Из великог рата вратио се као заробљеник. Кад је у рат пошао, његово село припадало је великом аустроугарском кајзеру. Када се вратио, била је то Србија. Ни једно ни друго није му ништа значило. Једино за чиме је све то време патио била је река, велика и моћна, на којој се родио, растао и којом је отишао. Из великог рата донео је подеран модри шињел, писменост, два научена језика и неколико књига покупљених негде успут. Чудан ратни профитер је био, као што је и чудан човек био.
У пусто село стигао је касно, ноћ је била густа од измаглице и мраза, поред своје куће тихо и без освртања је прошао, и право на реку отишао. Покривена танком сумаглицом, хладна и моћна, ваљала се као нека огромна змија. Гледао је дуго мутни одсјај пуног месеца на њеним леђима. Сео је на њену обалу, завијао дуван и пушио, и тако га је и јутро затекло.
Од тада много је година реком протекло. Још један велики рат и још један велики мир су се догодили. Али све се то њега није тицало.
Оженио се и много деце и унучића чак стекао. Али као да их није познавао, он је свој живот, у чамцу на реци ловећи рибу, сам проводио. Кад прода рибу, књиге је куповао, и само то је волео.
Сељаке у селу није примећивао, а они су њега са чуђењем гледали док је, са штапом у руци, ретко кад шоровима пролазио. Никоме осим Јанку циганину није одлазио, и само са њим је разговор започињао и до зоре уз вино водио.
Али, једнога дана, док је плео своју рибарску мрежу у хладу старог ораха, а ја туда нечујно пролазио, чуо сам како је рекао: “Слушај ме добро синко – добар официр мора да зна четири ствари: да пије црно вино, да јаше коња, да добро плеше и да игра билијар”
Била је то једина реченица коју је икад мени лично упутио.
Била је то реченица која је одредила моју будућност.
А мислио сам да и не зна да сам му унук.
Ето таквог сам га ја упамтио.
Мог деду.
Archibald57's Blog 