Beskrajna ljubavna priča

POGLAVLJE DRUGO

Kazivanje drugo

Ako bi se ono što se dešavalo onog dana kada su se Živadin i Dušanka venčali moglo nazvati svadbom, onda je to bio skroman pir uz prisustvo dve porodice, uže familije i nekoliko prijatelja, uz skroman ručak i malo rakije i vina, koliko da se nazdravi mladencima. Lila je kiša, ona jesenja sitna i dosadna, ona koja se još danima nosi u kostima. I sve je trajalo samo dok se po golim granama nije počeo hvatati sumrak.

Živadin je svoju robusnu nevestu odveo u tesnu radionicu u kojoj je jedan ugao uredio kao ležaj, uneo bubnjaru i par stolica postavio pored tezge. Mati mu je dala nešto glinenog posuđa za kuvanje, a sve ostalo je načinio sam od drveta, kašike, viljuške, čanke, pa čak i dve čaše.

Pošto nema ničeg prirodnijeg nego ono što se desi kad muškarac i žena legnu zajedno u krevet, makar im to bilo prvi put u životu, po tome kada je plod tog čina ugledao svetlost dana, može se zaključiti da su te prve noći stvorili svog prvog potomka. Živorad baš i nije bio previše srećan kada je video da se iza muklog i dugog stenjanja i škripanja zubima njegove Dušanke, na istom onom krevetu u ćošku njegove radionice, rodilo žensko. Nadao se nasledniku svog zlatnog zanata i dokazu svoje tvrde i opore muške prirode.

Kao i u priči o Stevanu, ni u ovo vreme pripovedač ove pripovetke nije bio i njen svedok, pa isto tako ne može tvrditi da li je i ovaj neskladni par vezivala ikakva ljubav, iako je to u ljudskoj prirodi. Ali, ovo je ipak priča o ljubavi, pa treba verovati da dvoje ljudi, muškarca i ženu koji nemaju nikakav drugi razlog da bi činili jedni sa drugima to što čine, konačno vezuje baš ta ljubav, ma kakva ona bila. Živoadin nije svoje nezadovoljstvo ishodom svoje prve bračne noći promenio nikada. Ali Živadin je, reklo bi se, rođen sa izrazom nezadovoljstva na svom licu. Obzirom da je taj izraz na licu nosio kud god išao i šta god se dešavalo sa njim i oko njega, bio je prihvaćen kao namćor. Prva koja ga je takvog prihvatila bila je njegova Dušanka. Možda je baš to i bio razlog što se prema njoj uvek odnosio sa dozom blagosti i mekoće u rečima koje je njoj upućivao.

Dušanka je bila njegovo naličje. I kada se radilo o najozbiljnijim stvarima, mukama i problemima, u uglovima njenih usana uvek je visio smešak, osmeh koji je samo čekao da se desi. Nije bilo posla koji se nije hvatao za njene ruke i bio sa nekom neshvatljivom voljom i snagom urađen, najbolje što je moglo. Svuda je stizala i sve je na vreme bilo zgotovljeno. I nadničila je sa svekrom i svekrvom. I ne bez rezloga, selo se pitalo šta je jednu takvu mladu ženu nateralo da sve to podari jednom namćoru, kakav je Živadin bio.

Vreme je prolazilo i Dušanka je svake druge godine rađala po jedno dete. Rađala ih je sa istom onom lakoćom sa kojom je i sve drugo radila i prihvatala. Prvo im se rodio sin Radovan, a onda još dve ćerke.

Čim bi prohodala i mogla da urade nešto sama, deca su učena da budu korisna svojoj porodici i da cene sve što je stečeno. Nedugo, posle rođenja Katarine, njihove prve ćerke, obe Živadinove sestre su se udale, a Živadin i Dušanka su dobili svoj prostor u zajedničkoj brvnari. Svekrva Stana, volela je Dušanku kao svoju ćerku, a kako i ne bi. Takvo se čeljade ne može ne voleti.

Kada je Dušanka rodila i četvrto dete, kao da se nešto urotilo protiv njihove skladne porodice. Živadin je naprasno oboleo na pluća. Dugo je krkljao i kašljao toliko da ga je to zaustavljalo bilo gde da se našao i bilo šta da je radio. Namćorast, kakvog ga znamo, odbijao je da ode lekaru i niko nije smeo to ni da pomene, čak ni Dušanka. Kada bi mu i pokušala reći bilo šta u vezi njegovog sve težeg kašlja, razbesneo bi se i vikao, sve dok jednoga dana nije toliko iznemogao da jedno jutro nije ustao iz kreveta. Svi su pomislili da ga je Bog ili Đavo odveo sebi. Ali Živadin je bio žilav i samo je nestalo namćorastog čantranja u njemu. Primljen je u bolnicu i mesecima lečen od tuberkuloze. Da je bio manje žilav i namćorast, možda ne bi pretekao. Ovako, pričalo se posle da je preživeo iz inata.

Nije to bila jedina pošast koja ih je tih vremena zadesila. Gazda je prodao imanje da bi se preselio u malu varošicu. Novi gazda nije trpeo da mu se sluge motaju po dvorištu, pa su morali da se presele na drugo mesto. To drugo mesto bila je neka napuštena kuća od čvrstog materijala, ali oronula i pretila da se sama sruši. Milinkovići su rođeni vredni, kao mravi i nekako su, uz pomoć ljudi iz sela koji su ih kao takve cenili, uspeli da je osposobe da se u njoj može živeti.

Živadin se vratio iz bolnice i odande doneo samo ono što je sa sobom poneo – prgavu i namćorastu narav. Nije više mogao ni upola onako i onoliko da radi. Ta uskraćenost za ono što je najviše voleo, pojačala je nekakav bes u njemu i postao je namćor nad namćorima. Ono što nije mogao sam, tražio je i terao svoju čeljad da rade umesto njega.

I kada se sve nekako vratilo na svoje mesto i mislilo se da će se moći nastaviti sa životom kakvim se i pre toga živelo, došao je novi rat.