Beskrajna ljubavna priča

POGLAVLJE DRUGO

Kazivanje prvo

Nekako u vreme kada se završava prvo pripovedanje o našem rodonačelniku ove priče, Stevanu Avramoviću, započećemo pripovedanje o događajima koji su se događali sa druge strane Velike reke, u zemlji koju su oni na levoj obali zvali Preko.

Iako je na desnoj obali Velike reke živeo isti narod kao na levoj, ipak se sve iza te tanke plave linije prilično razlikovalo. To je reklo bi se i razumljivo kada se zna da je ta tanka plava linija na geografskim kartama predstavljala granicu između dva carstva, jednog istočnjačkog i drugog zapadnjačkog. A ta dva carstva su se mnogo razlikovala po svemu, osim po tome što su mnogo vremena pod svojom vladavinom držala jedan isti narod. Tako je i razumljivo da je taj podeljeni narod vremenom primio neke osobine svojih vladara i postao različit.

Međutim, vreme u kome se živelo na tako malom prostoru, donosilo je i sličnosti u načinu življenja. Tako je na obe strane bilo bogatih i siromašnih, gazda i nadničara i položaj svakih od njih je bio isti na obe strane. Uostalom, tako je od pamtiveka i ti odnosi i životne sudbine se nisu nikada menjali.

Za glavnog junaka ovog drugog poglavlja, životna priča je odabrala Živadina Milinkovića, momka od dvadesetdve godine, sićušnog, ali žilavog i okretnog. Bio je najstariji potomak u porodici Milinkovića u kojoj je bilo još četvoro dece, dva brata i dve sestre. I oni su, kao i Avramovići bili nadničari, s tom razlikom što su živeli u brvnari u udaljenom i zaklonjenom delu gazdinog dvorišta.

Bio je to zaseok, nadomak male varošice, na obali jedne manje reke, koja se, na nepun dan svog putovanja odatle, ulivala u našu Veliku reku. Predeo je bio brdovit i veoma lep, možda jedan od najlepših i Prekoj zemlji, ali nekome ko se svakoga dana bori za goli život, to nije mnogo značilo.

Živadin nije ratovao. Tek se rodio, tačnije imao ni dve godine kada je rat započeo. Ni ne seća se mnogo tog strašnog vremena, iako se prvih godina rata, najveća bitka u tom ratu vodila u njegovom dvorištu. Jedan od najslavnijih vojvoda, koji je tu bitku i vodio, bio je rodom iz susednog sela. Ali Živadin ni njega ne pamti. Samo je slušao priče o slavom ovenčanom zemljaku i nije se osećao nešto posebno ponosan zbog toga.

Naš junak se tek vratio sa trogodišnjeg služenja u vojsci koja je još uvek pomalo mirisala na lovorike pobrane u tom ratu, mada se po njima sve više hvatala memla. Iz te vojske doneo je nešto dragoceno i za sebe i za svoju porodicu. Naučio je da pravi kola, konjsku i volovsku zapregu, jarmove… i bio u tome vrlo vešt i uspešan. Od proleća do jeseni, uz svesrdnu pomoć gazde kome su nadničili, u tom istom dvorištu nikla je mala radionica za pravljenje i opravku zaprega i svih drugih alatki i mašina koje su se mogle napraviti od drveta. Živadin se otarasio nadničenja i dane je provodio u radionici. Mnogo je posla bilo, pa se i pored dela koji su plaćali gazdi za dobru volju, moglo solidno zaraditi.

Jedne novembarske večeri, 1935. godine, ušao je u brvnaru poslednji, unoseći sa sobom miris čamovine i neki nemir i seo iza svoje drvene kašike za večeru koja je već poodmakla.

- Šta je Živadine, zašto toliko kasniš? – pitao je otac.

- Imao sam nešto da završim…

- Jednom ćeš odseći prste ili ruku u tom mraku. Pod fenjerom se ne radi sa oštrim alatom.

- Turpijao sam samo,- reče Živadin izbegavajući da se sretne sa očevim pogledom preko stola..

- Ti imaš nešto da kažeš, čini mi se,- značajno ga pogleda otac.

- Ja bih da se ženim,- istrese Zivadin reči kao vreo žar iz golih ruku.

- Ti bi da se ženiš. A gde misliš da dovedeš tu nesrećnicu? Vidiš i sam da nas je puna kuća. I ko je ona, kako ja da ne znam?

- Dušanka Mićina.

- Naš’o lonac poklopac. Pa ona može tako sićušnog u zubima da te nosi. A i starija je od tebe, koliko se ja sećam.

- Znam, ali… ona me ‘oće… ‘oće me iako…

- Možeš da je vodiš u tu tvoju straćaru od radionice, pa na šuškama spavajte.

- To sam i mislio. Sve ću sam napraviti.

- Znam da ‘oćeš, vredan si, to ne sporim.

- Tražim samo tvoj blagoslov. Sve drugo ću sam.

- Imaš ga,- reče otac, posle kratke zamišljenosti i odloži kašiku u čanak, ustajući od stola.

Živadinu laknu, a u milsima se preseli u buduće vreme kakvo je sanjao za sebe i svoju buduću porodicu.