Vaza

Šetajući često po pijaci starih i istrošenih stvari, jednoga dana, slučajno, naišla je na staru, ali lepu vazu koja je jako ličila na onu koju je noćima sanjala. Odmah ju je kupila, jer joj se prosto nudila, pomislivši kako će dobro stajati na mestu gde je donedavno stajala ona koju je godinama imala i na kraju bacila, jer joj je dojadila i postala ružna.

Kad je došla kući, shvatila je da mora da joj nađe posebno mesto, negde gde će je stalno gledati i gde će joj njena lepota i vrednost koju je u njoj videla stalno uzvraćati ljubav sa kojom ju je kupila.
Dok ju je čistila od naslaga vremena, primetila je da je na jednom mestu napukla, ali njena raskošnost je dobro prikrivala tu pukotinu. To ju je u momentu prilično razočaralo, ali shvatila je da od stare stvari ne može očekivati da bude bez tragova vremena koje je prošla. Zamišljala je ljude koji su je imali, voleli, dodirivali, divili joj se, a možda i nehajno se prema njoj odnosili. Kome li je ispala iz ruku i napukla? Možda nekome koga je životna snaga izdala. Mora da je i ona sve te trenutke preživljavala na svoj način. Ali sada je došlo vreme da sve zaboravi, da uz nju proživi novi život prepun cveća, svežine, i ljubavi. Obuzeta nekom mističnom ljubavi i strasti, stalno ju je posmatrala, uvek stavljala sveže i lepo poljsko cveće. Osećala je i da vaza njoj uzvraća svu tu ljubav i pažnju.
Nije prošlo mnogo vremena, a ona pukotina joj nije dala mira. Okretala ju je tako da se ne vidi, ali joj se činilo da, s vremena na vreme vaza sama nekako tu pukotinu okrene baš prema njoj, kao da želi da joj stavi do znanja koliko je ta pukotina zbog nečega važna. Da li je možda onaj zbog koga je ta pukotina nastala bio neko koga je vaza volela nemerljivom ljubalju?
Iako mučena takvim slutnjama, ipak je volela vazu kao nijednu do tada. Naizmenično su se ređali periodi kada je osećala da i vaza nju neizmerno voli i da joj se pokazuje u najlepšem sjaju, da pukotina nestaje, sa periodima kada je mislila da je vaza ostavlja. I vaza je, zaista, povremeno bivala nekako ružna, bez boja i svetlosti, kao da je gubila neku tajanstvenu snagu da uvek bude lepa samo za nju. U takvim vremenima, mislila je da joj se vaza onog dana na pijaci, kao i svih onih dana svog punog sjaja, ustvari lažno predstavljala. Ali njena ljubav prema vazi je bila neuništiva i uvek uspevala da joj povrati sjaj, koji joj je opet izgledao tako stvaran. Žalila je što je nije ona prva kupila, verujući da bi joj svojom ljubavi večno sačuvala taj sjaj.
Možda je i vaza tako mislila. Možda je i vaza osećala da su njene slutnje i povremeni nastupi mržnje bili nezasluženi, pa se u jadu povlačila u sebe i gubila sjaj, ali nije imala načina da joj to i kaže, osim da ponovo postane sjajna i lepa za nju. Možda je nekako osećala da taj njen sjaj, lepota i ljubav koju joj daje nisu bili dovoljni za nju. Lečila je svoju pukotinu i na neki način i izlečila, ali ona ju je s vremena na vreme opet videla, a to ju je najviše bolelo.
Vreme je prolazilo, a osećaj da je vaza pripadala nekom drugom više nego što će njoj ikad pripadati postajao je sve nesnosniji. Uništavao je u njoj svaki smisao za realnost, ali i ljubav. Jednoga dana dok je sedela i gledala vazu diveći se i prezirući je u isti mah, vaza se od težine suvog cveća prevrnula i pala. Nastala je nova pukotina koja je našla svoj odraz i u njenoj duši. Prezrela je vazu što joj je to učinila, povadila svo cveće koje je ikad u nju stavila i gurnula je u mračni kut podruma gde je držala stare i zaboravljene stvari.
Nedugo posle toga, na vratima njene kuće pojavio se prosjak, ciganin, tražeći da mu se udeli bilo šta. Odmah se setila vaze u podrumu za odbačene stvari i sva srećna mu je donela. Dok je odlazio pomislila je ”To će sigurno biti najveća laž, koju je ikad isprosio”
Šta je dalje bilo sa vazom, niko ne zna, a možda neće ni saznati.