Tanka crvena linija

Neko je petljao oko brave, a onda su se vrata otvorila… polako, malo po malo. Prvo se pojavila marama, pa lice zgurene starice. Nije pravila korake, samo je vukla izlizane gumenjaše po podu, mic po mic. Drveni štap od obične grane odsečene negde i nekad, kuckao je po parketu. Svoje teške godine, natovrene na povijena leđa, nekako je i nosila, ali za sobom je vukla i teško breme, slepog starca, muža svog. Večnost je prošla dok su se dovukli do mesta gde je, u svojoj prostoti, mislila da je pristojno. I još jedna večnost dok je progovorila. Obe te večnosti saterale su mi po jednu knedlu u grlo.

– Ja sam, druže ofecire, baba na mog Milana. A ovoj je moj muž, na Milana deda. Jutros pojdomo po ovoj sneg iz selo, i eve stogomo tek sade. On slep, ič ne vidi, svud ga potežem sa sebe.

Tišina

– Ete, mi dođomo da pitujemo za našega Milana. On siroče, nema ni oca ni majke, mi ga odranili od volicko – prođe večnost dok podiže drhtavu ruku da pokaže. Sade, vala je Bogu momak izraso. On nam sve, sva pomoć. Odkade ode u kasarinu, po poziv, nema koj drva da naseče i vatru da podloži. Izmrzomo, gladujemo. Samo njeg imamo, na daleko nigdi nikog, niko ne navrća da ni pogleduje.

Tišina. Večnost u tišini. Ćutim. Znam zašto su došli, a ćutim, jer mi ona knedla zarobila reč u grkljanu. Udavi me reč koju ni da progutam, ni da ispljunem.

– Mi bi moleli da nam pustite Milana, ne možemo više sami. On je tu kod vas u kasarinu.

– Kako se preziva vaš Milan? – progurah nekako kroz knedlu, tek da nešto kažem.

– Vasiljević, to mu po ocu, a mie smo Dinići. Majka mu pokojna bila naša ćerka.

– On, majko nije ovde u kasarni… svi su otišli… – kako da kažem gde su otišli?

Pobadam pogled u spisak… tražim mu ime… preskačem ona precrtana crvenom olovkom pored kojih piše „poginuo“… ona zaokružena pored kojih piše „nestao“, „zarobljen“… tražim pod „V“…

– A kude otišli,  daleko li je?

Nema pod „V“ prezimena koje tražim, a da nije precrtano ili zaokruženo. Brišem mokro čelo. Ispod crvene linije nalazim ime Vasiljević Stojana Milan… godište sedamdesetprvo… dvadesetjedna… jutros precrtano…

– Daleko, majko, jako daleko.

– Će se vrnu skoro, ne li?… davno otišli, a ofecire… brzo će se vrnu…?

Tišina… ona u glavi… najteža…