Гаги

Јуче сам га срео и мало смо причали. Делује сасвим у реду. Мало аљкав, као и сви мушкарци у годинама који живе сами, али никако прљав, чак сам осетио и благи мирис неког опорог парфема. Та аљкавост је у немарном облачењу, нередовном бријању, мада му та сасвим седа чекиња, стара неколико дана и не стоји лоше. Угојио се прилично од када сам га пре десетак година последњи пут видео.

Ни као деца, а ни касније нисмо се нешто дружили, али се сећам да је то што се зовемо истим именом одувек било некако јако важно, а посебно за њега, мада мени није ни данас јасно зашто. То заједничко име је било као уговор о ненападању, јер он је у то време био један од оних који су поносно показивали како су у некој тучи изгубили јединицу у горњој вилици, а ја сам био обичан миш. Живео је само са мајком у малој кућици од само два одељења, и комшије су говориле “тај ће брзо завршити у затвору” као и његов отац, иако му оца нико није познавао. Само сам једном ушао у ту кућицу кад ме позвао да видим акваријум који је сам направио. Ни данас не могу да се отмем одушевљењу, да је неко као он направио акваријум који је био уствари преградни зид између оне две просторије у кући. Од тада сам се стално дивио његовим изумима. Нико као он није умео да направи змаја, па мали чамац који су покретале лопатице од коре кукурузове стабљике, набодене у плутани чеп. Његов лук је имао најбоље затегнуту струну, а стреле су имале праве металне шиљке и стварно су се забадале у дрво. Једино се његова троколица са куглагерима није распала трећи дан.

Недавно га је неко поменуо у некој причи, онако узгред. Рече како је способан да направи све и свашта, да има неслућених идеја, али ето, штета што је тако… Нисам питао, јер нисам желео да чујем шта се са њим ”ето тако” догодило. Неколико дана касније, прошао сам улицом где се налази кућа у којој живи. Тамо је још увек она иста мала кућица са само два одељења, оронула и напукла, а поред ње неуспео покушај да се наптави нова, исто тако мала. Питао сам се да ли је у њој још увек онај акваријум. Знао сам да није, али сам исто тако желео да верујем да јесте.

Дача

Већ је скоро две године од када сам се вратио да живим у граду где сам провео детињство и младост. Од тада сам много пута прошао поред куће у којој живи и пожелео да покуцам на врата, али сам се плашио да се нећемо препознати после толико времена. Не по лику, јер још увек довољно личимо на оне дечаке из времена када смо делили заједничка детињства и младалачке лудорије, када је Ластово било нешто што се није ни данас заборавило, када смо сатима слушали Арсенове плоче, када смо пили неку ракијештину што се звала “Давид”, кад смо га по њој тако и прозвали, па после скратили на Дача… не… Плашио сам се да нас је живот учинио другачијим, толико другачијим да нећемо знати шта да кажемо један другоме. Плашио сам се да ће све оно чега се сећамо бити расуто по празнини тог ћутања и да га никада више нећемо моћи сакупити. Плашио сам се … плашио…

Момир му име, али сви имају надимке па га прозвасмо Моца. Доселиo се у наш крај неколико гаодина после мене и осталих клинаца. Његови направише кућу у оном делу који смо звали “рупа”, поред најбоље стазе за санкање, на чему смо му завидели. Дуго смо их ми, “одавнаши”, гледали онако мало искоса, као све ”дођоше”. Прошло је прилично времена док се није стидљиво и некако неприметно, увукао у нашу игру.Године су пролазиле, а обичну дечју игру смениле су, неприметно, нека друга интересовања.
Једног дана, појави се на мојој капији. Мислим да до тада никад није долазио. У руци му нека ЛП плоча.
– Знам да имаш грамофон… мој се покварио… добио сам, па бих хтео да је чујем… ако могу…
– Наравно, – рекох мало збуњен.
– Арсен Дедић,- каже.
– Арсен Дедић, – кажем.
– Волиш ли Арсена?- пита.
– Волим,- кажем, а само знам да сам негде чуо то име. Одједном пожелех да будем искрен. У том тренутку то ми је нешто значило, ни сам не знам шта.
– Уствари нисам га никад слушао,- признадох.
Само је ћутао. Остао сам ускраћен за његово мишљење о мом незнању и признању да не знам уствари ко је Арсен. Ћутали смо и слушали. Кад је плоча цела исцурела – волео сам Арсена, можда и више него он.
Тог лета 1976. године често смо слушали Арсена, а да исти тај Арсен није ни слутио како је ћутке зближио два мала света.

Али ипак, шетајући једног касног поподнева, поново сам пролазио поред куће у кјој живи. Нешто ме вукло да покуцам на врата, иако је страх од непрепознавања био исти. Покуцао сам… Врата су се отворила, на њима Он и онај исти шеретски осмех какав сам запамтио још пре више од тридесет година. Поред њега Она, његова сапутница. У свом носталгичном сећању на време пре времена, заборавио сам да смо се, између осталог и поженили. Њено лице је сјало ведрином које би се и само Сунце постидело, и допуњавало слику која је  у тренутку деловала нестварно.
И као да се тих тридесет година нису никад догодиле, та насмејана лица разоружаше све моје страхове, позивајући ме да поново закорачим у време из кога, (тад схватих) заправо никада нисмо ни изашли.
Иако сам намеравао да само с врата осетим да ли смо се препознали, без двоумљења прихватих срдачност позива да уђем. Кад закорачих унутра, дочека ме славска трпеза, спремна за госте који тек треба да дођу. Сетих се да је Ђурђевдан. Непријатност која учини да се у првом моменту осетим уљезом, сломила је њихова срдачна одушевљеност што сам набасао баш на тај дан.

И тако, не само да смо се препознали, били смо исти они од пре много времена. Једина разлика је што он сада пати од гихта, а ја од повишеног притиска, па нам је алкохол забрањен…
… јес`, шио ми га Ђура…