BESKRAJNA LJUBAVNA PRIČA

Poglavlje drugo

Kazivanje četvrto

Ako Živadin nije imao prilike da doživi sve ono što se „daleko“ od njegovog dvorišta i kućerka dešavalo u Drugom velikom ratu, Stevanu je sudbina dodelila pomalo neobičnu ulogu u njemu. Ni u Stevanovom selu neobičnog imena nije bilo borbi i slavnih bitaka, pobeda i poraza, ali je nadomak sela bila velika šuma. Baš tu šumu odabrali su pripadnici one volšebne, narodne vojske, da u njoj smeste baze u kojima su se krili, iz kojih su odlazili i u koje su se vraćali posle svojih akcija.

Pored već pomenutih vojski, na tom prostoru je, (od onih koji su posle Prvog velikog rata tu ostali, a govorili i dalje jezikom, već odavno mrtvog Velikog zapadnog carstva), načinjena još jedna, možda i najgora od svih. Obučeni u crne i nekako preteće, ali nesporno vrlo elegantne uniforme, šepurili su se tom malom ravnicom, po svim selima i gradovima.  Otuda je za „narodnu vojsku“ bilo vrlo rizično da se okuplja na tom prostoru i formira bilo kakave vojne formcije, pa su se povlačili u ilegalu i svuda gde su smatrali da je, koliko-toliko bezbedno, pravili svoje baze.

Stevan nije pripadao ni jednoj od tih vojski. Odavno je shvatio sav besmisao ratovanja. Zato je nastavio da baca i sakuplja mreže po Velikoj reci, kad god je to bilo moguće. Jer, Velikom rekom sada su plovile velike lađe, natovarene raznim oružjima i ratnim materijalom, a patrolirali su i naoružani čamci i manji brodovi. Ipak, kad su ga zaticali na reci, nisu mnogo obraćali pažnju na njega. Koliko on nije bio zainteresovan za njih i njihov rat, toliko ni oni nisu marili za njega, njegov čamac i mreže.

Ipak, Stevan je dobro znao ko je ko u selu i ko kojoj vojsci pripada. Oni u crnim uniformama, nisu se ni skrivali, ali tačno u glavu je znao ko iz sela pripada onoj drugoj, ili gaji velike simpatije prema njoj. Neki od njih bili su i Stevanovi dobri prijatelji.           U takvim okolnostima, hteo, ili ne hteo, Stevan je morao biti, s vremena, na vreme, uvučen u njihove ratne rabote. Nešto od tih događanja, i Stevanovom učešću u njima, pripovedač ove priče je, još kad je imao sedamnaest godina, pročitao u nekoj knjizi koja je govorila o ljudima iz sela neobičnog imena, koji su na bilo koji način doprineli pobedi u tom Velikom ratu.

Jedna od tih priča je govorila o Stevanovoj „neviđenoj hrabrosti“, kada je jedne noći, pod „kišom neprijateljskih kuršuma“, sa još jednim meštaninom, prevezao pun čamac hrane do tih baza koje su sa jedne strane bile opkoljene neprijateljem, a sa druge vodom od poplave koja je te godine bila nezapamćena.

Te noći Stevan je učinio veliki podvig za ojađene ilegalce i „njihovu stvar“, a da sam toga nije bio svestan, niti je za njega to išta značolo, osim lomatanja noću, bez svetla i mesečine, po šumi u pretovarenom čamcu.

Šta se sa ilegalcima dešavalo kada se povukla voda, pripovedaču nije poznato. Može samo da pretpostavi da su i tada, po ko zna koji put, umakli onima koji su ih uporno ganjali, a to je kod ovih izazvalo strašan gnev, jer…

U svitanje jednog julskog dana, razmileli su se po selu i iz znojavih postelja isterali svu nejač – žene i decu. Muškarce su kundacima i pucnjavom u vis odvajali od njihove krvi. Ali nisu ih terali da se vrate kućama, već su ih puštali da, na pristojnom odstojanju prate svoju nejač koju su im odvodili i konačno, sa sve četiri strane sela, saterali u crkvu, oko čijih zidova su već bile naslagane gomile slame i suvog drveta.

Kada su oko podne vrata crkve bila nekako zaključana i kada je utihnula vriska iznutra i vika spolja, nekakav oficir se popeo na improvizovano postolje i tu sa svojim bezumljem i besom, šetkao levo-desno neko vreme, da uveri očeve, braću i muževe  koji su ga posmatrali, da je zaista namerio to u šta niko nije želeo da veruje. A onda je zagrmeo.

- Ako u roku od deset minuta ne saznam od nekog od vas gde su baze u Velikoj šumi, narediću da se crkva zapali!

Stevan je za sve što se u selu događalo saznao malo pre nego što je onaj oficir na piedastalu mržnje i osvete izgovorio ovu rečenicu. Noć je proveo na Velikoj reci spremajući mreže koje će u zoru spustiti u njenu utrobu. Za događanja u selu saznao je, od koga drugog, nego od Janike.

Ubogi i verni Janika, se na obali reke pojavio mnogo ranije, čim je shvatio da ni za svoju ni za Stevanovu nejač ništa ne može da učini i da Stevana nema. Iz sveg glasa je pokušavao da ga dozove, dok se ovaj borio na sredini reke sa maticom i mrežama, mahao rukama, palio vatru, ali Stevan ništa nije ni čuo ni video. Tek kada se na reci pojavio jedan od onih ratnih brodova, i kada je shvatio da od ulova tog dana neće biti ništa, okrenuo je svoj čamac ka obali i tada spazio Janiku. Nije previše mario što se ovaj neobično ponaša, a pogotovo nije slutio razlog tog ponašanja. Čak mu se i smejao u sebi, misleći da se napio, pa budali. Ali ka obali se nije uputio samo Stevanov čamac. I onaj ratni brod se oprezno približavao istoj obali i na pedesetak metara od nje bacio sidra. Sa boka se spustilo nekoliko čamaca, u koje se ukrcalo po desetak vojnika, snažno zaveslalo ka obali i gotovo istovremeno sa Stevanom pristali uz nju. Prvi se na obalu iskrcao mlad i stasit oficir i uputio Stevanu i Janiki koji je od straha samo mlatarao rukama i pokušavao da nešto kaže. Kada je oficir pristigao, Janika se skamenio od straha, a Stevan, i dalje ravnodušan, pozdravi oficira na njegovom jeziku, na šta se ovaj nije nimalo iznenadio, već sa kiselim osmehom na licu, upita Stevana šta se to dešava sa njegovim ciganskim prijateljem. Stevan ponovo pogleda u Janiku.

- Zapaliće… zapaliće crkvu… – vikao je Janika i pokazivao u pravcu sela.

- Ko… zašto…? – pitao je Stevan.

- Zatvorili decu i hoće da zapale…

Stevanu se zgomila čelo i smrači pogled. Mladi oficir, nestrpljiv da sazna šta se dešava, dohvati Stevana za rame i okrete ga prema sebi.

- Neko hoće da zapali decu u crkvi, ako sam dobro razumeo,- odgovori Stevan i ponovo se okrete Janiki koji je mlatarao glavom u znak potvrde Stevanovih reči, iako ništa nije razumeo. Mladom oficiru nije trebalo ništa više da bi reagovao. Viknu nešto vojnicima koji su bili okupljeni u polukrug oko njih i za tren se ta gomila pretvori u vojnu formaciju. Svi potrčaše za Stevanom i Janikom koji su već odmicali ka selu.

Dok je onaj nabeđeni oficir, na svom tronu ispred crkve čekao da protekne ultimatum koji je postavio, iz pravca reke se pojavila mala vojna formacija. Odmah ju je prepoznao po uniformama. Već se spremao da raportira i, pun ponosa zbog svog dela, očekivao da bude nagrađen. Oštrim koracima je sišao sa postolja i uputio se u susret mladom oficiru. U svom zanosu nije primetio kada je mladi i stasiti oficir iz futrole izvadio pištolj i sa par metara ga pogodio pravo u čelo.

Da se ovo nije dogodilo, naša priča bi se uskoro završila, jer ne bi imao ko da je nosi i nasledi njenog rodonačelnika, jer se baš on, kao desetogodišnji dečak, tog dana našao u crkvi koja za malo nije bila zapaljena.