Sedim jutros u jenom kafiću, pijuckam kafu i posmatram prolaznike kroz zid od stakla. Subota, hladna kao zmija, tek poneko prođe.
Pojavi se u jednom trenutku starija žena, pogurena i sva ojađena. U ruci joj bela plastična čaša, od onih za jednokratnu upotrebu. Ide polako i prosi. Zaustavlja prolaznike, nešto im govori i pruža onu čašu. Mnogi je obilaze u širokom krugu, neki je ni ne primećuju, samo prođu.
Jedna gospođa zastade i poče preturati po ogromnoj tašni, tražeći novčanik. Nađe ga, izvadi dvadeset dinara i pruži ženi koja se, čim je gospođa stala, počela naklanjati i zahvaljivati.
Uhvatio sam u mislima trenutak kada je novčanica od dvadeset dinara prelazila iz jedne u drugu ruku. Odjednom shvatih kako je to bio trenutak kada je ista ta novčanica drstično promenila svoju vrednost. Gospođi koja je davala novčanicu, ona nije bog zna šta značila – ženi koja ju je primala, značila je možda jedan dan života više, ili bar jedan dan gladovanja manje. Jedino što su se obe nadale da „neko to od gore vidi“.
Dvadeset dinara
The URI to TrackBack this entry is: https://archibald57.wordpress.com/2010/01/16/dvadeset-dinara/trackback/
Archibald57's Blog 
Arcibalde, kako si to lepo zapazio, da, znacaj te novcanice sasvim se promenio u trenutku…Divna prica. I da znas – vidi to neko odgore!
I ja sam ubedjena da to neko „od gore“ vidi. Ovu pricu treba da se cita u skolama i analizira…
„Ova prica“ sta sam slova naopako napisala, uz to nemam nasu tastaturu. 😀
Izvinjenje…
Hvala Saro. Na zalost mnogi ne misle tako. A za greske u pisanju ne brini. Razumemo se, kako god da napisemo.
Taj momenat si fantastično snimio! Na žalost, takvih sa plastičnim čašama je sve više, kao i nas, kojih imamo dvadeset dinara da im damo! Nije lako ni jednoj strani! 😦
Uvek dam nešto onima koji traže,a neretko i onima koji ne zatraže…I uvek mi je žao što nemam više da dam.
Evo i mene.Bolesna sam evo vec druga nedelja.Kazu PREHLADA.I pre su bile prehlade,al ne ovakve.Skoro svaki drugi dan idem kod lekara.Bila sam juce,usla u bolnicku apoteku,u kojoj je bila nevidjena guzva.A onda sok!!!Na hladnom podu,lezi dete 5,6 godina,oko njega sitan novac…Cuje se po neki komentar,uzdah…Niko nista nije preduzeo.Izasla sam iz apoteke,ne uzevsi lek.Obratila sam se dezurnom(vojnik u civilu),tamo….lezi dete…na podu…Nasmejao se i reko,a da to je ono CIGANCE,stalno je ono tu….I to je to!!!Izasla sam razmisljajuci dal sam ja mogla nesto da uradim?!Mozda i jesam!Ostao je neki opor ukus u ustima,koji evo i sad osecam….
Nekad ostanemo nemi i nemoćni pred takvim prizorima, ne zato što ne želimo ništa da učinimo, nego zato što ne znamo šta je to što bismo mogli ili trebali učiniti. Još teže je što niko ko bi mogao nešto da učini, ne obraća pažnju na takve prizore, kao taj dežurni…
Fenomenalna, potpuno zaokružena priča. Nemam da kažem ništa drugo osim da sam uživala 🙂
Hvala, polaskan sam…
Vidi, dabome.
I sve zapisuje…
da li cu biti crna ovca ako kazem da ne dajem prosijacima novac?
sta znam, krivim drzavu, krivim drustvo, krivim njih same, nekad i sebe!!!
da je drzava bila korektnija prema njima, oni bi mozda bili socijalno zbrinuti
da je drustvo bilo manje ambicioznije, mozda bi oni imali nesto da rade
a oni sami su krivi sto su resenje nasli u prosjacenju
a mene sto nekad odlutam u mislima i ne obratim paznju na njih.
Nisi Ivane „crna ovca“. Sve su to što kažeš dobri argumenti protiv većine koji prosjače. Ali ima i onih kojima ni jedan od tih argumenata ne pomaže. Ne dajem ni ja svakome ko prosi, pokušavam da napravim neku svoju procenu. Ali kada vidim staricu od 70 godina da prosi, pomilsim na svoju majku… dalje zakluči sam.
To da. Iznemogle starice zaista ne mogu biti korisne ovom drustvu, a drustvo ne daje ni pet para za njihov zivot. Drzava ih smatra kolateralnom stetom, kao i vecinu penzionera cija penzija ne moze da podmiri sve komunalne troskove.
Ja bih rekao da siromaštvo izaziva siromaštvo. Ako su oni koji čine državu siromašni mentalno, intelektualno, duhovno, a najviše moralno, onda su i obični građani siromašni materijalno. Čini mi se da je to naš slučaj.
Imam jedan vrlo očit primer za gornji komentar. Na jutarnjem programu prošlog proleća kada je Bačka bila poplavljena idu dva priloga, jedan za drugim ovako. U prvom se od strane države apeluje na građane da šalju pomoć poplavljenima, pre svega u hrani. U drugom ide priča o poljoprivrednicima iz ivanjičkog kraja koji ne znaju šta će sa ogromnom količinom krompira koji ne mogu da prodaju, pa su prinuđeni da ga daju po 2 din. za kg. Pitam se, gde je pamet toj našj državi da od tih seljaka otkupi taj krompir i nahrani postradale u poplavama. Tako bi rešila dva problema jednim potezom. A kao država mogla bi taj krompir da plati i petostruko više.
Nazalost jeste to nas slucaj – i sve dok budemo bili „zemlja u razvoju“, mada bih ja rekao da smo „nerazvijena zemlja“, ovakvih i slicnih odstupanja ce biti. Ako je nekom funkcioneru normalno da ima u steku 100.000e (ustedjevina, sitnina), kucu koju je njegova zena nasledila od ujaka od 1200m^2, i dr, a 80% stanovnista gladuje i zivi u „kartonskim kutijama“, logicno da ce se stvoriti jaz koji ce vremenom kulminirati do te mere da ce razne drustvene revolucije biti za to obican protest.
Odustao sam odavno, Ivane, od političkih razmišljanja, moje vreme je prošlo, i u njima ne idem dalje od konstatacija onoga što mi proleti slučajno kroz vidokrug. Nemoj mi zameriti što odustajem od komentara na tvoj komentar, jer dalje od ovoga je tabu tema za mene. Priče su ti divne, to sam ti i na tvom zidu za grafite napisao. To je za mene dovoljno da ti se poklonim kao nekome ko je toga vredan.
Koliko je svakodnevnih detalja oko nas koje ne primećujemo …
Arčibalde, svaka ti čast za opasku:
„Odjednom shvatih kako je to bio trenutak kada je ista ta novčanica drstično promenila svoju vrednost.“
Sad ću preispitati da li je stvarno vredno sve što mi je vredno, a obezvređeno ću rehabilitovati!
Mislim da svako od nas treba da napravi, s vremena na vreme, „veliko spremanje“ u svom sistemu vrednosti.