kazivanje arčibaldu – peto

… jeli bre arčibalde, kaži mi, da li mačke razmišljaju… možda, ali na drugačiji način od nas ljudi… ma, ja ne mogu da zaustavim ovu moju ludu glavu… gde god se okrenem, nešto me podseti na nešto, i eti to pune glave misli… neki zvuk, muzika, sve me na nešto podseti i opet eto misli… gledam malopre neke slike i vidim jednu svoju… nisam to više ja, sad sam neko drugi… odmah se setim kada su me slikali… bilo je to kad smo ispraćali našeg komandanta, generala, išao na drugu dužnost… a to sećanje odmah prizove drugo, na drugog generala, koji je mene ispratio, po kazni… ujeo sam mu sujetu…

… ginulo se te jeseni 1998. godine negde na jugu… u velikoj komandi obavljao sam kadrovske poslove… spiskove živih jeli su spiskovi poginulih, ranjenih, nestalih… i svi su prolazili kroz moje ruke, gledale ih moje oči, oplakivala moja duša… sa svih strana slati su neki novi spiskovi da popune njihova mesta… onda je došlo proleće 1999. godine kada se ginulo svuda… i opet spiskovi, spiskovi, spiskovi… leto je donelo tišinu… sabiralo se i oduzimalo… rezultat je bio negativan… ponovo spiskovi… trebalo je popuniti tamo gde je bilo najviše prazno…

… u jednom takvom metežu, neko nije odradio svoj deo posla… pozvan sam da polažem račune zbog nečije bahatosti, neposlušnosti, neizvršenja naređenja… oči u oči sa generalom, koji je bio major kada smo se prvi put sreli i kada sam mu prvi put ujeo sujetu… na tom dvoboju ostao je izujedan i ponižen… bio je pukovnik kada sam mu drugi put ujeo sujetu… tada je prećutao… toliko mnogo sujete na jednom metstu, nije moglo da prašta i zaboravi… došlo je njegovih pet minuta… prva dva puta između nas je stajao neko ko je mogao da sudi i presudi… ovog puta on je bio i sudija i dželat… rešen da nahrani tu životinju koja ga je toliko razdirala iznutra, tu sujetu… oči u oči, koplje u koplje… moj pogled u njegov, njegov svuda okolo samo ne u moje oči… ali sujeta je bila upornija… morao je da me obori, naplati račune… ali nije računao da ja nemam to što njemu treba da bi te račune naplatio… nemam poniznosti i kajanja pred bolesnom sujetom… imam samo besa i drskosti kojima sam zalupio vrata njegovog kabineta… imam samo reči poniženja i uvreda za njegovu sujetu i nesposobnost…

… slao je poltrone i dupelisce da me ubeđuju da se izvinim… da mi prete u njegovo ime, kako će me proterati daleko, u nedođiju… pisao sam izjavu i opet ga stavio tamo gde mu je mesto… bio na raportu i tamo sam tražio svojim pogledom negov, ali ga nisam našao… na kraju bio sam proteran… u nedođiju… po službenoj dužnosti, pre neminovnog proterivanja, moj prvopretpostavljeni me, u njegovo ime pitao šta imam da izjavim i da li mi proterivanje odgovara… koje licemerje… zato rekoh, ako će to da smiri sujetu jednog generala, ja ću da se žrtvujem… te reči je trebalo staviti u zvanični zapisnik… insistirao sma na tome… moj šef nije imao petlju da to napiše… dokle ide strah odraslih ljudi od sujete drugih odraslih ljudi na položaju… kad bi njihove žene znale koliko su sitni i mali, manji od svoje impotencije, ne znam šta bi rekle…

… otišao sam, brzo i tiho, mnogi nisu ni znali… mnogi dugo nisu ni primetili da me više nema… general je ostao sa svojom sujetom, okružen onima koji su je ponizno hranili…

… eto moj arčibalde, tako je to bilo… niko me nije slikao kad sam odlazio, ali tu sliku nosim u glavi… niko me nije ni ispratio, osim nekoliko žena koje su time iskazale svoj bunt protiv sujete… žene su mnogo hrabrije od generala… a i mačke su u vašem mačijem svetu hrabrije i borbenije od vas mačora lenština… ajde diži se, idemo na noćno pecanje… mesec je već odavno bacio udicu u našu reku…

kazivanje arčibaldu – treće

… vidiš arčibalde, život je jedno veliko sranje… dobiješ ga kad se rodiš i kad još ništa ne znaš o njemu… prođe trćina, kad se osvestiš i shvatiš da je to jedino što imaš, a moraš da trošiš… ne možeš da štediš… i onda kao skupljaš neke doživljaje… puniš ga iskustvima… i kad prođe više od polovine, dobiješ titulu iskusnog životnog korisnika… drug član, učlanio se u život i sad je član veteran, sa iskustvom… šio mi ga đura… i čemu ti služe iskistva, kad se stalno saplićeš o neka nova… ha, moj prijatelj bi sad rekao da sam dobio verbalnu menstruaciju… eto, već sat vremena nema struje… i ja ne mogu da slušam bluz… a nije prvi put da se ovo dešava, nije da nemam iskustvo, ali nemam para da kupim osam baterija za kasetofon… drug životni član, veteran sa iskustvom koje mu ničemu ne služi… ej, slušaj ovo, hahaha, slušaj arčibalde šta je palo ludom starcu na pamet… haaahaha… sutra je nedelja, jel… jeste… idemo sutra ti i ja na buvljak da prodajemo životno iskustvo… haaaaaaaahaha… e, videćemo šta ćemo da prodamo… svi viču, nema ništa vrednijeg od životnog iskustva… pa da vidimo ko će da ga kupi… haaaahaha… e moj arčibalde, šta je, što me tako gledaš, nisi valjda poverovao da sam toliko lud… ko bi kupio takvo nešto… veteranima ne treba, jer i oni ne znaju šta će sa svojim… oni mladi su učeni da se treba učiti na svojim greškama… ženama ne treba muško islustvo… jedino ga mogu dati ciganima za džabe, oni ionako sve uzimaju… i čemu onda služi to životno iskustvo… da ne gurneš prst u utičnicu… nema ničega u tome… zapravo, sad se nešto mislim, znam kome služi… glupacima… da, glupacima… oni kažu ovako… juče u toj i toj prodavnici nije bilo hleba popodne, nikad više neću tamo da kupujem, ići ću još kilometar dalje, samo kod njih neću više ni da uđem… vidiš, koriste loše iskustvo… ili, niked više neću da se ženim, sve su žene kurve… kako iskustvo utiče na glupe ljude… onda ga oni lepo ikoriste da izgrade svoje stavove i principe… onda postanu principijelni i cenjeni u društvu zbog svojih principa… sad ispade da nam je i celo društvo glupo, kad ceni glupe principijeliste… dobro, neću dalje, ko zna dokle bih dogurao tako… samo kad ti dođe onaj dan u kome većina sve shvati i razume, znaš da ti je život iscureo… a onda je kasno… pa zar život nije jedno veliko sranje moj arčibalde… lako je tebi ti imaš devet života i niko i ništa te ne tera da nešto shvatiš… ti si samo životinja i nemaš ništa ljudsko u sebi… blago tebi arčibalde… eto struje još nema, nema bluza i ja sam odmah melanholičan… i kafa mi bez bluza gorka ko truo badem… a ovaj naš splav se ljuljuška i sve više mi se spava… odavno nisam pre ponoći otišao na spavanje… iskustvo mi kaže da neću moći zaspati, ali ja ću tvrdoglavo da probam…