Beskrajna ljubavna priča – nastavak četvrti

Mnoge kuće i imanja ostale su prazne i bez vlasnika kada se Veliko Zapadno Carstvo povuklo, a sa njim  i veliki broj onih koji su govorili jezikom tog carstva i molili se u njegovim crkvama koje su poštovale istog Boga kao i one u Malom Južnom Ktaljevstvu , ali na dovoljno različit način da bi bile iste. Koji je bio pravi razlog njihovog odlaska i ostavljanja tolikog bogatstva, ostavićemo stručnjacima za ta pitanja da o tome polemišu, tek svu tu zemlju i kuće zaposeli su oni koji su do tada bili sluge ili nadničari kod istih tih gazda.

Ali kako to biva od pamtiveka, uvek je bilo više sluga nego gospodara, pa iako su imanja rasparčavana i poneke kuće koje je bilo moguće pregraditi pa od njih napraviti dve, možda i tri, deljene su na taj način, uglavnom između članova iste familije. Pa ipak, ostalo je dosta onih koji se nisu dokopali ni saksije zemlje niti toplog zidanog sobička, već su i dalje ostali bez ičega i morali i dalje nadničiti i raditi za druge. Tako su prošli uglavnom oni gde u kući ili familiji nije bilo dovoljno muških glava da bi imali jake adute za uzurpaciju. Poneki su pokušali sreću nomadskim načinom, od sela do sela, poneki tako i uspeli, ali oni kojima se život nikada nije nasmešio, i posle svega, ostali su ono što su i bili. Takvima ni rat nije doneo ništa dobro, bar ne bolje od onoga što su i pre njega imali.

Jedna od takvih ubogih porodica, lutajući beskrajnom ravnicom, zaustavila se u našem selu neobičnog imena, na obali Velike reke, možda baš zato što se preko velike vode nije moglo dalje. A i da se moglo, tamo preko, za njih je još uvek bila neka “tuđa zemlja” – Preka. Pronašli su napuštenu blatnjaru nekog ko je imao dovoljno sreće da je zameni nečim boljim, i u njoj se smestilo njih petoro, majka sa tri ćerke i nejakim sinom od trinaest godina.

Dugo niko nije znao od čega su živeli, dok jednom nisu jednu od ćerki uhvatili u  ambaru jednog od gazda koji nije napustio svoje imanje, kako krade žito. Gazda beše neki dobar čovek pa se, iako je, ne sa naporom izgovarao reči koje bi nesrećnica razumela, nekako nagodiše da mu bude svinjarica.

Od toga dana, mlada svinjarica, odrpana i prljava skoro kao i svinje koje je čuvala, isterivala je krdo od dvadesetak svinja na ispašu, čak tamo ispod dolme i preko nje, gde nije bilo njiva, a Velika reka je uvek kada bi plavila, ostavljala za sobom kubike u kojima je bilo dovoljno blata preko cele godine. I dok su svinje pasle, rovale i valjale se po blatu, mlada svinjarica je brala vrbovo pruće i plela razne korpe, koje je njena mati po selima menjala za namirnice. A zimi, kada se svinje nisu mogle terati na ispašu, čistila je obore, hranila ih i pojila.

Proleće je 1928. godine došlo rano. Svinjarica je jedva dočekala da se otme smradu iz obora i dočepa dolme, sa koje je mogla dobro da prati i čuva celo krdo svinja. I mlado vrbovo priće je izniklo i posvuda brzo raslo, pa je imala pune ruke posla oko košarica. Zavlačila se u vrbake i brala ga koliko god je mogla u naramku da ponese.

Jednoga dana, s kraja aprila, zavukla se duboko u šikaru i nabrala poveliku gomilu pruća. Umorilo ju je to prilično, pa je sela na stari panj da malo predahne. Utonula je u bremenite misli i klela Boga što joj je dodelio tako težak i nesnosan život. Nije videla ništa na svom putu što bi je moglo izbaviti iz tog stanja. Nekakvo šuštanje i kretanje iza njenih leđa, učini da se trgne iz svojih misli. Pomislila je da je neka od njenih svinja pošla za njom da je potraži. Dugo je sa njima, pa je poznaju po mirisu. Okrenula je glavu da pogleda, ali se trže kad ugleda visoku priliku čoveka kako razmiče vrbovo pruće i krči sebi put nekuda kroz šikaru. Zastao je na jednom mestu i tu spustio dva vesla koja je spretno provlačio kroz čestar. Nije je primetio kroz gustiš od pruća. Htela je da sačeka da čovek obavi šta je naumio pa da ode, ali on podiže glavu i ugleda je. Kao da se trže malo i on, ali kad prepozna mlado žensko čeljade, samo se nasmeši i upita:

- A, šta ti tu radiš?

- Berem šiblje za košare, pa sam sela malo da odmorim.

- Ti si svinjarica kod onog Lajoša.

- Jeste,- postiđeno saže glavu.

- Pogubićeš svinje, ako dugo tu ostaneš.

- Neću, znam im navike… sad su, site, polegale po blatu… podne je prošlo, vrućina

im je da bi se makle iz blata. A šta ti tražiš po šikari?- odvaži se da upita.

- Nećeš nikome reći, ako ti kažem?

- Neću.

- Ovde krijem svoja vesla, da ih ne nosim kući svaki dan.

- Ja tebe nisam viđala u selu. Imaš li svoju kuću?

- Imam,- ne bez ponosa, reče Stevan, čudeći se sam sebi zašto se uopšte zadržava i traći vreme sa ovom musavom devojčurom, još i svinjarkom.

- Baš svoju, sam si je napravio?

- Svoju i sam sam je napravio,- nasmeja se njenoj prostodušnosti.

- A koga imaš u njoj još?

- Živim sam,- reče Stevan poluglasno i načini pokret da pođe dalje svojim poslom.

- Neću reći nikom za vesla.

Nasmešio se ovoj prostodušnoj prilici i nestade iz šikare, ponevši u sebi ovaj neobičan prizor i razgovor. Nije imao običaj da se ni sa kim zadržava u ovakvim razgovorima, pa se sam sebi isto tako nasmeja na prihvatanju. Nije pitao ni kako se zove.