Прича о Јордану Врућини – први део

У малој Вароши мало је било оних који нису знали за Јордана Врућину. Сваког дана, већ много година, гегајући се, погнуте главе, зарасле у прљаву косу и браду, коју, кажу, није шишао и прао од кад се појавио, у подераном капуту и лети и зими, обувен у две различите ципеле које као да су пола корака касниле за њим, без пертли, корачао је главном улицом, крупан и незграпан. Испод те чекинјасте браде пажљиви посматрач би могао наслутити лепо и мужевно лице.
Неуморно гегајући небројено пута истом улицом, сваком пролазноку би промрмљао: ”Дај сто динâра, сто динàра “. Поучен искуством, понављао је реч “динара” са два различита нагласка. Једним су говорили варошани, а другим сељаци из околних села. Али мало ко је обраћао пажњу на ту варошку луду. А ни он није обраћао пажњу нинакога. Није застајао да види да ли ће му неко нешто дати. Као да је говорио сам са собом, продужавао је даље. И стално је ишао даље. “`Одам”, – каже, кад га питају шта ради. С времена на време подигао би поглед пут неба и рекао “врућùна”. Није било важно да ли је сунчано, облачно, дан или ноћ, лето или зима. По томе и доби надимак – Јордан Врућина. Многи су мислили да је то због оног дугачког капута који је носио и лети и зими.
Од свих недаћа које је преживљавао, дечја суровост беше најбруталнија. Гађали су га камењем, називали свакаквим именима, залетали се на њега и гурали да га сруше. Он је само млатио рукама и понављао своје “ма, прођи ме се, ви`ш да журим”
Говорило се да се испод те прљаве косе и необријаног лица крије или тотално лудило или генијалност. Али мало ко је знао праву истину о Јордану Нинковићу-Врућини.
Једног дана пронела се вест да је умро.
И баш тог дана био сам редак срећник да, сасвим случајно, чујем праву причу о Јордану Врућини.

У Вароши постоји један део града чија свака кућа, капија и сваки камен на турској калдрми може испричати бар по једну причу из ближе и даље прошлости. Још ту стоје куће ага и бегова, живи дух Илије Бирчанина, Проте-Матеје и Алексе Ненадовића, кафана у којој је војвода Мишић уз чај од липе, смишљао Колубарску битку. Кад човек уђе у ту улицу, мора постати део те историје. У истим тим дућанима, берберницама, крчмама, абаџијским и сукнарским радионицама, кујунџиницама, и данас се, као и пре неколико векова, препричавају дневна догађанја, присећа се прошлих времена, помињу се живи и мртви, сазнају најновији аброви.
И баш ту, можда у оној истој кафани где је војвода Мишић смишљао Колубарску битку, чуо сам причу о Јордану Врућини.
Не сећам се који ме разлог навео у ту задимљену и мрачну кафаицу, велику таман толико да поред малог дрвеног шанка, могу стати још само три стола са обичним дрвеним столицама.Ушао сам и одмах схватио да нисам ушао кроз кафанска, већ кроз врата времена. Позади тих врата била је историја. Ту је још увек мирисала овчетина и лој из времена Фочић Мехмед-Аге, а ракија се точила као у време Обреновића.
Пришао сам шанку, јер су столови били заузети трговцима, берберима, ћурчијама, адвокатима, одевеним у различита одела, али као да се могло препознати ко је ко. Набадали су ћевапе на чачкалице, заливали их вином или пивом и препричавали дневне догађаје.
Помислих како сам залутао и хтедох да изађем, али ме пресече глас, храпав и длакав од густих и пожутелих бркова: “Помоз` бог господине” – запарало је моју комунистички индоктрирану свест. У само три изговорене речи, две су биле незамисливе мом комунистичко-војничком речнику. Одговорих само са “добро вече”, надајући се да се на мени не види да припадам партизанима, пошто он колико видим припада четницима. Сви који се поздрављају са “помоз` бог” и ословљавају са “господине” припадају трулој буржоазији, а у прошлом рату, они су били четници. Мора да сам изгледао врло смешан кад наручих сок после његовог “Шта господин жели за пиће”, јер ми је на поруџбину, помало дрско одговорио: ”Сокове служе у посластичарници на Јадру, овде се точи само домаћа ракија, вино и пиво из бурића”. Док сам збуњен ћутао, спремно испод шанка извади стакленце ракије и понуди: “Онда ракију”. Слегао сам раменима и глупо се насмешио, док је он, носећи сатлик, заобишао шанк и пошао према столу где је била слободна још једна столица. Пободе сатлик у дрвени сто прекривен столњаком на плаве и беле коцке, једним покретом измаче столицу, другим ману келнерском крпом преко седишта да очисти мрвице, ако их случајно има, а трећим ми показа да седнем. Није питао присутне за столом да ли је слободно, или је овде владало неко његово правило да за сваког мора да буде места. Шта је ту је, помислих, са четницима нема преговора, поготово кад их је десет на једнога, и пођох да седнем.
Друштво за столом ми се није свидело, а очигледно ни ја њима. И они и ја имали смо довољно разлога за то.
Као да је желео да извади ситуацију, однекуд, из неког мрачног угла, појави се циганин са виолином. Изгледа да га нико осим мене није приметио. Његова црна и зализана коса, црно лице и бели зуби (и понеки сребрни) испод дебелих испуцалих усана, као да су припадали инвентару кафане. Подиже своју виолину у њежни загрљај и испод гудала почеше да цуре звуци валцера. Мало затим његов глас, рапаво цигански, заплови тим таласима

Тамо далеко,
далеко од мора,
тамо је село моје,
тамо је Србија…

Иако су ме учили да је то песма коју певају непријатељи, јер је дубоко шовнистичка, осетио сам како ме нечим исконским испуњава и тера ме да је и ја запевам. Уместо мене учини то моје душтво за столом. Тај мали хор ме зачудио складношћу својих баритона. Али није дуго трајало, јер је човек који је седео са моје десне стране проговорио:
– Јесте ли чули да је умро Јордан Нинковић?
– Врућина?!
– Да, умрла је легенда, Бог да му душу прости и нека му је лака земља.
– Где га сахтанише?
– У родном селу.
Човек са моје леве стране био је доста млађи од осталих, и вероватно као и ја није знао причу о Јордану Врућини, па упита:
– Чуо сам да он и није био баш луд како је изгледао.
– Негован зна целу причу о том јаднику, а Неговане… испричај нам, – рече човек који је и поменуо да је умро Јордан Врућина.
Сви смо упрли поглед у човека преко пута мене, а он је гледао у своје прсте који су окретали полупразну чашу са вином и као да се двоумио, да ли да прича или не. А онда потече прича.