Kazivanje arčibaldu – deseto

… ajde, arčibalde, da ti ispričam jednu priču… znam, da ti nije baš do mojih priča večeras, ali ja nekome moram da ispričam… a kome ću nego tebi… pustićemo neki bluz, on nekako, ipak najbolje ide uz moje priče… šta da radim kad je to, prosto život tako rešio, pa šta je, tu je…
… znaš, ljudi uglavnom misle, vojska je to, kamen, čelik, srce u junaka… a srce je srce, moj arčibalde, isto u deteta, isto u junaka, isto u devojke… isto… isto kuca, isto se plaši, isto raduje i tuguje, smeje… plače isto… eee, baš to hoću da ti ispričam… to, kad mi je srce plakalo…
… rat je bio, ono pre deset godina, kad je padalo s neba, a mi ništa mogli nismo… nekim poslom ratnim, nađoh se nekoliko dana u jenom selu kod kruševca… kobilje se zvalo, sećam se… bejasmo nas nekoliko u seoskoj školi smešteni… u selu, nigde muško da vidiš… deca, žene,starci i bogalji… prolaze putem, pogleduju, zaviruju, poneko zastane, ali svi nazovu dobar dan… niko ništa ne pita, strah ga da ne čuje što ne želi čuti… njihovi iz sela mnogo otišlo pod šlem… a neka tišina, čuješ list kako pupi i raste…
… beše kasno popodne, trećeg ili četvrtog dana… oblaci neki se naduli sa zapada, teško disati… odmarao sam posle neke konzerve… o ručku beše… izneo stolicu ispred škole, zavalio se i čitam knjigu… kraičak oka mi uhvati neki pokret putem pored škole, pa se sve umiri… ne marim, neko prolazi, pa zastao… otići će… ali prođe vreme, a ne odlazi, već mi žulja taj kraičak oka svojim mirom… podignem pogled, a na kapiji stoji žena… u jednoj ruci drži neki zavežljaj, u drugoj dečaka… pobola pogled u mene i trpi moj nemar svojim ćutanjem… vidim htela bi nešto… ustanem i priđem bliže, toliko da primetih da joj se kraičak usne pomeri u osmejak… pitam je treba li joj nešto… poznaš li ti mog vitomira, vojniče, pita… možda bih se nasmejao toj prostoj duši, ali mi neki jad ne dade… kažem da ne poznajem… a što pitaš… pratila bi mu ovo… podiže malo potežak zavežljaj u stolnjak zamotan… gledam joj lice zabrađeno maramom, novom kao za vašar… ivice gde je bila savijena, pa popeglana, još oštre… oči mlade, ali bore ga postarile i poružnile… a šta mu to šalješ… da presvuče i preobuje… da poje… pogledah zavežljaj… kroz tanko i ostarelo platno providi se karirana košulja… pogledah dečaka… kroz trepavice viri jad…
…kako da kažem da ne poznajem vitomira… njenog vitomira… ne poznajem, bože, ni jednog vitomira… šta ću sa tim… šta ću sa tim zavežljajem… gde da smestim njenu nadu da će vitomir dobiti da presvuče i preobuje… da poje… da sve to… to što mu žena brižno pratila… gde ću sve to, moj arčibalde, kad mi srce malo… gde ću u svoje srce vojničko i junačko da smestim onu suzu, nabujalu u detinjem oku… a on stisko, pa ne da da kane… može li to sve da stane u moje detinje srce, a da ne zaplače…