Прича о Јордану Врућини – први део

У малој Вароши мало је било оних који нису знали за Јордана Врућину. Сваког дана, већ много година, гегајући се, погнуте главе, зарасле у прљаву косу и браду, коју, кажу, није шишао и прао од кад се појавио, у подераном капуту и лети и зими, обувен у две различите ципеле које као да су пола корака касниле за њим, без пертли, корачао је главном улицом, крупан и незграпан. Испод те чекинјасте браде пажљиви посматрач би могао наслутити лепо и мужевно лице.
Неуморно гегајући небројено пута истом улицом, сваком пролазноку би промрмљао: ”Дај сто динâра, сто динàра “. Поучен искуством, понављао је реч “динара” са два различита нагласка. Једним су говорили варошани, а другим сељаци из околних села. Али мало ко је обраћао пажњу на ту варошку луду. А ни он није обраћао пажњу нинакога. Није застајао да види да ли ће му неко нешто дати. Као да је говорио сам са собом, продужавао је даље. И стално је ишао даље. “`Одам”, – каже, кад га питају шта ради. С времена на време подигао би поглед пут неба и рекао “врућùна”. Није било важно да ли је сунчано, облачно, дан или ноћ, лето или зима. По томе и доби надимак – Јордан Врућина. Многи су мислили да је то због оног дугачког капута који је носио и лети и зими.
Од свих недаћа које је преживљавао, дечја суровост беше најбруталнија. Гађали су га камењем, називали свакаквим именима, залетали се на њега и гурали да га сруше. Он је само млатио рукама и понављао своје “ма, прођи ме се, ви`ш да журим”
Говорило се да се испод те прљаве косе и необријаног лица крије или тотално лудило или генијалност. Али мало ко је знао праву истину о Јордану Нинковићу-Врућини.
Једног дана пронела се вест да је умро.
И баш тог дана био сам редак срећник да, сасвим случајно, чујем праву причу о Јордану Врућини.

У Вароши постоји један део града чија свака кућа, капија и сваки камен на турској калдрми може испричати бар по једну причу из ближе и даље прошлости. Још ту стоје куће ага и бегова, живи дух Илије Бирчанина, Проте-Матеје и Алексе Ненадовића, кафана у којој је војвода Мишић уз чај од липе, смишљао Колубарску битку. Кад човек уђе у ту улицу, мора постати део те историје. У истим тим дућанима, берберницама, крчмама, абаџијским и сукнарским радионицама, кујунџиницама, и данас се, као и пре неколико векова, препричавају дневна догађанја, присећа се прошлих времена, помињу се живи и мртви, сазнају најновији аброви.
И баш ту, можда у оној истој кафани где је војвода Мишић смишљао Колубарску битку, чуо сам причу о Јордану Врућини.
Не сећам се који ме разлог навео у ту задимљену и мрачну кафаицу, велику таман толико да поред малог дрвеног шанка, могу стати још само три стола са обичним дрвеним столицама.Ушао сам и одмах схватио да нисам ушао кроз кафанска, већ кроз врата времена. Позади тих врата била је историја. Ту је још увек мирисала овчетина и лој из времена Фочић Мехмед-Аге, а ракија се точила као у време Обреновића.
Пришао сам шанку, јер су столови били заузети трговцима, берберима, ћурчијама, адвокатима, одевеним у различита одела, али као да се могло препознати ко је ко. Набадали су ћевапе на чачкалице, заливали их вином или пивом и препричавали дневне догађаје.
Помислих како сам залутао и хтедох да изађем, али ме пресече глас, храпав и длакав од густих и пожутелих бркова: “Помоз` бог господине” – запарало је моју комунистички индоктрирану свест. У само три изговорене речи, две су биле незамисливе мом комунистичко-војничком речнику. Одговорих само са “добро вече”, надајући се да се на мени не види да припадам партизанима, пошто он колико видим припада четницима. Сви који се поздрављају са “помоз` бог” и ословљавају са “господине” припадају трулој буржоазији, а у прошлом рату, они су били четници. Мора да сам изгледао врло смешан кад наручих сок после његовог “Шта господин жели за пиће”, јер ми је на поруџбину, помало дрско одговорио: ”Сокове служе у посластичарници на Јадру, овде се точи само домаћа ракија, вино и пиво из бурића”. Док сам збуњен ћутао, спремно испод шанка извади стакленце ракије и понуди: “Онда ракију”. Слегао сам раменима и глупо се насмешио, док је он, носећи сатлик, заобишао шанк и пошао према столу где је била слободна још једна столица. Пободе сатлик у дрвени сто прекривен столњаком на плаве и беле коцке, једним покретом измаче столицу, другим ману келнерском крпом преко седишта да очисти мрвице, ако их случајно има, а трећим ми показа да седнем. Није питао присутне за столом да ли је слободно, или је овде владало неко његово правило да за сваког мора да буде места. Шта је ту је, помислих, са четницима нема преговора, поготово кад их је десет на једнога, и пођох да седнем.
Друштво за столом ми се није свидело, а очигледно ни ја њима. И они и ја имали смо довољно разлога за то.
Као да је желео да извади ситуацију, однекуд, из неког мрачног угла, појави се циганин са виолином. Изгледа да га нико осим мене није приметио. Његова црна и зализана коса, црно лице и бели зуби (и понеки сребрни) испод дебелих испуцалих усана, као да су припадали инвентару кафане. Подиже своју виолину у њежни загрљај и испод гудала почеше да цуре звуци валцера. Мало затим његов глас, рапаво цигански, заплови тим таласима

Тамо далеко,
далеко од мора,
тамо је село моје,
тамо је Србија…

Иако су ме учили да је то песма коју певају непријатељи, јер је дубоко шовнистичка, осетио сам како ме нечим исконским испуњава и тера ме да је и ја запевам. Уместо мене учини то моје душтво за столом. Тај мали хор ме зачудио складношћу својих баритона. Али није дуго трајало, јер је човек који је седео са моје десне стране проговорио:
– Јесте ли чули да је умро Јордан Нинковић?
– Врућина?!
– Да, умрла је легенда, Бог да му душу прости и нека му је лака земља.
– Где га сахтанише?
– У родном селу.
Човек са моје леве стране био је доста млађи од осталих, и вероватно као и ја није знао причу о Јордану Врућини, па упита:
– Чуо сам да он и није био баш луд како је изгледао.
– Негован зна целу причу о том јаднику, а Неговане… испричај нам, – рече човек који је и поменуо да је умро Јордан Врућина.
Сви смо упрли поглед у човека преко пута мене, а он је гледао у своје прсте који су окретали полупразну чашу са вином и као да се двоумио, да ли да прича или не. А онда потече прича.

Прича о Јордану Врућини – други део

Ја сам био мали кад се све то десило, али ми је отац испричао целу причу пре него што је умро. Мора неко да сачува сећање на тог човека, рекао ми је.

Јордан је био јединац. Пре рата није било богатије породице у Селу од Нинковића. Нису били као већина њима сличних. Посебно његов отац. Волео је своје њиве, ливаде и шуме, али је волео и своје сељаке. Помагао им је кад год је требало, а и они су њега поштовали. Имао је све, али оно што је највише волео није могао да има – децу. Троје му умрло на порођају, а двоје ни годину није саставило. И кад је већ био на измаку снаге, роди му се син. Али пошто добро никад не иде само, син претече, али му убрзо умре жена. Као да је Бог њој отео снагу и дао га детету. Звала се Јорданка и по њој дете доби име. Одгојиле су га сељанке, захвалне Драгољубовој доброти. Веровало се да је дете зато и стасало у онакву људину.
Порасте Јордан до школе. У то време у Селу беше учитељ неки Продан. Кажу да ни у Вароши није било бољег. Он и поп Јеротије узеше малог и улише му љубав према науку и вери. А кад су му дали све што су знали и умели, наговоре оца да Јордана да у Варош у гимназију. А та је гимназија онда, као и сада, била чувена.
Али ни отац га није препустио само учитељу и свештенику. Научио га да воли имање, земљу и шуму, али и људе. Јордан је посебно волео шуму. Једнако се враћао селу и својим шумама, чак и кад је завршио гимназију и пошао у Београд на велике школе.

Не потраја дуго, јер несрећа не напушта тако лако, кад му умре отац. Кажу умро од самоће. Јордан остави Београд и школу и врати се свом имању, да настави тамо где му је отац стао.
Да му кућа не буде пуста, а и стасао је био, ожени се. За време гимназијских дана у Вароши, упознао и заволео ћерку неког Митра, трговца и зеленаша, богатог, али омрзнутог човека. Скроман и повучен, Јордан је само њу познао као жену, волео је чисто као што је волео своје шуме. Довео ју је у Село, али ни то не потраја. Умре и њој отац и мајка остаде сама. Њих две га наговорише да напусти село и да дођу у Варош, да живе варошким животом, који се Јордану свиђао, али га није волео као своје шуме и Село. Доброћудан и наиван, брзо је потпао под утицај таште, превејане удовице, навикле на раскош и галантан живот. А ни ћерка није пала далеко од кладе. Заједно, лако су манипулисале наивним и заљубљеним Јорданом. Трговачки и зеленашки послови његовог таста су брзо пропали, јер није било никог ко би их наставио. Да би испунио све њихове прохтеве, нерадо и са гневом који није показивао, почео је полако да продаје имање, једно по једно. Временом је дошао свести шта му се дешава, па је од последњих тако стечених пара оставио са сране позамашну суму, да нико не зна. И даље се надао да ће се нешто кад-тад променити и да ће са тим новцем поново постати домаћин какав је био.
И није дуго чекао да се нешто догоди, само што се није догодило оно чему се надао. Почео је рат. Одмах је био мобилисан у првом позиву. Исто тако, рекло би се у првом позиву био је заробљен и отеран у логор. Најпре на Бањицу, а онда у Дахау.
Надајући се и верујући да се неће вратити, жена и ташта почеле су да продају, прво његове личне ствари, а онда и све оно што им се чинило мањевредним од лагодног живота у окупацији. Празнећи отмаре, витрине и полице, у јеној, где су стајале Јорданове књиге, пронашли су и новац који је сакрио. За све то време кућу су често посећивали немачки официри, а касније како је понестајало пара и све чешће и војници.
Рат се завршио, остала пустош.
Једне ноћи, кад су се најмање надале, појавио се на вратима. Затекао је празну кућу, трудну жену и болесну ташту. Одмах је схватио шта се овде дешавало док је он робвао. Иако се томе некако и надао, јер је у логору често размишљао о лошем карактеру своје жене и посебно таште, ипак му се смрачило пред очима. А кад се добром човеку то деси, не може се предвидети шта ће да учини. Није ништа питао, нити је чуо речи које су преклинјале, само је замућеним погледом посматрао пустош и јад који је затекао. Онда је сишао у подрум, пронашао секиру, наоштрио је као косу и дуго је гладио осушеним и огрубелим рукама. Молио се само да га не изда снага. Кад се вратио у кућу, две жене нису имале прилику ни да се ужасну од призора који су виделе.
Минут касније корачао је избезумљен пустом улицом кроз ноћ. Капљице погане крви пекле су му лице и прогоревале кошуљу на грудима. Инстикт га је водио у његове шуме, које више нису билењегове. Али није се задржао ни у њима. Ни њих више није волео. Месецима је ходао шумама, бежећи од људи, кријући се. Логор га је научио да преживи.
Једне зоре, у пожутелој шуми, тргао га је неразговетан глас који је био наређивачки. Препознао је италијански језик. Научио је нешто од тог језика у логору. Обрадовао се и пустио да га заробе италијански граничари. Поново је доспео у логор, али овог пута за избеглице. Чим је добио прилику успео је да објасни да жели у Легију странаца. За пар дана нашао се у Марсељу. За неколико месеци постао је легионар и доспео у базу у Француском Мароку.
Све напоре је успео да савлада, али пустињску жегу никако. Сунце и високе температуре су га убијале. Ипак издржао је више од пет година, док једном приликом док су истоварали неке тешке сандуе са неког брода, није пао са даске за прилаз броду и онесвестио се. Одмах је био проглашен за симуланта, јер се легионару такве ствари не смеју дешавати. Био је кажњен најокрутнијом казном – затрпавањем у песак. Само ми је главу пекло немилосрдно афричко сунце. Осмог дана враћен је у Француску, као непожељан. У бунилу, стално је понављао “врућина… врућина” Кад се опоравио кренуо је назад. Био је спреман да се преда властима за злочин који је учинио. Али кад је некако прешао и последњу границу и ступио на познато тле, јавио му се неки инат. Грчевито је размишљао како да се спаси и смислио је.

Био сам дете, кад се једне касне вечери појавио на прагу наше куће. Отац га је једва препознао. Знали су се још из гимназијских дана. Није се двоумио да ли да га прими. Тако је провео у нашој кући око месец дана. У почетку је мало говорио, био је исцрпљен и болестан. Отац је помишљао да позове неког лекара коме би могао да верује, али таквих више није било. Плашио се да ће се прочути да чува криминалца и убицу у кући. Ипак Јордан се брзо опоравио. Онда је све потанко оцу објаснио. Отац се дискретно распитао и сазнао да Јордана воде као несталог и да се верује да је страдао у послератним чишћењима земље од четничких банди. Једне ноћи опет је нестао.
Када се после неколико година поново појавио на улицама Вароши, нико није ни помислио да се испод те маске од запуштене косе и браде крије Јордан Нинковић. Нико осим неколицине који су га ипак препознали. Један од њих био је и мој отац. Али, као да су се договорили сви су ћутали о томе. А он више никога није познавао, ни мог оца.
Да ли је стварно био онакав каквог га је Варош познавала или није, то нико осим њега не зна, а тајну је понео у гроб ових дана.

Miša

Zove se Miša. Ne, to mu je skraćeno od Milorad, ali tako ga svi zovu. Tako se i predstavio, onog avgustovskog podneva, u malom kafiću, u još manjoj varošici na krajnjem jugozapadu ove naše male zemljice. Subota je bila, sećam se, kad smo se upoznali. «Znam, dugo je pripremano naše poznanstvo… i onda slučajno…» uz hladnu votku i posle nekoliko rečenica… postadosmo prijatelji.

Bili smo stranci u toj provinciji, oboica službeno prisiljeni. Ja po kazni (ko kaže da u vojsci nije bilo kaznenih garnizona), on zato što se zove Milorad, a ne bi trebalo. Ja zato što sam napsovao generala, a on zato što za takve nema mesta u gradskim školama. «Ja sam učitelj Petar Pan»,- reče mi jednom. Upitah ga zašto, a on mi uzvrati logikom – «Zato što radim u nedođiji». Ali vi još ne znate, on nije radio ni u toj varošici na kraju sveta, neee, on je radio u nekakvom zaseoku koje se tako tretira jer ne postoji geografski pojam za nešto još manje, a naseljeno.

Te subote smo se upoznali, preko njegovog zippo upaljača o kome mi je ispričao čitavu sagu, preko moje bogate kolekcije muzike i knjiga, i njegovih kolekcija kolekcionara svaštara, preko drine bez filtera, koju je i on, kao i svi ozbiljni pušači nekad pušio, a ja je pušim oduvek, preko zajedničkih interesovanja za istoriju, književnost, muziku…

I ne sećam se kada sam poslednji put sreo takvog čoveka…

… takvog prijatelja…

Pucala je zora

Pucala je zira kao kora,
Noć se s mukom podavala danu,
Ljubio sam smrznutu Svetlanu,
Poviš Save na Kalemegdanu.

Časna reč…

A sa vrha Nebojšine kule,
Drozd je pesmom budio grlicu,
Ja nabreko ko topovsko đule,
Sva mi digmad otpala na šlicu.

Časna reč…

A Svetlanu ustreptalu,
Od te strasti spopanuli žmarci,
Pa mi tiho šapnula na uho:
Mače moje, jedu mi se čvarci.

Časna reč…

Posle su nas našli milicajci,
Od idile osta samo slika,
U stanici ostaše podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Časna reč…

Kiša

… само ова киша да не пада, овако ситна, у кости се забада…  боже, ко ће човеку угодити… да сам кући сад би трљо руке и  гледо како ниче шеница… овако кад је рат, нико не сеје  шеницу… можда жене сеју… не смем ни да се сетим, одма ми  сузе груну на очи… ма добро су… и далеко од фронта…  родило ми се чедо, син, првенац и наследник… поквасило ми  се и писмо… немам га где све је мокро до коже… да су ми бар  опанци цели, чини ми се мање би био мокар… али ни шваби  није лако у овој српској каљуги… ма само да сачувам живу  главу, кажу неће ово још дуго…

… rekli nam da ćemo brzo zgaziti te varvare srbe… za mesec dana pa kući, a evo treći mesec čamimo u ovom srpskom blatu i još smo na istom mestu… da li i kući pada kiša… ako i pada, nema ovog blata… e helga, helga, ni u snu ne možeš da sanjaš gde sam sada i kako mi je… ti si me nagovorila na ovo «za kajzera», ko da ti znaš ko je kajzer… i šta je rat, i šta je srpsko blato… kakvi su ti srbi, kad im je blato ovakvo… i ova tišina, rat je, a niko ne puca već danima… da se puca, da se nešto događa, čini mi se bilo bi mi lakše… a šta ako poginem… helga, deca…

… хоће ли проговорити, а да оца није видео… хоће ли ме миланка познати кад дођем… зашто да не дођем, доћи ћу… ево тишина је, не пуца се већ дуго… можда швабо размишља да одустане, и њега бије ова киша у кости… то би му било најпаметније, шта ће му ово парче блатњаве србије… њу само ми срби можемо да волимо и гинемо за њено блато… само ми срби можемо да изаберемо овакво место да направимо кућу и окућницу… и још да нам буде лепа… оно јес лепа, али кад је рат, ништа ти није лепо… лепо ти само оно што не мош да имаш, јер је рат… ето ни шкију не могу да запалим на овој кишурини… оће ли скоро ручак… оно парче танина ми се расквасило, па не смем ни руку у телећак да турим…

… opet taj grašak sa govedinom… i kišom… počeće mahune iz ušiju da nam niču… i rogovi na glavi… hm, rogovi, i taj hans… njemu je rekla da oni koji nemaju ženu da im čuva prag, ne bi trebalo da idu… i on ne ode… a mene nagovorila… nie moja helga takva, a i deca su uz nju, ne bi valjda… hans, samotnjak… ma o čemu ja to mislim… baš je žilava ova govedina…

… оно кљусе, што га јутрос убише због пребијене ноге,   завршило у официрском казану, а нама опет слана вода и   таин, па ти ратуј мој брајко… видиш ли боже неправду… ма   да ми је само гутљај оне моје дукатлије, да ми опанке   загреје… како ли се миланка сналази са стоком, ако војска   није отерала, а и отац болестан, дете мало… иде ли се на   одсуство кад си у рату… можда да питам наредника… бар   док се не пуца, док се само кисне… само да се појавим на   врата, видим и одма би се вратио… ал не би да будем први   који закукао кући… има и гори од мене.. онај радоје, три болесна чељадета у кући… чекаћу… нек он први тражи, а ја ћу одма за њим…

… da mi je samo da provirim kroz prozor, da ih vidim… nekad pomilsim da ih više nikad… ne, o tome se u ratu ne misli… mi nemci smo večito ratovali… i pobeđivali, baš zato što smo disciplinovani… evo kaplara, nešto je tmuran… i on je nestrpljiv, ratovao bi.. da se dokazuje… takvi su za vojsku, a ne ja… ako ne poginem, umreću od ove kiše… njoj će onda javiti da sam poginuo hrabro, za kajzera… možda će i gvozdeni krst da joj pošalju, kao ja odlikovan… voleo bih tada da je vidim… sigurno bi se šepurila po selu… eh, ta ženska pamet…

… ко то пуца… шта се дешава… где ми је пушка… је ли пуна… три месеца је чамила… швабе се јавиле, оће чарку, е па ево им… оног ћу без капе… ни моје нигде нема…

… ko je prvi opalio… zašto pucaju… ostade mi celo parče govedine… gde mi je puška… hoću li umeti da ubijem… kojeg da smaknem, onog bez kape… i njemu teška kad je mokra…

… јавите фамилији да је погинуо храбро, бранећу краqа и отаджбину…

… i ne zaboravite da pošaljete i gvozdeni krst…