Beskrajna ljubavna priča

POGLAVLJE DRUGO

Kazivanje treće

Ako se najveća bitka u Prvom velikom ratu vodila tu, u Živadinovom dvorištu, kako to već pomenusmo, ovaj Drugi se baš i nije mogao videti u svoj svojoj strahoti sa mesta gde se ta bitka vodila. Vojska koja je bila slavom ovenčana u Prvom, u Drugom nije uspela ni mobilizaciju da izvrši kako dolikuje. A i da jeste, Živadina bi to mimoišlo, jer se nikada nije potpuno oporavio od teške bolesti, pa je bio neupotrebljiv za vojsku.

Mnogima ni danas nije sasvim jasno kakav se to rat u to vreme vodio na ovim prostorima. Regularna vojska se raspala, a parčad se razasula svuda. Neki delovi su bili sakupljeni i pokušalo se da se ponovo uspostavi neki red i poredak vojni, ali sve se završilo na pokušaju.

U isto vreme iz naroda je, na volšeban način, iznikla neka druga, narodna vojska. Ta vojska nije ostala samo na pokušaju da se organizuje. Naprotiv, doživela je veliki uspeh i, na kraju tog užasa, izašla kao regularna i priznata.

U početku, obadve ove vojske, kao i ona koja se prelila preko granica u želji da zavlada svetom, uglavnom su samo prolazile, i to retko, drumom koji je povezivao dve varošice i koji se mogao videti sa mesta gde se sa svojim ukućanima, šćućurila Živadinova straćara, ali i sa njiva i pašnjaka koji su se navaljivali sa obadve strane tog druma. Na tim pašnjacima, dvoje najstarije Živadinove dece, Katarina i Radiša, napasali su gazdinu stoku preko celog dana dok je na njima bilo šta da stoka popase.

Da s vremena na vreme sa pijace u maloj varošici seljaci nisu donosili pokoju vest o borbama na ovom ili onom frontu, o zulumima koje su vojske činile jedna drugoj, o streljanjima nedužnih, Živadin ne bi ni znao da se tamo negde ratovalo. Te vesti ga nisu zanimale, čuo ih je sasvim slučajno u dućanu ili od seljaka koji su mu dolazili u radionicu nekim poslom. A on, Živadin, nikada o tome nije progovorio ni reči. Usporen i jektičav deljao je nezgrapnu parčad drveta i od njih vajao držalje, paoke, rude. Kao da je svu ljubav koju je oteo od svoje porodice poklanjao nekom balvanu ili dasci, kako bi od nje načinio savršen oblik onoga što je trebalo da se načini.

A ta porodica, podčinjavala mu se bez pogovora, osim što je Dušanka svoju pokornost, ili nepokornost, uvek umotavala u nekakvu naročitu blagost i tako uspevala da proturi svoje suprotstavljanje, a da Živadin to i ne primeti. Gledano sa strane i sa malo pronicljivosti, ne bi se pogrešilo kada bi se zaključilo da je, zapravo Dušanka vodila glavnu reč u kući. Živadinova prgavost i oštra zapovednička reč, neprimetno se topila i još neprimetnije preoblikovala kroz Dušankinu nasmešenu blagost u ono što je zapravo ona želela da se u kući događa. Da li se Živadin, nemoćan pred Dušankom, pretvarao u samozadovoljstvu kako ga svi bez pogovora slušaju, ili zaista nije primećivao da se sve što je rekao pretvaralo u ono što je Dušanka zamilsila, nije niko uspeo da dokuči. U svakom slučaju, na ovaj ili onaj način, u kući je uvek sve funkcionisalo besprekorno. I niko nikome nije osporavao autoritet.

Bilo je i teških i mučnih trenutaka i vremena, naročito tih godina rata, kada su svi koji su tuda prolazili čapnuli ili oteli po malo. I svako na svoj način. Živadin ih je jedino po tom načinu i razlikovao. Mrgodan i čangrizav kakav je bio, a od kada je oboleo postao je i sitničav, teško je preboljevao svako otimanje, makar to bili i otpaci od njegovih balvana. Takvi kao on su uz sve što jesu, još i velike kukavice, sav svoj gnev iskaljivao je za večerom i najčešće na deci. Ali, pod blagim majčinim osmehom, kome je dodavala još i pomalo ironije u takvim trenucima, i deca su svikla da sve to što čantra odlazi negde u nepovrat i da ga samo treba pustiti da se isčantra.

I tako, ne može se reći da je rat bilo šta značajno doneo ili promenio u zaseoku nadomak male varošice, a naročito u trošnoj Živadinovoj kući i njenim ukućanima koje je oduvek on nešto kinjio, a Dušanka im ulivala snagu i ljubav da održi sve u nekakvom neporemećenom skladu. I pored sve nemaštine i nedaća koje ih nisu mimoilazile kao i sve koji su živeli sličnim životima, u porodici Živadina Milinkovića osećao se taj sklad i neka naročita toplina, kakve nije bilo ni u porodicama koje su za to imale mnogo više uslova i razloga. Pa i taj tako namćorast Živadin, nije mogao da štrči iz tog sklada i ljubavi koja ga je gutala i činila nemoćnim u svojoj namćorosti.

Tek kada je rat prošao u toj skladnoj porodici dogodila se velika promena.