Na tremu ispod lipe, na stolici za ljuljanje klatim sekunde i pitam se da li je 1957. godina bila prestupna. Znam da nije, ali ipak se pitam. Zvoni mi telefon. Ne čekam nikakav poziv, telefon mi negde u nekom budžaku. Mrzi me da ustanem, ali opet pomislim, nikad se ne zna ko i zašto zove.
– Alo, jeste vi dali u oglas kuću na prodaju?
Razmislim malo kad sam poslednji put bio pijan, pa vidim da je davno bilo i shvatim da se nisam skoro napio i napravio neko sranje. Dakle nisam ja dao oglas, ali mi pada suluda ideja na pamet.
– Jesam, gospođo.
– A gde je ta kuća?
Objasnim gde je i kako da dođe do nje, kolika je, kakvo je dvorište, ko su komšije, dolazi li često policija u naš kraj, laju li noću kučići i još gomilu vrlo bitnih detalja. Slutim oduševljenje na drugoj strani i čujem kako šapatom prenosi nekome sve što ja kažem. Ne znam samo odakle mi dolazi ozbiljnost u glasu kad u meni sve puca od smeha.
– Kad može da se dođe kod vas da se sve to vidi? – pita ustreptalom nestrpljivošću.
– Uvek, gospođo, uvek.
– Mislim,- vidim zbuni se malo, pa jel može odma?
– Može, uvek može.
Čujem ushićeni šapat kako ponavlja moje reči i već se suzdržavam da ne przuknem od plača, koliko mi je smešno.
– Evo dolazim za pola sata.
– Velike jelke pored puta, ne zaboravite,- vičem kroz suze u slušalicu, ali već se čulo tu-tu. Nastavljam da klatim sekunde na svojoj stolici za ljuljanje i pitam se treba li da spremim govor koji će odbiti kupca, jer mi se hacienda ne prodaje. Pa tek sam je sredio, a kredite će otplaćivati i moji unuci. Ma ne, samo ću lupiti cenu za koju može da kupi vilu na Dedinju, i nastavljam da klatim sekunde.
Beše tačna ko smrt. U dvorište, kao po večernjoj bonaci uplovi njen auto. Otvoriše se vrata i ono što iz njih ispade, natera me da poželim da joj dam haciendu za džaba. Izbuši mi travnjak potpeticama dok je prilazila, a osmeh, da nema uši smejala bi se oko glave. Kad je prišla i pogledala me u oči, onaj rogati u meni se nakezi i šapnu mi „ode ti hacienda na doboš“.
– Ja sam Dara.
– I ja sam,- pokušah da budem duhovit i da je zbunim.
– Molim…?
– Kažem, ja sam vlasnik.
– Aha, nisam dobro čula.
– A ima li vlasnik ime?
– Ima, sve ima i kupatilo i đakuzi i špajz i mačka ima, sve…nema da brinete, – nastavljam svoju igru. Aha, ime… ima ime. Ja sam Jordan.
– Jaooo, stolica za ljuljanje… Otkad ovo nisam videla. Mogu malo…
– Izvolte, samo izvolte. Ja znate klatim sekunde…
– Šta klatite?
– Sekunde, mislim, ubijam vreme dok klatim.
– Baš ste vi neki šaljivdžija Jordane, – nasmeja se i u nekom poluskoku iskoči iz stolice. Pokušavam da procenim o čemu se kod nje radi. Očito dominantan tip, muž šonja (samo takav ide uz nju), laka roba. Oko četrdesetpet godina, od kojih bar deset pokušava da sakrije garderobom.
– Pa mogu li da vidim vašu kuću, a po onome što se s polja vidi, uskoro moju. Samo se ti nadaj lepotice, pomilsih, jer me već prošla faza lošeg karaktera kada pristajem na sve, samo da dobijem šta želim. Ovde neće biti potrebno, koliko mi se čini. Šatro prijateljski i srdačno, stavim joj ovlaš ruku na rame i pokazah joj na ulazna vrata. Ništa se nije desilo. Dobro je. Uđosmo u hodnik pa u trpezariju. Ona zainteresovano šara pogledom u polumraku. Čudno mi što ne traži da upalim neko svetlo. Ajde da budem malo i pristojan, pitam je da li da upalim neku lampu. Okrete se prema meni i zagleda mi se u oči:
– Neće biti potrebno, ovako je romantičnije.
Šta je ovo jebote, zavrišta nešto u meni, ali se brzo snađoh.
– Da, i ja mislim. Sad je obgrlih oko struka, opet kao slučajno da bih je vodio po sobama u tom polumraku.
– Postajete nestašni Jordane. Ne znam šta ste pomislili, ali ja sam poštena žena.
Trgoh ruku ko nož skakavac kad se sklopi.
– Izvinite, ja to mahinalno da bih vas vodio.
– Mene ne treba voditi, ja odlično znam gde idem.
– Izvinite.
– Osim ako niste hteli malo da se poigrate.
– Ma neee, vi ste poštena žena, udata pretpostavljam.
– Nisam udata.
– Onda razvedeni.
– Nisam se nikad udavala.
Bi mi jasno zašto tako dobro izgleda. Ovlaš je pogledala sve prostorije i napokon sela na veliku trosed.
– Koliko?- upita.
– Mislite cena kuće?
– Da.
Rekoh trostruko veću cenu, da ti se zavrti mozak.
– Dobro, kupujem. Sviđa mi se jako, a zadovoljstvo nema cenu. Poče nešto da pretura po tašni, dok sam ja dolazio sebi od panike. Primeti i u toj tami da se sa mnom nešto dešava.
– Ima li neki problem?
– Znate, ja ustvari ne prodajem kuću… i nisam ja dao taj oglas.
– Znam, ni ja ne kupujem.
– Pa kako onda…?
– A zašto ste rekli da jeste.
– Hteo sam malo da se zabavim.
– I ja sam vaš broj okrenula nasumce. Da se malo zabavim.
Usledila je duža tišina.
– Ahaaa, – čulo se u dva glasa.
Šta je bilo posle toga ne bih detaljisao, ali kupio sam bežični telefon i stalno ga nosim sa sobom oko kuće. Nikad se ne zna ko može da pozove.
Archibald57's Blog 