Beograde dobro jutro

… vidiš arčibalde, nekad se, u jutrima kao što je ovo, beograd budio drugačije…sada se više i ne budi jer nije ni spavao…
… a nekad ga je budio duško radović sa svojim «beograde, dobro jutro» punim metaforičkih i crnohumornih dosetki – «ako ste se jutros probudili, i ništa vas ne boli, znajte da više niste među živima» …

… beograd se budio odjednom… budio ga je   jedan ogroman budilnik sačinjen od hiljada   malih, insinih…u bloku 65, naprimer, leti,   kada su svi prozori otvoreni da sparina noću   izađe, mogli su se čuti budilnici komšija iz   susedne zgrade…
… na ulicama je isparavao asfalt koga su ulični   polivači umivali od ponoći do prvog   plavetnila na karaburmi…pekare su napunile   ulice mirisom kifli, đevreka i vrućeg hleba-dvokilca, a kiosci sa viršlama su brektali od pare u ključalom loncu punom viršli, kakve su se samo tu mogle naći…
… skadarlija je lečila mamurluk i vidala boemske rane od protekle noći, neispavana i rasčupana…njoj se nije žurilo, imala je celo prepodne da se dovede u red i bude spremna za nove teške sudbine, još teže ljubavi i tuge koje su njeni sugrađani, oni posebne vrste, svake noći tu spirali vinom i pesmom…
… tačno u pola šest, sa banjice i voždovca mogle su se čuti vojničke trube na uranak…
… ispred kafana su konobari sa belim keceljama iznosili stolove i stolice na trotoare gde je bilo mesta za sedenje napolju, u ibricima, okamnjenim iznutra, grejali vodu za prve jutarnje kafe, one što se kroz njih providelo dno od šoljica sa plavom, širokom linijom po obodu…
… to su oni kratki trenuci između sna i jutarnje vreve koje dožive samo retki prolaznici koji iz nekog, njima znanog razloga, odlaze negde pre ostalih, ili se vraćaju odnekud posle svih…
… tih trenutaka i svega ovoga više nema, jer beograd više ne spava, niti leže, niti se budi…