Казивање арчибалду – осмо

… знаш шта примећујем, арчибалде… примећујем да нам је кућа пун успомена… свака стварчица би могла да исприча неку причицу, или да сети на нешто… ево рецимо ова стара перница за оловке… пернице су за пера, али и данас се тако зову, иако се у нјих стављају оловке… ова је баш стара, дрвена, има и кључић, биће да је послератна… чуј, послератна, хм… после ког рата… ратова к`о кишних дана, мооој арчибалде… а ова је перница од после последњег великог рата, кад су сви са сваким ратовали… добио сам је од мог покојног деде… његова је била… а сличну сам имао и ја кад сам пошао у школу… кад се сетим, увек се насмејем, а плаче ми се…

Те давне шездесетчетврте, лето сам провео на селу код деде и ујака. Али пре одласка догодило се нешто што је за мене представљало прави приватни светски догађај. Уписали су ме у основну школу. Тог дана мајка ме је посебно свечано обукла. И она се лепо обукла. Онда је упртила брата, који није имао ни годину дана у наручје и повела ме на упис. Упис се обављао у згради школе. У дугачком ходнику била је гужва, само је око неких људи у белим мантилима било реда. Нисам одмах схватио да су то лекари који врше систематски преглед, да виде ко је за шкоолу ко није. Кад сам схватио, уплашио сам се, јер сам био много сићушан. Али нисам дозволио да ништа поквари моје задовољство, па сам направио озбиљно и поносито лице. Кад сам дошао на ред све више сам схватао да то није оно што сам ја замишљао и очекивао. Дали су ми неку вакцину, боли ме иглама да ми узму што више крви, скидали ме голог, посматрали са свих страна (жив срам ме пјео), терали да загазим у неко мастило, па на бели папир – ужас један.
Тамо где су ми вадили крв, на зиду је била окачена огромна слика неког намрштеног типа у раскопчаном тамноплавом капуту до земље, са рукама у џеповима, ухваћеног у раскораку. Језа ме прошла од његовог намрштеног погледа, и онако нагнут унапред у том раскораку, чинило ми се да ће сваког час да скочи на мене. Жена у белом мантилу, ваљда да би ми скренула пажњу са оног што се спремала да ми уради, показа ми на слику и упита:
– Кажи ти мени ко је оно тамо, и накези се сва озарена од неке милине.
– Знам, то је железничар, – одговорио сам ко из топа и не гледајући слику.
Лице јој се изобличуи, намрачи се и упре поглед пун варница у моју измучену мајку. Касније кад сам сазнао ко је тај тип, схватио сам шта је тај поглед значио, а значио је отприлике ово: “Шта, зар нисте већ научили своје дете ко му је идејни вођа?”
– То је Тито, сине, Тито,- процеди моја мајка, сва уплашена и љута у исто веме.
– А ко је Тито?- упитао сам не схватајући ништа.
Али шта ћу – ја њега једноставно нисам познавао. А није ми било ни јасно зашто су неког железничара са тако необичним и глупим именом уопште нацртали на толику слику, сатавили га ту да плаши децу, и још сви морају да му знају име.
Тако се мој упис у школу завршио неславно и није испунио моја очекивања, осим што сам на та силна боцкања показао своју храброст и осећао се зрелим за школу ма шта мислила она дебела у белом мантилу и онај железничар у тегет капуту. Успут сам питао мајку могу ли ја да идем у неку другу школу где нема оног железничара са онако глупим именом. Само се горко насмејала и није имала снаге и воље да ми објашњава онако малом и глупавом, како сам, још тако мали, идеолошко-политички застранио.
Али после тог ужасног искуства одвели су ме у моју Војводину, у село на обали Саве, где сам све одмах заборавио и утопио у војвођанску прашину.
Кад је, са првим пожутелим листовима на дедином дуду, моја мајка дошла да ме води кући, осећао сам радост и тугу. Радовао сам се поласку у школу, без обзира на оног железничара, али ми је било жао дружине и игре, али и оних лелујавих поља зрелог жита, виђених у зору док се поспан труцкам на коњским колима која тера мој ујак или деда, одлазећи на рад у поље.
Касније кад сам читао неке лепе књиге ти дани оживели су поново у враголијама Тома Сојера, а Сава је била мој Мисисипи.
Кад сам стигао кући чекале су ме нове свеске, књиге, оловке, бојице и – дрвена перница, са клјучићем, као нека тајна кутијица или шкрињица за моје благо. Дуго сам је имао. После ју је имао мој, шест година млађи брат. Остала је са њим, кад сам ја кренуо даље, у неки нови живот, и више се никад нисмо видели.

 

… ето арчибалде, тако сам ти ја пошао у школу… ееј, у школу, а једва да сам био већи од торбе…

Advertisements
Published in: on 20. новембра 2009. at 9:09 pm  Comments (12)  

The URI to TrackBack this entry is: https://archibald57.wordpress.com/2009/11/20/%d0%ba%d0%b0%d0%b7%d0%b8%d0%b2%d0%b0%d1%9a%d0%b5-%d0%b0%d1%80%d1%87%d0%b8%d0%b1%d0%b0%d0%bb%d0%b4%d1%83-%d0%be%d1%81%d0%bc%d0%be/trackback/

RSS feed for comments on this post.

12 коментараПоставите коментар

  1. Sad kad spomenu,i ja se sjetih da sam ugazila u mastilo i ostavila otisak na bijelom papiru.
    To je tada bila obavezna procedura ! 🙄
    Cemu to,pitam se ! ❓
    Najblize nekom „logicnom “ odgovoru je predpostavka da su provjeravali da li smo imali dus tabane. 🙄
    Nista mi drugo,pametnije ne pada na pamet !

    Hvala na evociranju uspomena ! 🙂 Ja imam ambivalentan odnos prema toj zivotnoj epohi. Mozda, jer je to bio nekako ,prvi, istinski dodir sa realnoscu.

  2. Da,proveravali su nam tabane na taj nacin. Inace ja isto tako imam mnogo secanja na vreme detinjstva
    i okacicu ih ovde, jedno po jedno, pa navrati ponekad.

  3. Odoh i ja tamo unazad…….javicu se kada se vrati, lepo mi sti si me podsetio 🙂

  4. Hocu,rado !
    Hvala ti ! 🙂

  5. 🙂 Drago mi je da je tu i Tom Sojer… Vojvodina je od detinjstva u tvom srcu 🙂

  6. Jeste Breskvice. Rodio sam se na toj reci i na njoj su mi se dešavale najvažnije stvari u mom životu. Pričao sam Arčibaldu o tome u nekom kazivanju. Pronađi pa pročitaj, ako već nisi.

  7. U mom slučaju, prvi dan u školi i nije bio tako davno… Hahahahahahaha…
    Sjećam se, bio sam užasnut! Ali iskreno. Svaki dan biti primoran da ideš negdje, pored toliko važnih obaveza koje imaš u dvorištu, na drvetu, plaži… Tako, prvi dan je bio stresan. Ali kasnije… Kasnije se ništa nije promijenilo. 😆

  8. Baš si me nasmejao Slavko. Moraš da ideš kod Baba-Ruže da ti prebaje od strahova i stresova. Cccc, jadno dete…hahaha

  9. Уф… месец дана нисам могао ноге да оперем…

    Мени је тужан тај полазак у школу. Пар дана пре умро ми је деда којег сам обожавао…

  10. Koliko god to bio uzvišen događaj, nekako ga se sećamo više po „traumama“ koje smo doživeli, a bili mali da ih pretpostavimo

  11. ne sjećam se da smo gazili u mastilo, mislim da nismo.
    Crtala sam, sjećam se porodicu i kuću i to sam bojila dvenim bojicama. I pernicu sam imala, a sada, u tašni nosim malu, za pero i olovku.

    A željezničara sam prepoznala odmah, ulica mi nosila njegovo me 😉

  12. Eeee, pa nisi ništa doživela ako nisi zagazila u mastilo, hahaha… A Čeda željezničar je bio i ostao legenda.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: