Pogledaj „limundo“ nećeš se pokajati.  Možeš kupiti ili prodati sve što želiš…

Kazivanje četvrto

Ako Živadin nije imao prilike da doživi sve ono što se „daleko“ od njegovog dvorišta i kućerka dešavalo u Drugom velikom ratu, Stevanu je sudbina dodelila pomalo neobičnu ulogu u njemu. Ni u Stevanovom selu neobičnog imena nije bilo borbi i slavnih bitaka, pobeda i poraza, ali je nadomak sela bila velika šuma. Baš tu šumu odabrali su pripadnici one volšebne, narodne vojske, da u njoj smeste baze u kojima su se krili, iz kojih su odlazili i u koje su se vraćali posle svojih akcija.

Pored već pomenutih vojski, na tom prostoru je, (od onih koji su posle Prvog velikog rata tu ostali, a govorili i dalje jezikom, već odavno mrtvog Velikog zapadnog carstva), načinjena još jedna, možda i najgora od svih. Obučeni u crne i nekako preteće, ali nesporno vrlo elegantne uniforme, šepurili su se tom malom ravnicom, po svim selima i gradovima.  Otuda je za „narodnu vojsku“ bilo vrlo rizično da se okuplja na tom prostoru i formira bilo kakave vojne formcije, pa su se povlačili u ilegalu i svuda gde su smatrali da je, koliko-toliko bezbedno, pravili svoje baze.

Stevan nije pripadao ni jednoj od tih vojski. Odavno je shvatio sav besmisao ratovanja. Zato je nastavio da baca i sakuplja mreže po Velikoj reci, kad god je to bilo moguće. Jer, Velikom rekom sada su plovile velike lađe, natovarene raznim oružjima i ratnim materijalom, a patrolirali su i naoružani čamci i manji brodovi. Ipak, kad su ga zaticali na reci, nisu mnogo obraćali pažnju na njega. Koliko on nije bio zainteresovan za njih i njihov rat, toliko ni oni nisu marili za njega, njegov čamac i mreže.

Ipak, Stevan je dobro znao ko je ko u selu i ko kojoj vojsci pripada. Oni u crnim uniformama, nisu se ni skrivali, ali tačno u glavu je znao ko iz sela pripada onoj drugoj, ili gaji velike simpatije prema njoj. Neki od njih bili su i Stevanovi dobri prijatelji.           U takvim okolnostima, hteo, ili ne hteo, Stevan je morao biti, s vremena, na vreme, uvučen u njihove ratne rabote. Nešto od tih događanja, i Stevanovom učešću u njima, pripovedač ove priče je, još kad je imao sedamnaest godina, pročitao u nekoj knjizi koja je govorila o ljudima iz sela neobičnog imena, koji su na bilo koji način doprineli pobedi u tom Velikom ratu.

Jedna od tih priča je govorila o Stevanovoj „neviđenoj hrabrosti“, kada je jedne noći, pod „kišom neprijateljskih kuršuma“, sa još jednim meštaninom, prevezao pun čamac hrane do tih baza koje su sa jedne strane bile opkoljene neprijateljem, a sa druge vodom od poplave koja je te godine bila nezapamćena.

Te noći Stevan je učinio veliki podvig za ojađene ilegalce i „njihovu stvar“, a da sam toga nije bio svestan, niti je za njega to išta značolo, osim lomatanja noću, bez svetla i mesečine, po šumi u pretovarenom čamcu.

Šta se sa ilegalcima dešavalo kada se povukla voda, pripovedaču nije poznato. Može samo da pretpostavi da su i tada, po ko zna koji put, umakli onima koji su ih uporno ganjali, a to je kod ovih izazvalo strašan gnev, jer…

U svitanje jednog julskog dana, razmileli su se po selu i iz znojavih postelja isterali svu nejač – žene i decu. Muškarce su kundacima i pucnjavom u vis odvajali od njihove krvi. Ali nisu ih terali da se vrate kućama, već su ih puštali da, na pristojnom odstojanju prate svoju nejač koju su im odvodili i konačno, sa sve četiri strane sela, saterali u crkvu, oko čijih zidova su već bile naslagane gomile slame i suvog drveta.

Kada su oko podne vrata crkve bila nekako zaključana i kada je utihnula vriska iznutra i vika spolja, nekakav oficir se popeo na improvizovano postolje i tu sa svojim bezumljem i besom, šetkao levo-desno neko vreme, da uveri očeve, braću i muževe  koji su ga posmatrali, da je zaista namerio to u šta niko nije želeo da veruje. A onda je zagrmeo.

- Ako u roku od deset minuta ne saznam od nekog od vas gde su baze u Velikoj šumi, narediću da se crkva zapali!

Stevan je za sve što se u selu događalo saznao malo pre nego što je onaj oficir na piedastalu mržnje i osvete izgovorio ovu rečenicu. Noć je proveo na Velikoj reci spremajući mreže koje će u zoru spustiti u njenu utrobu. Za događanja u selu saznao je, od koga drugog, nego od Janike.

Ubogi i verni Janika, se na obali reke pojavio mnogo ranije, čim je shvatio da ni za svoju ni za Stevanovu nejač ništa ne može da učini i da Stevana nema. Iz sveg glasa je pokušavao da ga dozove, dok se ovaj borio na sredini reke sa maticom i mrežama, mahao rukama, palio vatru, ali Stevan ništa nije ni čuo ni video. Tek kada se na reci pojavio jedan od onih ratnih brodova, i kada je shvatio da od ulova tog dana neće biti ništa, okrenuo je svoj čamac ka obali i tada spazio Janiku. Nije previše mario što se ovaj neobično ponaša, a pogotovo nije slutio razlog tog ponašanja. Čak mu se i smejao u sebi, misleći da se napio, pa budali. Ali ka obali se nije uputio samo Stevanov čamac. I onaj ratni brod se oprezno približavao istoj obali i na pedesetak metara od nje bacio sidra. Sa boka se spustilo nekoliko čamaca, u koje se ukrcalo po desetak vojnika, snažno zaveslalo ka obali i gotovo istovremeno sa Stevanom pristali uz nju. Prvi se na obalu iskrcao mlad i stasit oficir i uputio Stevanu i Janiki koji je od straha samo mlatarao rukama i pokušavao da nešto kaže. Kada je oficir pristigao, Janika se skamenio od straha, a Stevan, i dalje ravnodušan, pozdravi oficira na njegovom jeziku, na šta se ovaj nije nimalo iznenadio, već sa kiselim osmehom na licu, upita Stevana šta se to dešava sa njegovim ciganskim prijateljem. Stevan ponovo pogleda u Janiku.

- Zapaliće… zapaliće crkvu… – vikao je Janika i pokazivao u pravcu sela.

- Ko… zašto…? – pitao je Stevan.

- Zatvorili decu i hoće da zapale…

Stevanu se zgomila čelo i smrači pogled. Mladi oficir, nestrpljiv da sazna šta se dešava, dohvati Stevana za rame i okrete ga prema sebi.

- Neko hoće da zapali decu u crkvi, ako sam dobro razumeo,- odgovori Stevan i ponovo se okrete Janiki koji je mlatarao glavom u znak potvrde Stevanovih reči, iako ništa nije razumeo. Mladom oficiru nije trebalo ništa više da bi reagovao. Viknu nešto vojnicima koji su bili okupljeni u polukrug oko njih i za tren se ta gomila pretvori u vojnu formaciju. Svi potrčaše za Stevanom i Janikom koji su već odmicali ka selu.

Dok je onaj nabeđeni oficir, na svom tronu ispred crkve čekao da protekne ultimatum koji je postavio, iz pravca reke se pojavila mala vojna formacija. Odmah ju je prepoznao po uniformama. Već se spremao da raportira i, pun ponosa zbog svog dela, očekivao da bude nagrađen. Oštrim koracima je sišao sa postolja i uputio se u susret mladom oficiru. U svom zanosu nije primetio kada je mladi i stasiti oficir iz futrole izvadio pištolj i sa par metara ga pogodio pravo u čelo.

Da se ovo nije dogodilo, naša priča bi se uskoro završila, jer ne bi imao ko da je nosi i nasledi njenog rodonačelnika, jer se baš on, kao desetogodišnji dečak, tog dana našao u crkvi koja za malo nije bila zapaljena.

Kazivanje treće

Ako se najveća bitka u Prvom velikom ratu vodila tu, u Živadinovom dvorištu, kako to već pomenusmo, ovaj Drugi se baš i nije mogao videti u svoj svojoj strahoti sa mesta gde se ta bitka vodila. Vojska koja je bila slavom ovenčana u Prvom, u Drugom nije uspela ni mobilizaciju da izvrši kako dolikuje. A i da jeste, Živadina bi to mimoišlo, jer se nikada nije potpuno oporavio od teške bolesti, pa je bio neupotrebljiv za vojsku.

Mnogima ni danas nije sasvim jasno kakav se to rat u to vreme vodio na ovim prostorima. Regularna vojska se raspala, a parčad se razasula svuda. Neki delovi su bili sakupljeni i pokušalo se da se ponovo uspostavi neki red i poredak vojni, ali sve se završilo na pokušaju.

U isto vreme iz naroda je, na volšeban način, iznikla neka druga, narodna vojska. Ta vojska nije ostala samo na pokušaju da se organizuje. Naprotiv, doživela je veliki uspeh i, na kraju tog užasa, izašla kao regularna i priznata.

U početku, obadve ove vojske, kao i ona koja se prelila preko granica u želji da zavlada svetom, uglavnom su samo prolazile, i to retko, drumom koji je povezivao dve varošice i koji se mogao videti sa mesta gde se sa svojim ukućanima, šćućurila Živadinova straćara, ali i sa njiva i pašnjaka koji su se navaljivali sa obadve strane tog druma. Na tim pašnjacima, dvoje najstarije Živadinove dece, Katarina i Radiša, napasali su gazdinu stoku preko celog dana dok je na njima bilo šta da stoka popase.

Da s vremena na vreme sa pijace u maloj varošici seljaci nisu donosili pokoju vest o borbama na ovom ili onom frontu, o zulumima koje su vojske činile jedna drugoj, o streljanjima nedužnih, Živadin ne bi ni znao da se tamo negde ratovalo. Te vesti ga nisu zanimale, čuo ih je sasvim slučajno u dućanu ili od seljaka koji su mu dolazili u radionicu nekim poslom. A on, Živadin, nikada o tome nije progovorio ni reči. Usporen i jektičav deljao je nezgrapnu parčad drveta i od njih vajao držalje, paoke, rude. Kao da je svu ljubav koju je oteo od svoje porodice poklanjao nekom balvanu ili dasci, kako bi od nje načinio savršen oblik onoga što je trebalo da se načini.

A ta porodica, podčinjavala mu se bez pogovora, osim što je Dušanka svoju pokornost, ili nepokornost, uvek umotavala u nekakvu naročitu blagost i tako uspevala da proturi svoje suprotstavljanje, a da Živadin to i ne primeti. Gledano sa strane i sa malo pronicljivosti, ne bi se pogrešilo kada bi se zaključilo da je, zapravo Dušanka vodila glavnu reč u kući. Živadinova prgavost i oštra zapovednička reč, neprimetno se topila i još neprimetnije preoblikovala kroz Dušankinu nasmešenu blagost u ono što je zapravo ona želela da se u kući događa. Da li se Živadin, nemoćan pred Dušankom, pretvarao u samozadovoljstvu kako ga svi bez pogovora slušaju, ili zaista nije primećivao da se sve što je rekao pretvaralo u ono što je Dušanka zamilsila, nije niko uspeo da dokuči. U svakom slučaju, na ovaj ili onaj način, u kući je uvek sve funkcionisalo besprekorno. I niko nikome nije osporavao autoritet.

Bilo je i teških i mučnih trenutaka i vremena, naročito tih godina rata, kada su svi koji su tuda prolazili čapnuli ili oteli po malo. I svako na svoj način. Živadin ih je jedino po tom načinu i razlikovao. Mrgodan i čangrizav kakav je bio, a od kada je oboleo postao je i sitničav, teško je preboljevao svako otimanje, makar to bili i otpaci od njegovih balvana. Takvi kao on su uz sve što jesu, još i velike kukavice, sav svoj gnev iskaljivao je za večerom i najčešće na deci. Ali, pod blagim majčinim osmehom, kome je dodavala još i pomalo ironije u takvim trenucima, i deca su svikla da sve to što čantra odlazi negde u nepovrat i da ga samo treba pustiti da se isčantra.

I tako, ne može se reći da je rat bilo šta značajno doneo ili promenio u zaseoku nadomak male varošice, a naročito u trošnoj Živadinovoj kući i njenim ukućanima koje je oduvek on nešto kinjio, a Dušanka im ulivala snagu i ljubav da održi sve u nekakvom neporemećenom skladu. I pored sve nemaštine i nedaća koje ih nisu mimoilazile kao i sve koji su živeli sličnim životima, u porodici Živadina Milinkovića osećao se taj sklad i neka naročita toplina, kakve nije bilo ni u porodicama koje su za to imale mnogo više uslova i razloga. Pa i taj tako namćorast Živadin, nije mogao da štrči iz tog sklada i ljubavi koja ga je gutala i činila nemoćnim u svojoj namćorosti.

Tek kada je rat prošao u toj skladnoj porodici dogodila se velika promena.

Kazivanje drugo

Ako bi se ono što se dešavalo onog dana kada su se Živadin i Dušanka venčali moglo nazvati svadbom, onda je to bio skroman pir uz prisustvo dve porodice, uže familije i nekoliko prijatelja, uz skroman ručak i malo rakije i vina, koliko da se nazdravi mladencima. Lila je kiša, ona jesenja sitna i dosadna, ona koja se još danima nosi u kostima. I sve je trajalo samo dok se po golim granama nije počeo hvatati sumrak.

Živadin je svoju robusnu nevestu odveo u tesnu radionicu u kojoj je jedan ugao uredio kao ležaj, uneo bubnjaru i par stolica postavio pored tezge. Mati mu je dala nešto glinenog posuđa za kuvanje, a sve ostalo je načinio sam od drveta, kašike, viljuške, čanke, pa čak i dve čaše.

Pošto nema ničeg prirodnijeg nego ono što se desi kad muškarac i žena legnu zajedno u krevet, makar im to bilo prvi put u životu, po tome kada je plod tog čina ugledao svetlost dana, može se zaključiti da su te prve noći stvorili svog prvog potomka. Živorad baš i nije bio previše srećan kada je video da se iza muklog i dugog stenjanja i škripanja zubima njegove Dušanke, na istom onom krevetu u ćošku njegove radionice, rodilo žensko. Nadao se nasledniku svog zlatnog zanata i dokazu svoje tvrde i opore muške prirode.

Kao i u priči o Stevanu, ni u ovo vreme pripovedač ove pripovetke nije bio i njen svedok, pa isto tako ne može tvrditi da li je i ovaj neskladni par vezivala ikakva ljubav, iako je to u ljudskoj prirodi. Ali, ovo je ipak priča o ljubavi, pa treba verovati da dvoje ljudi, muškarca i ženu koji nemaju nikakav drugi razlog da bi činili jedni sa drugima to što čine, konačno vezuje baš ta ljubav, ma kakva ona bila. Živoadin nije svoje nezadovoljstvo ishodom svoje prve bračne noći promenio nikada. Ali Živadin je, reklo bi se, rođen sa izrazom nezadovoljstva na svom licu. Obzirom da je taj izraz na licu nosio kud god išao i šta god se dešavalo sa njim i oko njega, bio je prihvaćen kao namćor. Prva koja ga je takvog prihvatila bila je njegova Dušanka. Možda je baš to i bio razlog što se prema njoj uvek odnosio sa dozom blagosti i mekoće u rečima koje je njoj upućivao.

Dušanka je bila njegovo naličje. I kada se radilo o najozbiljnijim stvarima, mukama i problemima, u uglovima njenih usana uvek je visio smešak, osmeh koji je samo čekao da se desi. Nije bilo posla koji se nije hvatao za njene ruke i bio sa nekom neshvatljivom voljom i snagom urađen, najbolje što je moglo. Svuda je stizala i sve je na vreme bilo zgotovljeno. I nadničila je sa svekrom i svekrvom. I ne bez rezloga, selo se pitalo šta je jednu takvu mladu ženu nateralo da sve to podari jednom namćoru, kakav je Živadin bio.

Vreme je prolazilo i Dušanka je svake druge godine rađala po jedno dete. Rađala ih je sa istom onom lakoćom sa kojom je i sve drugo radila i prihvatala. Prvo im se rodio sin Radovan, a onda još dve ćerke.

Čim bi prohodala i mogla da urade nešto sama, deca su učena da budu korisna svojoj porodici i da cene sve što je stečeno. Nedugo, posle rođenja Katarine, njihove prve ćerke, obe Živadinove sestre su se udale, a Živadin i Dušanka su dobili svoj prostor u zajedničkoj brvnari. Svekrva Stana, volela je Dušanku kao svoju ćerku, a kako i ne bi. Takvo se čeljade ne može ne voleti.

Kada je Dušanka rodila i četvrto dete, kao da se nešto urotilo protiv njihove skladne porodice. Živadin je naprasno oboleo na pluća. Dugo je krkljao i kašljao toliko da ga je to zaustavljalo bilo gde da se našao i bilo šta da je radio. Namćorast, kakvog ga znamo, odbijao je da ode lekaru i niko nije smeo to ni da pomene, čak ni Dušanka. Kada bi mu i pokušala reći bilo šta u vezi njegovog sve težeg kašlja, razbesneo bi se i vikao, sve dok jednoga dana nije toliko iznemogao da jedno jutro nije ustao iz kreveta. Svi su pomislili da ga je Bog ili Đavo odveo sebi. Ali Živadin je bio žilav i samo je nestalo namćorastog čantranja u njemu. Primljen je u bolnicu i mesecima lečen od tuberkuloze. Da je bio manje žilav i namćorast, možda ne bi pretekao. Ovako, pričalo se posle da je preživeo iz inata.

Nije to bila jedina pošast koja ih je tih vremena zadesila. Gazda je prodao imanje da bi se preselio u malu varošicu. Novi gazda nije trpeo da mu se sluge motaju po dvorištu, pa su morali da se presele na drugo mesto. To drugo mesto bila je neka napuštena kuća od čvrstog materijala, ali oronula i pretila da se sama sruši. Milinkovići su rođeni vredni, kao mravi i nekako su, uz pomoć ljudi iz sela koji su ih kao takve cenili, uspeli da je osposobe da se u njoj može živeti.

Živadin se vratio iz bolnice i odande doneo samo ono što je sa sobom poneo – prgavu i namćorastu narav. Nije više mogao ni upola onako i onoliko da radi. Ta uskraćenost za ono što je najviše voleo, pojačala je nekakav bes u njemu i postao je namćor nad namćorima. Ono što nije mogao sam, tražio je i terao svoju čeljad da rade umesto njega.

I kada se sve nekako vratilo na svoje mesto i mislilo se da će se moći nastaviti sa životom kakvim se i pre toga živelo, došao je novi rat.

Kazivanje prvo

Nekako u vreme kada se završava prvo pripovedanje o našem rodonačelniku ove priče, Stevanu Avramoviću, započećemo pripovedanje o događajima koji su se događali sa druge strane Velike reke, u zemlji koju su oni na levoj obali zvali Preko.

Iako je na desnoj obali Velike reke živeo isti narod kao na levoj, ipak se sve iza te tanke plave linije prilično razlikovalo. To je reklo bi se i razumljivo kada se zna da je ta tanka plava linija na geografskim kartama predstavljala granicu između dva carstva, jednog istočnjačkog i drugog zapadnjačkog. A ta dva carstva su se mnogo razlikovala po svemu, osim po tome što su mnogo vremena pod svojom vladavinom držala jedan isti narod. Tako je i razumljivo da je taj podeljeni narod vremenom primio neke osobine svojih vladara i postao različit.

Međutim, vreme u kome se živelo na tako malom prostoru, donosilo je i sličnosti u načinu življenja. Tako je na obe strane bilo bogatih i siromašnih, gazda i nadničara i položaj svakih od njih je bio isti na obe strane. Uostalom, tako je od pamtiveka i ti odnosi i životne sudbine se nisu nikada menjali.

Za glavnog junaka ovog drugog poglavlja, životna priča je odabrala Živadina Milinkovića, momka od dvadesetdve godine, sićušnog, ali žilavog i okretnog. Bio je najstariji potomak u porodici Milinkovića u kojoj je bilo još četvoro dece, dva brata i dve sestre. I oni su, kao i Avramovići bili nadničari, s tom razlikom što su živeli u brvnari u udaljenom i zaklonjenom delu gazdinog dvorišta.

Bio je to zaseok, nadomak male varošice, na obali jedne manje reke, koja se, na nepun dan svog putovanja odatle, ulivala u našu Veliku reku. Predeo je bio brdovit i veoma lep, možda jedan od najlepših i Prekoj zemlji, ali nekome ko se svakoga dana bori za goli život, to nije mnogo značilo.

Živadin nije ratovao. Tek se rodio, tačnije imao ni dve godine kada je rat započeo. Ni ne seća se mnogo tog strašnog vremena, iako se prvih godina rata, najveća bitka u tom ratu vodila u njegovom dvorištu. Jedan od najslavnijih vojvoda, koji je tu bitku i vodio, bio je rodom iz susednog sela. Ali Živadin ni njega ne pamti. Samo je slušao priče o slavom ovenčanom zemljaku i nije se osećao nešto posebno ponosan zbog toga.

Naš junak se tek vratio sa trogodišnjeg služenja u vojsci koja je još uvek pomalo mirisala na lovorike pobrane u tom ratu, mada se po njima sve više hvatala memla. Iz te vojske doneo je nešto dragoceno i za sebe i za svoju porodicu. Naučio je da pravi kola, konjsku i volovsku zapregu, jarmove… i bio u tome vrlo vešt i uspešan. Od proleća do jeseni, uz svesrdnu pomoć gazde kome su nadničili, u tom istom dvorištu nikla je mala radionica za pravljenje i opravku zaprega i svih drugih alatki i mašina koje su se mogle napraviti od drveta. Živadin se otarasio nadničenja i dane je provodio u radionici. Mnogo je posla bilo, pa se i pored dela koji su plaćali gazdi za dobru volju, moglo solidno zaraditi.

Jedne novembarske večeri, 1935. godine, ušao je u brvnaru poslednji, unoseći sa sobom miris čamovine i neki nemir i seo iza svoje drvene kašike za večeru koja je već poodmakla.

- Šta je Živadine, zašto toliko kasniš? – pitao je otac.

- Imao sam nešto da završim…

- Jednom ćeš odseći prste ili ruku u tom mraku. Pod fenjerom se ne radi sa oštrim alatom.

- Turpijao sam samo,- reče Živadin izbegavajući da se sretne sa očevim pogledom preko stola..

- Ti imaš nešto da kažeš, čini mi se,- značajno ga pogleda otac.

- Ja bih da se ženim,- istrese Zivadin reči kao vreo žar iz golih ruku.

- Ti bi da se ženiš. A gde misliš da dovedeš tu nesrećnicu? Vidiš i sam da nas je puna kuća. I ko je ona, kako ja da ne znam?

- Dušanka Mićina.

- Naš’o lonac poklopac. Pa ona može tako sićušnog u zubima da te nosi. A i starija je od tebe, koliko se ja sećam.

- Znam, ali… ona me ‘oće… ‘oće me iako…

- Možeš da je vodiš u tu tvoju straćaru od radionice, pa na šuškama spavajte.

- To sam i mislio. Sve ću sam napraviti.

- Znam da ‘oćeš, vredan si, to ne sporim.

- Tražim samo tvoj blagoslov. Sve drugo ću sam.

- Imaš ga,- reče otac, posle kratke zamišljenosti i odloži kašiku u čanak, ustajući od stola.

Živadinu laknu, a u milsima se preseli u buduće vreme kakvo je sanjao za sebe i svoju buduću porodicu.

Bilo kako bilo, sa sigurnošću se može tvrditi da je Stevan, polse tog neobičnog susreta, na još neobičnijem mestu, sve češće na svom putu do Velike reke i nazad do kuće,  pogledom tražio tu sićušnu priliku na mestima gde ju je obično i ranije viđao, ali mu to nije privuklo pažnju. Čini se kao da ju je sada mnogo češće sretao nego ranije, pa možda nećemo pogrešiti ako zaključimo da je i ona njega čekala da se, u neko uobičajeno vreme, pojavi iz šikare. U početku su se samo pozdravljali i poneku doskočicu razmenjivali. Ona njemu za vesla i ribu koju je često teglio na ramenu u velikom džaku, a on njoj o svinjama koje su u to vreme obično bile zavaljene u blato. Doskočice su se pretvorile u poneko pitanje i odgovor, pa malo, po malo u kraće razgovore. Ne retko je Stevan oz svog džaka vadio po par komada šarana, ili čak štuku, soma i davao joj na poklon, a ona je ponekad znala da mu isplete poneku kotaricu za ribu koju je u njima nosio svojim stalnim mušterijama.

Sve ove sitne detalje mi ne bi nikada saznali da se po selu nije pričalo kako ga slučajni prolaznici, pecaroši, ili seljaci koji su isto tako čuvali svoje svinje na nekom mestu ne tako udaljenom od mesta gde su ih mogli videti. Jedino što ne znamo, i možamo samo u svojoj mašti zamišljati, jeste o čemu su govorili dok su tako sve duže i duže stajali.

U tim susretima, na koje su se već svi navikli, proteklo je dosta vremena. Sa prvim snegom u novembru, sa padine dolme, one prema reci, nestalo je te slike. Niko to nije primetio, jer je počelo vreme kada se svinje više ne isteruju na ispašu, niti alasi izlaze na reku. Ali nije dugo trebalo da selo primeti mladu i sitnu svinjaricu kako do svojih obora, u dvorištu gazde Lajoša, ne ide više istim šorom kojim je išla do tada. Dolazila je iz pravca Stevanove kuće i svi su znali šta se dogodilo.

Bosiljka se zvala i sada je i celo selo saznalo za njeno ime. Bosiljka Stevanova, tako su je počeli zvati. I nije više bila tako odrpana i prljava kao ranije. Kao da se respekt koji su seljani imali prema Stevanu preneo i na nju, a ona je to znala da prepozna i samo se smeškala. Nije samo to bio razlog osmeha na njenom licu. Bekstvo iz ubogosti u kojoj je do tada živela, u Stevanovu ubogost koja je bila daleko manja od njene, za nju je bilo kao prelazak u carsku palatu, pa makar i kao poslednja sluškinja.

I ne bi nas mnogo interesovalo pitanje s početka ovog pripovedanja – da li se među njima rodila ljubav, ili se rodilo nešto drugo, da nije bilo jedne neobične činjenice. Od prvog dana, pa sve dok su zajedno hodili po zemlji, nikada ih niko nije video zajedno van kuće. Šta se u kući događalo, to nam tek nije niodkuda doprlo do saznanja. Znajući Stevanovu narav do tada, to i nije bilo toliko neobično. Ono što je bilo neobično i nije se uklapalo u tu narav, je to da se Stevan, od tada, pa nekoliko narednih godina, retko pojavljivao u selu, pa čak i kod Janike. A u tim retkim prilikama na licu mu se mogao videti neki nedefinisan izraz ćutanja i udaljenosti.

U godinama koje su sledile, u kući Stevana Avramovića se često čuo dečji plač. Bosiljka više nije mogla biti svinjarica, ali je nadničila po selu kad god je to mogla. Posle desetak godina u kući je živelo devetoro članova porodice Avramović. Da jedno od dece nije umrlo od neke nerazgovetne bolesti, bilo bi ih okruglo deset.

Stevan se vratio svom ranijem načinu života, kao da je ljubav koja je možda postojala između njega i Bosiljke i koja ga je neko vreme vezival za kuću i nju u toj kući, odjednom negde nestala i ponovo ustupila mesto iskonskim ljubavima tog neobičnog alasa u štofanim pantalonama, sa lancem koji nagoveštava da u džepu somotskog prsluka nosi sat i sa knjigom u ruci kad god bi našao malo slobodnog vremena. Sve se vratilo u svoj tok, kao reka posle poplave i više nije bilo ničega što bi se moglo ovde ispričati, a da zadrži pažnju i ne otera vernog čitaoca u dosadu.

Ali, ovo je beskrajna ljubavna priča, pa ako ovde više nema o čemu da se pripoveda, došlo je vreme da se preselimo na drugo, isto tako zanimljivo mesto, kako ne bismo prekinuli nit koju smo započeli da predemo.

Zato ćemo ovde spustiti zavesu, kao u pozorišnoj predstavi i čak vernom čitaocu dati malo vremena da predahne, kao na pauzi između dva čina u toj istoj predstavi. A vaš prišpovedač ide da pripremi scenu za drugi čin.

Ali kako to biva od pamtiveka, uvek je bilo više sluga nego gospodara, pa iako su imanja rasparčavana i poneke kuće koje je bilo moguće pregraditi pa od njih napraviti dve, možda i tri, deljene su na taj način, uglavnom između članova iste familije. Pa ipak, ostalo je dosta onih koji se nisu dokopali ni saksije zemlje niti toplog zidanog sobička, već su i dalje ostali bez ičega i morali i dalje nadničiti i raditi za druge. Tako su prošli uglavnom oni gde u kući ili familiji nije bilo dovoljno muških glava da bi imali jake adute za uzurpaciju. Poneki su pokušali sreću nomadskim načinom, od sela do sela, poneki tako i uspeli, ali oni kojima se život nikada nije nasmešio, i posle svega, ostali su ono što su i bili. Takvima ni rat nije doneo ništa dobro, bar ne bolje od onoga što su i pre njega imali.

Jedna od takvih ubogih porodica, lutajući beskrajnom ravnicom, zaustavila se u našem selu neobičnog imena, na obali Velike reke, možda baš zato što se preko velike vode nije moglo dalje. A i da se moglo, tamo preko, za njih je još uvek bila neka „tuđa zemlja“ – Preka. Pronašli su napuštenu blatnjaru nekog ko je imao dovoljno sreće da je zameni nečim boljim, i u njoj se smestilo njih petoro, majka sa tri ćerke i nejakim sinom od trinaest godina.

Dugo niko nije znao od čega su živeli, dok jednom nisu jednu od ćerki uhvatili u  ambaru jednog od gazda koji nije napustio svoje imanje, kako krade žito. Gazda beše neki dobar čovek pa se, iako je, ne sa naporom izgovarao reči koje bi nesrećnica razumela, nekako nagodiše da mu bude svinjarica.

Od toga dana, mlada svinjarica, odrpana i prljava skoro kao i svinje koje je čuvala, isterivala je krdo od dvadesetak svinja na ispašu, čak tamo ispod dolme i preko nje, gde nije bilo njiva, a Velika reka je uvek kada bi plavila, ostavljala za sobom kubike u kojima je bilo dovoljno blata preko cele godine. I dok su svinje pasle, rovale i valjale se po blatu, mlada svinjarica je brala vrbovo pruće i plela razne korpe, koje je njena mati po selima menjala za namirnice. A zimi, kada se svinje nisu mogle terati na ispašu, čistila je obore, hranila ih i pojila.

Proleće je 1928. godine došlo rano. Svinjarica je jedva dočekala da se otme smradu iz obora i dočepa dolme, sa koje je mogla dobro da prati i čuva celo krdo svinja. I mlado vrbovo priće je izniklo i posvuda brzo raslo, pa je imala pune ruke posla oko košarica. Zavlačila se u vrbake i brala ga koliko god je mogla u naramku da ponese.

Jednoga dana, s kraja aprila, zavukla se duboko u šikaru i nabrala poveliku gomilu pruća. Umorilo ju je to prilično, pa je sela na stari panj da malo predahne. Utonula je u bremenite misli i klela Boga što joj je dodelio tako težak i nesnosan život. Nije videla ništa na svom putu što bi je moglo izbaviti iz tog stanja. Nekakvo šuštanje i kretanje iza njenih leđa, učini da se trgne iz svojih misli. Pomislila je da je neka od njenih svinja pošla za njom da je potraži. Dugo je sa njima, pa je poznaju po mirisu. Okrenula je glavu da pogleda, ali se trže kad ugleda visoku priliku čoveka kako razmiče vrbovo pruće i krči sebi put nekuda kroz šikaru. Zastao je na jednom mestu i tu spustio dva vesla koja je spretno provlačio kroz čestar. Nije je primetio kroz gustiš od pruća. Htela je da sačeka da čovek obavi šta je naumio pa da ode, ali on podiže glavu i ugleda je. Kao da se trže malo i on, ali kad prepozna mlado žensko čeljade, samo se nasmeši i upita:

- A, šta ti tu radiš?

- Berem šiblje za košare, pa sam sela malo da odmorim.

- Ti si svinjarica kod onog Lajoša.

- Jeste,- postiđeno saže glavu.

- Pogubićeš svinje, ako dugo tu ostaneš.

- Neću, znam im navike… sad su, site, polegale po blatu… podne je prošlo, vrućina

im je da bi se makle iz blata. A šta ti tražiš po šikari?- odvaži se da upita.

- Nećeš nikome reći, ako ti kažem?

- Neću.

- Ovde krijem svoja vesla, da ih ne nosim kući svaki dan.

- Ja tebe nisam viđala u selu. Imaš li svoju kuću?

- Imam,- ne bez ponosa, reče Stevan, čudeći se sam sebi zašto se uopšte zadržava i traći vreme sa ovom musavom devojčurom, još i svinjarkom.

- Baš svoju, sam si je napravio?

- Svoju i sam sam je napravio,- nasmeja se njenoj prostodušnosti.

- A koga imaš u njoj još?

- Živim sam,- reče Stevan poluglasno i načini pokret da pođe dalje svojim poslom.

- Neću reći nikom za vesla.

Nasmešio se ovoj prostodušnoj prilici i nestade iz šikare, ponevši u sebi ovaj neobičan prizor i razgovor. Nije imao običaj da se ni sa kim zadržava u ovakvim razgovorima, pa se sam sebi isto tako nasmeja na prihvatanju. Nije pitao ni kako se zove.

„Tata, dođi pred školu i donesi mi novac za blok i lenjire, pa ću sa drugaricama da odem da kupim i malo prošetam“. „Kad izlaziš iz škole“? „U jedan i deset“.

Samo još da stavi veš u mašinu, pa će po hleb i mleko. Daleko je do ručka.

Ima još vremena dok ne pođe, tek je pola jedanaest. Napisaće priču i staviti na blog.

Uzima novčanik i polazi, a na vratima zvono. Došla baka da vidi unučiće. Kuva kafu. Po hleb i mleko će kasnije, kad isprati majku.

Priča mu nešto ne ide. Piše… briše… dodaje… oduzima… Skoro će podne.

Ispraća majku i vraća se da proveri ručak na šporetu. Još samo da stavi krompir da se kuva. Deca vole pire uz meso. Onda će do prodavnice po hleb i mleko.

Pola jedan. Vreme je da krene. Do škole mu treba oko petnaest minuta.

Polazi u prodavnicu preko ulice da kupi hleb i mleko i na drugom spratu zgrade shvati da je u žurbi zaboravola novčanik. Vraća se.

Seo je u auto i, kao mnogo puta do tada, shvatio da je zaboravio ključeve. Vraća se.

Sin je nešto zapitkuje, traži neku igračku. Prevrće po korpi, ne može da je nađe. Već je vreme da krene po hleb i mleko.

Vozi brže nego što je dozvoljeno, jer nije mogao odmah naći ključeve. Ponekad ih ne stavi tamo gde im je mesto, pa izgubi mnogo vremena dok ih nađe.

Pretrčava ulicu do prodavnice, žureći da kupi hleb i mleko, jer su deca ostala sama u stanu.

Izlazi iz automobila koji je parkirao pogrešno i vidi je kako pretrčava ulicu.

Dugo se nisu sreli, a i malo se poznaju. Možda ga neće prepoznati.

Videla ga je posle mnogo vremna kako izlazi iz auta i nešto je izazvalo silnu želju da mu priđe, pozdravi ga.

Pozdravili su se kao da se znaju oduvek. Čak su se i poljubili kao stari znanci, a samo dva puta su se videli u životu.

Popodne su pili kafu u njegovom stanu. Bio je 2 decembar.

Između Božića i Pravoslavne nove godine, bili su porodica.

Ljubav se dogodi, ili se ne dogodi. A kad se dogodi, ne može se se od nje pobeći.

Da nije trebala da se dogodi, verovatno bi ona na vreme pošla u prodavnicu da kupi hleb i mleko… ili bi njegovoj ćerki blok i lenjiri zatrebali u neko drugo vreme. Pa, možda bi prethodnog dana i te ključeve od auta stavio na svoje mesto..

Ko zna… sudbina je kao dete – voli da se igra… – pročitao je u njenoj svesci koju je donela sa sobom

Prvi put beše baš bez veze. Ja sam bio baš bez veze, pa je i ona pomislila da sam baš skroz bez veze… ženskaroš, reckaroš, ološ jedan običan… muški. I, sad se sećam da sam takav utisak o sebi poneo i sam, kada sam pošao u glupu noć tog glupog dana koji nije ni počeo, niti se onaj pre njega završio kako treba. Ali meni to tada nije bilo ni važno.

Drugi put, sreli smo se na nekoj žurci. Možda je to bilo baš kod mene. A gde bi bilo kad ja samo na svoje žurke i dolazim. Da bilo je to kod mene i bilo je još više bez veze, nego prvi put. Samo jednim pokretom mi je “rekla“ šta misli o meni… mišljenje doneto sa prvog susreta. Odplesah dalje u žurku i nisam je više ni primećivao. Mogla je da ode u noć sa bilo kim, meni bi bilo svejedno.

Dođe i ova jesen, pozna, pusta, jalova… nikakva, kao i ono njeno mišljenje o meni, koje sam zaturio negde da ga se više nikada ne setim. E, sad ja ne znam kako da objasnim šta se posle desilo.

Niotkuda, ničim izazvana, osim možda sudbinom, dok sam izlazio iz auta nepropisno parkiran, pojavila se preda mnom i iskopa mi u sećanje ono mišljenje koje mi opali šamar, pa umalo se ne vratih u auto, da ga propisno parkiram, dok ona prođe pored mene i ne prepozna me. I, uradio bih ja to, da nije bilo kasno. Videla me i prepoznala, razvukla lice u osmeh kao da je videla… ne znam koga. Nasmeših se i ja… priđe… priđoh… poljubi me, poljubih je… I tu nam beše kraj. Nešto se desilo tog trenutka.

Dugo nisam znao šta se to desilo… čak do kasnog popodneva tog dana, kada smo se dogovorili da se nađemo i odemo negde na piće, kafu. Tek u to kasno popodne, kad smo se našli u onoj istoj sobi u kojoj sam je ignorisao na onoj žurci koja je bila moja, shvatio sam, a siguran sam da je i ona shvatila, da se desila ljubav.

I šta sad?

Pa ništa, osim što smo oboje drastično promenili ono bezvezno mišljenje o meni. A kad se to desilo, desile su se i mnoge druge stvari, o kojima neću da pričam. Jer šta god da vam kažem, ne bi mi verovali…