Krajputaši

23. avgust 2002.g.

Vraćajući se sa posla, čekao sam gradski autobus, tiskajući se sa ostalima ispod ono malo hladovine, koju je pravila nadstrešnica na stanici. Vrteći se tako da pronađem što bolje mesto, pogled mi je privukla zdepasta ciganka koja je stajala po strani, držeći u naručju dete koje nije iamlo ni godinu dana. Pored nje su stajala još dva deteta koja su mogla imati tri i pet godina. Pekli su se na julskom suncu i nisu ni pokušavali da se sklone. Dete koje je držala u naručju neprestano je kašljalo. Pokušavala je da ga smiri pokretima koji su ličili čas na ljuljanje, čas na drmusanje. Kad bi se kašalj za trenutak smirio, dete je plakalo. Najstarije dete, dečačić, odsutan u dečjim mislima, okretao je u rukama kutiju u kojoj je bio lek za bolesno dete. Dok sam razmišljao kako je život velika nepravda i kako je teško duši koja se rodi u telu nekog ko je na dnu ljudske hijerarhije, misli mi prekide tresak razbijenog stakla. Na trotoaru je ležala kutija sa lekom koji je sada, kao med, nepovratno isticao iz razbijene bočice. Dečak je nemo gledao isti prizor, kao da ne shvata šta se desilo. I mnogi koji su stajali okolo, trgli su se i pogledali u cigane, pogleda punih prezira. Par trenutaka vladala je tišina, a onda se kroz dečji kašalj čuo majčin glas. Samo je rekla:
– Kako ću sad da ga izlečim, sko umre ti ćeš biti kriv.
Tog trenutka je naišao i autobus. Sdtanica se ispraznila. na njoj su ostali samo cigani, okupljeni oko svoje ciganske sudbine.

***

Kada sam posle nekog vremena, ovu priču ispričao svom najboljem prijatelju, ciganinu, pitao me je, da li mi je slučajno palo na pamet da odem do apoteke i kupim majci novi lek.. jer to za mene ne bi bio nikakav trošak, shvatio sam da sam se i ja onim autobusom odvezao u svet onih koji su verovatno pomilsili «ma to su samo cigani», ako ne i još nešto gore od toga.

5. septembar 2002.g.

«… nije mu dobro, osušio se ko grana… više ne znam šta ću, ne mogu da izdržim. Ja nemam nikog pored sebe, ni roditelje… samo njega imam. Sa njim sam provela najviše vremena. Ne što je moj, ali on je duša od čoveka… vi bar znate, vi ste mu pretpostavljeni. Što nije neko ko me je tuko i maltretiro, čini mi se da bi mi bilo lakše… ovako… A možda i nije ništa, možda će sve biti dobro… ne mogu više da gledam tugu u kući. On može mnogo da istrpi… i trpeo je dok nije došlo do ovoga. Sad se plaši isto ko i ja. Kako da ga razveselim? Jedini put kad smo se nasmejali za ovo vreme je bilo kad sam mu rekla „Kad ozdraviš, razvešću se od tebe, jer ovu tugu ne mogu ponovo da preživim“… smejao se…»

Možda je njima u tim rečima bilo nečeg smešnog, ne znam, ali meni su upravo te reči isterale suze na oči. Bez reči utehe, jer ih nisam mogao naći, pogleda uprtog u zemlju, da skrijem suze, izašao sam iz male prodavnice gde je radila.

23. decembar 2002.g.

Nije joj dao priliku da se razvede od njega.