Čudna predstava

Bilo je to u ono vreme kada su se kafane zatvarale najkasnije u jedanaest. Tada se još moglo naći i onih čađavih birtija sa nekoliko stolova prekrivenih plavim ili crvenim kariranim stolnjacima na kojima se masne mrlje nisu mogle lako videti, ali su zato kafani davale specifičan miris užeglosti, pomešan sa aromom svega što je cvrčalo na roštilju na ćumur.

Ipak poneki gazda se odvažio da svoju kafanu ne zatvara u obavezno vreme, najčešće iz sažaljenja prema nekom pijanom gostu koji je tu došao da izleči neku muku. Ne rekoh uzalud sve ovo, jer me tog dana, baš pred ponoć, i baš u jednu ovakvu birtiju pozvao taj neodoljivi miris i tanak cik najtanje žice na violini, koji su se iskradali kroz otvorena vrata na pustu kaldrmu.

Ušao sam, naravno, jer takav poziv se ne odbija. Očekivao sam da će mi brkati, debeli konobar – sa masnom belom keceljom i čašom od dva deci u ogromnim šakama, u koju je uguravao neku šarenu krpu, valjda da je izglanca – da će mi, rekoh, kroz brkove prosiktati: „FAJRONT!“, ali ne. Brkovi se razvukoše u osmeh, leva obrva se podiže i šeretski mi pokaza na sto u polumračnom uglu, kao da je hteo reći: „Pogledaj, al’ se baja nacvrc’o“. I ja pogledah. Nacvrcani baja je žonglirao sa sopstvenom glavom na dugačkom vratu, kao da se trudio da je ne ispusti na pod i razbije. I sve pokušavajući da to žongliranje, nekako utera u melodiju koju mu je na jedno uvo utiskivao suvonjavi ciganin, razvlačeći gudalo po najtanjoj žici raštimovane violine. Kako je razvlačio gudalo, tako je razvlačio i osmeh, krezav i ispucalih debelih usana. Mislio sam da svi cigani – muzikaši imaju bar jedan zlatan, ili bar srebrni zub. Ovaj nije imao ni jedan, bio je samo krezav. To mi malo pokvari doživljaj, moram priznati.

Dok sam se, naslonjen na šank, uguravao u prizor kao statista koji bi da je glavni glumac, preseče me i opomenu da to ne radim, neobično mek i prijatan glas konobara, glas koji mu uopšte nije stajao, uz sve na šta je ličio i uz moje dužno poštovanje:

“ ‘Oćeš da piješ nešto, il’ ćeš samo da gledaš?“

“ Daj jednu ljutu“- rekoh, pretpostavljajući da je to ona što se toči iz podruma u one čokanjčiće. Bi mi drago što sam pogodio, kad ga grmalj pobode u stol za koji sam seo, birajući mesto odakle sam mogao da gledam i slušam. Uopšte ne znam šta sam očekivao da vidim, a toliko sam se udubio kao da sam platio kartu. Pomislih, popiću, moram, naručio sam, platiti pa otići, što pravim društvo gorima od sebe. Tako i uradih, šta se zamajavam tu sa običnim pijancima. Pođoh na vrata, kad me sustiže onaj ženskasti glas, malo zaverenički šaputav:

„Danas je ubio ženu i njenog ljubavnika, izb’o ih nožem. Pije od četri popodne, a pre pola sata je odavde zvao policiju da se prijavi. Sve im je rekao, ali mislim da mu nisu poverovali, jer evo još ih nema.“

Čudna neka predstava, pomislih i odoh u noć…