Beskrajna ljubavna priča – nastavak peti

Pripovedač ove priče bi najviše voleo da je bio savremnik našeg junaka u vremenu o kome sada pripoveda neke detalje samo po sećanjima i nagađanjima. Možda bi nekako dokučio ili nazreo tajnu koja se krila u njemu. Da je to bilo moguće, ja bih vam, baš sada i baš na ovom mestu, mogao sa sigurnošću reći da li je naš Stevan Avramović osetio i ljubav prema mladoj i ubogoj svinjarici, koja, istini za volju nije bila uopšte ružna, kao posao koji je obavljala, naprotiv. Posebno se u njenim zift-crnim očima mogao videti nekakav poseban sjaj koji niko ne može da prenebregne i ne zapazi.

Bilo kako bilo, sa sigurnošću se može tvrditi da je Stevan, polse tog neobičnog susreta, na još neobičnijem mestu, sve češće na svom putu do Velike reke i nazad do kuće,  pogledom tražio tu sićušnu priliku na mestima gde ju je obično i ranije viđao, ali mu to nije privuklo pažnju. Čini se kao da ju je sada mnogo češće sretao nego ranije, pa možda nećemo pogrešiti ako zaključimo da je i ona njega čekala da se, u neko uobičajeno vreme, pojavi iz šikare. U početku su se samo pozdravljali i poneku doskočicu razmenjivali. Ona njemu za vesla i ribu koju je često teglio na ramenu u velikom džaku, a on njoj o svinjama koje su u to vreme obično bile zavaljene u blato. Doskočice su se pretvorile u poneko pitanje i odgovor, pa malo, po malo u kraće razgovore. Ne retko je Stevan oz svog džaka vadio po par komada šarana, ili čak štuku, soma i davao joj na poklon, a ona je ponekad znala da mu isplete poneku kotaricu za ribu koju je u njima nosio svojim stalnim mušterijama.

Sve ove sitne detalje mi ne bi nikada saznali da se po selu nije pričalo kako ga slučajni prolaznici, pecaroši, ili seljaci koji su isto tako čuvali svoje svinje na nekom mestu ne tako udaljenom od mesta gde su ih mogli videti. Jedino što ne znamo, i možamo samo u svojoj mašti zamišljati, jeste o čemu su govorili dok su tako sve duže i duže stajali.

U tim susretima, na koje su se već svi navikli, proteklo je dosta vremena. Sa prvim snegom u novembru, sa padine dolme, one prema reci, nestalo je te slike. Niko to nije primetio, jer je počelo vreme kada se svinje više ne isteruju na ispašu, niti alasi izlaze na reku. Ali nije dugo trebalo da selo primeti mladu i sitnu svinjaricu kako do svojih obora, u dvorištu gazde Lajoša, ne ide više istim šorom kojim je išla do tada. Dolazila je iz pravca Stevanove kuće i svi su znali šta se dogodilo.

Bosiljka se zvala i sada je i celo selo saznalo za njeno ime. Bosiljka Stevanova, tako su je počeli zvati. I nije više bila tako odrpana i prljava kao ranije. Kao da se respekt koji su seljani imali prema Stevanu preneo i na nju, a ona je to znala da prepozna i samo se smeškala. Nije samo to bio razlog osmeha na njenom licu. Bekstvo iz ubogosti u kojoj je do tada živela, u Stevanovu ubogost koja je bila daleko manja od njene, za nju je bilo kao prelazak u carsku palatu, pa makar i kao poslednja sluškinja.

I ne bi nas mnogo interesovalo pitanje s početka ovog pripovedanja – da li se među njima rodila ljubav, ili se rodilo nešto drugo, da nije bilo jedne neobične činjenice. Od prvog dana, pa sve dok su zajedno hodili po zemlji, nikada ih niko nije video zajedno van kuće. Šta se u kući događalo, to nam tek nije niodkuda doprlo do saznanja. Znajući Stevanovu narav do tada, to i nije bilo toliko neobično. Ono što je bilo neobično i nije se uklapalo u tu narav, je to da se Stevan, od tada, pa nekoliko narednih godina, retko pojavljivao u selu, pa čak i kod Janike. A u tim retkim prilikama na licu mu se mogao videti neki nedefinisan izraz ćutanja i udaljenosti.

U godinama koje su sledile, u kući Stevana Avramovića se često čuo dečji plač. Bosiljka više nije mogla biti svinjarica, ali je nadničila po selu kad god je to mogla. Posle desetak godina u kući je živelo devetoro članova porodice Avramović. Da jedno od dece nije umrlo od neke nerazgovetne bolesti, bilo bi ih okruglo deset.

Stevan se vratio svom ranijem načinu života, kao da je ljubav koja je možda postojala između njega i Bosiljke i koja ga je neko vreme vezival za kuću i nju u toj kući, odjednom negde nestala i ponovo ustupila mesto iskonskim ljubavima tog neobičnog alasa u štofanim pantalonama, sa lancem koji nagoveštava da u džepu somotskog prsluka nosi sat i sa knjigom u ruci kad god bi našao malo slobodnog vremena. Sve se vratilo u svoj tok, kao reka posle poplave i više nije bilo ničega što bi se moglo ovde ispričati, a da zadrži pažnju i ne otera vernog čitaoca u dosadu.

Ali, ovo je beskrajna ljubavna priča, pa ako ovde više nema o čemu da se pripoveda, došlo je vreme da se preselimo na drugo, isto tako zanimljivo mesto, kako ne bismo prekinuli nit koju smo započeli da predemo.

Zato ćemo ovde spustiti zavesu, kao u pozorišnoj predstavi i čak vernom čitaocu dati malo vremena da predahne, kao na pauzi između dva čina u toj istoj predstavi. A vaš prišpovedač ide da pripremi scenu za drugi čin.