Официр 5

5

– Живораде!!!
– …
– Живорадеее!!!
– Ајде Данило, уђи, немој с шора викати.
– Добар дан у кућу.
– Добар дан. Дуго те није било, којим добром?
– Да је добро, и није.
– А зашто не би било, побогу?
– Све ми узели, мој Радиша. За откуп… кажу даће неке обавезнице, а ја ти не знам ни шта је то. Где ти је отац?
– И нама су. Оставили само да на гладовању преживљавамо. Отац намирива ону јуницу што једина остала.
– Вама је лако, имате много земље, ваљда сте нешто склонили.
– Мислиш сакрили?
– Па да, то мислим.
– А где да сакријемо, кад све претресају? Преврћу наглавце.
– Не могу баш све, закопа се у земљу.
– Ма, нађу скотови.
– Мислио сам ако… да ми позајмиш… да преживим.
– Нема, Данило, очинјег ми вида, ни за нас није остало.
– Прича се да вас видели како ноћу одлазите према Јаснској, па сам помислио…
– Ко прича?
– Село.
– Ма, ишли у рибе на реку.
– Колима и коњима?
– Брже је, а и…
– Добро, ја мислио само… ал кад нема, оно нема.
– Седи, ни ракију ниси попио.
– Ниси ни понудио.
– Ма, збуних се мало… дуго ниси долазио, па…
– Нека, други пут. Морам даље.

***

– Домаћинеее!!!
– Ту смо, ту смо! Изволите.
– Је ли Живорад код куће?
– Ту је господине, саћу га звати.
– Нисмо ми господа, снајка, ми смо сад сви другови.
– Да, чула сам… саћу ја…

***

– Здраво Живораде.
– Здраво мајоре.
– Нећеш да ме понудиш да седнем, уби ова врућина цео дан.
– Ниси дошо да седиш, чим водиш оволику булументу са собом.
– Па и нисам.
– Којим добром, ако добро носиш?
– Добром дођох, а шта ћу понети од тебе зависи.
– Што је од мене, увек добро било.
– Према мојој евиденцији, Живораде, ти ниси предао за откуп онолико колико си требао.
– Предао сам све што сам имао. То што је остало, није ни за преживети до следеће жетве.
– Па како мислиш да преживиш?
– Дадосте нам оне папире, од њи ваљда.
– Њи ћеш наплатити тек на лето, ако буде било пара.
– Па не знам онда. Зајмићу.
– Од кога, Живораде? Од оних што су сакрили као ти?
– Ништа ја нисам сакрио.
– Јеси, а знам и где.
– Онда нађи, па узми.
– Што би се ја мучио, кад ћеш ме ти одвести и сам откопати.
– То су лажи, село пр…!
– Ћути Радиша!
– Кажи Радиша, шта село пр…
– Ништа.
– Кажи, кажи. И ја сам чуо, па да видимо јесмо ли чули исто.
– …
– Значи нећеш. Где ти је жена, Радиша?
– Тамо је, у кући с матером.
– Трудна, само што не роди, а?
– Да, чекамо сваки дан.
– Аха, зови де је овамо.
– Шта ће вам она.
– Ти си своје рекао, Живораде, пусти нас двоицу да сад разговарамо. Зови жену, Радиша!
– Она ништа не зна, шта ће она…?
– Зови кад кажем!
– Смиљкаа!!
– Шта је… да донесем ракију, кафу…?
– Дођи овамо.
– Кажи Радиша.
– Оће бити мушко, снајка?
– Ако Бог да.
– Ви сељаци ништа без Бога не можете да урадите.
– Само он зна, госпон официру.
– Везуј за капију!
– Кога друже мајоре.
– Њу.
…
– Везуј кад кажем!
– Чекај, шта то радиш… имаш ли ти човека у себи… животињо!!!
– Куш, матори, ако нећеш да ти просвирам метак кроз ту ћелаву главу. Куш!! Сви сте ви четници, народни издајници! Мајку вам четничку, све ћу вас побити!
– Станте, људи, шта је она крива!? Станте..!
– И ти ућути, и тебе ћу, све ћу ја вас…! Удри том тојагом, нек се испили и то четничко копиле да и њега…! Удри велим!