Tanasije Lukić
– čin prvi –
Zovem se Tanasije Lukić, tesar iz selo Trnovac. Pazi, ne stolar, tesar. Tešem rogove i venčanice, kad neko meće krov na kuću. To najčešće. Tešem ja i sve drugo što se teše, razne stvari, kome šta treba, ja otešem. Radim samo sa sikire i bradve. Ponekad samo kad treba da bude fino, ja uzmem i rende. Radim ja i druge poslove, stvori me Bog namajstoričavog, al ovo mi glavni poso, od njega leba zarađujem.
Zovu me Tane – skraćeno od Tanasije. Ljudi vole da krate ime čoveku, lenji da govore, pa posle zaborave kakvo mu je ono što ga u crkvu krstili. Sviram i ramuniku. To sam za one tri godine kolko sam služio armiju tamo naučio. Učio me neki Čeda Milenković. Njega pa zvali Mikula, ne znam zašto. Kako je taj sviro, majku ti božiju poljubim. A volo da svira,- čim vodnik vikne „voljno“, ete ti njega sa remuniku. Mi poskačemo, pa se povatamo u kolo, sve pršti. Zemlja se trese ko izmrzlo kuče. Baš je umeo s ramuniku. Ja mu nikad ni primaći nisam bio. Sviram ja po svadbe, po slave po ispraćaji… i lepo sviram, al ko Mikula… Numem ja tako narod na noge da podignem, eto to ti je. Po kafane ne sviram, to ne. Zovu, navaljuju već pijani, al ja ne, pa ne. Volim i ja i kafanu i veselje, al u kafanu uvek mora d izbije kavga, pa to ti je.
Jesam, ženjen sam. I dvoje dece imam. Kuća i porodica su mi svetinja. Imo bi ja još dece, al Bosiljka se razbole od neku žensku boles, pa ne mogade da ponese više. Pokušavasmo godinama, al ništa. Idosmo kod lekara, kod vračara, grdne pare na lekove i kojekake travke i meleme dadosmo, al ništa. Posle dve godine mi odustasmo. Deca koju izrodismo već porasla velika, pa ko velimo sad je dockan da rađamo još.
Jesam ubio sam čoveka. Zato i čamim ovde već volke godine i ko zna doklen ću. Osudili me na petnajs. Možda sam i nju trebao, al ne mogado. Volim je, šta ću. Jes me prevarila, al šta ću. Nisam ni prvi ni poslednji. Još je lepa i zgođušna, ma da je samo vidiš, ko devojka. Zrela ko jabuka, vitka ko jela, ko da nije rađala i težačila. A i deca, šta bi oni mukice da sam i nju. Ostali bi siročići, ni krivi ni dužni. Ovako… imaju bar nju. Jes bruka i sramota, al bar nisu sami, ne potucaju se po belom svetu i tuđe kuće.
A kako ubih čoveka? Pa, eve vako je to bilo.
Primetim ja, ono kad prestadosmo da se majemo po lekari, pa malo posle, kako se nešto promenila. Posta veselija, smeje se više nego pre. Računam, otarasila se muke i vucaranja kojekude zbog tu boles, pa prosto živnula. Neka je, mislim, dugo se i patila dok se lečila. Kad već ne može decu da ima više, nek ima život i rados. Biće i meni lakše kad je pogledam nasmejanu. Zapnem ja na poso, pa od jutra do sutra, što no se kaže. Ne odbijam ni jedan poso, radim i što umem i što numem. Gledam oni dunđeri, slažu onu ciglu pod visak i libelu, to im sva majstorija, pa velim sebi „Nisi ni ti Tanasije bez ruku i pamet“. A ako ćemo pošteno tu neka pamet i ne treba. Sve radim samo da zaradim što više, da joj kupim, da ima. I aljine i bluze i sve drugo što voli. A voli da se lepo obuče. Naročito od kad je spopala ona rados i smejanje.
Poče da zarađujem, i preticalo nam u kuću. Onomad odemo na vašar u Varoš, a ja joj kupim cicanu aljinu, lilavu na cvetiće. Ona ne zna šta će od sreću i rados. Čisto bi me tu pred svet ižljubila, al stidna. Zato me kad dođosmo kući svega izbalavi od poljupci.
A uveče kad se vrnem od poso, a ona sve oko mene. Služi me, rani, poji ko malo goveče, izuva mi kondure i čarape, pa mi i noge pere u podgrejanu vodu i sa sapun. Sve se umiljava oko mene ko mače, al deca da ne vide. A kad u krevet polegamo i pogasimo lampe, podivlja načisto. Vuče me na se, penje se po mene i svašta nešto još. A meni duša oće, al snagu nemam, savlado me umor, oči se same sklapaju. Ne prigovara mi zbog toga ujutru, opet vesela i nasmejana. Dovatim i ja nju ponekad, al to samo kad je crveno slovo, pa se ne radi. Velim Bog je velik, oprostiće što je crveno slovo, a ja… jel, zna se šta sam teo da kažem.
Kako poče para u kuću da nam dolazi sve više, počesmo i lepše da živimo. Čovek je alav, pa što više ima sve mu veća guša. Kupismo ovo, kupismo ono, pa nam kuća dođe ko neka gradska, svašta u nju nakupovasmo. Moja Bosiljka malo-malo pa u Varoš po ranu. Ima rane i u selo, al reko već, guše nam postaše velike, pa počsemo po gradski i da se ranimo. Mene sve neka milina obuzima, velim isplati se moj trud, svi srećni i zadovoljni. S jeseni i Milana poslasmo u Varoš na škole. Ja teo da me nasledi, da bude tesar ko i ja, ko i moj otac, i njegov, al Bosiljka navalila u školu, pa u školu, te ga poslasmo. Nađosmo mu sobičak, lep, mali i nije skup, kod neke babe. Za godinu i Milenu poslasmo na škole. E tu sam bio tvrđi. Šta će ženskaćima škole. Nek nauči da čita i piše, šta će joj više. Nek bude dobra domaćica, nek se lepo uda i bude poštena žena svome mužu, ko meni Bosiljka, (tad još ništa nisam ni sumnjao ni znao što me varala). Bosiljka i tu zapela, – te druga su vremena, te sva se deca školuju, zašto da ostane na selu… Na kraju ja popustih, samo zbog onaj njen osmeh. Kad se nasmeši ja na sve pristajem. I tako, Milan ene ga već kalfa u mehaničarsku radnju kod nekog Borisava, a Milen šije gaće i košulje u neku vabriku. Mene zatvoprili ovde, ne dočekah da vidim kad škole posvršavaše.
Kad deca odoše iz kuće, nasta pusto. Ja zabo nos u poso ko nikad do tad, da platim sve što im za škole trebalo i da nam život ne oskudeva. Bosiljka opet dokonala po kući, samo joj ja osto da me gleda. Ne tuguje mnogo za decu, čak vesela više neg pre. Mislim, ajd, volela da joj deca škole završe, pa ne brenuje. Mene gleda i dalje ko malog boga. Samo se po krevetu više ne lomi oko mene ko nekad. Svatila valjda da nema vajde, da mi umor veći od želje. Desi se nekad da je iznenadim, a ona valjda se zbuni, pa me nespremna jedva iznese. I sve tako prolaze nam dani. I tako, misliš kako je sade sve na svojem mestu… dok jednog dana…
Radio ja u susedno selo kod nekog Jaše, rogove na kuću mu stavljao. Jedan dan, rano popodne, puče meni držalja na sekirče. Ne mogu bez njega ni da mrdnem. Šta ću, kažem Jaši da ću da prekinem za taj dan, pa odo kući držalju da napravim da imam sekirče za sutra. Imado još jedno pri sebi, al beše malecko, namučio bi se ko Isus sa njim. Sednem na baciklu pa ajd kući. Ne bejah ni mnogo umoran, pa poče da razmišljam kako ću večeras Bosiljku u krevet da iznenadim.
Stignem kući, sunce tek zašlo. Uđem u kuću polako na prstima da me ne čuje, da je, reko iznenadim,. U kujni tišina. Pomislim, otišla u baštu da nabere nešto. Taman da sednem i popijem rakiju, kad mi se učini da se iz naše sobe, tamo de spavamo, nešto ču. Šta u ovo doba radi tamo, zapitah se. Sačekam malo da izađe, kad opet neko komešanje otud i kao da neko uzdiše. Poče mrak na oči da mi se navlači. Nagrnu na vrata, kad imado šta da vidim. Moja Bosiljka na gomilu sa nekog tuđeg čoveka. Kad me ugledaše nasta cika i komešanje. Dovatim prvo što mi pod ruku došlo, pa udri po onom čoveku. Ne gledam ni gde udaram, ni kako, ni koliko. Udaram dok sav bes ne isteram iz sebe. Bosiljka vrišti iz ćoška i viče: „Tanasije, nemoj, ubićeš ga!“ A ja čujem, al ne čujem. Kad iznemogo od udaranja, klonu ko prazna vreća. Bosiljka nestala nekud, nit je vidim, nit je čujem.
Kad se malo pribra, vidim šta sam uradio. Krv na sve strane. U ruci mi ono malo sekirče. Ustanem, operem ruke, presvučem se, pa sednemna moju baciklu i pravo u policiju da se prijavim.
I tako, sad sam tu de sam. Bosiljka mi dodje ponekad u posetu, al nije to više ona Bosiljka, ona koju sam baš voleo i zamišljao ono popodne dok se vraćah pod Jaše. Ponekad pomislim, možda je bolje da se onog dana ne vratih ranije. Ništa ne bi vido i bilo bi ko što je do tad bilo. Deca mi ne dolaze.
Na sudu saznado da onaj što ga iseko na komade ko posek, bio doktor što lečio moju Bosiljku onomad dok idosmo po lekari.
Kad me puste odavde, ja ne znam na koju ću stranu. I tako…
Bosiljka
– čin drugi –
Zovem se Bosiljka Lukić, žena Tanasija Lukića, devojačko Joksimović, od Joksimovića iz Dubrave. Moji begoše sirotinja, sa osmoro dece, ja šesta po redu. Udadoše me za Tanasija, tesara, bez zemlje, iz sela Trnovac, drugo selo od mojeg. Braća mu otidoše u beli svet, sestre se poudavaše okolo, a on ostade kući da budne tesar, ko što mu otac i deda bili. On ponizak, niži od mene, malko klempav, a glava mu ko krpenjača. Al vredan i dobra mu narav.
U početku ga nisam volela. On mene zavolo odma čim me vido. Ja lepotica u tri sela take nije bilo, pa ko me ne bi volo za ženu, a kamo li Tanasije. Al ne imadoše moji miraz da mi spreme, pa mi tako zapalo. Teo mene i Ljubiša, gazda Tihomirov, al njegovi ne dadoše bez miraza. I lepuškast bio, ne samo bogat. Sve devojke oko njega obletale, pa i ja. Al šta ćeš, prokleti miraz presudio i meni, i njemu i Tanasiju. Jedino Tanasiju upala sekira u med.
Al, kako vele, vreme čini svoje. Malo, po malo, omile meni i Tanasije. Bio veseo i razborit čovek, uveseljavo me i zasmejavo. To mi u početku i na onu njegovu remuniku sviro i pevušio. Lepo beše živeti sa njim. Srodi se nekako s njim, pa mi više ne beše ni ružan ko kad ga ugledah prvije put, a i dugo posle toga.
Reko već da beše vredan, mlogo radio pa nam i u kući nije mlogo falilo. Izrodi šnjim i dvoje dečice, al na jedvite jade. Valjda s mene nešto ne beše kako treba. Kad rodih Milenu više ne htede da se nakači ni jedno, a mi teli još bar troje. Taki običaj bio ondak. Idosmo kod lekara, pregledao me stotinu puta, davao mi lekove, meleme kojekake, al ništa ne pomože. Idosmo i kod baba-Ruže, al ni ona ne mogade da pomogne s one njene mandže.
Kod lekara meni u početku beše strašno neprijatno. Lekar za te ženske stvari bi trebalo da bude ženski, al ovo beše muško. Živ sram me izede kad polegnem onako gola i rasčepena pred tuđeg čoveka. Znam ja da je on doktor za te ženske stvari i da se ti stvari nagledo ko niko njegov, al mene sram pojede, pa to ti je.
Vide on kolko meni neprijatno, pa poče da mi govori kako to nije ništa strašno, kako sam ja mlada i lepa žena, da je šteta da nemam još dece i sve tako. Obeća da će sa menom da bude pažljiviji nego sa drugim ženama. I stvarno, poče polako i pažljivo da me pregleda, prosto ko da me miluje. I celo vreme toroče, – te lepo izgleda to što vidi, te kako se vidi da sam čista i higijenska žena, nema taki od oni što sa sela dolaze. Al đavo ne bi bio đavo kad bi spavo. Prođe neko vreme počeše meni da prijaju ta njegova tepanja, pa i oni sve pažljiviji pregledi. Svaki put nešto drugačije me pregleda i sve duže. Beše postariji od mene, pa pre nego se razgolitim, on sedne kraj mene pa me ko dete miluje po kosi, tobož da me oslobodi stida i stra. Zagleda mi se u oči pa mi nešto govori, a ja se sva obeznanim i ništa ga ne čujem. Vidim ja s mnom se nešto dešava, nešto unutra od mali prs na nozi pa do najdužu dlaku na kosi, prožimaju me neki trnci, bože me prosti ko da mi mravi mile niz grbinu, uz grbinu. S Tanasija nikad tako nešto nisam osetila, a on mi čovek, mož da radi s men šta oće. Al nume izgleda.Vidim ja da vrag odno šalu, da ću da popustim, i to vrlo brzo. To što mi gamiže pod kožu mož da me natera da se zaboravim i napravim neki belaj.
Odlučim da sve prestanem. Velim jedan dan Tanasiju da od ovo lečenje nema vajde, neg ajmo mi kući da gledamo ono dvoje što imamo. I njemu laknulo, vidim ja, te tako prekidosmo.
Laknu i meni. Mislim se, – neću više pred doktora, pa neće ni oni žmarci da bauljaju više pod kjožu. Al oćeš. Ne biva uvek onako kako mi oćemo. Stalno mi pred oči ono gospodsko lice, u ušima ona tepanja, pa bogme i ono pažljivo pregledanje mi svaku noć ko da ga i dalje osećam. Pokušava ja da zamislim da je to moj Tanasije. Poče da se smejem po kući ko blesava, vesela ja, dočekujem ga ko malog boga kad umoran dođe s posla. Noću u krevetu podivljam skroz, penjem se po njemu, vučem ga na se, samo da bi doktora iz misli oterala, al sve džaba. Sve to mom Tanasiju lepo, milina ga oblije, al u krevet kako ga polegnem tako zaspi.
Vreme prolazi, a ja se sve više pečem na onu doktorovu vatru. Pomišljala sam da, tobož odem na kontrolu, samo još jednoma da ga vidim, al nemado smelos.
Kad onomad s proleća odem ja u dućan ko svako jutro, a tamo on, doktor. Poznado ga odma i onako bez beli mantil. Stoji pred tezgu i razgovara se sa MIloja dućandžiju. Čujem raspituje se šta sve ima da se kupi u dućan, veli da zna šta da ne donosi iz varoši kad dolazi. Gde da dolazi pitam se ja, ništa mi nije jasno. Ni otkud on tu, ni zašto će da dolazi. Tedo da pobegnem, al noge mi se osekle. Stojim, ko za đavola u tesnu Milojevu radnju rame u rame uz njega i ni makac. Pomislim, možda neće da me pozna, mlogo vremena prošlo, a vamo upiljhila se u njega ko omađijana, bože me prosti. Uto se on okrete da pođe iz radnje i umal me ne pregazi. Pardonira i privati me za mišicu da ne zateturam, al kad me vide kako piljim u njega kanda se priseti. Lice mu se razvuče u osmeh i da ne bi ušiju, čini mi se, osmehno bi se oko glave. Bosiljka beše – veli – otkud ti ovde. Kako otkud, eve kupujem za kuću, ko svako jutro. A otkud vi ovdena, pitam. Ja, veli, s neki drugovi ovde, došli malo u lov i na pecanje, pa ko šta voli. E baš mi drago što smo se sreli. Drago i mene, velim, a pocrvenela ko ćuran. Miloje u čudu strelja očima i kanda nešto prevrće po glavi. Ajd, pa vidimo se, reče i nestade kroz vrata. Jedva objasni Miloju ko je i šta je taj gospodin i odakle ga poznajem, al mu ne reko da je lekar za one ženske stvari, već onako, samo lekar. Jedva se seti po šta sam došla, pa ajd kući.
U početku se ne videsmo neko vreme. Ja nastavi košto svaki dan. I Milan završi osnovnu školu, te i njega poslasmo u grad na škole. Milena mi uči za šnajderku već godina dana. S Tanasija sam rat vodila dok ga ne ubedi da ih šaljemo da uče nekaki zanat, jer u selo nema ništa.
Tamo negde oko Petrova dana sretnem ti ja njega jope. Njega, doktora, jope sretnem. Oda po selu traži majstore da mu na reku oprave kolebu. Veli, oće da dolaze češće, pa i da noćevaju poneki put. Mlogo im se svideo ovaj naš kraj. I gde da ga sretnem, nego u neko tesno sokače kad se vraćah od moju komšiku Danicu. Pitasmo se za zdravlje, sve se smešimo ko najrođenijeg da smo sreli. Pokaza mu gde mi kuća, a on se ni pet ni šes, sam pozva na kafu. Veli ajd da kuvaš kafu, red je, znamo se. Bi, ne bi kolebam se. Niko mi nema kući, de sama tuđeg čoveka da uvodim u kuću. Al onaj đavo ne miruje u meni, sve me tera da sagrešim, bože me prosti, pa ne mogu da se oduprem. Razmišljam se kud bi prošli da niko ne vidi, pa se seti da se malo vratimo unazad, pa tu ima bašta koja se ograđuje na moju pa tud možemo da niko ne vidi. A ako i vidi nek pukne kud pukne.
I tako, ušunjasmo se mi u kuću, ko u lopovluk da smo pošli. Kako uđosmo, tako ti on mene dovati oko struka, onako s leđa. Đavo već u meni, pa poče da se kikoćem, tobož me golica. Poče da se otimam i bežim, pa pravo u našu spavaću sobu, na naš krevet, moj i Tanasijev. Prepusti mu se skroz, nek radi šta zna i šta oće. Razvrljismo ono malo odeće što imasmo na se, pa onako goli i znojni povaljasmo se po onolki krevet. Al i tolki pa nam bi tesan, te se skortljasmo na patos, a on sve škripi.
Odjednom, usred tog rvanja, odnekud se stvori Tanasije. U ruci mu sekirče, a u očima oganj. Svi se izbezumismo načisto. Počedo da vrištim, al činilo mi se ko da zaneme,. Ništa ne čujem. Počedo da bežim, ni sama ne znam kud. U po tog bežanja smrči mi se na oči i tu ostado. Osvesti se tek kod moju komšiku Danicu. Ležim u krevet, a oko mene policajci. Došli da me ispituju. Tanasija već oterali u zatvor, reče neko.
Evo nekolko je godina otad. U selo ne mogu od bruke i sramote. Zato sedim sad u ovaj varoš, u ovaj sobičak. Čistim i perem po tuđim kućama da imam za leba i kiriju da platim. Deca mi ne dolaze, niti oće da me vide. Odem ponekad obiđem Tanasija, al on samo ćuti. I žao mi i nije. Jes on dobra duša i vredan čovek i domaćin, al na mene nije pogledavao kao na žensko, već kanda sam mu sestra rođena, kanda nas je ista majka rodila. Donosio kući, kupovao i meni i deci, voleo me, al nije umeo s mnome, onako ko muško sa ženom. Poso i samo poso.
Ete tako se desilo i ja tu ništa više ne mogu.
Doktor
– čin treći –
Četrdeset i šest mi je godina i još sam neženja. Kad si čovek kao ja koji voli žene, teško se odlučiti na ženidbu. Svakavih sam se stvari nagledao kao ginekolog, ali u ovom poslu čovek se navikne. Ali vredi sve to podnositi zbog onih lepih, mladih i zdravih. Mi doktori smo kao bogovi. Takve su nas pacijenti napravili, pa se mi tako i ponašamo.
A najviše volim one što dođu i kažu:“Doktore, očajna sam, ne mogu da zatrudnim. Evo već godinama muž i ja pokušavamo, ali ništa. Možete li mi pomoći?“ Takve su spremne na sve. Tu možeš da manipulišeš kako hoćeš. Tu si pravo bog. Ja je onda odmerim, ocenim i procenim mogu li kod nje da prođem. One koje mi ne zapadnu za oko, njih lečim časno i pošteno i ako ima ikave šanse, većinu izlečim. One koje mi zapadnu za oko, e njih ne lečim. Bar ne kao nerotkinje, da što češće i duže dolaze. Ima li išta lepše od lepe nerotkinje. Em lepa, em ne može da zatrudni.Tu nastupa moja slatkorečivost, šarm i sav se dam da je osvojim. Ako vidim da ne ide i nju prebacim u one lečene, pa nek radi šta hoće, neka rađa i neka se pati, a mogla je lepo da uživa. Bude i onih sa kojima je sve u redu, problem je do muža što dece nemaju. Ali znam da mnogim muškarcima to duboko povređuje sujetu, pa to i ne govorim. Zato im ja odradim njihov posao, a oni srećni i zadovoljni što sam im izlečio ženu, što je rodila, dođu pa čašćavaju, umesto da se u svojoj uobrazilji zamisle i malo bolje pogledaju na koga im dete liči. Neke posle nekoliko godina srećem na ulici i prepoznam sebe u klincima koje vuku za ruku. Zato sam i pustio brkove i ovu jareću bradicu.
Ali ona. Ona je bila moja prva nepoznanica. Taj stid, samo kad se setim. Bio je to stid koji nisam nikada video niti sam mogao da ga razmrsim u sebi. Neke žene kroz tobožnji stid šalji poziv na flert, ili čak nešto više. Ali kod nje nisam mogao da proniknem u značenje tog stida, a osećao sam da nije samo običan stid. Bila je seljanka, ali mnoge iz grada nisu joj bile dorasle, ni po lepoti, ni po čistoti, ni po onome što zrači iz poneke žene.Znala je da se obuče kao ni jedna koja je prešla preko mog stola. Nije bila sterilna, već je imala dece. Mora biti da je njenom mužu ponestalo snage. Davao sam joj neke bezazlene vitamine i savetovao sve čega sam se mogao setiti, ali obavezno sam joj savetovao da dok je lečim ne sme da bude sa svojim čovekom, jer lečenje neće uspeti. Nisam mogao da zamislim niti da podnesem da tamo neka seljačina sa klempavim ušima, glavom ko da su ga bumbari izujedali, zdepast, prljav i spečen, da takva jedna spodoba skrnavi hram u kome sam planirao da se molim.
Potraja to lečenje bogami cele dve godine, možda i više, a ja sam sa njom bio tamo gde sam bio i prvi dan kad sam je video. Uh, kako mi je to povređivalo sujetu, onu mušku. I taman kad sam se spremao da joj sve oči u oči kažem, ona prestade da dolazi. Bio sam besan i očajan. Mesecima mi je to oduzimalo san i spokoj, kao lovcu kome divljač umakne sa nišana samo što je dotakao oroz. Morao sam da je nađem.
Onda mi je sinula ideja, baš iz te misli o lovcu i divljači. Ja nikad nisam lovio divljač kao većina mojih kolega, ja sam lovio žene pa nisam stizao. Pozovem na večeru nekoliko kolega, tih strastvenih lovaca i iznenadim ih svojom odlukom da im se pridružim u lovačkim avanturama. Ali još više ih iznenadim kad sam im predložio da u okolini sela odakle je bila moja odbegla košuta, sagradimo kolibu ili brvnaru i da tamo provodimo vikende. Bili su oduševljeni i čudili se kako se oni toga nisu do sada dosetili.
Tako je počeo da se ostvaruje moj plan. Sve je išlo kao podmazano. sve do onog dana kad je moj plan trebao da bude krunisan. Bar da je onaj njen sa klempavim ušima i sekirom u ruci došao pola sata kasnije, ničeg mi ne bi bilo žao. Ovako, nekrunisan, krčkam se u paklu i odozgo je bespomoćno posmatram kako se jadnica, još lepa i zgodna, pati sam bez ikog svog.
E, tesaru, tesaru, šta učini jade neojađeni. Da ne dođe onaj dan kad ti nije vreme, sad ne bi trunuo u zatvoru, ona se ne bi jadnica patila i venula sama, ja se ne bih krčkao pre vremena u paklu i svi bi bili zadovoljni. A ko zna, možda bi ti se i još jedno dete rodilo.
Archibald57's Blog 