Kazivanje Breskvici (arčibald odlutao)

Hvala ti, Mala Breskvice, što si svratila da slušaš moju priču. Arčibald me tako ponekad ostavi, ode… znaš već, mačke su to. Evo i kafice, ja imam onu moju hladnu. Moram da pustim i neki bluz… nadam se da nemaš ništa protiv. Ponekad mi se paučina uhvati na ulaznim vratima, jer danima niko ne pokuca na njih. Ljudi su nekud otišli, putem kojim se lakše i češće ide. Tako sam ostao sam na ovoj stranputici, kojom se retko prolazi. Da mi nije Arčibalda ne bih nisakim reč progovorio ko zna koliko. Al, eto naiđu dani kad me i on ostavi, ode za svojim društvom, a meni se baš tad priča. Hvala ti još jednom što si tu.
Evo priče.

Bilo je to jedne jeseni, slične ovoj, mnogo pre nego što sam napustio svet i vratio se reci iz koje sam i ponikao, u ovu skromnu haciendu, punu vlage i memle. Živeo sam u kući u predgrađu, koje je više ličilo na selo, jer je to ustvari i bilo još uvek. Arčibald i ja, sami. Tada mi je samoća teško padala. Nikoga dugo nisam poznavao u tom gradu, u svojoj ulici. S vremena na vreme iz nekih mračnih kafea, gde se okupljalo sumnjivo društvo, dovodio sam na jednu noć, polupijane dame sumnjivog morala, i sam polupijan, ni za ime ih nisam pitao. Jutro posle takve noći bih najrađe ubio.
A onda te jeseni, slične ovoj, čekao sam gradski autobus na nekoj stanici u gradu. Bilo je kasno. Na klupi ispod nadstrešnice sedela je žena u pohabanoj jakni, kroz čije su rukave izvirivali drugi rasparani rukavi prevelikog džempera. Na glavi je bila povezana marama. Na nogama ispod crne izgužvane suknje, gumene čizme, blatnjave. Nisam mogao da odredim koliko je imala godina, možda tridesetpet, četrdeset. Tada nisam mogao da ocenim to na tom ojađenom licu. Pogled joj je bio prikovan na vrhove čizama. Posmatrao sam je razmišljajući kakav li je jadan život imala.
Naišao je autobus, skoro prazan. Pošao sam da uđem i još jednom pogledao u nju. Stajala je ispred zadnjih vrata, dvoumeći se da li da uđe. Ipak je ušla, glave uvučene u ramena i marame navučene do veđa, sela brzo na prvo sedište kod vrata, kao da se plaši da će je neko prepozanti. I plašila se. Plašila se konduktera. Prišao joj je kao stari znanac i pitao „Šta je, opet nemaš za kartu? Pa dokle više majku mu? Ajde lepo na sledećoj da izađeš, nema više džabe.“ Polako je ustala i dalje povijene glave i bez reči.
– Ja ću platiti za nju, – rekoh.
– Ma, nemojte se truditi, gospodine, ona tako svako veče. Nek ide da radi negde, a ne da prosjači.
Ipak sam platio i ona ostade. Podigla je glavu i pogledala me. U tim bistrim plavim očima naslutio sam nešto što nije išlo uz sve ostalo na šta je ličila.
– Kako da vam zahvalim? – pitala je. Ja sam upirao pogled u to plavetnilo pokušavajući da proniknem šta se tamo u dubini krije. Morala je da ponovi pitanje.
– Ne treba, nije to ništa,- rekoh učtivo.
– Vi živite sami. Mogu da dođem da vam pospremim kuću. To bi mi značilo, da vam ne ostanem dužna.
Ostadoh šokiran. Odakle zna da živim sam.
– Znam gde živite, viđam vas kad prostirete veš. Znam da ste sami. Mogu da vam detaljno spremim kuću.
Ovo malo uvredi moju pedantnu prirodu. I zaista nije trebao niko da mi sprema kuću. Ipak, videvši da joj to znači, prihvatio sam. Ali bio je tu još jedan razlog. Njen rečnik i način na koji je govorila me je navodio na pomisao da se ispod te odrpane i prljave odeće krije nešto drugo. Rekoh joj da dođe kad bude imala vremena.
– U četvrtak sam slobodna.
Izašli smo na istoj stanici. Pružila je korak i otišla ispred mene, nestala u tami neosvetljene ulice.

Došla je rano u četvrtak. Tek sam stavio čaj da se kuva, kad je zakucala na ulazna vrata. Izgledala je čistije i lepše obučena. Nije imala maramu na glavi. Požele mi dobro jutro, uz opasku da se plašila da će me zateći na spavanju, ali znala je da rano ustajem, viđala me leti dok u zoru pijem čaj na terasi. I to je bilo sve. Odmah je tražila da joj dam sve što u kući imam za čišćenje i počela da čisti nekim svojim redosledom.

Malo kasnije skuvao sam joj kafu. Nevoljno je pristala da sedne i popije. Iskoristio sam taj trenutak da zadovoljim svoju znatiželju, koja me nije napuštala od one večeri u autobusu. Hteo sam da je šokiram prvim pitanjem, da izazovem reakciju po kojoj ću znati da li su moje slutnje tačne.
– Šta se tebi tako strašno dogodilo?- upitah.
Ošinu me pogledom, a odmah zatim ga obori u šoljicu sa kafom.
– Zašto mislite da mi se dogodilo nešto strašno?
– Vidim to u tvojim očima, glasu, rečima koje izgovaraš.
– Ubila sam muža i robijala,- šokirala je ona mene. Sada, pogleda uprtog u moje oči, drsko je uživala u mom šoku.
– Ispričaj mi svoju priču, – snađoh se nekako.
– Nema šta da se priča. Bio je ludak kojeg nisam mogla drugačije da se otarasim. I nije bilo u afektu. Smišljeno sam ga ubila. Prijavila se u policiju, odrobijala ga dvanaest godina, od dvadeset koliko sam dobila. I to je sve.
– I šta sad?
– Sad..? Vidiš šta. Radim po kućama, gde niko ne zna ko sam, a malo je takvih. Čudi me da i ti nisi čuo.
– Ja sam od skora ovde.
– Znam. Malo je ovo mesto, sve se zna.
– Vidiš, meni ni to ne pomaže.
– Čudan si, svi kažu.
– Možda za ove proste ljude, i…
– Ja nisam prosta, i obrazovana sam, ali vidim da jesi.
– I ja vidim da nisi prosta.

… i tako je tekla priča. Ali ne samo priča. Počelo je da se rađa i nešto između te priče. Sređivanje kuće smo zaboravili, ali smo zato doručkovali zajedno, pili vino, slušali muziku, i polako stigli i do trenutka iskrenosti.
– Gledam te od kada si se doselio. Od tog prvog dana kada sam te videla nemam miran san. Ti me nisi primećivao ovako odrpanu, jer izgledam kao da imam sto godina više nego što imam.
– Ja verujem u sudbinu. Ona te uvek dovede na pravo mesto.
Shvatio sam u međuvremenu da sam mnogo propustio što je nisam primećivao. To sam i rekao. I tu započe ljubav. Tu noć smo proveli zajedno.
Ujutru smo bili sasvim drugi ljudi. Predložih joj da se preseli kod mene. Ne. Nije htela. Boji se da će morati i mene da ubije, ako je povredim, makar i nehotično – šalila se izlazeći i pružajući mi novac za kartu koju sam platio ono veče.
Dolazila je svaki put kada je bila slobodna. Bila je to ljubav bez planova, bez velikih reči, samo ljubav. Radili smo sve što je spontano dolazilo u naše zajedničke trenutke. Znala je da uživa i da od trenutka iscedi poslednju kap zadovoljstva.
A onda je odjednom nestala.
Prošla je skoro godina, kada sam u vratima zatekao pismo. Ono što zovu avionsko. Njeno. Nekoliko rečenica koje sam naučio napamet.

“ Ne ljuti se što sam otišla bez pozdrava. Moralo je tako. Sud mi je vratio ćerku na staranje. Odmah sam otišla iz zemlje gde su prava retkost ljudi poput tebe. Bilo je lepo sa tobom, ali ja nisam ona koju čekaš. Malo znaš o meni, zato ono što znaš neka ti ostane u lepom sećanju. “
uz lepo sećanje N

Eto, čuvam tu priču i to sećanje već dugo. Nikad je nisam ispričao nikome. I onda mi baš danas navrla na jezik, da moram nekome da je ispričam.
Pa, eto ti priča Breskvice…