Reci mi šta je ljubav

Ona je plesala, plesala, plesala… po trgovima, parkovima, ulicama… vetar u kosi bio je muzika… svi prolaznici oduševljena publika… Mnogi muškarci su joj prilazili, zapitkivali, patili, nudili, molili… Neki su samo ćutali i divili se, lišeni hrabrosti čak i da joj se poklone. A ona je samo plesala i tiho pevušila neke, samo njoj razumljive stihove. Niko nije znao odakle je dolazila svakoga dana sa prvim zracima sunca, rasčupana i musava. Na maloj fontani gradskog trga bi se umila i doterala. I pre nego se pojave prvi trgovci sa svežom ribom i mirisnim kiflama, ona je bila spremna da ponovo otpočne svoj ples. Govorilo se da je luda, da je omađijana, ili čak utvara. Niko je nikad nije dodirnuo, pa nisu čak znali ni da li je stvarna. Sa poslednjim zracima sunca je nestajala, a da niko nikada nije video ni kuda ni kako. Noću, bila je san mnogih momaka, ali i onih koji to već odavno nisu. A taj njen ples, nije bio samo muzika. Bilo je u njemu i gneva, i prezira, i milosti, i mudrosti, i magije i večnosti i posebno neke mistične nedokučivosti. Jedino čega nije bilo, nije bilo ljubavi. Ono što niko nije znao, znala je ona. Znala je šta je ljubav. I znala je da zna. Zvuči nestvarno da neko ko zna šta je ljubav, pokazuje sve, samo to ne. Zvuči nestvarno za one koji to ne znaju, a mnogi nisu znali. Pitala je neke retke, kojima je dozvolila da joj čuju glas i dodirnu stas, šta je to ljubav. Nije dobila odgovor. Ljubav to je jedan san koji sanja oduvek. U snu je onaj koji jedini zna šta je ljubav. Ona zna da on postoji i da sada nekud luta i traži nju. Ona zna i da će je sigurno pronaći. A kad se sretnu oni će se prepoznati. Prepoznaće se kad vide sebe u očima onog drugog. Tada će znati da je on muškrac za nju, a ona žena za njega. I dok su drugi mislili da je luda, omađijana i nestvarna, ona je, dok je plesala, zagledala muškarcima u oči, ne bi li se u nekima videla. Ali videla je samo žudnju i pohotu, tugu, ludost i plitkost, sve osim sebe. Ponekad bi joj se učinilo da je u nekom pogledu to možda ona, ali to je bio samo tren i lik bi se izgubio čim bi prišla bliže. Sa poslednjim zracima sunca, kad mnoge hvata kokošije slepilo, iskradala se od ljudi i trčala poljima i šimama do svoje kolibe. Usput je brala mirišljave trave, cveće zadevala u kosu, jela sočne bobice i divlje lešnike i bademe. A kad stigne u svoju kolibu od pruća, sva je rasčupana i musava, i sva kao veštica razigrana. Onda raspali vatru i legne u postelju od suvoga lišća i mirisnih trava da joj koža miriše na bilje. Legne i usni svoj san. Dok ona sanja, duša joj juri okolo po mesečini i skuplja mesečev prah i zvezdanu maglicu, koju čuva da pokloni čoveku iz svoga sna. Mnogo je tako vremena prošlo u čekanju.

A onda, jednog dana kad je sunce tek zašlo, dok je bosa trčala po livadi, učinilo joj se da čuje neki glas iz obližnje šume. Silno se iznenadila, jer dugo, dugo tuda niko nije prolazio. Čak i ne pamti poslednjeg putnika namernika koji je zašao tako daleko od puteva i staza, u svet koji je bio samo njen. Kada je prišla, ugledala je mršavog čoveka, ispijena lica, kao zaustavljenog u vremenu. U njegovom pogledu videla je samo tamu.
– Ko si ti? – pitao je.
– Nisam ona koja misliš da jesam, – odgovorila je i kao vetar otrčala dalje, ne videvši ni tada u njegovim očima ništa osim tame.

Prošlo je nekoliko dana, a na istom mestu ugledala je isto ispijeno lice. Kao da je sve to vreme tu čekao da mu ponovo priđe. Malo se dvoumila, ali se setila da je u njegovim rečima i glasu osetila nešto što je bilo drugačije od svih glasova koje je slušala od ljudi. Prišla je polako, ne iz straha ili nesigurnosti, nego zato što je osetila da on baš nju tu čeka. Kad je prišla blizu, videla je da za ruku drži malu devojčicu.

– Ko si ti? – upitala je sad ona njega.
– Ja sam patuljak.
– Zašto si patuljak kad ne ličiš na patuljka?
– Nekad sam bio princ, sad sam patuljak.
– Bićeš opet princ.
– Da bih bio princ, treba da imam princezu. A ko si ti? – upita ponovo on nju.
– Ja sam veštica. Možda mogu da te pretvorim u princa.
– Ne možeš. Za to je potrebno da me poljubi prava princeza.
– Dobro, onda ja idem.

I otišla je. Ali nešto je u tom patuljku, koji je nekada bio princ, bilo neobično. Nešto ju je držalo budnom do kasno u noć. Te noći skupila je najviše mesečeve maglice. Sutradan ga je ponovo videla na istom mestu. Više se nije dvoumila da li da priđe.

– Ko ti je to? – pitala je pokazujući očima na malu devojčicu.
– To je moja patuljčica.
– A gde je sada tvoja princeza?
– To je tužna priča.
– Hoćeš li da mi je ispričaš?
– Hoću, ako hoćeš da je čuješ.
– Hoću.

Malo je ćutao i gledao u zemlju, a onda se zagledao u mesto gde je zašlo sunce i počeo dagovori glasom koji je bio beskrajno pun tuge.

– Nekada davno, bio sam isto patuljak, jer nisam znao za ljubav. Ona sa kojom sam delio život nije umela da mi je pokaže. Dugo sam tako lutao, sam samiji i od same samoće, dok jednoga dana nisam naišao na nju, na moju princezu. Poljubila me je i od patuljka sam postao princ. Bio sam presretan. Ostavio sam onu koja nije umela da mi pokaže ljubav, ucveljenu, jer je mislila da me voli. Sa mojom princezom pošao sam na put prateći sunčev trag danju, a mesečev noću. Išli smo tako dugo poljima, šumama, livadama, proplancima, brdima i planinama, pustinjama. Zaustavljali se samo tamo gde smo osećali da nas je umor savladao. Malo se okrepili pa išli dalje. Na jednom takvom mestu u dubokoj šumi, ona ode do nekog žbuna odakle joj se učinilo da čuje dečji plač. Kad se vratila, u rikama je nosila malu princezicu. Presrećni nastavili smo put u troje. I opet smo išli dugo, dugo, dok jednoga dana moja princeza nije počela da posustaje. Posustajala je sve češće i sve više. Kad više nije mogla sama, uzeo sam je u naručje i opet dugo, dugo nosio. Ali ona je bivala sve slabija, dok jednoga dana nije sasvim posustala. Tu gde je stala sada je samo znamen. Nas dvoje, malo smo tu postajali i nastavili put –
patuljak i patuljčica.
– Tuguj koliko budeš morao, a kad više ne budeš morao, znaćeš da negde postoji ona koja će te ponovo načiniti princom, – rekla je i za trenutak osetila svu njegovu tugu kao svoju, a onda otišla. Obećala je da će se vratiti sutra kad sunce ugasi svoj poslednji zrak.

A sutradan, dok sunce nije sakrilo svoj poslednji zrak, njen ples po trgovima i ulicama grada bio je drugačiji nego obično. Nešto se rasejalo u njoj i nije imala tu oštrinu u pogledu koja je sekla sve oko sebe.
A on je ostao na istom mestu gde ga je ostavila prethodne večeri i pustio da se u njemu nešto otapa. To što se otapalo, bolelo je. Kada se pojavila sa poslednjim zrakom sunca odmah mu je rekla:
– Znaš… ja te neću tešiti.
– Ne treba mi uteha, hoću da idem dalje.
– Dobro misliš.
– Ne smem drugačije, ostao bih tu gde sam sada, a ja moram da idem dalje. Uvek sam išao.
– Kuda to stalno ideš?
– Ne idem stalno, idem samo kad mi dođe da idem. A kad mi dođe da idem, ja moram da idem.
– To rade samo cigani.
– Znam. Zato volim cigane.
– Hoćeš da ti naberem malo sočnih bobica i mirisne trave?
– To rade veštice.
– Ja sam veštica, zaboravio si?
– Nisam, samo kažem da to rade veštice. Onda sve to kuvaju u čađavom kazanu.
– Napraviću ti melem za dušu.
– Ne postoji takav melem.
– Postoji ako veruješ.
– Sad niušta ne verijem.
– Dobro, onda ti ja ne trebam.
– Ne trebaš mi, ali bih voleo da si tu.
– Neću te tešiti. To rade one kojih ima svuda na tvom putu.
– Zato idem bespućem. Sad moram da pođem.
– Biću i sutra ovde.
– Znam, jer i ja ću biti.

Sledećeg dana, oni koji su se već danima divili njenom plesu, bili su preneraženi, ali i zadivljeni plesom koji je izvodila. Bio je to sasvim novi ples, prepun žara i ljubavi. I oni koji nisu baš znali šta je ljubav, nisu mogli da je ne prepoznaju u tim strastvenim pokretima. Jer svako od nas u sebi nosi klicu ljubavi, i uvek kad naiđe na nju, on će je sigurno prepoznati. A ona, ona je plesala sa sve više žara, ali i sa sve više nestrpljenja da sačeka zalazak sunca.
Daleko od grada i ljudi, u bespuću, on je već dugo provodio dane u tami. Svoju malu patuljčicu je puštao da leprša po poljima, ali sam nije izlazio iz tame bespuća i sigurnosti za koju je mislio da mu je ona pružala. Verovao je da nije došao kraj njegovim putovanjima zato što je ostao bez svoje princeze. Ali zapao je u to bespuće iz koga ne vidi put kojim bi pošao. Ono malo svetlosti što je ugledao na ivici šume, dok je gledao onu koja sebe naziva vešticom, musavu i rasčupanu, ličilo mu je na iskušenje kome treba odoleti. Svejedno, mučilo ga je poslednjih dana to iskušenje. Činilo mu se kao da ga to nešto što je ličilo na ono što je već imao, iskušava i nagoni na nemir u nogama, zove na put, pruža ruku i zove, zove… Šta poslušati? – srce ili savest? Srce ga nikad nije izdalo, ali savest… Pustiće ih da se bore u njemu. Crno sunce se dotaklo vrhova udaljenih planina. Vreme je da pođe do ivice svog bespuća gde ce doci ona. I pustio je srce da se tom susretu raduje. Kad je stigao, ona je već bila tamo.
– Čekala sam te, – rekla je.
– Zašto dolaziš, zašto pričaš sa mnom?
– Donela sam ti šumskog voća i divljih lešnika.
– Zašto dolaziš da pričamo?
– Tvoja priča je drugačija.
– Svako ima svoju priču, i svaka je drugačija.
– Tvoja mi se sviđa.
– Lepo ti stoji taj osmeh u kosi.
– Eto vidiš, samo ti si ga video, niko drugi.
– Sretao sam neke po ovom bespuću.
– Znam, ima ih još koji lutaju.
– Ja ne lutam.
– Ne više, sad imaš mene.
– Ti si posebna, ne ličiš ninakoga koga sam sretao.
– Znam, inače ne bih bila ovde sada.
– Mislio sam da ne postoji takav neko.
– Mnogi tako misle. Ja nisam za sve ista.
– Ovakva si samo za mene?
– Da. Pomiriši noć. Sve ima svoj miris.
– Zašto si samo za mene takva?
– Zbog jednog sna.
– Kakvog sna?
– Mog.
– Ispričaj mi.
– Možda jednom. Sad moram da idem.
– Pričaćeš mi sutra?
– Možda jednom…

Otišla je u svoju čađavu kolibu sa mislima zapletenim u rasčupanu kosu i nekim zvezdanim sjajem u očima. A u duši je počelo da klija ono seme koje ponekad nikad ne proklija. A on? On je osetio to klijanje u njenoj duši i prepoznao ga u sebi. Okrenuo se oko sebe i u tami počeo dušom da opipava put koji ga zove da ponovo krene dalje. Tama je počela da se razilazi i put mu je bio sve jasniji. Sve oko njega počelo je da dobija boje.
U gradu, po trgovima i ulicama, sve je stalo. Nastala je mrtva tišina. Jutro je osvanulo kao u ružnom snu. Nestalo je lepote i svetlosti, boje su potamnele i ostarile, grad je izgledao ružan i truo od učmalosti. Razigrana se nije pojavila tog jutra sa prvim sunčevim zracima, koji to više i nisu bili. Česma je presušila, jer se niko na njoj nije umio. U tom muku odnekud dopre glas „pronašla je ljubav u svom plesu, više se neće vratiti“ . I zista, više se nije vratila. Celog dana sakupljala je poljsko cveće i plela ga u venčiće, kačila po drveću u šumi, po zidovima svoje šumske kolibe. I ponovo je plesala, plesala, plesala, ali ovog puta sama, daleko od svih pogleda. I čekala je da u sumrak ponovo čuje taj glas.
Krčeći ostatke trnja koje ga je zarobilo u bespuću, a koje do sada nije ni primećivao, osećao je da mu nadolazi snaga, da misli o ljubavi. Ispunjen tom snagom skupljanom celoga dana osetio se velik i snažan, kao čovek. Pomislio je da više nije patuljak, ali nešto je ipak nedostajalo da tako i bude.
– Isplela sam ti venčić od livadskog cveća i mirisnih trava.
– Sve veštice koje znam su zle, plašim se da ga uzmem.
– Ja nisam zla veštica. Ja sam iz bajke koju ti još nisi pročitao. Ja sam dobra veštica.
– Samo su vile u bajkama dobre.
– Probaj ovu bajku, pa ćeš videti da ima i dobrih veštica.
– Staviću venčić na glavu. Ako se ne pretvorim u žabu, poverovaću da si dobra veštica.
– Kako ti izgleda?
– Osećam se jako moćno, kao da mogu da poletim.
– I možeš, ti si čarobnjak.
– Ti si me pretvorila u čarobnjaka?
– Ne, ti si to oduvek bio.
– Kako znaš?
– Ja sam veštica, a veštice sve znaju.
– Kaži mi šta je ljubav.
– To je ono što ćeš znati sam onda kad ti se dogodi.
– Da li se tebi već dogodila?
– Nije, ali hoće. Zar se tebi nije dogodila?
– Jeste.
– Ti onda znaš šta je ljubav, zašto mene pitaš?
– Da li je to ono što vidim dok mi pričaš?
– To samo ti možeš znati.
– Vidiš li ti ljubav dok ja tebi pričam?
– Neću ti sada reći.
– Kad ćeš mi reći?
– Kad budem videla tvoje oči.
– Ja sam te zavoleo.
– Sutra ću ti ispričati moj san.
Tako je i nestala, kao san. On je ostao da je čeka tamo gde ga je ostavila. I sve je manje sebi ličio na patuljka.
Dan beskrajan. Odšetala je do grada. Ljudi su je gledali zadivljeno, ali nisu je prepoznali, a taj osmeh i ta lepota, zračili su nečim što je opčinjavalo. Sada je ona gledala ljude. Prepoznavala je emocije na njihovim licima, ali nigde nije videla ljubav.
Njemu su jutro donele ptice na svojim krilima. Trnja koje ga je okruživalo više nije bilo. U pravcu sunca pružao se put. Znao je da je došlo vreme da ponovi krene, dalje, daleko od bespuća. To je jedini način da se nastavi život. Dan je proveo preturajući po sebi, stavljajući sećanja, doživljaje, emocije i sve ono što duša usput pokupi, na mesta na kojima je mislio da treba da stoje. Bilo je previše toga što je trebalo složiti, a neke stvari su se opirale tom spremanju. Ali znao je da tako mora.

Na mesto sastanka došli su u isto vreme, kao da su zajedno išli. Ona je nosila svoj san, a on svoju očišćenu dušu. Nije bila rasčupana i musava. Bila je lepa, u haljini od paprati.
– Ispričaj mi san.
– Sanjam ga dugo, otkad sam spoznala svoju žensku prirodu.
– Pričaj mi.
– Nikome nisam pričala.
– Meni hoćeš?
– Tebi hoću.
– Zato što te volim?
– Ne, mnogi su me voleli i pre tebe.
– Zašto onda baš meni?
– Zato što si ti iz mog sna.
– Kako znaš?
– Znam.
– Kako znaš?
– U mom snu je čovek koji sedi ispred male oronule kuće. Ne vidim mu lice, ali znam da je tužan, jako tužan. Ja tog čoveka volim svom svojom iskonskom ljubavlju. Volim ga oduvek. On je onaj koji me traži i koji će me naći. Ja verujem da negde postoji čovek koji postoji samo za mene.
– Zašto misliš da sam ja čovek iz tvog sna?
– Vidim to u tvojim očima.
– Šta to vidiš?
– Vidim tugu.
– Tužnog je teško voleti.
– Tuga će nestati, kad osetiš da stvarno voliš.
– Rekao sam da sam te zavoleo.
– Jesi, ali u tebi ima još ljubavi prema onoj koja se preselila u neki bolji svet. Ta ljubav, sada je tuga.
– To je valjda prirodno.
– Jeste. Ali na tebi je da izabereš. Možeš da ostaneš tu gde jesi i ceo život da provedeš tugujući, ili da kreneš u novi život, nekim novim putem, koji sam izabereš.
– Ako pođem tim novim putem, hoćeš li poći sa mnom?
– Ako stvarno poželiš da me vodiš, poći ću.
– Kako ćeš znati da to stvarno želim?
– Ako me budeš voleo kao što ja tebe volim.
– Kako ti to mene voliš?
– Čisto, iskonski svim svojim bićem. Ti si čovek iz mog sna.
– Ako ti kažem da i ja tebe tako volim, hoćeš mi verovati?
– Hoću kad vidim sebe u tvojim očima.

Znao je šta znače te reči. Ćutao je sluteći da ona oseća da u njemu još uvek ima ljubavi i tuge zaostale iz nedavne prošlosti, koja nije oslobodila njegovo srce da u njega stane sva njena ljubav. Još dugo su se sastajali na granici njegovog i njenog sveta. Govorili su o svemu, o ljubavima, o životu o svetu u kome žive, o svojim svetovima, koji su počeli polako da liče jedan na drugi. Granica ta dva sveta postajala je sve tanja i polako nestajala. Spoznavali su sličnosti i razlike, prihvatali ih ne želeći da menjaju to što jesu. Iako su im se svetovi sve više približavali, osećali su da to nije dovoljno da bi spoznali jedno drugo. Bili su suviše daleko svako u svom svetu. Onda je jednoga dana on pružio ruku preko granice i pozvao je u svoj svet. Nije se dvoumila ni koliko traje poslednji zrak sunca na zalasku. Prihvatila je ruku i prekoračila granicu. Tog trenutka granica više nije postojala – dva sveta su se spojila u jedan, mada se i dalje mogla videti razlika između njih. Uostalom, jedan je bio muški, a drugi ženski i ta razlika će uvek postojati. Prvo što je učinila kada je stala naspram njega i dok se gubila u njegovom naručju, pogledala ga je u oči. Znao je zašto.
– Šta vidiš? – pitao je sa zebnjom.
– Neću ti reći sada.

Znao je da u njegovim očima još uvek nije videla sebe. Poveo ju je u dubinu svog sveta, pokazao joj sve svoje radosti i tuge. Držao je u naručju i svu svoju ljubav koju je osećao za nju, izlio je kroz svoju dušu, telo, ruke, usne – njoj. Ona je činila to isto. Voleli su se ljubavlju koju su mogli da daju u tom trenutku jedno drugom.
Vreme je prolazilo. Stalno su se sastajali, s vremena na vreme odlazili jedno kod drugoga. On je čistio svoju dušu i pravio mesta za pravu ljubav za nju, ali mu se ta tuga stalno vraćala, nekad jača nekad slabija. Ona je to osećala i teško patila, jer je znala da je on čovek iz njenog sna. Proklinjala je što su se sreli prerano. Trenuci kada je njega obuzimala tuga bili su pakao za oboje. Čak su u takvim trenucima prestajali da se sreću u zalazak sunca. On je u takvim trenucima pokušavao da ode svojim putem bez nje, a ona ga je puštala, davala mu priliku da sam odabere. Činila je to iako je znala da će se kao trska prelomiti na pola i da više nikad neće biti cela. Ali on se stalno vraćao, rastrzan između ljubavi i tuge, birajući ljubav.
Na dan kada se navršila godina od kad je, ona koju je do tada zvao svojom princezom, sasvim posustala, otišao je na mesto gde se to dogodilo i poklonio se njenom postojanju. Kada se okrenuo i pošao nazad u njegovom srcu više nije bilo tuge. Ono što je do tada bilo tuga, postalo je lepo sećanje.
Kada se vratio, bespuća nije bilo. Bio je samo put koji se gubio u beskraju. Bila je i ona, koja je sve ovo vreme čekala da vidi sebe u njegovim očima.
– Vratio sam se samo ja, tuga je ostala tamo gde pripada.
– Mogu li da vidim tvoje oči?
– Možeš, ako ćeš mi reći šta vidiš.
Dugo je stajala pred njim, lepša nego ikada, zrela u ljubai, nasmejana i gledala ga u oči.
– Šta vidiš u mojim očima?
– Uzmi me za ruku i povedi na svoj put. Ti si čovek iz mog sna.

Sunce se rađalo, a putem prema suncu, držeći se za ruke, išli su On i Ona – Čarobnjak i Veštica……..

EPILOG

Još i danas neki pričaju da, noću kad je mesec pun, a zvezde trepere titravo, viđaju neko čudno svetlo koje dopire iz dubine šume u koju niko ne zalazi, a nebom proleti veštica i posipa zvezdani prah i mesečevu maglicu na zaljubljene. Ko bi ga znao, možda tako nešto i postoji.

Jednoj Biljani

Advertisements
Published in: on 13. децембра 2008. at 9:54 am  Comments (6)  

The URI to TrackBack this entry is: https://archibald57.wordpress.com/2008/12/13/reci-mi-sta-je-ljubav/trackback/

RSS feed for comments on this post.

6 коментараПоставите коментар

  1. Stvarno ne mogu da smislim prikladan komentar, ali hoću da se zna da sam bio ovdje, i da sam sad bogatiji.

  2. Priča se prožela sa dušom mojom i ja se divim i klanjam
    tvorcu…Lepo, prelepo, neverovatno….Hvala.

  3. Hvala i tebi „Pela“, uvek mi je drago kada se nekome iskreno svidi moja priča

  4. Nisam pročitala ovu priču do sada…ali mi je jako poznata…ostadoše mi suzne oči, ne od tuge,a ne znam od čega…valjda se tako i prepoznaju srodne duše… tvoja priča je pružila ruku mojoj ( ili obrnuto )…drago mi je da smo se sreli…na granici dve čarobne šume…

  5. I meni je jako drago što me je pronašao neko kao ti. Zapravo, ja sam tebe prvi našao, ali meni te je preporučila jedna zajednička blogerka, Veshtichanstvena, jer zna kakve priče pišem i kakve volim da čitam. Hvala joj.

  6. Ahaaa, zlatousta veschtischanstvena…veličanstveno višestruko nadarena…hvala joj 🙂


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: