Kiša

… само ова киша да не пада, овако ситна, у кости се забада…  боже, ко ће човеку угодити… да сам кући сад би трљо руке и  гледо како ниче шеница… овако кад је рат, нико не сеје  шеницу… можда жене сеју… не смем ни да се сетим, одма ми  сузе груну на очи… ма добро су… и далеко од фронта…  родило ми се чедо, син, првенац и наследник… поквасило ми  се и писмо… немам га где све је мокро до коже… да су ми бар  опанци цели, чини ми се мање би био мокар… али ни шваби  није лако у овој српској каљуги… ма само да сачувам живу  главу, кажу неће ово још дуго…

… rekli nam da ćemo brzo zgaziti te varvare srbe… za mesec dana pa kući, a evo treći mesec čamimo u ovom srpskom blatu i još smo na istom mestu… da li i kući pada kiša… ako i pada, nema ovog blata… e helga, helga, ni u snu ne možeš da sanjaš gde sam sada i kako mi je… ti si me nagovorila na ovo «za kajzera», ko da ti znaš ko je kajzer… i šta je rat, i šta je srpsko blato… kakvi su ti srbi, kad im je blato ovakvo… i ova tišina, rat je, a niko ne puca već danima… da se puca, da se nešto događa, čini mi se bilo bi mi lakše… a šta ako poginem… helga, deca…

… хоће ли проговорити, а да оца није видео… хоће ли ме миланка познати кад дођем… зашто да не дођем, доћи ћу… ево тишина је, не пуца се већ дуго… можда швабо размишља да одустане, и њега бије ова киша у кости… то би му било најпаметније, шта ће му ово парче блатњаве србије… њу само ми срби можемо да волимо и гинемо за њено блато… само ми срби можемо да изаберемо овакво место да направимо кућу и окућницу… и још да нам буде лепа… оно јес лепа, али кад је рат, ништа ти није лепо… лепо ти само оно што не мош да имаш, јер је рат… ето ни шкију не могу да запалим на овој кишурини… оће ли скоро ручак… оно парче танина ми се расквасило, па не смем ни руку у телећак да турим…

… opet taj grašak sa govedinom… i kišom… počeće mahune iz ušiju da nam niču… i rogovi na glavi… hm, rogovi, i taj hans… njemu je rekla da oni koji nemaju ženu da im čuva prag, ne bi trebalo da idu… i on ne ode… a mene nagovorila… nie moja helga takva, a i deca su uz nju, ne bi valjda… hans, samotnjak… ma o čemu ja to mislim… baš je žilava ova govedina…

… оно кљусе, што га јутрос убише због пребијене ноге,   завршило у официрском казану, а нама опет слана вода и   таин, па ти ратуј мој брајко… видиш ли боже неправду… ма   да ми је само гутљај оне моје дукатлије, да ми опанке   загреје… како ли се миланка сналази са стоком, ако војска   није отерала, а и отац болестан, дете мало… иде ли се на   одсуство кад си у рату… можда да питам наредника… бар   док се не пуца, док се само кисне… само да се појавим на   врата, видим и одма би се вратио… ал не би да будем први   који закукао кући… има и гори од мене.. онај радоје, три болесна чељадета у кући… чекаћу… нек он први тражи, а ја ћу одма за њим…

… da mi je samo da provirim kroz prozor, da ih vidim… nekad pomilsim da ih više nikad… ne, o tome se u ratu ne misli… mi nemci smo večito ratovali… i pobeđivali, baš zato što smo disciplinovani… evo kaplara, nešto je tmuran… i on je nestrpljiv, ratovao bi.. da se dokazuje… takvi su za vojsku, a ne ja… ako ne poginem, umreću od ove kiše… njoj će onda javiti da sam poginuo hrabro, za kajzera… možda će i gvozdeni krst da joj pošalju, kao ja odlikovan… voleo bih tada da je vidim… sigurno bi se šepurila po selu… eh, ta ženska pamet…

… ко то пуца… шта се дешава… где ми је пушка… је ли пуна… три месеца је чамила… швабе се јавиле, оће чарку, е па ево им… оног ћу без капе… ни моје нигде нема…

… ko je prvi opalio… zašto pucaju… ostade mi celo parče govedine… gde mi je puška… hoću li umeti da ubijem… kojeg da smaknem, onog bez kape… i njemu teška kad je mokra…

… јавите фамилији да је погинуо храбро, бранећу краqа и отаджбину…

… i ne zaboravite da pošaljete i gvozdeni krst…