš šta čekaju, ne buh znao da ti kažem, ali čekaju… možda neka bolja vremena… vremena koja pominju u svojim baladama… stara, dobra vremena, tako ih zovu… i svi su tada bili deca, u ta stara, dobra vremena… ušuškani u neke bajke, priče za laku noć, na nekom krilu, u nekom selu, u raskošnoj dečjoj idili…
… kako se varaju moj arčibalde… ljuto se varaju… zaboravili su… zaboravili su sve one gorke trenutke, jer deca ih potiskuju zarad onih lepih koje će pamtiti kada im samo to bude preostalo… kada bi samo imali hrabrosti da podignu plašt kojim su pokrili najveći deo svojih detinjstava, šta bi sve tamo našli, moj arčibalde… našli bi razloge za svoja sadašnja stanja… za sve što jesu sada… niko se ne seća neostvarenih dečjih želja i maštanja… grdnji i poniženja koje su dobijali od roditeljske nasušne potrebe da od njih naprave svoje kopije… strahove i plač zbog greški koje su počinili, a nisu znali da ih čine, dok im odrasli nisu to surovo objasnili… sebičluke iz puke borbe za opstanak sa starijim bratom ili sestrom… patnje zbog osećaja da se mlađem bratu, sestri, svejedno, više daje i popušta… osećaj krivice zbog gluposti koje nisu razumeli… suze zbog siromaštva za koje nisu bili krivi… i još mnooogo, mnooogo toga…
… a svaka od tih nedaća pravila je ogrebotine i rane na njihovim malim detinjim dušama, koje su zarastanjem postajale frustracije, strahovi, nesigurnost, sebičluk, zloba… sve ono što ih danas čini ljudima… svi tvrde da su dobre duše i odlično glume tu ulogu, naučenu onda kada su to morali biti zarad onih koji su od njih, na surov i primitivan način to tražili… da li su sami sebi dobri… da li su sami sobom zadovoljni, prema onim istim dečjim aršinima dobrote, po kojima su nekada tako želeli da to budu… nisu arčibalde, nisu zadovoljni, niti su sami sebi dobri… dobri su samo za druge, one koji su došli da to od njih traže i očekuju, umesto roditelja… zato su nesrećni… ni dobrota tih drugih prema njima, nije često dovoljna da bi bili srećni i zadovoljni… jer osećaju oni da je ta dobrota ista kao njihova… naučena… dobrota odraslih ljudi, a ne dečja, iskrena i nevina…
… to ti kažem moj arčibalde… mora se biti dobar prema sebi i zadovoljan samim sobom, da bi se bilo srećan… veruj… bio sam u tom podrumu svog mračnog detinjstva i sve ovo video…

Žena

Žena je prva lepota kojoj se divimo
Žena je večita misterija koju istražujemo
Žena je ljubav koju prvi put osetimo
Žena je strast koju nikada ne utolimo
Žena je san koji često sanjamo
Žena je misao koju mislimo
Žena je čežnja koju čeznemo
Žena je bol koji ne lečimo
Žena je igra koju često gubimo
Žena je lekcija koju nikad ne naučimo
Žena je dubina do koje nikada ne zaronimo
Žena je radost koju nedovoljno cenimo
Žena je mudrost koju ne razumemo
Žena je blago čiju vrednost ne shvatamo
Žena je luka kojoj se grešni uvek vraćamo
Žena je nemir koji tražimo
Žena je mir koji uvek nalazimo
Žena je zemlja u koju sejemo
Žena je zemlja iz koje i sami ničemo
Žena je dom u kome se grejemo
Žena je stratište na kome svoje bitke bijemo
Žena je ruka na čelu kad oči zauvek sklopimo
Žena je sve ono što mi nismo…

Žena je razlog da joj se do zemlje poklonimo

Čestitam Ti praznik Ženo

Kazivanje arčibaldu trinaesto

… ispričaću ti jedan vic arčibalde…
… kaže ovako…
… ide ludak kroz ludnicu i vuče dugačak kanap…
… naiđe doktor i pita ga zašto vuče taj kanap…
… a ovaj mu kaže… ajd ga ti guraj, kad si tako pametan…
… doca ga pogleda preko naočara pa kaže… nisi ti baš toliko lud…
… ja jesam lud, ali nisam glup ko ti… odbrusi ludak i ode dalje da vuče svoj kanap…
… hahaha.. haha…
… šta kažeš, dobar vic… smeje ti se brk, a … kod vas mačaka nema ni glupih ni ludih… vi ste jednostavno životinje i nemate ništa ljudsko u sebi…
… ali nisam ti ispričao vic da te nasmejem… setio sam ga se pre neki dan… ni sam ne znam zašto… i stalno razmišljam koliko ima istine u njemu… kad bolje razmislim mnogo puta sam video kako neko glup, pravi ludim nekog ko to nije… čudno majku mu… a opet istina… možda ima istine i u onoj mudrosti koju, isto tako, negde pročitah… video sam gomilu glupaka kako se dive zalasku uma…
… baš si ti srećan, moj atčibalde, što nisi čovek, pa ne moraš da milsiš o ovakvim stvarima…

Kazivanje arčibaldu – četrnaesto

… arčibalde… arčibalde, slušaj me… moram da ti ispričam još jednu priču, jer mi se čini da nas je ta brojka trinaest ipak začarala i da nam ne da da odemo dalje… nije samo ova velika voda i naša reka, nabujala kako niko živ više ne pamti, jedini razlog što ti već dugo nisam ništa ispričao… ne verujem u baksuzluk te brojke, ali ipak… zato slušaj…

Ispod zgomilanog čaršafa na bolničkom krevetu viri suva i pocrnela ruka, ostarela čitav vek u samo jednom danu. Na jastuku usahlo, zgužvano lice. Upale oči, nepomične, nemaju suza. Zamućen, izmučen pogled je molio pomoć, tražio oproštaj i kajao se zbog nečega. Majka.

Za tren videh požutelu sliku lepe i mlade žene, koju sam nedavno pronašao u starom albumu. I drugu, na kojoj drži u naručju svog prvenca. Kao ptica, prolete mi sećanje na njene neumorne ruke, na lice zgrčeno od bola, ili razvučeno u osmeh, na pokrete nemirne od posla, na oči uvek spremne da zagrle i kad su nezadovoljne i ljute. Narojiše se reči koje su me učile, grdile, tešile, savetovale, smejale se i plakale. Nekako spoznah i ono što nisam video dok sam godinama lutao daleko od njenog pogleda i reči. Nekako, sve je odjednom bilo tu ispod tog zgomilanog čaršafa na bolničkom krevetu.

Priđoh i pomilovah joj čelo. Nemim pogledom je pratila moju ruku. Tanke, bezbojne usne se jedva pokrenuše da propuste šapat:

- Pokvarila sam ti odmor… morao si… zbog mene…

Majka…

… da, arčibalde, majka je majka… tu reč je nemoguće prevesti, ona se može samo osećati, na svim jezicima sveta…

Ne znam…

A možda ja i nisam onaj cigan što po vašarima kupuje đinđuve i staro srebrno prstenje, pa ti onda u mraku, da niko ne vidi, zagolica njima dlan, a ti znaš da ti nudim nešto kao ljubav do kraja života.

Ko zna, možda sam samo umislio da sam nekakav Don Huan, ili čak vitez sa kodeksom časti prosutim pred tvoja stopala, spreman da tu čast i svoje viteštvo položim na lomaču za tvoju ljubav.

Ne znam, da li sam ja onaj koji ti je stalno govorio da za tebe i zbog tebe može sve i smejao se kad bi pitala: „A, možeš li…?“. „Mogu, naravno da mogu… ja sve mogu za tebe…“

Pitam se, da li sam ja onaj što u kasnoavgustovsko jutro, posle Preobraženja, samo u tankoj maici bez rukva, drhti na klupi u parku, pored staze kojom ćeš proći kad budeš dolazila na posao, da te istera iz pameti od iznenađenja.

Da li sam ja to uobrazio da sam pesnik koji je opevao i tebe, i tvoju lepotu, i tvoju ljibav, i našu ljubav, i svoj zanos, i svu strast i sve što sam u duši nosio, u onim svojim rukopisanijama.

Nije li neko drugi, a ne ja, zbog tebe zavoleo jedan grad koji mu ni u snu ne bi pao na pamet kao grad koji se može voleti.

Jesu li ono moje poderane cipele u ćošku, kojima sam beskrajnim drumovima tebi dolazio, nepoznatim ulicama i nekim šumskim stazama, u svojoj ruci tvoju držao, dok sam hodio i na kraj sveta te vodio.

Ne, ja sam, ustvari, samo običan pajac koji sada u grudima sakuplja dronjke svoje pocepane duše, ono što nije isečeno krhotinama razbijenih iluzija o večnoj ljubavi.

Možda sam nekada ono i bio ja, možda si baš ti znala da od mene načiniš nekog takvog, dok sam verovao da je to što gledam, držim u svojim rukama, milujem i ljubim, da si to ti, ti lepota, ti strast, ti ljubav… možda, ne znam i nisam pametan…

Nema naslova

ja nemam ništa da ti dam i pružim osim sebe…

na meni ništa… ništa što i drugi nemaju…

a u meni…

u meni samo ono što je ostalo od duše posle ljubavi i ratova…

što nije potrošila ljubav, uništili su ratovi…

krpio sam usput… zakrpa na zakrpu je ponekad išla…

i punio svim i svačim…

pesmom, vinom, tugom…

radost i smeh se ne dadoše, kao da su tuđini postali…

srce preskače… klopara kao četvrtast točak po kaldrmi…

naročito kad ljubav oseti… i pesmu poneku… cigansku naročito…

volim da pevam… ali ne znam… a kako bih voleo da znam…

u glavi prazno… možda malo paučine od razuma…

ne, nisam ga izgubio… nešto se ne sećam da ga je ikad i bolo dovoljno…

zato ja baš i nisam neko za neku priču… o razumnim stvarima…

gledam u oblake… noću u zvezde… i mesec kad ga ima…

ne idem putevima… njih je neko drugi pravio da nekud stigne… šta ću ja tamo gde je neko drugi hteo da stigne… a vidim, mnogi idu baš tamo… interesantno… možda zato i ne srećem te mnoge…

ni stranputucama… nikud ne vode… a ja ni tamo ne bih…

ja samo koračam, onako za sebe… često ka sutonu koračam…

volim sutone… ne traju dugo i ne odvedu me daleko… do noći samo, da se ne izgubim…

a, ponekad mi se i to desi… da se izgubim… ali ne hodajući… najčešće se izgubim u mislima koje iz duše dolaze… i ne idu u glavu, tamo nema ništa… idu u srce… e da, zaboravih ti reći, i tad ono preskoči poneku notu…

volim svitanje… a podne, opet, ne volim… podjednako je daleko i od svitanja i do sumraka… onda sam ni tamo, ni tamo… najrađe ga preskočim, kao jendek u koji ne želim da upadnem…

ima jedna reka koju volim… i sve mislim, nije me majka rodila, nego sam iz reke iznikao… kao lokvanj… bez korena… ta reka mi je život… i ne vadi me iz reke… uvenuću, a posle je kasno…

još bih ti svašta rekao o sebi, ali ne mogu da se setim…

ali i ovo je dovoljno za uzmi ili ostavi…

Tajna

nosim šešir na glavi i patike na nogama… rašnirane…

a između njih tajnu u grudima… ispod maice bez rukava, crvene i rasparane ispod levog pazuha…

treba to da zakrpim, ali čekam dan kada se sme krpiti po pravoslavnom kalendaru…

i farmerice, isečene ukrivo do ispod kolena i razresane…

kažu mi „ti si tom sojer“…

a ja kažem „jesam, pa šta, možda je on ja“…

ponekad stavim naočare „sunčanice“… samo leti… da skrenem pažnju sa rasparane maice ispod leve mišice…

moram to da zakrpim nekako… da ne nosim „sunčanice“ načare i kad mi se ne nose…

u levom uhu mi je minđuša… bižuterija obična, ništa veliko…

gde mi se ta maica rasparala baš ispod levog pazuha… sa minđuše pogled pada pravo na nju…

moram da zakrpim tu rasparotinu… da ne stavljam minđušu na desno uvo… tamo niko ne nosi…

šta… vi bi da znate kakvu to tajnu nosim u grudima…

e, pa ne može…

reći ću vam samo, da mi se nije maica rasparala, nego mi tako lakše da kažem i nosim tu poderotinu u grudima, a nemam čime da je zakrpim…

Čudna predstava

Bilo je to u ono vreme kada su se kafane zatvarale najkasnije u jedanaest. Tada se još moglo naći i onih čađavih birtija sa nekoliko stolova prekrivenih plavim ili crvenim kariranim stolnjacima na kojima se masne mrlje nisu mogle lako videti, ali su zato kafani davale specifičan miris užeglosti, pomešan sa aromom svega što je cvrčalo na roštilju na ćumur.

Ipak poneki gazda se odvažio da svoju kafanu ne zatvara u obavezno vreme, najčešće iz sažaljenja prema nekom pijanom gostu koji je tu došao da izleči neku muku. Ne rekoh uzalud sve ovo, jer me tog dana, baš pred ponoć, i baš u jednu ovakvu birtiju pozvao taj neodoljivi miris i tanak cik najtanje žice na violini, koji su se iskradali kroz otvorena vrata na pustu kaldrmu.

Ušao sam, naravno, jer takav poziv se ne odbija. Očekivao sam da će mi brkati, debeli konobar – sa masnom belom keceljom i čašom od dva deci u ogromnim šakama, u koju je uguravao neku šarenu krpu, valjda da je izglanca – da će mi, rekoh, kroz brkove prosiktati: „FAJRONT!“, ali ne. Brkovi se razvukoše u osmeh, leva obrva se podiže i šeretski mi pokaza na sto u polumračnom uglu, kao da je hteo reći: „Pogledaj, al’ se baja nacvrc’o“. I ja pogledah. Nacvrcani baja je žonglirao sa sopstvenom glavom na dugačkom vratu, kao da se trudio da je ne ispusti na pod i razbije. I sve pokušavajući da to žongliranje, nekako utera u melodiju koju mu je na jedno uvo utiskivao suvonjavi ciganin, razvlačeći gudalo po najtanjoj žici raštimovane violine. Kako je razvlačio gudalo, tako je razvlačio i osmeh, krezav i ispucalih debelih usana. Mislio sam da svi cigani – muzikaši imaju bar jedan zlatan, ili bar srebrni zub. Ovaj nije imao ni jedan, bio je samo krezav. To mi malo pokvari doživljaj, moram priznati.

Dok sam se, naslonjen na šank, uguravao u prizor kao statista koji bi da je glavni glumac, preseče me i opomenu da to ne radim, neobično mek i prijatan glas konobara, glas koji mu uopšte nije stajao, uz sve na šta je ličio i uz moje dužno poštovanje:

“ ‘Oćeš da piješ nešto, il’ ćeš samo da gledaš?“

“ Daj jednu ljutu“- rekoh, pretpostavljajući da je to ona što se toči iz podruma u one čokanjčiće. Bi mi drago što sam pogodio, kad ga grmalj pobode u stol za koji sam seo, birajući mesto odakle sam mogao da gledam i slušam. Uopšte ne znam šta sam očekivao da vidim, a toliko sam se udubio kao da sam platio kartu. Pomislih, popiću, moram, naručio sam, platiti pa otići, što pravim društvo gorima od sebe. Tako i uradih, šta se zamajavam tu sa običnim pijancima. Pođoh na vrata, kad me sustiže onaj ženskasti glas, malo zaverenički šaputav:

„Danas je ubio ženu i njenog ljubavnika, izb’o ih nožem. Pije od četri popodne, a pre pola sata je odavde zvao policiju da se prijavi. Sve im je rekao, ali mislim da mu nisu poverovali, jer evo još ih nema.“

Čudna neka predstava, pomislih i odoh u noć…

Pozivanije

Dne 23. oktobra, leta gospodnjeg 2010-og, desiće se prvo istorijsko okupljanije blogera, blogoholičara i blogomaničara wordpress esnafa. Pozvani su svi majstori, kalfe i šegrti rečenoga esnafa, koji ovo pozivanije budu blagoizvoleli pročitati.

Okupljanije će se, rečenoga dana dogoditi u, svima već dobro poznatoj haciendi moje malekosti i njegove mačje exelencije Archibalda I.

Zainteresovani svoj dolazak i prisustvo mogu blagodostaviti kroz svoj komentar na ovo pozivanije. Svim zainteresovanima će putem lične pošte biti dostavljena detaljna uputenija kako će najlakšije svoj dolazak sprovesti i na pravo mesto se obreti.

S dubokim poštovanijem

Archibald II

kazivanje arčibaldu petnaesto

… ooo, koga to moje mutne oči vide… ma, je li to vaša mačeća ekselencija, grof arčibald I… hehhehe… moj duboki naklon ekselencijo… pa gde si ti meni bio, arčibalde svih ovih meseci, a… znaam, znaaam, nemoj da frkćeš…ja sam tebe ostavio i dugo me nije bilo, istina… evo ti jedna ribica da malo dođeš sebi, sav si se ofuco, ko crkveni miš, hehehe… šta je, vređa te što te poredim sa mišom… ma, daj, ne jedi se, to se samo tako kaže…

… a ja, pitaš gde sam ja bio svo ovo vreme… eee, moj arčibalde, mene su ti neki ludi vetrovi raznosili po belome svetu… nisu to bili ovi obični vetrovi, kao ovaj što raznosi uvelo lišće, ovaj što nam na grbači donosi jesen… ne, ne ti vetrovi, nego oni što pokatkad duvaju u mojoj glavi… čas vreli, čas hladni, pa iz glave ptavo u dušu, ovu moju cigansku… ničega se ne plašim kao vetrova… ako si slab i kukavica, znaju da te oduvaju na mesta gde ni u snu nisi sanjao da bi se mogao naći… da, arčibalde, mogu da budem i kukavica… svi to možemo i jesmo ponekad, i samo prave kukavice to nikada neće da priznaju… ti, takvi vetrovi donose oblake da ti pokisnu dušu, a posle njih ostaje pustoš… takav jedan je mene raznosio poslednjih meseci, moj arčibalde… ali ti vetrovi ne traju večno… skrase se u zaboravu ili sećanju… onda naiđu oni topli, što ozelene sve u tebi i rascvetaju poljsko cveće, pa ti duša rajski vrt… bilo je i toga u ovom vremenu od kada smo se rastali ti i ja… video sam mnoga čuda i bio na mnogo lepih mesta, ljubavlju jedne žene… jedan takav me vratio i na moju veliku reku… uuu, samo da znaš kako je velika bila, strašna i moćna… ali brzo se ponovo pripitomila i primila me na svoje obale, koje je bila progutala… na tim obalama, u tom blatu i mulju koji je za sobom ostavila, bio sam opet onaj isti… i tom sojer, i petar pan, i ivica i marica…

… i tako, druže moj stari, život je borba sa vetrovima, a umetnost života je prepoznati onaj koji nosi oluju i onaj koji će te vratiti u život… samo što ponekad onaj koji tebi donosi oluju, nekome donosi sunce i obrnuto… eto, tako sam ti se ja nalutao ovih meseci dok me nije bilo…

… ali moram nešto da ti šapnem, da ne čuju ovi što nam zaviruju u priču i ćule uši da je pročitaju… sve njih sam pozvao ovde u našu haciendu, da nam budu gosti i da se izvuku iz tog žbunja u kome se oduvek kriju i vire u naše priče, kao i mi u njihove… i kao nešto nam komentarišu… neka izađu više iz tog žbunja da se vidimo i upoznamo… e, tako da znaš, imaćemo gostiju… ti znaš kako treba da se ponašaš kao dobra i obična mačka… nemoj da me brukaš svojom mačjom radoznalošću, ulizivanjem lepim damama i sličnim mačkatlucima…

… ajde idemo sad, od pecanja više nema ništa, reči se više ne hvataju na našu udicu… moramo da završimo priču i ovo što smo upecali da stavimo na blog da se krčka, da društvo ima šta da večera kad se pojavi u našoj haciendi… idemo, arčibalde…

Put kojim ideš

Ako nekada pođeš putem svojim, ne gledaj putokaze, jer će te odvesti tamo gde nisi želeo stići ti, već neko drugi.

I ne ostavljaj svoje putokaze, da niko ne ide putem tvojim. Ne zavaravaj one izgubljene da je to put kojim treba ići.

Ako pođeš svojim putem, krči ga sam, onuda kuda te duša, a ne misao, bude vodila.

Ne plaši se da svoj put ukrstiš se nekim na koga naiđeš, tako se upoznaju ljudi. Stani malo na toj raskrsnici, popričaj sa usputnikom, ostavi mu malo svoga daha i uzmi malo njegovog… jer možda će vam se putevi ponovo ukrstiti, pa ćete se po dahu prepoznati.

Ne žuri, da ne stigneš pre vremena do kraja svoga puta, jer nećeš nikada znati gde mu je kraj… zato ne žuri.

Ne putuj često noću, zvezde su varalice, osvanućeš pod suncem koje te neće grejati. Noću putuj samo po kiši kad se u zemlju gleda. U zvezde gledaj samo dok stojiš.

Kad sretneš ženu koja čeka, zastani i reci ko si, možda baš tebe čeka. Upitaj ko je, možda baš nju tražiš. Ako ti duša kaže da ste se našli, povedi je putem svojim, ali je pusti da i ona ima svoj. Ako je ona ta koju si tražio i ti onaj koga je čekala, putevi će vam kao na pruzi šine biti – dovoljno blizu i dovoljno daleko da se po njima može ići držeći se za ruke, i nikad ne pasti.

Kad se osvrneš iza sebe i vidiš da ti je put prav kao strela, stani. Nešto ne valja u tvojoj duši.

Pamti mesta, gradove, predele, ljude i sve što usput srećeš da se ne bi vrteo u krug, ne prepoznavajući monotoniju duše.

Dobro razmisli šta sakupljaš na svom putu, da ti teret ne postane pretežak, jer ništa nećeš moći odbaciti, a da te ne zaboli.

Kad stigneš na kraj svoga puta, neće ti biti žao što je kraj, jer si na svom putu bio svoj i ništa nisi propustio tražeći tuđe putokaze.

Beskrajna ljubavna priča

PRE SVEGA

Vreme u kojem započinje ova priča više niko ne pamti. Sva sećanja su pokopana zajedno sa onima koji su ih nosili. Tako su i pripovedaču ove priče poznati samo oni događaji iz tog vremena koje je slušao od njihovih savremenika, dok su još prebivali na ovom svetu. Imajući u vidu da se ova priča proteže do današnjih dana, a to znači čitav jedan vek, i da je i sam pripovedač njen savremenik poslednih pola veka, mnogim događajima je i sam bio svedok, a u nekima čak i sam učestvovao. To govori da su temelji i skelet ove priče istiniti događaji .

Pripovedač je, zarad diskrecije učesnika u ovoj predstavi, uzeo sebi za pravo da promeni njihova imena, kao i da doda malo pripovedačke slobode svom svedočenju, kako priča ne bi bila samo puko nabrajanje događaja. Ali, isto tako, ta pripovedačka sloboda neće nikako uticati na istinitost fabule koju želi ovde predstaviti. Ona samo ima za cilj da oporu relanost, budućem znatiželjnom čitaocu, učini što pitkijom i ukusnijom, kako bi njegovu pažnju, od početka pa do samog ktaja, zadržao dovoljno budnom da do tog kraja i dođe.

Iako je pripovedač ovom pričom, kao čašom crvenog vina, nazdravio ljubavi, vernom čitaocu će biti dato da u svojoj zanesenosti doživi još mnoga druga dešavanja, da proputuje mnoga vremena i krajeve, da upozna razne ljude i njihove naravi i osećanja i još mnoge druge impresije da doživi. Ostaje nada pripovedaču da će pažljivi čitalac, usput, ili na kraju, ipak shvatiti da je ljubav nit koja povezuje sva događanja i sve voljne i nevoljne aktere ove drame.

I dok upravo ti akteri, nestrpljivo čekaju da se zavesa podigne, pripovedač pali sveću i uzima pero da ih polako jednog po jednog izvede na scenu.

Predstava može da počne…

KAZIVANJE PRVO

Na levoj obali Velike reke, koja će biti i pozornica ove naše predstave, u prostranoj ravnici, živi selo neobičnog imena, čije značenje pripovedač ove priče nigde nije pronašao i nikada nije saznao.

Ta reka je mnogo vremena unazad delila dva velika carstva – jedno istočno i jedno zapadno. U davna vremena to Istočnjačko Carstvo je, u svom silovitom pohodu, prešlo Veliku reku i dospelo čak do praga na dvoru Velikog cara Velikog Zapadnog Carstva. Ali pre nego što je prešlo Veliku reku, Istočnjačko Carstvo je moralo da pokori mnoga manja carstva. Jeno takvo carstvo postojalo je na desnoj obali Velike reke i pružalo se čak do Južnih mora. Iako je narod bio junačan, nije bio jedinstven, pa je lako pokoren od silnog Istočnjačkog cara. Bežeći od zuluma koji je činila vojska Velikog sultana Istočnjačkog Carstva, jedan starac sive brade, sa štapom u ruci, kao pastir, poveo je deo svoga stada preko Velike reke i poklonio se Velikom caru Velikog Zapadnog Carstva. Kad se iscrpljeno i oslabljeno Istočnjačko Carstvo povuklo na desnu obalu Velike reke, narod koji je pobegao sa svojim pastirom, ostao je i dalje na levoj obali, u Velikoj ravnici, da živi, služi i ratuje za Velikog kajzera Velikog Zapadnog Carstva. Veliki kajzer se pokazao kao mnogo blagosloveniji gospodar od Velikog sultana, pa je mali narod na granici njegovog carstva, uz Veliku reku, tu našao svoj Dom.

U pozno leto 1913. godine, kada ova priča počinje, Velikog Istočnjačkog Carstva više nema. Povuklo se kao reka posle poplave u svoje korito. Velika reka je sada granica Velikog zapadnog carstva i jedne Male Kraljevine, u kojoj sada žive oni koji nisu pre nekliko vekova pošli u bežaniju za pastirom sede brade i sa štapom u ruci. Taj mali narod je velkovima trpeo zulume Velikog Istočnjačkog Carstva, množio se, ratovao i preživeo. Ono što ga nije ubilo, ojačalo ga je, jer tako nalažu zakoni prirode, pa sada jak, još uvek ratuje sa ostacima tog Velikog Istočnjačkog carstva, da stvori sebi prostor za život koji mu pripada.

I kao što je već rečeno, Velika reka je i dalje ostala granica, a na obe njene obale živeo je isti narod, isti poreklom, ali nasleđem veoma različit. Još uvek je govorio istim jezikom i molio se u istoj crkvi, ali vekovni sluga dva različita gospodara načinio je da bude i veoma različit.

Na kraju sela neobičnog imena, tamo prema Velikoj reci, zgomilalo se nekoliko kuća od blata i slame u kojima su živeli Cigani. Uvek potiskivani na margine, živeli su u svom svetu, životom koji ništa nije moglo da promeni. Zato su ih i terali što dalje od sebe, oni koji su svoje živote prilagođavali novim tekovinama civilizacije. Nekako u sredini tog malog sveta, našla se blatnjara porodice Avramović koja nije bila ciganskog porekla. Možda zato što verni pratioci civilizacijskih tekovina, isto tako kao i Cigane, nisu trpeli ni sirotinju u svom „zdravom tkivu“. A oni, Avramovići, bili su baš uboga sirotinja.

Blo ih je sedmoro i svi su bili nadničari. Nisu imali ni zemlje, ni stoke, osim par kokošaka koje su se same hranile, kljucajući po dvorištu i okolnim baštama.

Osim Stevana, drugorođenog u porodici Avramović, koji je sudbinski rodonačelnik ove naše priče, ostali njeni ubogi članovi nemaju bitnog uticaja na njeno dalje pripovedanje.

Stevan Avramović je u vreme početka ove priče bio mladić od devetnaest godina, suvonjav i prilično visok. Ispod starog iskrzanog slamenog šešira štrčala je kao zift crna kosa, oko lepuškastog, isto tako tamnog lica. Obzirom da je jako ličio na majku, po selu se šaputalo da su u njegovom dolaženju na svet možda malo pripomogle i prve komšije. Stevanov otac je samo ćutao i u sebi gušio svoj sirotinjski bes na takva govorkanja, ali ga je iskaljivao na, možda nedužnu ženu. Kažem, možda, jer to samo ona zna. Nepoznato je da li je to bio i razlog što je Stevan i po naravi bio drugačiji od odstale dece u svojoj ubogoj porodici. Retko je govorio, i kada bi ga se malo duže posmatralo, moglo se pomisliti kako živi u nekom svom svetu, kako stalno po glavi kotrlja nekakve misli do kojih niko do sada nije uspeo da dopre, osim možda Janike-Ciganina, njegovog vršnjaka iz jedne od susednih kuća, sa kojim je jedino provodio vreme u priči, i to samo kada bi se kupali ili lovili ribu na Velikoj reci. Zbog stalnog nadničenja, ti trenuci druženja bili su jako retki. Gde god da je nadničio, Stevan je vredno radio, možda baš zato što ni sa kim nije traćio vreme u razgovorima. Gazde u selu su ga zbog nemih usta i vrednih ruku, i pored svih priča, ipak jako cenile i rado su mu davali poslove. Možda zbog takve naravi, kod Stevana se razvila velika radoznalost za sve što ga je okruživalo. Posmatrao je sve oko sebe, pa i ljude i pokušavao da svojom neukom pameću razume sve pojave koje je ta radoznalost doticala.

U selu gde je živeo, a verovatno i u svim ostalim selima Velikog Zapadnog Carstva, vesti, naredbe, proglasi, pozivanja i sve što je bilo od opšteg značaja za celo selo, izvikovao je seoski dobošar. Sa starim dobošem, okačenim oko vrata, išao je glavnom ulicom i na svakih stotinak metara stao, zadobošario po zategnutoj koži doboša, jako i brzo udarajući dvema palicama i proderao se „Daje se na znanje… daje se na znanje…“. Onda bi napravio malu pauzu, ponovo zadobošario, pa to ponovio na još dva jezika kojima se u selu govorilo. Zatim bi, sav zvaničan i važan iz džepa izvadio parče papira i nadmeno kao ćuran kada se šepuri, počeo da čita ono što je trebalo objaviti. Narod bi izlazio na ulicu i okupljao se da čuje šta se to daje na znanje, pa posle dugo ostajao tako zgomilan, komentarišući ili dodatno jedni drugima tumačeći ono što su primili na znanje

Bila je nedelja, dan kada dobošar inače dolazi sa novim vestima, kada je, tražeći da lično dođe do njega, ćutljivom Stevanu uručio poziv Ministarstva vojnog i Njegovog carskog visočanstva,  da se prvog dana meseca septembra, javi na trogodišnje služenje i odanost caru i carevini, kao regrut-soldat, u n-ti pešadijski puk u Velikom gradu koji se nalazio tamo gde se njegova Velika reka ulivala u jednu još veću. Dobošar je Stevanu sve potanko objasnio šta je u tom pozivu pisalo, jer je mladić bio nepismen. Baš ta nepismenost mu je gorela u grudima kao baklja, već jako dugo.

Imao je osam godina kada je sa ocem otišao prvi put u Veliki grad da nekom gospodinu profesoru odnesu nekakve namirnice koje mu je slao seoski gazda, kod koga je Stevanov otac nadničio. Prilika je zahtevala da se uđe u kuću gospodina profesora i da se namirnice, najkraćim putem odnesu do kuhinje, kuda ih je vodila debela kuvarica, ostavljajući iza sebe prijatan miris jela koje je spremala svom gospodinu. U hodniku ispred kuhinje, Stevanu je rečeno da tu sačeka dok otac obavi isporuku. I baš odatle, kroz poluotvorena vrata, Stevan je video devojčicu od desetak godina, zavaljenu na divan, sa knjigom u rukama. Iza nje se uzdizao zid prepun knjiga. Stevan je ubrzo zaboravio kako je izgledala devojčica, ali taj zid sa knjigama, tako nedostižan za njega, nikada nije zaboravio. Tada se sam sebi zarekao da će kad-tad naučiti slova i da će svoju radoznalu narav hraniti čitajući knjige. Sada znamo da je od tog dana prošlo deset godina, a da jadni momak nije ni slova naučio. Ne zato što je zaboravio zakletvu datu samom sebi, već jednostavno zato što u selu nije bilo nikoga ko bi hteo da jednog nadničara uči slovima.

Presavio je poziv, zadenuo ga u obod slamenog šešira i pošao kući. Bio je 20. avgust 1913. godine. Tih desetak dana do polaska u Veliki grad da, kao soldat služi Velikom caru i njegovoj carevini, niko ga nije video, ni znao gde se nalazi, niti je kome nedostajao, osim možda Janiki Ciganinu. Prvog dana meseca septembra, sa prvim rumenilom na istoku, mogao se videti kako korača prašnjavim drumom u pravcu Sunca, gde se nalazio Veliki grad. Ali, osim laveža ciganskog šarova, niko ga nije ispratio, niti video kako odlazi.

***

O samom soldatovanju Stevanovom, pripovedaču ove priče, malo toga je poznato. Kao i većini vas, i njemu je mnogo više znanja prisutno o vremenu u kome se to soldatovanje dešavalo. I samo radi nastavka naše priče, pomenućemo da je to bilo vreme do tada najvećeg ratovanja u svetu. Koliko je sam rat bio veliki, sada znamo iz samog imena koje mu je dato – Svetski rat. Bio je prvi takav od kada se pominje ljudski rod, ali na žalost ne i poslednji. Ono što je interesantno pomenuti za našu priču jeste to, da je to veliko zlo započelo baš na našoj pozornici, na Velikoj reci. Svi sada znamo i razlog i povod zbog kojeg je započeo, ali moramo to i reći ovde, jer nam se upliće u priču.

Veliko Zapadno Carstvo je početkom leta godine 1914. objavilo rat, i sa Velike reke ispalilo prve granate sa svojih rečnih monitora, na veliki i glavni grad Male Kraljevine na njenoj desnoj obali. Povod za to je bio što je Veliko Zapadno Carstvo optužilo Malo Kraljevstvo da je spremalo zaveru i ustanak protiv njega, kako bi osvojilo i oslobodilo zemlje gde su živeli oni koji su govorili istim jezikom kao i oni i molili se u istim crkvama kao i oni. Kao dokaz svojoj tvrdnji i sam povod za rat, naveli su atentat na prestolonaslednika Velikog Zapadnog Carstva, koji je izvršio neko ko se zvao imenom kakva su se davala onima koji se rode u Malom Kraljevstvu, na drugoj obali Velike reke.

Možda je baš ta specifična situacija, što je Stevan isto tako nosio ime kakvo se davalo onima koji se rode u Malom Kraljevstvu, a u trenutku kada je rat počeo, našao se u soldateski Velikog Zapadnog Carstva, razlog što o tom vremenu, pripovedaču ove priče nije dato da zna šta se sa rodonačelnikom njegove priče dešavalo, osim nekoliko pojedinosti koje su se retko pominjale.

Ono što je poznato iz Stevanovog nesrećnog soldatovanja je da se to soldatovanje pretvprilo u ratovanje i da je trajalo skoro šest, umesto tri godine. Da li je Stevan nosio oružje, i da li je pucao u koga sa imenom koje se davalo onima koji se rode u Maloj Kraljevini, ili u nekog sa drugačijim imenima, nije nam dato da znamo. Moguće je, i vrlo je verovatno, da nije. Zna se da je dopao zarobljeništva, i to, ako pripovedača pamćenje dobro služi, na samom početku ratovanja. Činjenica da je bio zarobljen od strane jedne od najvećih sila na zapadu, dodatno govori, da se u toku rata nije ni nalazio na mestu odakle bi mogao, ili morao, da puca na one kojima je bio sličan po jeziku i molitvi.

Iz rata se vratio zjedno sa rodama 1919. godine, u odrpanom plavom šinjelu poraženog i propalog Velikog Zapadnog Carstva i sa sobom doneo nekoliko knjiga. Prvo što se po izgledu moglo zaključiti je da je tamo gde je svo ovo vreme bio, naučio slova i tako ispunio davnašnju želju. Ali kada malo bolje pogledmo knjige koje je nosio, videćemo da su na dva, njemu i nama strana jezika. Prva pomisao bi mogla razočarati, da Stevan, ustvari nije naučio slova i da mi ne možemo baš da dokučimo čemu knjige koje je nosio, kada se i do hleba jedva dolazilo. Ali, Stevan nije samo slova naučio…

BESKRAJNA LJUBAVNA PRIČA – nastavak II

KAZIVANJE DRUGO

Bilo je gluvo doba noći, kada, kako kažu, ni psi ništa ne čuju i ne vide, kada je Stevan Avramović u blagoj izmaglici, po kojoj se hvatala mesečina, prepoznao prve kuće u svom selu neobičnog imena. Išao je glavnom ulicom do raskršća u centru sela, i zaista, nijedan pas nije na njega zalajao. Nije pošao kući. Na raskršću je produžio pravo, najkraćim putem koji je vodio do Velike reke. Od svega, samo mu je ona nedostajala svih tih godina.

Pokrivena tankom izmaglicom vukla se lagano i bešumno kao neka ogromna zmija. Dugo je gledao mutan odsjaj punog meseca na njenim srebrnim leđima. Seo je na obalu, zavio duvan i pušio. Tako ga je i sunce zateklo. Sačekao je da se podigne izmaglica, još jednom pogledom zagrlio svoju, do tada najveću ljubav, i tek onda krenuo kući.

Kada se ispeo na blago uzvišenje koje je delilo selo od reke i odakle se videlo skoro celo selo, stao je. Prizor koji se prosuo pred njim izazva u grudima blagi grč. Tamo gde je nekada bila njegova kuća i kuće seoskih cigana, sada su iz trave štrčali samo nagoreli patrljci onoga što su nekada bili zidovi. Pođe pogledom niz selo i srete još takvih prizora. Pokušavao je da se seti čije su te nagoretine nekada bile kuće, ali nije mu od toga bilo lakše. Znao je da mu se kod kuće niko ne nada niti ga sa željom očekuje i čeka, ali ovo nije bio način na koji je očekivao da će biti dočekan.

Nije hteo da prođe tim putem do sela. Vratio se istim putem kojim je došao do reke i već kod prvih kuća sretao ljude koji su ga čudno gledali, ne prepoznavajući ga, ostarelog, odrpanog, u modrom šinjelu, neobrijanog i iznemoglog. Na raskršću, već je bila otvorena seoska prodavnica koju je, pre nego što je otišao, držao Zoltan Varga. Ušao je koračajući po škripavom patosu. Iza vrata koja su vodila u magacin, pojavio se poznat mu lik Petra Dolovačkog.

„ Zdravo Petre“, – pozdravi Stevan.

Petar ga zagleda nekoliko trenutaka, ne krijući zbunjenost.

„ Zar se mi poznajemo od nekud? – upita.

„ Ja tebe poznajem, a i ti mene. Mada znam da ne ličim na onoga kojeg pamtiš“.

„ Ma, jesi’l to ti Stevane…? Ne mogu… Pa da, ta, to je tvoj glas… po glasu… jao, na šta to ličiš, bogovu ti mater… ta, di si ti to… ne mož’ čoveka prepoznati… – nije se mogao načuditi prizoru Petar.

„ Šta je sa Janikom, je’l živ?“

„Ta, ostavi Janiku, sed’ ovamo, pričaj di si bio, šta s’ radio… auu, bogovu ti mater… jes’ gladan… Bisooo, dođ’ ovamo, da viš’ ko je doš’o, požuri… i pones’ tu rakiještinu. Sedi Stevo, brate rođeni.

Stevan nije voleo navalentne i pomalo priglupe ljude, ali oseti potrebu da odahne i nešto pojede, a pored navalentnosti i prugluposti, baš to mu je Petar nudio. Sede za jedan od dva stola u uglu. Prodavnica je sada bila i birtija, koliko je mogao da zaključi po stolovima. Odmah za njim i Petar se uvali živahno u drugu stolicu naspram njega.

„ Ta, daj pričaj šta te snašlo, bogovu ti mater. Di si do sad? Ta, mi smo te već otpisali, evo pitaj Bisu, ona će t’ reći. Svi koji su o’čli u taj rat, ko prežive, vratio se, ostali sar’anjeni, al’ se zna di su, sam’ tebe nigdi. Nit živ, nit mrtav. Nest’o čovek. Nema ga, a ne zna se dal’ je mrtav. Auu, Stevo, Stevo, baš si me obradov’o što s’ doš’o. De, pričaj, šta sam’ ćutiš. Kake su ti to knjižurine, bogovu ti mater? Laaa…fooo… Ovo na stranskom, bog te vid’o. Kazuj, ajd’ da te slušam.

„ Nemam šta da ti pričam. Rat k’o rat. I sam znaš, vidim i ovde ga je bilo…“

„ Nego, jes’ puc’o, u kog si puc’o božiju ti mater? Pa ti si za Franju ratov’o, sunce ti krvavo“,- namršti se Petar.

„ Nisam ja ni za koga ratov’o. Nisam puške ni video. Odma’ su me zarobili i bio u logoru celo vreme“.

„ Čuješ ovo Biso, bio čovek zarobljen!“- doviknu Petar ženi, koja se pojavi na vratima magacina.

„ Ko je to?“- upita Biserka, stavljajući rakiju na sto.

„ Aj’ pogodi. Neš’ nikad pogoditi. A ti ne govori.“

Biserka se unese Stevanu u lice i začkilji očima.

„ Ta, to je Steva, ko ga ne bi pozno. Vid’ te oči… Živ si mučeniče… E, da te majka sad može videt’… jadnica, bog da joj dušu prosti“

Stevana presekoše ove reči. Slutio je, ali nije hteo da zna. Ne još uvek, bilo je prerano i previše za tako malo vremena. Ipak upita:

„ Šta je sa ostalima?“

Petar se namrači na ovu priču i preseče Biserki glas iz grla koji samo što se rodi:

„ Ajd’ tamo donesi slanine i sira, ne lomotaj bez veze!“

„ Kaži mi ti, kad njoj ne dade.“- Stevan iskapi mali satlik rakije.

„ Tja… šta da ti kažem… Otac, majka i jedna sestra su bili u kući kad su granate pogodile. Ostali su bili kojekud’. To su preživeli, al’ di su se posle razišli niko ne zna. Ti i ne znaš, dobio si još jednog brata i jednu sestru. Ta novorođena je… A brat je imao skoro četir godine. Našli ga posle kod Dacevića u bašti. Odvela ga Živana sa sobom kad je pošla.“

„ I ne zna se gde su otišli?“- iskapi još jedan, pa poče nabadati komade slanine i sira i polako jesti.

„ Ne zna se. Svi su, jedno po jedno, krenuli na istu stranu, prema gradu, a gde su završili, bog sveti zna.“

„ Nisu otišli svi zajedno?“

„ Ma, jok. Nadničili su dok se moglo. Kad se gazde, ovi tuđi, počele kupiti i bežati, ondak i oni… šta će.“

„ Vidim ti si se lepo snaš’o.“

„ Šta ću. Zolika, otiš’o i on, neko je mor’o. A ko će, neg’ ja, radio sam kod njega poslednji’ godina, pa mi ostalo. Ti ga znaš, bio je dobar čovek.“

Zavlada kratka tišina.

„ Nego nismo se baš usrećili.“

„ Kako to milsiš?“

„ Pa, tako… mnogi misle da nas nisu trebali „oslobađati“ ovi geaci od preko. Bilo nam dobro i bez nji’. Čujem po gradovima ih gađali kamenovima i krompirima kroz pendžere… haha… Negdi su se i otvoreno bunili. Ne znam, al’ bilo nam dobro sa onima pre. Bio kulturan narod, znalo se, bre, ko je ko i šta je šta. Ovo sad, jeb’o lud zbunjenog. Doveli tu neku sirotinju od preko i dali im gazdinske kuće. Da vi’š samo šta su od nji’ napravili. Svince… Svinjce, moj Stevo. Svaka čast, sirotinji treba dat’. Al’ ne moš’ rušit’ i pravit’ svinjac… ma pusti.“

„ Jesu svi otišli… milsim ovi…?“

„ Nisu baš svi. Ostali oni koji nisu znali di će, al’ morali da podele i kuću i imanje sa geacima. Sve im skoro uzeli. Više nisu prave gazde.“

„ Šta je sa Janikom?“

„ Tu je, pretek’o nekako i on. Eno ih u kotobanji žive, kod onog Lih… Lihtlaaa…“

„ Lihlajtera.“

„ Da. Ne mogu da prelomim nikako. Obložili kukuruzovinom i izlepili malo blatom, pa naptavili zidove, i tu žive. Ono zimus im se zapalila, al’ srećom nije sva izgorela. Oće Cigane vatra… hahaha…“ – pripito se nasmeja Petar.

Stevan ustade i pođe:

„ Hvala Petre i pozdravi Bisu i decu“.

„ Koju decu, Stevo, to su sad devojke za udaju. Al’ Bog se na mene nešto najedio, ne da mi sina pa to ti je.“- dovikivao je Petar, dok je Stevan izlazio na šor.

Odmah se uputio nekadašnjoj Lihlaterovoj kući da potraži Janiku. Sretao je usput svoje seljake, ali ga ni sada niko nije prepoznao. Samo su se okretali za njim i čudili se njegovom izgledu, došaptavali se, verovatno videvši u njemu nekakvoga ludaka ili zalutalog prosjaka. A sa druge strane sretao je i neka njemu nepoznata lica. Razumeo je da su to oni dođoši od Preka, kako su zvali zemlju na desnoj obali Velike reke. I zaista je iz njih izbijala neka sirovost i primitivizam, ali i neka topla dobrodušnost.

Janiku je zatekao na sred dvorišta kako nešto kuje, sedeći na niskom tronošcu i savijen skoro do zemlje. Kada mu je prišao sasvim blizu, tako da je Janika mogao da vidi samo njegove poderane cokule, ovaj je prestao da kuje i jedan tren se zaustavio u pokretu. Ne dižući glavu progovorio je:

„ Stevane, brate, živ si!“

Pade mi na pamet…

… jesam li ti rekao da imaš, najlepši osmeh na svetu?

Ma, hajde, umeš ti to i bolje.

Da, sad shvatam ko to pali sunce u mojim očima svakog jutra.

A ja noćima ne spavam, jer mi je sa tobom stvarnost lepša od snova.

Uobraziću se.

Možeš li više nego što jesi, kaži, majke ti?

Uvek može više, uvek može bolje… tako su me učili moji učitelji.

Ti si skroz blesav. Znaš kako sam te zamišljala dok te nisam upoznala?

Kao nekog matorog mudrosera, sa očešljanim brkovima i stomakom do zuba…

Ma, neee… nego ono što sam o tebi slušala… pa neću, ti me zezaš, videla sam te na slikama…ćuti i slušaj…

Onda nisi morala da me zamišljaš.

Ej, lupiću ti zaušku, kao da ne znaš na šta milsim. Slušaj!

Slušam.

Zamišljala sam te kako sediš za nekim šankom, u nekom kafiću, pijuckaš pićence, mudro ćutiš i snimaš okolo. Kao nezainteresovan, a sve vidiš, svki pokret. Ko bi te posmatrao, milsio bi da furaš svoj film. Oči poluzatvorene, pokreti lenji i… i tako… ona faca koja odmmah pada u oči, čim se… Ma, šta se smeješ, pa zar nisi takav… Ja bih te u dve reči opisala kao, kaooo… impulsivni boem… Ne kliberi se, bre, blesavi jedan…

Cakana si mi. Ne smejem ti se, samo te milujem osmehom. A znaš kako sam ja tebe zamišljao, pre nego što sam te video.

Ćuti tamo, nisi ni znao da postojim.

Aaaa, varaš se. Znao sam itekako, samo nisam znao ni ko si ni gde da te nađem.

Znam, ja sam ona koju su zamišljao kao idealnu za sebe. Pričaj mi o tome, majke ti.

Ne, ti si još mnogo više od toga. Ni u najmaštovitijim snovima nisam mogao zamisliti da postoji takav neko… za mene, naravno…

Nemoj mi kvariti sliku. Ti nisi neko ko ponavlja otrcane fraze.

Nisam zaista, ne znam šta mi je danas. Ali ima li ičeg lepšeg, što bi čovek kao ja mogao poželeti – duša stvorena za ljubav i telo stvoreno za greh. Eto tako sam te video, kad sam te spazio.

Ti si stvarno blesav.

Nego, šta ti znači ono „impulsivni boem“?

Ti kao ne znaš.

Nekako mi to ne ide jedno s drugim.

E, pa pogledaj malo iza sebe. Seti se – miran, miran, pa poludi. U nekim trenucima sam te se plašila. Nepredvidiv si strašno. Čovek sa tobom nikad ne zna šta će ga snaći u sledećem trenutku.

Ne sviđa ti se to?

Mmmm, ne pomeraj ništa, slomićeš nešto. Samo ti objašnjavam ono što ti, tako bleskastom, nije jasno.

Sreća, pa smo isti… bleskasti, mislim.

Misliš, zlo koje čeka da se dogodi?

Tako nekako.

Ako se zaista dogodi, biće to novi Veliki prasak u svemiru.

Nastaće novo Sunce, nove planete… a taj novi, četvrti kamen od sunca biće samo naš…

… biće to veeeliki podijum za ples…

… tango…

… tango…

… da li ste za jedan ples, mlada damo…

… naravno, vas ne mogu da odbijem, oni jupiterijanci neka čekaju…

… ali, ovaj tango će trajati večno…

… onda im kažite neka idu…

… mogu li da vam poklonim ovaj buket zvezda, koje sam jutros nabrao na svom nebu…

… kako su lepe…

… pre nego što je vaš osmeh upalio sunce u mojim očima…

BESKRAJNA LJUBAVNA PRIČA – nastavak III

KAZIVANJE TREĆE

Iako pripovedaču ove priče nije poznato šta se sa njegovim junakom događalo dok je soldatovao u vojsci i u Velikom ratu, po onome kakav se iz tog rata vratio i šta je sa sobom doneo, da se naslutiti da je, makar u nekom periodu morao biti na nekom dobrom mestu blizu obrazovanih i kulturnih ljudi. Možda je stekao poverenje nekog oficira da mu bude posilni, ili su ga veštine spremanja ribljuh specijaliteta dovele blizu neke oficirske kuhinje. Možda je posluživao na poznatim oficirskim balovima. Niko to ne zna, samo se, kažem vam, Stevan jako promenio i postao neko drugi. Ali zaključite i sami iz onoga što sledi.

Janika je primio Stevana pod svoj krov u ono što je nazivao svojom kućom. To se nekako samo po sebi podrazumevalo i nije se o tome ni reč progovorila, osim što je sam Janika samo potvrdio: „Gde ima za pet, ima i za šest“. U tom odnosu ništa se nije promenilo. Isto bi bilo i da se dogodilo obrnuto. Stevan je to znao da ceni i već nakon par dana, koliko mu je bilo potrebno da se okrepi i ponovo užili svoj koren na mestu odakle je bio iskopan, potražio je neki posao u selu. Nije se moglo nadničiti za novac, jer ga još uvek nije bilo, bar ne u selu, ali moglo se dobiti štošta korisno od namirnica, odeće i obuće, duvana, pa čak i soli i šećera. Još uvek je preostalo onih koje rat nije potpuno uništio. A sa druge strane bilo je primetno da više nije bilo mnogo bezemljaša. Jutra i hektare koji su ostali posle odlaska velikih gazda, podelili su nekadašnji nadnčari i sada su se osećali većim gazdama od onih kojima su služili. Neki su to dokazivali dobrim nadnicama, da bi selo pričalo. Naročito su se u tome nadmetali oni koji su došli od Preka i ovde se zagazdili. Do novca Stevan je dolazio prodavanjem svega što je dobijao kao nadnicu, a što se prodati moglo na pijaci u Velikom gradu. To je Stevanu dalo priliku da brzo stvori uslove za ono što je naumio da uradi.

Te godine zima je došla rano. Još ni požutelo lišće nije opalo sa topola pored Velike reke, kada su mrtvaje bivale okovane prvim ledom. Nije više bilo mnogo posla za nadničare, pa su Stevan i Janika više vremena provodili na Velikoj reci, loveći ribu na razne načine.

„Ja sam odlučio da više ne budem nadničar. Biću svoj na svome“,- reče Stevan jednom prilikom dok su, na obali reke ispred kolibe od pruća, pekli ribu koju su ulovili i pijuckali dudovaču.

Janika je ćutao, kao da je prečuo Stevanove reči, prinoseći jedan ugarak vrhu cigarete napravljene od lošeg duvana i novinske hartije.

„Mislim da imam sad dovoljno novca za ono što sam namerio“- nastavljao je Stevan, znajući da ga Janika sluša. „Ostaću kod tebe pod krovom do proleća, ali ću nabaviti ćamac i mreže i radiću ono što najbolje znam – loviću ribu i tako zaraditi još novca“. Janika ga odmeri ispod oka, pa upita: „A od kade ti to najbolje znaš da loviš ribu?“ Stevan mu uzvrati istim pogledom i samo se nasmeja. Nastalo je kratko ćutanje, a onda Stevan dodade: „Sve se da naučiti, kad nešto voliš, a imaš od koga“.

„Znam gde ima dobar čamac“,- reče Janika.

Te zime Stevan je nabavio sve što mu je bilo potrebno da ostvari svoju nameru, a i sreća mu se malo osmehnula. Malo podalje od sela u jednom skrovitom rukavcu, napravio je alove u kojima je čuvao ulov, od prilike do prilike da sa nekim iz sela kolima ode do Velikog grada i tamo je proda na pijaci.

Pošteno je prodavao, ali i plaćao usluge onima koji su mu ih činili. Stekao je među gradskom gospodom i nekoliko stalnih mušterija. Ali to nije bio jedini razlog njegovom uspehu u poslu koji je voleo. Prvo što je pokazao da je doneo iz rata bilo je da uvek izgleda pristojno, lepo odeven i da se ponaša ljubazno i uslužno. Znao je da roba ne prodaje sama sebe, već da je treba „upakovati“ u nešto primamljivo. Dok je čekao da se mreže napune ulovom, nije gubio vreme. Od pruća koje je raslo pored reke, pravio je, brzo i vešto, male korpice u koje je stavljao svoju robu, nekada je dekorisao svim i svačim što je u tu svrhu moglo da posluži, samo da što lepše izgleda. Od tog posla stekao je dovoljno novca da i Janikina porodica ni u čemu ne oskudeva.

Svoju naviku da uvek bude lepo obučen, po gradskoj modi, preneo je i u svakodnevni život. Počeo se pojavljivati u takvom odelu i u vreme kada je prolazio kroz selo na putu do prodavnice ili bircuza. To je kod, uvek prljavih i odrpanih seljaka izazivalo razne reakcije, od podsmeha do potajnog divljenja, pa i nekoliko neuspelih pokušaja imitiranja. Ali kako god da su ispoljavali svoje reakcije, svi su potajno osećali nekakvo strahopoštovanje. Nekako nisu znali gde da ga smeste, među sebi slične ili među gospodu. Kako bilo, Stevan je uspeo u svojoj nameri i već do kraja sledećeg leta imao je svoju blatnjaru, na istom mestu gde je bila i ona koju su sravnili topovi i mauzeri u ratu. Janika je bio desna ruka Stevanu kada je trebalo pomoći mu sa ulovom i u svemu ostalom što Stevan nije mogao sam, ali nije mogao da mu bude ortak. Jednostavno nije bio rođen da bude alas. Stekao je i sam posle rata malo zemlje i zapatio malo živine i stoke i od toga živeo. Ta prijateljska ljubav, koja je sve to podrazumevala, sa druge strane, Stevanove, bila je uzvraćena tako što je pored njegove, za Janiku bila sagrađena nova kuća, pomogao mu je da kupi kola i dobrog konja. Tako su posle nekoliko godina, dva prijatelja čija se ljubav mogla ravnati sa bratskom, ponovo živeli zajedno i na istom mestu kao pre nego što je rat razorio sve lepo što su imali, a toga i nije bilo mnogo, ali je za njih bilo sve što su imali i čemu su se radovali. Možda je to vraćanje na ono što je nekada bilo, bila i neka vrsta pokušaja da se zaboravi sve ružno što se preživelo, sve ono čega je nestalo, ili da se sve to večno pamti. Šta je od toga pravi razlog znaju možda samo naši učesnici u ovoj predstavi. A možda ni sami toga nisu svesni.

Stevan je sa sobom doneo još jednu naviku iz rata, koji je sada već bio prilično potisnut u zaborav. Doneo je pedantnost kojom se odlikovao narod čijim predstavnicima visoke klase, ma ko oni bili, je verovatno tamo služio na neki nepoznat način. Po onome kako je njegova kuća izgledala unutra, nedvosmisleno se moglo zaključiti da je svoj ukus gradio po ugledu na njih, one kojima je služio, samo daleko skromnije. Ali pedantnost kojom je sve bilo namešteno i održavano čistim i urednim, dopunjavala je tu skromnost u posedovanju nameštaja i ostalih kućevnih stvari. Možda je i to bio podsvestan način da pokaže koliko se razlikuje od onih koji su ga okruživali, ali ne može se sporiti da je i sam uživao u svemu tome. Među tim skromnim stvarima koje su ispunjavale prostor, centralno mesto je zauzimala polica sa knjigama, koja se stalno popunjavala novim naslovima. Stevan nije odlazio u knjižare da bi kupovao knjige, već je često od svojih stalnih mušterija – gradske gospode – umesto novca tražio da mu plate nekom knjigom iz svoje bogate biblioteke. I uvek je naglašavao, svojim neodoljivim šarmom, da bi mu bilo jako drago ako bi ta knjiga bila iz te i te oblasti. Tako se na njegovoj polici moglo naći knjiga iz astronomije, botanike, geografij, zoologije, istorije ali i iz matematike, pa čak i fizike. Ako mu nije moglo biti udovoljeno želji, prihvatao je i ono što mu se ponudi. Glad za čitanjem nije marila mnogo za sadržaj, pa se između ostalog tu našlo i romana, poezije, raznih brošura. Sve je bilo za čitanje, jer da nije, ne bi bilo napisano, bila je logika njegovog razmišljanja.

Od dana kada je svoju robu naplatio prvom knjigom, često se moglo videti kako, lepih i toplih popodneva sedi u polumračnoj hladovini svog trema sa knjigom u ruci, zadubljen u čitanje i dalek, nedostupan, nedodirljiv. Da, to je učinilo da je za mnoge u selu postao nedodirljiv. Ne samo zbog svoje ćutljive i gorde naravi, već zbog onog strahopoštovanja koje je sve više raslo u svesti i podsvesti stanovnika sela sa neobičnim imenom. O „običnim“ ljudima koji stalno čitaju nekakve knjige, među isto tako običnim ljudima koji ih poznaju, oduvek je vladalo mišljenje da ih te knjige i to što stalno čitaju tera u neko neobično ludilo, pa svaku različitost u odnosu na većinu, pripisuju tom „ludilu“. Tako su i meštani njegovog sela, to što su Stevana od nekog vremmena , bliskog vremenu u kome su ga viđali sa knjigom, počeli viđati obučenog u štofane pantalone, čistu, najčešće belu košulju i prsluk sa lancom koji je virio iz desnog džepa i nagoveštavao da u džepu nosi sat, pripisivali istom tom „ludilu“. Ne može se reći da su ga izbegavali, ali su počeli sve više da se osećaju neprijatno u njegovoj blizini. U dućanu su se razmicali, praveći mu mesta, dok je svaki razgovor i graja prestajala njegovim pojavljuvanjem. Naravno da su ga, između sebe, najviše ogovarali i podsmevali mu se, posebno u početku, kada su primetili prve negoveštaje te različitosti. „Golja, a izigrava nekak’og gospodina… ‘oće da izgleda k’o da je gazda, a nema kera za šta da ga ujede… eno našega ćurana, opet se šepuri šorom…

Ali, kako to naš mudri narod ume mudro da kaže – svako čudo za tri dana. Stevan je od sebe načinio ono što je želeo da bude, ne obraćajući pažnju ni na koga, a oni koji su na njega obraćali mnogo svoje pažnje kao na čudo koje je došlo niodkuda, nisu se dugo čudili i o njemu prepričavali razne priče, jer su shvatili da time ništa neće promeniti. I nisu. Stevan je ostao to što jeste, a u njima je od svega ostalo još samo neko izbledelo strahopoštovanje, kao prema svima kojima potajno zavidimo, a nemamo načina da im dorastemo, bar ne po onome što mislimo da takvi ljudi imaju u glavi.

kazivanje arčibaldu – šesnaesto

… moram da opsujem nekog arčibalde… iz sveg glasa… sa krikom… samo, ne znam koga… ili sve redom… ja ne psujem… retko… nekad u zezanju… i ne sećam se kada sam i da li sam nekada opsovao, kao što sada imam potrebu… ne zato što mi je neko kriv… niko mi ništa nažao nije učinio… ali, ko je taj kome sam toliko zgrešio, da mi se to ponovo dešava… da znam, njega bih opsovao, ali ne verujem da je to razlog…

… gledaš me zbunjeno i uplašeno… pitaš se šta mi je, nikad me takvog nisi video…

… eee, moj arčibalde… život ti ukrsti puta sa nekim, sasvim bezazleno… tako nam se valjda čini na početku… onda putuješ vremenom i sve češće ga srećeš… pa staneš da popričaš… upoznaš se malo bolje… svratiš na kafu, svrati na kafu… zaviriš mu malo u život, onako kao pod poklopac na šerpi… i on u tvoj… posle malo, podelite ručak… postane ti drag… zavoliš ga nekako, ovako ili onako… raznih ljubavi ima, ali osetiš je kakva god da je…

… a onda…

… onda dođe onaj dan kome se nikada ne nadaš i na koji nikada ne računaš… glas joj postane šaputav… slutiš, nešto ne valja… neće odmah da ti kaže, a znaš da je zbog nekog zla došla… snašlo i nju… otišla kod lekara za glupost, a našli joj… nikad ne bi pomilsila… a tek joj tridesetosma… daleko se čini sledeća… da li će i do nje stići…

… PA, NEK IDE U PIČKU MATERINU…

… pitaš se da li mi je sad lakše…

… nije, moj arčibalde…

… nije…

Slika iz male seoske pošte

“ Jel’ stiglo nešto za mene?“

“ Nije, deda Miloje. Doneće poštar kad stigne, ne brini.“

“ Ma, ja onako, svratio usput, da pitam kad sam već tu.“

“ A šta to tako nestrpljivo čekaš?“

“ Pismo iz Ameriku.“

“ Pismo iz Amerike?! Ko ti to piše čak iz Amerike?“

“ Ni sam ne znam kako bi ti kazo…“

“ Pa, imaš li koga tamo?“

“ Ni to ne znam.“

“ Kako bre, čekaš pismo, a ne znaš ni od koga ni ima li ko da ti piše?“

„Vidiš, ćeri moja, nema u selu već odavno nikoga ko to pamti. Beše to jako davno i kratko je trajalo. Vi mlađi me znate kao večitog neženju, samotnjaka. Niko više ne pamti moju Milicu, a malo ko ju je i upoznao… Kratko beše, velim.“

 

Iz rata se vratio na imanje, opustelo i zapušteno. Roditelje pojeo rat. U nekoj odmazdi, izgoreše u crkvi. Oplodio je jalovinu brzo i sanjao domaćicu kako muze krave i siri mleko na šporetu… dece punu avliju, da rastu i dorastu da plaste seno, žanju pšenicu.

Ali ne bira razum nego srce. U punoj kafani pevala mu pesme što pune srce i dušu, od kojih se gubi razum i prazni novčanik. Takav bio u mladosti – meraklija. Otrovala ga njena lepota, glas, ruke na obrazu dok mu je pevala. Odveo je kući jedne pijane noći i niko je više nije video u kafani. Nije da nije bilo onih koji su žalili zbog toga, kleli, ali i zavideli.

Kratko je trajalo. Jutro je donelo pustoš, tišinu, praznu kesu gde je novac stajao… Ali u duši i srcu ostao je otrov, u uhu glas, pesma i na obrazu dlan… i sve je to čuvao neki neshvatljivi oproštaj. I još sve tu stoji kao da je juče bilo.

“ I sad od nje čekaš pismo?“

“ Ne. Ne od nje. Od ćerke. Kaže da mi je ćerka.“

„Ma, ko ti to kaže, Bog s tobom, deda Miloje?“

„Ne znam, rekoh ti već. Zvoni mi telefon u neko doba noći. Pita jesam li ja taj, Miloje Jokić. Jesam, kažem i pitam ko zove u to doba. Jedav sam razumeo šta govori. Sve počne na taj američki, pa se seti s kim priča, pa počne da natuca po naški. Kaže da joj Milica bila majka, al umrla na porođaju. Usvojili je kad je imala dve godine. Nije znala ko su joj roditelji, a nije ni marila mnogo. Lepo je gajili i čuvali, ti što je usvojili. Onda otišla u Ameriku, pa je stigla neka tuga i rešila da nađe roditelje. Pričala mi neke, meni starcu nerazumljive priče, kako je sve prevrnula da sazna, pa tako me našla i… eto. Sad čekam pismo. I sliku mi poslala, kaže da liči na moju Mariju… poznaću kad vidim, raduje se…“

“ Raduješ li se ti?“

“ Ne znam, ni to, vidiš ne znam. Da je Milica umesto nje, radovao bi se, ali to dete ja ne poznajem.“

“ To više nije dete, deda Miloje, ima bar pedeset…“

“ Dete je uvek dete, ali…“

“ Da. A hoće li doći da se upoznate?“

“ Oće, rekla je da će u to pismo sve da stavi. Pa sad čekam… eto.“

“ Stići će pismo, ne brini. Daleko je Amerika.“

“ Čekam već deset dana. Jel tolko daleko?“

“ Stići će ne brini.“

Neko je ušao na vrata i prekinuo razgovor.

„Please… aaa, ja moliti Vas, za information… I... aaa, ja tragati Miloe Jokic…“

„Milice, skoro da se ništa nisi promenila… samo poneka borica…“ – čuo se drhtavi glas deda Miloja i svi ostadoše ukčena pogleda i pokreta.

Ta slika, kao da i danas stoji u maloj seoskoj pošti. Kad god uđem, ja je vidim…

Razgovor pred ponoć

Ko si ti?

Recimo, prijatelj.

Ja više nemam prijatelja. Kaži mi ko si.

Onda, recimo da sam neko.

Neko ko…?

Neko ko bi da bude uz tebe do…

Do ponoći?

Da… do ponoći, tako ćemo to da nazovemo.

Šta ako ja želim da budem sam?

Uz mene možaš da budeš i sam.

Ne mogu, osećam da si tu.

Želiš da odem?

Ne znam. Kako si ušla ovamo?

Ne mogu da ti kažem sad. Reći ću ti kad dođe vreme.

Vreme ne dolazi, vreme se bliži kraju.

Dobio si lepo odelo za ovu priliku.

Da, to je ironija sudbine. Ovakva prilika se samo retkima pruža i samo jednom u životu. Valjda je i odelo sastavni deo te tako retke svečanosti.

O čemu razmišljaš?

O tome kako izgledaš ispod odeće… o tome kako si mlada i lepa… kako bih voleo da sam te sreo na nekom drugm mestu… A ti?

O tome kako se sada osećaš.

Nikada u životu se nisam ovako osećao, pa ne umem da ti kažem. Ne može se uporediti ni sa čim što sam ikada osećao.

Da li se prisećaš nečega?

Interesantno, ali ničega ne mogu da se setim. Kao da nemam prošlosti, samo budućnost.

Kažu da je ta budućnost puna svetlosti.

Valjda zato samo na nju i mislim.

Sa kime ćeš se sresti u ponoć?

Sa žemom koju sam smrtno voleo.

Želiš to?

To sam joj ostao dužan.

Osećaš li strah?

Osećao sam do jutros, više ne.

Šta si poželeo pred ponoć?

Da razgovaram sa nekim pre ponoći.

Još desetak minuta pa će ponoć.

Da, čujem kako pune puške. Nisi mi rekla kako si ušla ovamo.

To je bila moja poslednja želja pred ponoć, da razgovaram sa tobom.

Zašto baš sa mnom?

Ti si jedini koji će i u ponoć biti tamo gde i ja.

Zato i ti imaš tako lepu haljinu.

Šteta što će je uprljati krv i blato.

 

Postavljanje API

http://www.limundo.com/limundoAukcije.php?k=60e5236bf684a9ead6f2e3830f6bb8d7

Pogledaj „limundo“ nećeš se pokajati.  Možeš kupiti ili prodati sve što želiš…