Put kojim ideš

Ako nekada pođeš putem svojim, ne gledaj putokaze, jer će te odvesti tamo gde nisi želeo stići ti, već neko drugi.

I ne ostavljaj svoje putokaze, da niko ne ide putem tvojim. Ne zavaravaj one izgubljene da je to put kojim treba ići.

Ako pođeš svojim putem, krči ga sam, onuda kuda te duša, a ne misao, bude vodila.

Ne plaši se da svoj put ukrstiš se nekim na koga naiđeš, tako se upoznaju ljudi. Stani malo na toj raskrsnici, popričaj sa usputnikom, ostavi mu malo svoga daha i uzmi malo njegovog… jer možda će vam se putevi ponovo ukrstiti, pa ćete se po dahu prepoznati.

Ne žuri, da ne stigneš pre vremena do kraja svoga puta, jer nećeš nikada znati gde mu je kraj… zato ne žuri.

Ne putuj često noću, zvezde su varalice, osvanućeš pod suncem koje te neće grejati. Noću putuj samo po kiši kad se u zemlju gleda. U zvezde gledaj samo dok stojiš.

Kad sretneš ženu koja čeka, zastani i reci ko si, možda baš tebe čeka. Upitaj ko je, možda baš nju tražiš. Ako ti duša kaže da ste se našli, povedi je putem svojim, ali je pusti da i ona ima svoj. Ako je ona ta koju si tražio i ti onaj koga je čekala, putevi će vam kao na pruzi šine biti – dovoljno blizu i dovoljno daleko da se po njima može ići držeći se za ruke, i nikad ne pasti.

Kad se osvrneš iza sebe i vidiš da ti je put prav kao strela, stani. Nešto ne valja u tvojoj duši.

Pamti mesta, gradove, predele, ljude i sve što usput srećeš da se ne bi vrteo u krug, ne prepoznavajući monotoniju duše.

Dobro razmisli šta sakupljaš na svom putu, da ti teret ne postane pretežak, jer ništa nećeš moći odbaciti, a da te ne zaboli.

Kad stigneš na kraj svoga puta, neće ti biti žao što je kraj, jer si na svom putu bio svoj i ništa nisi propustio tražeći tuđe putokaze.

Čudna predstava

Bilo je to u ono vreme kada su se kafane zatvarale najkasnije u jedanaest. Tada se još moglo naći i onih čađavih birtija sa nekoliko stolova prekrivenih plavim ili crvenim kariranim stolnjacima na kojima se masne mrlje nisu mogle lako videti, ali su zato kafani davale specifičan miris užeglosti, pomešan sa aromom svega što je cvrčalo na roštilju na ćumur.

Ipak poneki gazda se odvažio da svoju kafanu ne zatvara u obavezno vreme, najčešće iz sažaljenja prema nekom pijanom gostu koji je tu došao da izleči neku muku. Ne rekoh uzalud sve ovo, jer me tog dana, baš pred ponoć, i baš u jednu ovakvu birtiju pozvao taj neodoljivi miris i tanak cik najtanje žice na violini, koji su se iskradali kroz otvorena vrata na pustu kaldrmu.

Ušao sam, naravno, jer takav poziv se ne odbija. Očekivao sam da će mi brkati, debeli konobar – sa masnom belom keceljom i čašom od dva deci u ogromnim šakama, u koju je uguravao neku šarenu krpu, valjda da je izglanca – da će mi, rekoh, kroz brkove prosiktati: „FAJRONT!“, ali ne. Brkovi se razvukoše u osmeh, leva obrva se podiže i šeretski mi pokaza na sto u polumračnom uglu, kao da je hteo reći: „Pogledaj, al’ se baja nacvrc’o“. I ja pogledah. Nacvrcani baja je žonglirao sa sopstvenom glavom na dugačkom vratu, kao da se trudio da je ne ispusti na pod i razbije. I sve pokušavajući da to žongliranje, nekako utera u melodiju koju mu je na jedno uvo utiskivao suvonjavi ciganin, razvlačeći gudalo po najtanjoj žici raštimovane violine. Kako je razvlačio gudalo, tako je razvlačio i osmeh, krezav i ispucalih debelih usana. Mislio sam da svi cigani – muzikaši imaju bar jedan zlatan, ili bar srebrni zub. Ovaj nije imao ni jedan, bio je samo krezav. To mi malo pokvari doživljaj, moram priznati.

Dok sam se, naslonjen na šank, uguravao u prizor kao statista koji bi da je glavni glumac, preseče me i opomenu da to ne radim, neobično mek i prijatan glas konobara, glas koji mu uopšte nije stajao, uz sve na šta je ličio i uz moje dužno poštovanje:

“ ‘Oćeš da piješ nešto, il’ ćeš samo da gledaš?“

“ Daj jednu ljutu“- rekoh, pretpostavljajući da je to ona što se toči iz podruma u one čokanjčiće. Bi mi drago što sam pogodio, kad ga grmalj pobode u stol za koji sam seo, birajući mesto odakle sam mogao da gledam i slušam. Uopšte ne znam šta sam očekivao da vidim, a toliko sam se udubio kao da sam platio kartu. Pomislih, popiću, moram, naručio sam, platiti pa otići, što pravim društvo gorima od sebe. Tako i uradih, šta se zamajavam tu sa običnim pijancima. Pođoh na vrata, kad me sustiže onaj ženskasti glas, malo zaverenički šaputav:

„Danas je ubio ženu i njenog ljubavnika, izb’o ih nožem. Pije od četri popodne, a pre pola sata je odavde zvao policiju da se prijavi. Sve im je rekao, ali mislim da mu nisu poverovali, jer evo još ih nema.“

Čudna neka predstava, pomislih i odoh u noć…