Официр 4

4

– Добар дан, има ли кога?!! Домаћине!!
– Ту смо, ту… добар дан.
– Живорада Милиновића кућа…?
– То ми је свекар.
– Аха. А јел ту?
– Није.
– А где је?
– Код Лисових, вршу.
– Лепо. На моби дакле. Има л кога осим тебе?
– Нема, само ја.
– Ево ти ово подај му кад дође.
– Шта је то?
– И кажи му да буде тамо на време.
– Где тамо?
– Све ту пише. Ајд сад.

***

– И каже да будем на време…
– Тако је казо.
– А шта ћу му ја?

***

– Живорад Милиновић?
– Јесте, ја сам Живорад.
– Ја сам мајор Лукић, спроводим народну власт у вашем селу. Видим ти си добар домаћин Живораде.
– Не жалим се, а мислим да се и на мене не жале.
– Напротив, кажу да си радан и поштен. И син ти је добар наследник.
– Добар је, не жалим се.
– Је ли родило ове године?
– Знам и за боље, али хвала богу и за ово.
– Захвали себи и твом раду, пусти бога.
– Узречица, наша … сељачка.
– Знам, знам, али бога више нема. Ова власт га не признаје, хахаха.
– Ја сам сељак, нисам власт.
– Али ваљда си одан овој власти. Био си оној пре, зашто не би и овој?
– Мене власт не интересује, моје је да радим.
– Па мораће да те интересује ова власт. Мораћеш да докажеш да те интересује, да је поштујеш, да си, што се оно каже, лојалан грађанин.
– Ја сам био и остао сељак, и то ћу бити и под овом и под било којом власти.
– Где ти је други син?
– …
– Ћутиш, немаш шта да кажеш.
– Не знам, чуо сам да је погинуо, Бог да му душу прости.
– Опет ти са тим Богом. Погинуо кажеш? За кога је погинуо?
– Сигуран сам да је погинуо за отаџбину. Знам Драгољуба, син ми је.
– Али је био и официр бивше Краљевине. Краљев официр, а они су сви четници.
– Не знам ја то.
– Па видиш, ја знам.
– Шта знаш?
– Да су сви били четници. Па и твој син.
– …
– А ти знаш шта то значи.
– Шта значи?
– Не прави се наиван, пуно ти је година, мени можеш отац бити.
– …
– Него, нисам те зато позвао.
– …
– Позвао сам те да се упознамо. Волим да познајем своје сељаке.
– Видим да мене већ добро познајеш, ниси ме требао ни звати.
– И…
– …
– И да ти нешто предложим.
– Шта да ми предложиш?
– Као што рече, ја знам скоро све о теби, јел. Па пошто је тако како је, хтео сам да ти предложим да мало радиш за мене.
– Шта ја могу да радим за тебе?
– Полако, полако… Ти знаш да сам ја овде да спроведем народну власт… То јест, најпре тај откуп. А пошто ја, ма колико се трудио, не могу за то кратко време да знам све, ко је ко, и какав је ко…
– Да будем цинкарош, то хоћеш од мене?
– Не зове се то више тако. То се сад зове сараднја са народном власти. Ти ћеш само да сарађујеш са народном власти, то јест са мном.
– А како ти то замишљаш, ту сарадњу?
– Па, овако. Кад ми посумњамо да неко нешто крије, да неће да да за откуп…
– Никад.
– Дакле одбијаш сарадњу са народном власти?
– То није сарадња…
– Грешиш Живораде, грешиш… али добро… само да знаш, све ја знам о теби.

***

– Што те звали?
– Да цинкарим… да потказујем…
– Ниси ваљда црни Живораде…?
– На шта ти ја личим, луда жено? Него, Радиша…!
– Кажи оче.
– Ноћас копамо у Јасенској.
– Шта копамо?
– Сакрићемо, све ћемо сакрити, па да видим дал ће моје наћи.