Официр 1 -3

1

– Официр кажеш, тај што је дошо? – упита Радиша жену Смиљку, кад се вратила из бакалука.
– Да, официр.
– А како изгледа?
– Нисам га видела, али кажу млад.
– А зна ли се којим послом је дошо? – упита свекар кроз залогај.
– Не зна се, свашта се нагађа.
– А одакле је дошо?
– Из Београда, видели ауто кад га довезо.
– Је ли сам дишо? – наивно ће Радиша.
– Са још тројцом.
– Официри та тројица?
– Другачије су им униформе, биће да нису.
– Дошо па ће и отићи, – огласи се Радишина мајка, тек да нешто и она каже.
– Видеће се, ко зна, рат само што је завршио, војске на све стране.
– Дај оно вино, Смиљка!
– Сутра жањемо код Анике.
– Ти снајка остани кући, спремај. Ниси више за у поље.
– Могу ја још.
– Нека те ћерко.
– Слушај шта ти се каже, ваљда мати боље зна!
– Остаћу, остаћу, само кажем.
– Треба жито носити у млин. То ћеш ти у суботу Радиша.
– Суботом је, оче, велика навала.
– А кад би други дан, треба друге ствари…
– У недељу је Свети Илија, Живораде.
– Нек је.
– Онако сам поменула.
– Родило ове године.
– Биће и вина.
– Ја ћу у суботу са Петром у Варош, да купиим соли и гаса.
– Оћеш ли продавати штогод, и шећера треба.
– Видећу, можда потерам мало јечма.
– Треба дувана, оче.
– Треба.
– Узми ми и ново сито, оно ми се поцепало.
– Узећу.
– Вруће је.
– Идемо легати, касно је
– Ајмо.

2

– Колико год да ураниш увек ћеш чекати.
– Нестало брашна, па сви мељу.
– Ова киша је добродошла.
– Мељу ли ови, шта се чека?
– Нова власт.
– Каква нова власт?
– Кажу пописују колико ко меље.
– А шта ће им то?
– Мене питаш… питај њих.
– То је због откупа људи.
– Вероватно. Кажу да све узимају.
– Узимали су и они пре њих.
– Али ови, кажу, узимају све, ништа не остављају.
– Како све, не могу све.
– Оставе ти само да не цркнеш од глади.
– Ћут, ћут, ено неки се униформисани пење на кола да нешто каже.
– Народе! Народе, ми смо, односно ја представљам нову народну влас.
– Дакле то је тај. Одакле таквом певцу таква гласчина?
– Ми, то јес наша земља, наша нова Федеративна Народна Република Југославија, је извојевала светлу победу над фашизмом и домаћим издајницима. Вољом њених народа и … овааај… народности, изабрана је нова народна влас. Али… овај… сви ти успеси нису прошли без жртава. Млого је деце, сирочади по домовима. Земља је… овааај… порушена и гладна, јел. Ви сељаци, оћу рећи… овааај, пољопривредници, ви треба сада да ступите на сцену. Треба нахранити ту сирочад и народ по градовима… овааај… који нема ни њиву, ни краву. Зато је наша народна влас донела закон о откупу. Ваши производи биће откупљени. Али … овај… ни пара нема. За узврат наши радници по металским радионицама и фабрикама које… овај… нису порушене, јел, коваће за вас алате, плугове и све друго што вама треба … јел… оно што треба сељаку да не купује…

3

– Где ти је брашно Радиша?
– Узела народна власт, мајко.
– Ко узо?!
– Народна власт, за народ, за сирочад, за… шта ти ја знам кога све…
– А шта ћемо ми, јадна нам мајка, од чега ми да живимо?
– Питај народну власт. Ево оставили један џак, кажу то вам је довољно.
– Што их ти не пита, синко?
– Пито сам.
– И…?
– Ништа, кажу имамо ми по амбарима још… придржи ми узду… миран Соколе… Добро да сам и ово извуко, једва их убедих да је то од ове летине. Као да не знају да је прошлу попалио Шваба.
– Куку мени, јадна ти сам.
– Не кукај, јел дошо отац?
– Није. Кад дође…
– Где је Смиљка?
– Намирива.
– Треба и стоку склањати. И њу отимају. Све треба склањати.
– Напој коње, па уђи, мокар си.
– Ајде ти у кућу, саћу ја.
– Стиго си Радиша, – јави се Смиљка гацајући бременита по блату.
– Јесам. Дај те кофе да напојим коње.
– Нека ја ћу, ти си уморан.
– Мани се жено. Ја уморан, а ти се једва вучеш. Иди у кућу, ја ћу намирити.
– Могла сам и ја…
– Бежи у кућу, шта је теби, оћеш то нерођено да…!

***

– Мајко шта ти је, што си тако смркмута, јел нешто не ваља?
– Не ваља, снајка, ништа не ваља.
– Шта се десило, јел Радиши нешто…? И он ми је нешто, ко да му нису све на броју.
– Немој тако за мужа. Узели му брашно.
– Ко?!
– Власт.
– …
– Теби канда није добро, а?
– Добро ми је, добро.
– Не лажи мени, шесторо сам их родила.
– Проћи ће. Још је рано.
– Јеси ли добро израчунала?
– Јесам.
– Неће још дуго, мораш истрпети.
– Ех, да оће сутра.
– Није далеко, стрпи се и не потежи тешко.
– Шта ћемо зимус без брашна?
– Има још пшенице, не брини.
– Ако и то узму?
– Сакрићемо.
– Ако нађу?
– Не призивај несрећу. Сакрићемо, кажем.
Улази Радиша са оцем. Ћуте. Сви ћуте. Само ветар по небу витла облаке.