Lud zbunjenog

Dočekaše me na kapiji sa svim počastima, kao da su samo mene čekali. E, sad se vi pitate ko sam ja, ko su oni, a ko je kapija, i čemu počasti.
Ja, to sam ovaj isti ja, ali od pre trideseti tri godine… pa i preskočio koji mesec… beše početak oktobra.
Oni, oni su tada bili za mene uniformisana NN lica što vrebaju na, već pomenutoj kapiji da im ne promakne neko, a da ga ne počastvuju svojim počastima.
Znam, sad vi mislite ja zaglavio u zatvor, pa lepo sam došao da me ne privode i brukaju pred poštenim svetom. E, nije. Kapija je ovde ključni faktor razumevanja celog početka ove priče. Ko je kapija?
Kapija je ona ista koja je i sad na ulazu u Vojnu akademiju na Banjici.
Sad vam jasne i počasti, vojska je to, jel. Pa sad, kako se uzme. U počasti je tada spadalo ljubazno pretresanje od glave do pete, sa posebno odabranim osmehom na licu za tu priliku (osmeh dobrodošlice se zvao), iza koga se krilo nešto što sam tek kasnije prokužio. Il se vešto krilo, il sam ja bio zbunjen, šta vi mislite? Onda, provera podataka, ko si, odakle si, šta ćeš ovde, jesi dobrovoljno il te nagovorili i mnogo drugih pitanja. Mislim da sam prošao sa trojkom, nisam baš sve znao da odgovorim. Kako sa trojkom, pitate se? Pa, to sam procenio po onom osmehu, smanjio se na trojku, kao kad smanjiš termo-peć, pa ti posle bude ladno. Pa mi onda raspakovali torbu, što mi majka spakovala na ivicu i pod konac. Tražili alkohol, kažu, kao da sam trgovački putnik. Posle sam video, nestala mi nova novcijata četkica za brijanje, a obrijao sam se još u prošli petak, iako se to tada na meni nije primećivalo. Kad završiše, ljubazno nabacaše i naguraše ono što je preostalo od mojih stvari u torbu, jedan me blago, kao devojku uze pod mišku, a drugi ponese torbu i povedoše me tamo gde ću provesti naredne četiri godine.
Sad mi nešto pade na pamet – da sam na vašem mestu, more i ja bih pomislio da sam zaglavio zatvor. Ali znam da nisam, pa mi sličnost manja od vaše.
A soba, ko hotelska, stvarno. Bi mi milina neka. Tri kreveta, tri pisaća stola, tri stone lampe na njima, tri ormara, i nas tri…ko tri praseta, eto.
Uvedoše me ona dvojca ljubaznih:
– Ovo su ti sobni drugovi,- rekoše i nestadoše
Gledaju me ko tuđeg.
– Da se upoynamo,- rekoh. Ništa, oni ćute.
– Ja sam…- pa rekoh ime. Aha, vidim shvatiše.
– Neziraj Hadži,- reče jedan.
– Varga Oto,- reče drugi.
Umal ne reko «i ja vama». U prvi mah, ne bi mi jasno, ama baš ništa. Šta je ovo, gde dopado, majko mila. Ovo sve stranci, ko na samitu nesvrstanih. Jedan crn i suv ko da je sušen u pušnici, drugi žuuut, žut ko da je skido gaće preko glave kad je bio mali.
Nasta tajac i tako osta do sutra ujutru. Bi me neki strah. Ja nisam spavo, za njih ne znam, ali ja nisam.
A sutra ujutru… e to je druga priča…

Jutro sam dočekao…jedva, jer oka nisam sklopio. Svejedno me neko kreštanje u hodniku, u kome naknadno prepoznah trubu koja zove na ustajanje, isteralo iz pameti. Skočim iz kreveta, vojska je to bre, a kroz glavu mi idu priče koje sam od starijih slušao o vojsci, pa po njima počnem da se ponašam. Namestim krevet pa pođem u umivaonik. Proneđem nekako ono što mi je trebalo da se sredim, al nemam četkicu za brijanje, uzo je onaj ljubazni sinoć. Pogledam se u ogledalo, pa nemam šta ni da brijem. I ja, što tačno znam gde mi je koja dlaka na licu, treba dobro da se zagledam da ih sve nađem. Dobro je, pomislim, al četkicu moram da kupim, nisi vojnik ako nemaš četkicu za brijanje. Moji cimeri, ustali i oni i svaki za sebe kao da nema nikog u sobi budžaju nešto po svojim stvarima.
Ne priđe mnogo, a ulete u sobu još jedan uniformisani. E, ovaj bio obučen u oficirsku uniformu, sa nekim čudnim činovima. Skapiram ja, da je pitomac neke starije klase. I stvarno beše ljubazan.
– Ajde momci, za pet minuta počinje postrojavanje,- reče i ode.
Ja htedo da se ukipim i dreknem «razumem», ali ne stigoh, ode on. Gde mu je to postrojavanje, da mi ej znati. Pogledam u cimere, a oni ko s marsa da su pali, zbunjeni gledaju u mene kao da im ja mogu pomoći. Pokušam nekako da im objasnim, a oni kljimaju glavama ko zaprežni konji, kao sve im jasno. Dobro, mislim sa, valjda im jasno. Krenem ja da izađem, oni za mnom. Setim se da nisam poneo nešto, stanem, pa se vratim, stadoše i oni, pa za mnom. Vidim ja ništa oni nisu razumeli. Pa kako ćete pratiti nastavu kad ništa ne razmete, mislim se, pa mi ih bi žao.
Bilo kako bilo, stigosmo nekako na to postrojavanje. Mnogo nas se tamo okupilo. Gde je bio sav ovaj narod, kad se sinoć ni glas nije čuo. Shvatim, svi su bili, i ostali zbunjeni. Samo nekoliko grupica razgovaraju međusobno, ostali se gledaju kao tuđi. Šetkam na pola kvadratnog metra, toliko mi ostavili ostali koji ili stoje, ili šetkaju kao i ja, svi sa rukama u džepovima, ko da kriju nešto. Odjednom nas pokosi glas, koji razbi tišimu i ono malo žamora onoh koji su se poznavali odnekud.
– Pitomci trijestreće klase – zbor!!!- vikao je neki brkajlija ispod šapke koja mu je stajala na pola dvanaest.
Šta mu sad ta komanda znači. Uskomeša se narod, sudaraju se, idu negde, a nemaju pojma gde, samo da ne stoje u mestu, da se vidi da nešto rade. Onda primetim kako oni što su do malopre žamorili, počeše da staju u dve vrste. Videše i ostali pa se nastaviše, čepajući jedni druge i gurajući se troica na jedno mesto, ako da će im neko zauzeti to tako posebno mesto. Uguram se i ja tu negde. Trajalo je to bogami prilično.
Kad konačno stadosmo u dve krivudave vrste, dok se onaj brkajlo mrštio, poče da nam drži slovo. Priča nešto što niko ne sluša. Tek kad reče šta ćemo dans da radimo, svi naćuliše uši. Podeli nas u grpe, pa redom: šišanje, kupanje, lekarska vizita, zaduženje uniforme i opreme, presvlačenje, pakovanje itd,itd…
Podeli svakoj grupi po jednog ljubaznog koji su do tada, puni sebe stajali sa rukama na dupetu i šapkama preko očiju, pa pođosmo.
Ja se ošišo kući pre polaska, al đavola, nije to dovoljno. Tad se nosile duge kose, pa bilo i onih koji su došli sa kosama do ramena. Ma, čini mi se da njih ne ošišaše ko mene. Jes da im izmenili lični opis, ali ni ja se nisam mogao prepoznati kad se videh u ogledalu.
Onda nas odvedoše u neko kupatilo-podseti me na scene iz Aušvica, samo nemoj gas da nam puste. Mi goli, ko ribe bez krljušti, sve okrećemo leđa jedan drugom da nam se ne vidi ona muškost. Pustiše nam vodu, mi povadismo sapune i šampone i udubismo se u rad, da ne mislimo na golotinju. Niko nikog ne gleda, kao što niko ne želi da ga iko vidi. Zbrzasmo to kupanje, samo da se gaća domognemo. Al oćeš. Izvedoše nas na druga vrata. Ostaše gaće na drugoj strani. A tamo na drugoj strani doktorka i sestra, mlade obe i dobre do boga miloga. Mi sve stisli ono malo muke međ nogama i sitnim koracima cupkamo i slažemo se ko sardine u vrstu. Ustade doktorka, a sestra za njim i pridjose prvom. Doktorka neka lujka videlo se odmah. Nosi neku olovku i stalno je gura u usta, tobož nešto zamišljena. Pridje prvom, pogleda ga od glave do pete, s preda i od pozadi, pod mišice, pa mu reče da skloni ruke sa one rabote. On nekako pomeri ruke, a ona onu olovku, pa mu poče podizati visuljke i zagledati. Kad završi, opet olovku u usta, u nešto mumla sa olovkom u ustima, a sestra poslušno zapisuje. I tako redom, do poslednjeg. Čudna neka žena.
Kad i to bi gotovo, stid nas malo napustio, uvedoše nas u drugu prostoriju, koja je ličila na pekaru-svuda popadao neki beli prah, kao brašno. Tu čeka neku mrga sa ogromnom pumpom u rukama. Kako mu pridjosmo poče jednog po kednog da zasipa tim prahom, ne gledajući ni gde ni kao. Ostasmo beli ko aveti. Pa što se kupasmo? Stadosmo se čistiti šamarajući se po telu, ni rođena majka me nije išamarala toliko za ceo život.
Dođe konačno vreme i za oblačenje. Uvedoše nas u ogromnu prostoriju punu uniformi koja je mirisala na naftalin, da se zakašljasmo. Stadosmo u jednu vrstu, a oni koji nam deliše uniforme počeše nas merkati i vikadi brojeve, koji bi trebalo da znače veličinu. Dočekah gaće i odmah ih navukoh, a one tolike da mogu još dvoica da stanu u njih. Posle sam ih pocepao na kolenu, koliko su bile dugačke. Ni ostalo nije bilo bolje. Kad nekako navukoh na sebe sve što nam rekoše da treba navući, ni rođena majka me ne bi poznala. Ali šta je tu je, zbogom farmerice, majice i košulje uz telo, kako se tad nosilo. Pokupih ono što nisam na sebe navukao u šatorsko krilo, usput mi natovariše i ono što sam ispred kupatila skinuo, pa hajd u sobu sa ona dva gluvonema da slažem to u neki red.
Bio je to moj prvi dan u nekom svetu, tako bajkovitom za nas muškarce onog vremena, o kome smo slušali od onih koji su vojsku služili, a tako poražavajuće doživljenom u stvarnosti. Ali kasnije sve je bilo drugačije.

Kako je bilo posle saznaćete ako vas bude interesovalo.