Ključ

Kad se probudio, sunce na zalasku, virilo mu je u sobu kroz poluspuštene roletne i sve u njoj bojilo u narandžasto. Vrućina mu je oduzimala volju i snagu. Od te iste vrućine sobu je ispunjavao memljivi miris starih knjiga, kojih je bilo posvuda. Ustvari, pored glomaznog gvozdenog kreveta, koji je ličio na slona, i radnog stola na kome je uvek bilo započetog posla, knjige su bile jedino što se u sobi nalazilo.
Ustao je i odvukao se do kupatila, pustio skoro hladnu vodu i dugo spirao ostatke letnje vrućine sa preplanule kože. Nije mislio niočemu. Kada se vratio u sobu, sunce je već zašlo i nestalo je boja. Naterao je sebe da se vrati poslu započetom još pre podne. Na radnom stolu čekala ga je knjiga iz trinaestog veka koju je trebalo restaurirati. Upalio je radnu lampu, seo i zapalio cigaretu. Gledao je i proveravao započeti posao. Sve je bilo savršeno urađeno, a sad je trebalo nastaviti.
Bio je restaurator, voleo je svoj posao i radio ga marljivo. Mnogo starih, vrednih i manje vrednih knjiga prošlo je kroz njegove ruke na putu ožeivljavanja. A oživljavao ih je list po list. Dolazile su mu sa raznih strana i od svakakvih vlasnika. Ipak najčešće mušterije bili su kolekcionari. Većinu tih starih knjiga je poznavao, znao da prepozna originale od falsifikata i kopija.
Knjiga koja je sada stajala pred njim pripadala je potomcima jedne stare plemićke porodice čija se plemićka titula izgubila kroz vreme, ali su ostali bogatstvo i aristokratski maniri. Korice su bile od kože, ukrašene reljefom, ali su tanke drvene ploče na kojima je ta koža bila zategnuta, vremenom od vlage počele da trule i sada ih je trebalo zameniti. Listovi su bili dosta dobro očuvani ali i njih je trebalo povezati ponovo. Na stolu su stajale korice koje je prepodne pažljivo odvojio od listova, a da ne ošteti ništa što se trebalo i moglo sačuvati. Uzeo je alat i počeo precizno i pažljivo da odvaja kožu od drvenih ploča. Čelo mu se ubrzo orosilo od vrućine i napetosti, ali trpeo je dok nije oslobodio prednju koricu. Drvena ploča koju je oslobodio bila je krta i skoro mu se rasula u ruci. Nije bila prva takva koju je držao. Kad je hteo da je baci proverio je sa obe strane da nešto nije na njoj ostalo što ne bi trebalo baciti. Iskustvo ga je učilo da se na takvim mestima, skriveno koricama, moglo naći svašta. Od pisama do novca. Ali ono što je ugledao utisnuto u pažljivo udubljenom ležištu, nikada do sada nije pronašao. U ležištu je stajao ključ….
Ključ! – prošaputa.
U trenutku mu je mislima prošlo milion pitanja. Ključ je bio od zlata i ne veći od malog prsta na ruci. Bio je običan, nimalo ukrašen. Kad su mu se misli malo sredile, ostalo je samo nekoliko pitanja na koja je grčevito tražio odgovor. Ko, kada i zašto je taj ključ sakrio u povez knjige koja je preživela vekove? I naravno, šta se njime može otključati? Odmah je znao da mu svo znanje, sve pročitane knjige, slike i crteži koje je video, ne mogu pomoći da odgovori ni na jedno od ovih pitanja. A onda mu savest ošinu šamar po sred lica. Ključ pripada porodici kojoj pripad i knjiga. Obavestiće porodicu i predati joj ključ, još koliko sutra. Čak i da sazna odgovore na svoja pitanja, i da žrtvuje silno vreme i trud, možda nikad neće doći do brave koja je produžetak tog ključa i te priče. Odložio ga je savesno na poličicu od radnog stola i nastavio marljivo da radi započeti posao.
Skoro da je i zaboravio na njega, kada je kasno u noć odložio alat i rešio da pođe na spavanje. Ali stavio ga je na isuviše vidno mesto. U krevet je poneo razmišljanje koje ga je mučilo do svitanja. I nije samo tražio odgovore na pitanja, stizao je čak do fantastičnih maštanja. U svojim fantazijama zamišljao je da je ključ mogao pripadati samo nekoj ženi, nikako muškarcu, a ono što se krilo iza brave kojoj je ključ odgovarao, bilo je sve, samo ne neko skriveno blago. Te misli, koliko teške, toliko i slatke i intrigantne, konačno su ga dovele do toga da je pregazio svoju savest i rešio da ključ ipak malo zadrži. Zadovoljstvo koje je osetio zbog pobede nad svojom savesti, odvelo ga je u snove.
Probudila ga je grmljavina. U trenutku nije znao da li stvarno grmi ili je to bio deo sna, koji mu je pobegao iz pamćenja istog momenta kada je shvatio da je napolju zaista nevreme. Ipak, obradovalo ga je što nema one nesnosne vrućine.
U sobi je bilo polumračno, iako je bilo već skoro podne. Imao je svoj ustaljeni ritam života koji je retko, kao prethodnog dana, remetio. Osećao je mamurluk, pomešan sa rastućim uzbuđenjem, prisećajući se svega što mu je išlo kroz glavu, pre nego što ga je prethodne noći savladao san. Prišao je radnom stolu i uzeo ključ koji mu je, činilo mu se, pekao dlan. Mora smisliti nešto u vezi sa tim ključem. Mora imati plan. Seo je na, još topao krevet i počeo da smišlja kako doći do odgovora koji su mu sada odjednom postali, nekako, životno važni.
Prevrtao je razne ideje po mislima, moguće i nemoguće, slagao ih u neku logičnu celinu, neke odbacivao, kao pisac stranice koje ne želi u svom romanu. Na momente ga je neki glas savesti remetio u očajničkom pokušavanju da nešto smisli, pitajući ga – da li je on to postao opsednut nečim tako običnim kao što je taj ključ. Za dvadesetak godina, koliko se bavio poslom koji je zaista voleo, kroz ruke mu je prošlo mnogo dragocenih i mističnih knjiga i drugih predmeta, ali nijedna od njih nije imala toliku moć nad njim kao taj ključ. Nalazio je čak i pisma u nekim knjigama, ali je bio toliko savestan, da ih čak nije ni pogledao sa malo više pažnje nego što zaslužuje prazan list papira. Gde mu je sada ta savest, nije čak ni pokušao da se zapita. Kada se i pojavljivala, odbacivao ju je kao zlo kome se mora odoleti. Konačno savest je popustila, osetio je to onog trenutka kada je smislio kako da sazna ono što ga je toliko opsedalo.
Činjenica koju je shvatio je da ga taj ključ iz nekog razloga opseda. Pokušao je da se priseti ko je doneo knjigu. Da, bio je to vremešni gospodin koji je nečim podsećao na slugu ili batlera. Ali ništa čudno, njegove mušterije su uglavnom bogati ljudi. Svoje naručioce nikad nije pamtio nipočemu. Smatrao je to suvišnim. Ali nikako nije smatrao suvišnim da u svoju knjigu narudžbi, marljivo i detaljno upiše sve podatke o naručiocu koji bi mogli biti od koristi, ako bi se dogodilo nešto nepredviđeno, kao na primer, da je predmet restauracije možda ukraden. Sada kada se dogodilo upravo to što ni u svojim najnadobudnijim maštanjima nije mogao da predvidi, ta marljivost mu se isplatila.
Odlučio je da sazna odgovore na pitanja koja su mu pekla svest, i mislio je da zna kako će doći do njih. Seo je za radni sto i nije ustao sve dok knjiga, u kojoj je našao predmet svoje opsesije, nije bila završena. Ključ nije vratio na svoje mesto, zadržao ga je, misleći da će mu možda u nekom trenutku zatrebati. Nije znao kad i kako, ali je osećao da ga taj ključ sada void. Napolju je i dalje besnela oluja, sve do pred ponoć, kada se sve umirilo. Prijala mu je svežina. Kada je konačno bilo sve gotovo, bilo je šest sati ujutru sledećeg dana. Nije čekao sutrašnji dan kada je knjiga trebala biti gotova i neko da dođe po nju. Obukao je najbilje što je našao, a da nisu pojeli moljci, i uputio se da lično odnese svoj rad naručiocu.
Napolju se rađao još jedan vreo i sparav dan. Shvativši da je ipak suviše rano ujutru, ode u prvi restoran koji je radio t to doba da popije jutarnju kafu i pojede nešto. Seo je i naručio: Na stolu je stajalo prvo jutarnje izdanje lokalnih novina. Nikad nije čitao novine, ali uzbuđenje i nestrpljenje ga je nateralo da ih prelistava i tako prekrati vreme. Čitao je naslove, gledao slike sa raznim licima i poznatim delovima grada u kome je živeo već preko tridedetpet godina. Pročitao bi samo poneki kratak tekst koji mu se činio ne previše naporan. Usput je pijuckao kafu i jeo svoj doručak, a da toga skoro nije bio ni svestan. Na poslednjoj strain je pročitao i vremensku prognozu za danas. Očekivalo se olujno nevreme posle digog perioda vrelih dana. Olujno nevreme?- začudi se. Zar to nije bilo juče. Pogleda datum na novinama i napregne se da se seti koji je datum danas. Nešto se nije slagalo.
– Izvinite, molim vas, koji je danas datum?- upita konobaricu za šankom.
– Šesnaesti.
– Jeste li sigurni, da nije sedamnaesti?
– Sigurna sam.
Nije više ništa progovotio. Platio je i izašao na ulicu. Pogledao je u nebo okupano i čisto od jučerašnje oluje. Sunce je već peklo. Možda je on pogrešio, možda će i danas biti oluje. Odagna misli o tome, imao je važnijih. U džepu je stiskao papirić na koji je, iz ažurnosti svojih poslovnih knjiga, prepisao sve što je tamo pisalo, makar mu većina toga nije trebala. Taj papirić ga je sada vodio na adresu naručioca. Išao je lagano da jutro odmakne i ne stigne prerano.
Kada je stigao na naznačenu adresu, našao se ispred stare, oronule kuće koja je ličila na napuštenu vilu ili čak mali zamak, obrasla korovom, u ogromnom dvorištu, sa puno raznog drveća, udaljena od puta. Bolo je očigledno da tu više ne živi niko. Ponovo je pogledao u svoj papir da proveri adresu i zaključio da se nalazi na pravom mestu. Pomislio je da vlasnik knjige nije želeo da kaže pravu adresu, ali ovo mesto definitivno ima neke veze sa njim i knjigom. Odluči da pokuša da uđe u kuću i malo procunja. Krčio je korov i suve, popadale grane drveća koje je bilo jako staro i ogromno. Kako je prilazio, počeo je da oseća neku čudnu uznemirenost. Nije to bio strah, više je ličilo na neobično uzbuđenje, koje ga je teralo d aide dalje. Kada je stigao do ogromnih teških vrata, video je da su zamandaljena zarđalim katancem. Razmišljao je kako da uđe kad oseti…
Razmišljao je kako da uđe, kad oseti da se dešava nešto neobično, ako da se neko kreće po kući i oko njega po dvorištu. Pomisli kako se previše zanosi tim ključem id a to počinje da biva loše po njegovo mentalno stanje. Zatrese glavom skopljenih očiju, da odagna te košmare, ali kad je ponovo otvorio oči, čuo je glasove. Dolayili su negde iz daljine, kao da je neko na onoj strain kuće koju nije mogao da vidi nekoga dozivao. Pođe do ugla i oprezno proviri. Prizor koji je ugledao bio je nestvaran.
U bašti pored kuće, za baštenskim stolom sedela je starica i istrošenim glasom dozivala nekoga. Iz kuće, kroz neka bočna vrata izađe mlada devojka, obučena u odeću od pre nekoliko vekova. Nosila je na srebrnom poslužavniku čaj u isto tako srebrnom čajniku, i dve šoljice. Sela je pored starice i veselo je upitala:
– Šta si htela da mi pričaš bako.
Zbunjen, okretao se oko sebe pokušavajući da uhvati kontakt sa sadašnjošću, ali okolo je sve bilo drugačije. Našao se u nekom drugom vremenu. Ali više ga je zbunjivalo što se osećao kao da tu pripada. Kao da je odnekud poznavao ovo mesto, pa čak i onu devojku. Odvažio se i pošao prema njima. Prišao je sasvim blizu, misleći da će se nešto neverovatno dogoditi kada ga ugledaju, ali se ništa nije dogodilo. One ga jednostavno nisu videle. Nastavile su da razgovaraju. Slušao je staricu kako govori:
– Slušaj me dete moje. Za svakog od nas postoji jedan ključ koji otvara sve naše tajne. Taj ključ ima neko koga mi ne znamo, a ni on ne zna čije će tajne tim ključem moći da otvori. Najveća tajna koja se njime može otvoriti jeste ljubav. Ono što mnogi misle da osećaju kao ljubav nije ta tajna.
– A kako ću ja znati ko ima ključ za moju tajnu?
– Prepoznaćeš ga.
– A kada će se to desiti?
– Kad bude vreme. Za sve postoji vreme kada treba da se desi. Ne može se desiti ni pre ni kasnije.
– Meni je već dvadesetdve godine, dokle ću čekati?
Starica se nasmejala:
– Možda se to neće dogoditi u ovom životu zlato moje.
– Ne razumem.
– Razumećeš kad se desi.
Odnekud se začuo strašan tresak. U momentu se strašno uplašio, dok nije shvatio da je u blizini udario grom, iza koga je udatio strašan pljusak. Nije mogao oči da otvori od navale kišnih ogromnih kapi. Pokri lice rukama i poče da ga trlja ne bi li progledao. Kada je progledao, prozorsko okno na sobi je tresnulo po okviru od promaje. Napolju je besnela strašna oluja, koja je u sobu uterala svu sparinu vrelog dana. Bio je mokar od zboja. Nije znao gde se nalazi, i kao da se sećao nekog košmarnog sna o nekom ključu. Ustao je težak i ulepljen i zatvorio prozor, a onda odteturao do kupatila i pustio skoro hladnu vodu da ga osveži i probudi. Pljusak iz tuša okačenog o zid, podseti ga da je upravo u snu koji mu se u dronjcima polako vraćao, kisnuo na nekom pljusku u nekoj bašti…
Kad se dovoljno osvežio, pošao je u svoju sobu da se vrati poslu restauratora starih knjiga. Na stolu je stajala knjiga iz trinaestog veka kojoj je tog dana zamenio korice. Nešto čudno je osetio kad ju je pogledao, ali to nije bilo dovoljno jako da bi se bavio razmišljanjem. Sutra će je ionako odneti vlasniku.
Sledećeg dana ustao je rano, jutro je blistalo okupano jučerašnjom olujom. Obukao se i polako pošao da odnese vlasniku knjigu koju je juče dovršio. Bilo je rano i nije žurio. Kroz staklo ulaznih vrata na zgradi primetio je neka žena koja se zbunjeno vrpoljila, kao da nešto traži. Kada je otvorio vrata, ona se trgla is a nekom nadom u očima mu se obratila.
– Jeste li vi čovek sa ključem za mene?
U momentu se zbunio, ali ga je nešto u njenom glasu, liku i rečima koje je izgovorila nateralo da napregne sećanje.
– Rekli su mi da će se pojaviti čovek sa klju…
– Da, da, znam, ali nisam ja čovek sa ključem… za vas,- reče nervozno, jer mu je iz glave oterala nešto čega je počeo da se priseća. Ostala je da gleda za njima, kao da joj je otplovila poslednja lađa koja je vodila u neki bolji svet. On je nastavio svojim putem. Usput je svratio da popije kafu u neki restorančić. Uzeo je novine koje su stajale na stolu da prekrati vreme, iako je retko čitao štampu. Pisale su na naslovnoj strain o velikoj šteti koju je jučerašnja oluje nanela. Stalno mu se činilo da doživljava “dežavi”, ali nije bilo prvi put da mu se mešaju misli, događaji, pročitane knjige i život. Popio je kafu i nastavio lagano da traži adresu vlasnika knjige, koju je poneo zapisanu na parčetu papira.
Kada je došao na naznačenu adresu, malo se iznenadio kada je video da se radi o običnoj stambenoj zgradi. Njegove mušterije su obično živele u vilama i velikim bogatim kućama. Ispred zgrade radnici su iznosili neki nameštaj nekome ko se selio. Popeo se na treći sprat i pozvonio na vrata na kojima je pisalo ime vlasnika knjige. Otvorila ih je starija žena, očigledno služavka. Predstavio se i tekao zbog čega je došao. Uvela ga je u nešto što je ličilo na predvorje. Stan je bio ogroman i uređen tako da je ipak odgovarao statusu njegovih mušterija. Predao je knjigu nekom batleru koji mu je doneo zarađeni novac, uljudno se zahvalio i otišao.
Kada je polako došetao do svoje zgrade, video je prizor sličan onom ispred zgrade svoje mušterije. Radnici sun a trotoar istovarali onaj isti nameštaj koji su pr par sati utovarali. Pored njih je stajala žena koju je jutros zatekao na ulazu i nervozno cupkala. Kada je prišao pogledi su im se sreli. Osetio je za trenutak nešto u tom pogledu i odjednom se setio nečega. Zavukao je ruku u džep da uzme ključ kojim su se otključavala vrata na zgradi, kad je ponovo čuo njen glas izgovoren sa poslednjom nadom:
– Vi ste ipak čovek sa ključem za mene.
– Izgleda da jesam, – reče i otključa vrata zgrade.
Sva srećna, okrenula se radnicima i viknula da sad mogu da unose stvari.
– Čekala sam vas predugo.
– Da, ko zna, možda više od jednog života, – rekao je shvativši šta je značio san koji je tako živo sanjao prethodnog dana i koga se sada odjednom setio.
– To me podestilo na priču koju mi je ispričala moja baka kad sam imala dvadeset godina. Rekla je “znaj da postoji čovek sa ključem za tvoje tajne..”
– …a najveća tajna je ljubav..
– …i možda će se pojaviti tek u nekom od sledećih života…

K R A J

Advertisements
Published in: on 13. децембра 2008. at 10:10 am  Оставите коментар  

The URI to TrackBack this entry is: https://archibald57.wordpress.com/2008/12/13/kljuc/trackback/

RSS feed for comments on this post.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: