Čovek il` pas svejedno

… у моје време нудио се добар блуз, између осталог, ха, ха, ха…
… али нудиле су се и неке друге лепе ствари… некима доступне, некима само да напоје жедне очи… и не знам ко је више имао користи од тих лепих ствари, они који су могли да их имају, или ми који нисмо… милсим да су добијали и једни и други… они који су их имали имали су их, ми који нисмо, научили смо да пуни чежнје подносимо сиротињу, бол у души, самопонижење, комплексе…

Иако сам био позван, и из неког разлога примљен у то елитно друштво, ипак сам у оном свакодневном био стављан на место које ми је по друштвеном статусу припадало. Кад смо се на повратку из школе играли, имитирајући популарне јунаке из филмова и ТВ серија, које ја нисам гледао јер нисам имао телевизор, ја и они слични мени нисмо добијали улоге људи. Ја сам био или коњ или пас, а најчешће пас – пас Рибел. Да Рибел, сећам се свог псећег имена. Можда бих чешће био коњ, али сам био ситан, па нисам могао да носим ухрањене јахаче из више класе. Јахали су оне мало јаче. Али чудно, патио сам што нисам коњ. Ваљда зато што су коњи имали више прилике да буду блиски са онима из више класе, док су их носили на грбачама. А и више су их ценили него нас псе. Нама су само наређивали да лајемо на овог или оног. И лајо сам, шта сам друго могао – био сам пас у високом друштву.

… схваташ ли ме ти арчибалде… тада ми је било важно да сам у том високом друштву, па макар и као пас… пас, ух мајку му… ма боли кад се сетим… ево ту ми је тај ожиљак…