Priča za laku noć

Ostoja Vranić je orao njivu ceo dan. Bio je mesec magli, novembar, i noć je brzo dolazila. Njiva je bila na strani, strma i oborita. Kojni su se klizali i saplitali, a brazde vijugale. Plug mu je izmicao i jedva ga je savladavao da mu ne ode niza stranu. Žurio je da pretekne mrak, ali mu se činilo da ne postiže. Mrak će mu oteti desetak brazdi. Mora prekinuti, ne da se dalje. To malo videla što je ostalo mora ostaviti da raspregne konje iz pluga i upregne u kola.
Poče da sipi rosulja, ni kiša ni magla, al natapa do gole kože. Upropastiće mu konje umorne i znojne. Potrča po pokrovce da im stavi na grbače, pa ih ispreže iz pluga i upregnu u kola. Sakupi sve što je poneo i krenu polako blatnjavim putem kući. Mrak se zgusnu, ni do potoka nije stigao. Konji izvlače poslednju snagu i vuku se drumom. Znaju put, pa Ostoja opusti kajase i potonu u težačke misli, naslonivši glavu licem na hrapave dlanove. Ni rosulja mu nije dosadna, ne brenuje, ne oseća. I škripanje nepodmazanih, drvenih točkova nestade u tišini misli.
Trže se kad konji naglo stadoše. Pomilsi da se neka trula grana isprečila. Podiže glavu ne bi li nešto video, ali samo tamu je video. Siđe sa kola i pođe pred konje, ali ne zakorači ni korak, kad konji počeše da se propinju. Vukovi, pomilsi, ali ne ču ništa, vukovi bi režali, zavijali, čuo bi. Konji kidahu amove, lance, remenje. Nasta lomljava, i rudu i paoke polomiše. Oslobođeni, nagnaše u galop putem odakle su došli. Ukočen od straha, Ostoja zaneme, ni glasa za konjima da ih zaustavi. Nasta gluvilo. Nit šta čuje, nit šta vidi, niti da se pomeri može. Ne zna koliko je tako stajao u tom bunilu, kad nešto ciknu. Probode mu oba uveta do srži mozga. Diže ruke da dlanovima zaklopi uši, ali cik se ponovi negde u njegovoj glavi. Stade se osvrtati oko sebe u bunilu, kad na kolima ugleda neku priliku, belu kao kreč, kako drmusa kajase i ciči na konje kojih ne beše nigde. Razazna žensku priliku, ogrnutu kosom kao plašt, dugom i belom. Neka sila ga, i protiv njegove volje, poče vući da joj priđe i prepozna. Ali saplete se o nekakve žile koje tu niodkuda iznikoše, sastavi se sa zemljom i tu osta. Svest ga napusti i ne mogade reći kako su ga konji, ponovo upregnuti kajasima zakačenim za nogu, do kuće dovukli, svog poderanog i izguljena lica i tela.

Bosiljka, nali mi još jednu tu tvoju dudovaču, pa da vam ispričam i kako je Stevu Mitrovog napao drekavac u Tolinoj vodenici, onomad na Duhove…