Официр 1 -3

1

– Официр кажеш, тај што је дошо? – упита Радиша жену Смиљку, кад се вратила из бакалука.
– Да, официр.
– А како изгледа?
– Нисам га видела, али кажу млад.
– А зна ли се којим послом је дошо? – упита свекар кроз залогај.
– Не зна се, свашта се нагађа.
– А одакле је дошо?
– Из Београда, видели ауто кад га довезо.
– Је ли сам дишо? – наивно ће Радиша.
– Са још тројцом.
– Официри та тројица?
– Другачије су им униформе, биће да нису.
– Дошо па ће и отићи, – огласи се Радишина мајка, тек да нешто и она каже.
– Видеће се, ко зна, рат само што је завршио, војске на све стране.
– Дај оно вино, Смиљка!
– Сутра жањемо код Анике.
– Ти снајка остани кући, спремај. Ниси више за у поље.
– Могу ја још.
– Нека те ћерко.
– Слушај шта ти се каже, ваљда мати боље зна!
– Остаћу, остаћу, само кажем.
– Треба жито носити у млин. То ћеш ти у суботу Радиша.
– Суботом је, оче, велика навала.
– А кад би други дан, треба друге ствари…
– У недељу је Свети Илија, Живораде.
– Нек је.
– Онако сам поменула.
– Родило ове године.
– Биће и вина.
– Ја ћу у суботу са Петром у Варош, да купиим соли и гаса.
– Оћеш ли продавати штогод, и шећера треба.
– Видећу, можда потерам мало јечма.
– Треба дувана, оче.
– Треба.
– Узми ми и ново сито, оно ми се поцепало.
– Узећу.
– Вруће је.
– Идемо легати, касно је
– Ајмо.

2

– Колико год да ураниш увек ћеш чекати.
– Нестало брашна, па сви мељу.
– Ова киша је добродошла.
– Мељу ли ови, шта се чека?
– Нова власт.
– Каква нова власт?
– Кажу пописују колико ко меље.
– А шта ће им то?
– Мене питаш… питај њих.
– То је због откупа људи.
– Вероватно. Кажу да све узимају.
– Узимали су и они пре њих.
– Али ови, кажу, узимају све, ништа не остављају.
– Како све, не могу све.
– Оставе ти само да не цркнеш од глади.
– Ћут, ћут, ено неки се униформисани пење на кола да нешто каже.
– Народе! Народе, ми смо, односно ја представљам нову народну влас.
– Дакле то је тај. Одакле таквом певцу таква гласчина?
– Ми, то јес наша земља, наша нова Федеративна Народна Република Југославија, је извојевала светлу победу над фашизмом и домаћим издајницима. Вољом њених народа и … овааај… народности, изабрана је нова народна влас. Али… овај… сви ти успеси нису прошли без жртава. Млого је деце, сирочади по домовима. Земља је… овааај… порушена и гладна, јел. Ви сељаци, оћу рећи… овааај, пољопривредници, ви треба сада да ступите на сцену. Треба нахранити ту сирочад и народ по градовима… овааај… који нема ни њиву, ни краву. Зато је наша народна влас донела закон о откупу. Ваши производи биће откупљени. Али … овај… ни пара нема. За узврат наши радници по металским радионицама и фабрикама које… овај… нису порушене, јел, коваће за вас алате, плугове и све друго што вама треба … јел… оно што треба сељаку да не купује…

3

– Где ти је брашно Радиша?
– Узела народна власт, мајко.
– Ко узо?!
– Народна власт, за народ, за сирочад, за… шта ти ја знам кога све…
– А шта ћемо ми, јадна нам мајка, од чега ми да живимо?
– Питај народну власт. Ево оставили један џак, кажу то вам је довољно.
– Што их ти не пита, синко?
– Пито сам.
– И…?
– Ништа, кажу имамо ми по амбарима још… придржи ми узду… миран Соколе… Добро да сам и ово извуко, једва их убедих да је то од ове летине. Као да не знају да је прошлу попалио Шваба.
– Куку мени, јадна ти сам.
– Не кукај, јел дошо отац?
– Није. Кад дође…
– Где је Смиљка?
– Намирива.
– Треба и стоку склањати. И њу отимају. Све треба склањати.
– Напој коње, па уђи, мокар си.
– Ајде ти у кућу, саћу ја.
– Стиго си Радиша, – јави се Смиљка гацајући бременита по блату.
– Јесам. Дај те кофе да напојим коње.
– Нека ја ћу, ти си уморан.
– Мани се жено. Ја уморан, а ти се једва вучеш. Иди у кућу, ја ћу намирити.
– Могла сам и ја…
– Бежи у кућу, шта је теби, оћеш то нерођено да…!

***

– Мајко шта ти је, што си тако смркмута, јел нешто не ваља?
– Не ваља, снајка, ништа не ваља.
– Шта се десило, јел Радиши нешто…? И он ми је нешто, ко да му нису све на броју.
– Немој тако за мужа. Узели му брашно.
– Ко?!
– Власт.
– …
– Теби канда није добро, а?
– Добро ми је, добро.
– Не лажи мени, шесторо сам их родила.
– Проћи ће. Још је рано.
– Јеси ли добро израчунала?
– Јесам.
– Неће још дуго, мораш истрпети.
– Ех, да оће сутра.
– Није далеко, стрпи се и не потежи тешко.
– Шта ћемо зимус без брашна?
– Има још пшенице, не брини.
– Ако и то узму?
– Сакрићемо.
– Ако нађу?
– Не призивај несрећу. Сакрићемо, кажем.
Улази Радиша са оцем. Ћуте. Сви ћуте. Само ветар по небу витла облаке.

Официр 4

4

– Добар дан, има ли кога?!! Домаћине!!
– Ту смо, ту… добар дан.
– Живорада Милиновића кућа…?
– То ми је свекар.
– Аха. А јел ту?
– Није.
– А где је?
– Код Лисових, вршу.
– Лепо. На моби дакле. Има л кога осим тебе?
– Нема, само ја.
– Ево ти ово подај му кад дође.
– Шта је то?
– И кажи му да буде тамо на време.
– Где тамо?
– Све ту пише. Ајд сад.

***

– И каже да будем на време…
– Тако је казо.
– А шта ћу му ја?

***

– Живорад Милиновић?
– Јесте, ја сам Живорад.
– Ја сам мајор Лукић, спроводим народну власт у вашем селу. Видим ти си добар домаћин Живораде.
– Не жалим се, а мислим да се и на мене не жале.
– Напротив, кажу да си радан и поштен. И син ти је добар наследник.
– Добар је, не жалим се.
– Је ли родило ове године?
– Знам и за боље, али хвала богу и за ово.
– Захвали себи и твом раду, пусти бога.
– Узречица, наша … сељачка.
– Знам, знам, али бога више нема. Ова власт га не признаје, хахаха.
– Ја сам сељак, нисам власт.
– Али ваљда си одан овој власти. Био си оној пре, зашто не би и овој?
– Мене власт не интересује, моје је да радим.
– Па мораће да те интересује ова власт. Мораћеш да докажеш да те интересује, да је поштујеш, да си, што се оно каже, лојалан грађанин.
– Ја сам био и остао сељак, и то ћу бити и под овом и под било којом власти.
– Где ти је други син?
– …
– Ћутиш, немаш шта да кажеш.
– Не знам, чуо сам да је погинуо, Бог да му душу прости.
– Опет ти са тим Богом. Погинуо кажеш? За кога је погинуо?
– Сигуран сам да је погинуо за отаџбину. Знам Драгољуба, син ми је.
– Али је био и официр бивше Краљевине. Краљев официр, а они су сви четници.
– Не знам ја то.
– Па видиш, ја знам.
– Шта знаш?
– Да су сви били четници. Па и твој син.
– …
– А ти знаш шта то значи.
– Шта значи?
– Не прави се наиван, пуно ти је година, мени можеш отац бити.
– …
– Него, нисам те зато позвао.
– …
– Позвао сам те да се упознамо. Волим да познајем своје сељаке.
– Видим да мене већ добро познајеш, ниси ме требао ни звати.
– И…
– …
– И да ти нешто предложим.
– Шта да ми предложиш?
– Као што рече, ја знам скоро све о теби, јел. Па пошто је тако како је, хтео сам да ти предложим да мало радиш за мене.
– Шта ја могу да радим за тебе?
– Полако, полако… Ти знаш да сам ја овде да спроведем народну власт… То јест, најпре тај откуп. А пошто ја, ма колико се трудио, не могу за то кратко време да знам све, ко је ко, и какав је ко…
– Да будем цинкарош, то хоћеш од мене?
– Не зове се то више тако. То се сад зове сараднја са народном власти. Ти ћеш само да сарађујеш са народном власти, то јест са мном.
– А како ти то замишљаш, ту сарадњу?
– Па, овако. Кад ми посумњамо да неко нешто крије, да неће да да за откуп…
– Никад.
– Дакле одбијаш сарадњу са народном власти?
– То није сарадња…
– Грешиш Живораде, грешиш… али добро… само да знаш, све ја знам о теби.

***

– Што те звали?
– Да цинкарим… да потказујем…
– Ниси ваљда црни Живораде…?
– На шта ти ја личим, луда жено? Него, Радиша…!
– Кажи оче.
– Ноћас копамо у Јасенској.
– Шта копамо?
– Сакрићемо, све ћемо сакрити, па да видим дал ће моје наћи.

Официр 5

5

– Живораде!!!
– …
– Живорадеее!!!
– Ајде Данило, уђи, немој с шора викати.
– Добар дан у кућу.
– Добар дан. Дуго те није било, којим добром?
– Да је добро, и није.
– А зашто не би било, побогу?
– Све ми узели, мој Радиша. За откуп… кажу даће неке обавезнице, а ја ти не знам ни шта је то. Где ти је отац?
– И нама су. Оставили само да на гладовању преживљавамо. Отац намирива ону јуницу што једина остала.
– Вама је лако, имате много земље, ваљда сте нешто склонили.
– Мислиш сакрили?
– Па да, то мислим.
– А где да сакријемо, кад све претресају? Преврћу наглавце.
– Не могу баш све, закопа се у земљу.
– Ма, нађу скотови.
– Мислио сам ако… да ми позајмиш… да преживим.
– Нема, Данило, очинјег ми вида, ни за нас није остало.
– Прича се да вас видели како ноћу одлазите према Јаснској, па сам помислио…
– Ко прича?
– Село.
– Ма, ишли у рибе на реку.
– Колима и коњима?
– Брже је, а и…
– Добро, ја мислио само… ал кад нема, оно нема.
– Седи, ни ракију ниси попио.
– Ниси ни понудио.
– Ма, збуних се мало… дуго ниси долазио, па…
– Нека, други пут. Морам даље.

***

– Домаћинеее!!!
– Ту смо, ту смо! Изволите.
– Је ли Живорад код куће?
– Ту је господине, саћу га звати.
– Нисмо ми господа, снајка, ми смо сад сви другови.
– Да, чула сам… саћу ја…

***

– Здраво Живораде.
– Здраво мајоре.
– Нећеш да ме понудиш да седнем, уби ова врућина цео дан.
– Ниси дошо да седиш, чим водиш оволику булументу са собом.
– Па и нисам.
– Којим добром, ако добро носиш?
– Добром дођох, а шта ћу понети од тебе зависи.
– Што је од мене, увек добро било.
– Према мојој евиденцији, Живораде, ти ниси предао за откуп онолико колико си требао.
– Предао сам све што сам имао. То што је остало, није ни за преживети до следеће жетве.
– Па како мислиш да преживиш?
– Дадосте нам оне папире, од њи ваљда.
– Њи ћеш наплатити тек на лето, ако буде било пара.
– Па не знам онда. Зајмићу.
– Од кога, Живораде? Од оних што су сакрили као ти?
– Ништа ја нисам сакрио.
– Јеси, а знам и где.
– Онда нађи, па узми.
– Што би се ја мучио, кад ћеш ме ти одвести и сам откопати.
– То су лажи, село пр…!
– Ћути Радиша!
– Кажи Радиша, шта село пр…
– Ништа.
– Кажи, кажи. И ја сам чуо, па да видимо јесмо ли чули исто.
– …
– Значи нећеш. Где ти је жена, Радиша?
– Тамо је, у кући с матером.
– Трудна, само што не роди, а?
– Да, чекамо сваки дан.
– Аха, зови де је овамо.
– Шта ће вам она.
– Ти си своје рекао, Живораде, пусти нас двоицу да сад разговарамо. Зови жену, Радиша!
– Она ништа не зна, шта ће она…?
– Зови кад кажем!
– Смиљкаа!!
– Шта је… да донесем ракију, кафу…?
– Дођи овамо.
– Кажи Радиша.
– Оће бити мушко, снајка?
– Ако Бог да.
– Ви сељаци ништа без Бога не можете да урадите.
– Само он зна, госпон официру.
– Везуј за капију!
– Кога друже мајоре.
– Њу.
…
– Везуј кад кажем!
– Чекај, шта то радиш… имаш ли ти човека у себи… животињо!!!
– Куш, матори, ако нећеш да ти просвирам метак кроз ту ћелаву главу. Куш!! Сви сте ви четници, народни издајници! Мајку вам четничку, све ћу вас побити!
– Станте, људи, шта је она крива!? Станте..!
– И ти ућути, и тебе ћу, све ћу ја вас…! Удри том тојагом, нек се испили и то четничко копиле да и њега…! Удри велим!

Dvadeset dinara

Sedim jutros u jenom kafiću, pijuckam kafu i posmatram prolaznike kroz zid od stakla. Subota, hladna kao zmija, tek poneko prođe.
Pojavi se u jednom trenutku starija žena, pogurena i sva ojađena. U ruci joj bela plastična čaša, od onih za jednokratnu upotrebu. Ide polako i prosi. Zaustavlja prolaznike, nešto im govori i pruža onu čašu. Mnogi je obilaze u širokom krugu, neki je ni ne primećuju, samo prođu.
Jedna gospođa zastade i poče preturati po ogromnoj tašni, tražeći novčanik. Nađe ga, izvadi dvadeset dinara i pruži ženi koja se, čim je gospođa stala, počela naklanjati i zahvaljivati.
Uhvatio sam u mislima trenutak kada je novčanica od dvadeset dinara prelazila iz jedne u drugu ruku. Odjednom shvatih kako je to bio trenutak kada je ista ta novčanica drstično promenila svoju vrednost. Gospođi koja je davala novčanicu, ona nije bog zna šta značila – ženi koja ju je primala, značila je možda jedan dan života više, ili bar jedan dan gladovanja manje. Jedino što su se obe nadale da „neko to od gore vidi“.

Kazivanje arčibaldu – deseto

… ajde, arčibalde, da ti ispričam jednu priču… znam, da ti nije baš do mojih priča večeras, ali ja nekome moram da ispričam… a kome ću nego tebi… pustićemo neki bluz, on nekako, ipak najbolje ide uz moje priče… šta da radim kad je to, prosto život tako rešio, pa šta je, tu je…
… znaš, ljudi uglavnom misle, vojska je to, kamen, čelik, srce u junaka… a srce je srce, moj arčibalde, isto u deteta, isto u junaka, isto u devojke… isto… isto kuca, isto se plaši, isto raduje i tuguje, smeje… plače isto… eee, baš to hoću da ti ispričam… to, kad mi je srce plakalo…
… rat je bio, ono pre deset godina, kad je padalo s neba, a mi ništa mogli nismo… nekim poslom ratnim, nađoh se nekoliko dana u jenom selu kod kruševca… kobilje se zvalo, sećam se… bejasmo nas nekoliko u seoskoj školi smešteni… u selu, nigde muško da vidiš… deca, žene,starci i bogalji… prolaze putem, pogleduju, zaviruju, poneko zastane, ali svi nazovu dobar dan… niko ništa ne pita, strah ga da ne čuje što ne želi čuti… njihovi iz sela mnogo otišlo pod šlem… a neka tišina, čuješ list kako pupi i raste…
… beše kasno popodne, trećeg ili četvrtog dana… oblaci neki se naduli sa zapada, teško disati… odmarao sam posle neke konzerve… o ručku beše… izneo stolicu ispred škole, zavalio se i čitam knjigu… kraičak oka mi uhvati neki pokret putem pored škole, pa se sve umiri… ne marim, neko prolazi, pa zastao… otići će… ali prođe vreme, a ne odlazi, već mi žulja taj kraičak oka svojim mirom… podignem pogled, a na kapiji stoji žena… u jednoj ruci drži neki zavežljaj, u drugoj dečaka… pobola pogled u mene i trpi moj nemar svojim ćutanjem… vidim htela bi nešto… ustanem i priđem bliže, toliko da primetih da joj se kraičak usne pomeri u osmejak… pitam je treba li joj nešto… poznaš li ti mog vitomira, vojniče, pita… možda bih se nasmejao toj prostoj duši, ali mi neki jad ne dade… kažem da ne poznajem… a što pitaš… pratila bi mu ovo… podiže malo potežak zavežljaj u stolnjak zamotan… gledam joj lice zabrađeno maramom, novom kao za vašar… ivice gde je bila savijena, pa popeglana, još oštre… oči mlade, ali bore ga postarile i poružnile… a šta mu to šalješ… da presvuče i preobuje… da poje… pogledah zavežljaj… kroz tanko i ostarelo platno providi se karirana košulja… pogledah dečaka… kroz trepavice viri jad…
…kako da kažem da ne poznajem vitomira… njenog vitomira… ne poznajem, bože, ni jednog vitomira… šta ću sa tim… šta ću sa tim zavežljajem… gde da smestim njenu nadu da će vitomir dobiti da presvuče i preobuje… da poje… da sve to… to što mu žena brižno pratila… gde ću sve to, moj arčibalde, kad mi srce malo… gde ću u svoje srce vojničko i junačko da smestim onu suzu, nabujalu u detinjem oku… a on stisko, pa ne da da kane… može li to sve da stane u moje detinje srce, a da ne zaplače…