Kazivanje arčibaldu – četrnaesto

… arčibalde… arčibalde, slušaj me… moram da ti ispričam još jednu priču, jer mi se čini da nas je ta brojka trinaest ipak začarala i da nam ne da da odemo dalje… nije samo ova velika voda i naša reka, nabujala kako niko živ više ne pamti, jedini razlog što ti već dugo nisam ništa ispričao… ne verujem u baksuzluk te brojke, ali ipak… zato slušaj…

Ispod zgomilanog čaršafa na bolničkom krevetu viri suva i pocrnela ruka, ostarela čitav vek u samo jednom danu. Na jastuku usahlo, zgužvano lice. Upale oči, nepomične, nemaju suza. Zamućen, izmučen pogled je molio pomoć, tražio oproštaj i kajao se zbog nečega. Majka.

Za tren videh požutelu sliku lepe i mlade žene, koju sam nedavno pronašao u starom albumu. I drugu, na kojoj drži u naručju svog prvenca. Kao ptica, prolete mi sećanje na njene neumorne ruke, na lice zgrčeno od bola, ili razvučeno u osmeh, na pokrete nemirne od posla, na oči uvek spremne da zagrle i kad su nezadovoljne i ljute. Narojiše se reči koje su me učile, grdile, tešile, savetovale, smejale se i plakale. Nekako spoznah i ono što nisam video dok sam godinama lutao daleko od njenog pogleda i reči. Nekako, sve je odjednom bilo tu ispod tog zgomilanog čaršafa na bolničkom krevetu.

Priđoh i pomilovah joj čelo. Nemim pogledom je pratila moju ruku. Tanke, bezbojne usne se jedva pokrenuše da propuste šapat:

– Pokvarila sam ti odmor… morao si… zbog mene…

Majka…

… da, arčibalde, majka je majka… tu reč je nemoguće prevesti, ona se može samo osećati, na svim jezicima sveta…