Прича о Јордану Врућини – други део

Ја сам био мали кад се све то десило, али ми је отац испричао целу причу пре него што је умро. Мора неко да сачува сећање на тог човека, рекао ми је.

Јордан је био јединац. Пре рата није било богатије породице у Селу од Нинковића. Нису били као већина њима сличних. Посебно његов отац. Волео је своје њиве, ливаде и шуме, али је волео и своје сељаке. Помагао им је кад год је требало, а и они су њега поштовали. Имао је све, али оно што је највише волео није могао да има – децу. Троје му умрло на порођају, а двоје ни годину није саставило. И кад је већ био на измаку снаге, роди му се син. Али пошто добро никад не иде само, син претече, али му убрзо умре жена. Као да је Бог њој отео снагу и дао га детету. Звала се Јорданка и по њој дете доби име. Одгојиле су га сељанке, захвалне Драгољубовој доброти. Веровало се да је дете зато и стасало у онакву људину.
Порасте Јордан до школе. У то време у Селу беше учитељ неки Продан. Кажу да ни у Вароши није било бољег. Он и поп Јеротије узеше малог и улише му љубав према науку и вери. А кад су му дали све што су знали и умели, наговоре оца да Јордана да у Варош у гимназију. А та је гимназија онда, као и сада, била чувена.
Али ни отац га није препустио само учитељу и свештенику. Научио га да воли имање, земљу и шуму, али и људе. Јордан је посебно волео шуму. Једнако се враћао селу и својим шумама, чак и кад је завршио гимназију и пошао у Београд на велике школе.

Не потраја дуго, јер несрећа не напушта тако лако, кад му умре отац. Кажу умро од самоће. Јордан остави Београд и школу и врати се свом имању, да настави тамо где му је отац стао.
Да му кућа не буде пуста, а и стасао је био, ожени се. За време гимназијских дана у Вароши, упознао и заволео ћерку неког Митра, трговца и зеленаша, богатог, али омрзнутог човека. Скроман и повучен, Јордан је само њу познао као жену, волео је чисто као што је волео своје шуме. Довео ју је у Село, али ни то не потраја. Умре и њој отац и мајка остаде сама. Њих две га наговорише да напусти село и да дођу у Варош, да живе варошким животом, који се Јордану свиђао, али га није волео као своје шуме и Село. Доброћудан и наиван, брзо је потпао под утицај таште, превејане удовице, навикле на раскош и галантан живот. А ни ћерка није пала далеко од кладе. Заједно, лако су манипулисале наивним и заљубљеним Јорданом. Трговачки и зеленашки послови његовог таста су брзо пропали, јер није било никог ко би их наставио. Да би испунио све њихове прохтеве, нерадо и са гневом који није показивао, почео је полако да продаје имање, једно по једно. Временом је дошао свести шта му се дешава, па је од последњих тако стечених пара оставио са сране позамашну суму, да нико не зна. И даље се надао да ће се нешто кад-тад променити и да ће са тим новцем поново постати домаћин какав је био.
И није дуго чекао да се нешто догоди, само што се није догодило оно чему се надао. Почео је рат. Одмах је био мобилисан у првом позиву. Исто тако, рекло би се у првом позиву био је заробљен и отеран у логор. Најпре на Бањицу, а онда у Дахау.
Надајући се и верујући да се неће вратити, жена и ташта почеле су да продају, прво његове личне ствари, а онда и све оно што им се чинило мањевредним од лагодног живота у окупацији. Празнећи отмаре, витрине и полице, у јеној, где су стајале Јорданове књиге, пронашли су и новац који је сакрио. За све то време кућу су често посећивали немачки официри, а касније како је понестајало пара и све чешће и војници.
Рат се завршио, остала пустош.
Једне ноћи, кад су се најмање надале, појавио се на вратима. Затекао је празну кућу, трудну жену и болесну ташту. Одмах је схватио шта се овде дешавало док је он робвао. Иако се томе некако и надао, јер је у логору често размишљао о лошем карактеру своје жене и посебно таште, ипак му се смрачило пред очима. А кад се добром човеку то деси, не може се предвидети шта ће да учини. Није ништа питао, нити је чуо речи које су преклинјале, само је замућеним погледом посматрао пустош и јад који је затекао. Онда је сишао у подрум, пронашао секиру, наоштрио је као косу и дуго је гладио осушеним и огрубелим рукама. Молио се само да га не изда снага. Кад се вратио у кућу, две жене нису имале прилику ни да се ужасну од призора који су виделе.
Минут касније корачао је избезумљен пустом улицом кроз ноћ. Капљице погане крви пекле су му лице и прогоревале кошуљу на грудима. Инстикт га је водио у његове шуме, које више нису билењегове. Али није се задржао ни у њима. Ни њих више није волео. Месецима је ходао шумама, бежећи од људи, кријући се. Логор га је научио да преживи.
Једне зоре, у пожутелој шуми, тргао га је неразговетан глас који је био наређивачки. Препознао је италијански језик. Научио је нешто од тог језика у логору. Обрадовао се и пустио да га заробе италијански граничари. Поново је доспео у логор, али овог пута за избеглице. Чим је добио прилику успео је да објасни да жели у Легију странаца. За пар дана нашао се у Марсељу. За неколико месеци постао је легионар и доспео у базу у Француском Мароку.
Све напоре је успео да савлада, али пустињску жегу никако. Сунце и високе температуре су га убијале. Ипак издржао је више од пет година, док једном приликом док су истоварали неке тешке сандуе са неког брода, није пао са даске за прилаз броду и онесвестио се. Одмах је био проглашен за симуланта, јер се легионару такве ствари не смеју дешавати. Био је кажњен најокрутнијом казном – затрпавањем у песак. Само ми је главу пекло немилосрдно афричко сунце. Осмог дана враћен је у Француску, као непожељан. У бунилу, стално је понављао “врућина… врућина” Кад се опоравио кренуо је назад. Био је спреман да се преда властима за злочин који је учинио. Али кад је некако прешао и последњу границу и ступио на познато тле, јавио му се неки инат. Грчевито је размишљао како да се спаси и смислио је.

Био сам дете, кад се једне касне вечери појавио на прагу наше куће. Отац га је једва препознао. Знали су се још из гимназијских дана. Није се двоумио да ли да га прими. Тако је провео у нашој кући око месец дана. У почетку је мало говорио, био је исцрпљен и болестан. Отац је помишљао да позове неког лекара коме би могао да верује, али таквих више није било. Плашио се да ће се прочути да чува криминалца и убицу у кући. Ипак Јордан се брзо опоравио. Онда је све потанко оцу објаснио. Отац се дискретно распитао и сазнао да Јордана воде као несталог и да се верује да је страдао у послератним чишћењима земље од четничких банди. Једне ноћи опет је нестао.
Када се после неколико година поново појавио на улицама Вароши, нико није ни помислио да се испод те маске од запуштене косе и браде крије Јордан Нинковић. Нико осим неколицине који су га ипак препознали. Један од њих био је и мој отац. Али, као да су се договорили сви су ћутали о томе. А он више никога није познавао, ни мог оца.
Да ли је стварно био онакав каквог га је Варош познавала или није, то нико осим њега не зна, а тајну је понео у гроб ових дана.