“ Jel’ stiglo nešto za mene?“
“ Nije, deda Miloje. Doneće poštar kad stigne, ne brini.“
“ Ma, ja onako, svratio usput, da pitam kad sam već tu.“
“ A šta to tako nestrpljivo čekaš?“
“ Pismo iz Ameriku.“
“ Pismo iz Amerike?! Ko ti to piše čak iz Amerike?“
“ Ni sam ne znam kako bi ti kazo…“
“ Pa, imaš li koga tamo?“
“ Ni to ne znam.“
“ Kako bre, čekaš pismo, a ne znaš ni od koga ni ima li ko da ti piše?“
„Vidiš, ćeri moja, nema u selu već odavno nikoga ko to pamti. Beše to jako davno i kratko je trajalo. Vi mlađi me znate kao večitog neženju, samotnjaka. Niko više ne pamti moju Milicu, a malo ko ju je i upoznao… Kratko beše, velim.“
Iz rata se vratio na imanje, opustelo i zapušteno. Roditelje pojeo rat. U nekoj odmazdi, izgoreše u crkvi. Oplodio je jalovinu brzo i sanjao domaćicu kako muze krave i siri mleko na šporetu… dece punu avliju, da rastu i dorastu da plaste seno, žanju pšenicu.
Ali ne bira razum nego srce. U punoj kafani pevala mu pesme što pune srce i dušu, od kojih se gubi razum i prazni novčanik. Takav bio u mladosti – meraklija. Otrovala ga njena lepota, glas, ruke na obrazu dok mu je pevala. Odveo je kući jedne pijane noći i niko je više nije video u kafani. Nije da nije bilo onih koji su žalili zbog toga, kleli, ali i zavideli.
Kratko je trajalo. Jutro je donelo pustoš, tišinu, praznu kesu gde je novac stajao… Ali u duši i srcu ostao je otrov, u uhu glas, pesma i na obrazu dlan… i sve je to čuvao neki neshvatljivi oproštaj. I još sve tu stoji kao da je juče bilo.
“ I sad od nje čekaš pismo?“
“ Ne. Ne od nje. Od ćerke. Kaže da mi je ćerka.“
„Ma, ko ti to kaže, Bog s tobom, deda Miloje?“
„Ne znam, rekoh ti već. Zvoni mi telefon u neko doba noći. Pita jesam li ja taj, Miloje Jokić. Jesam, kažem i pitam ko zove u to doba. Jedav sam razumeo šta govori. Sve počne na taj američki, pa se seti s kim priča, pa počne da natuca po naški. Kaže da joj Milica bila majka, al umrla na porođaju. Usvojili je kad je imala dve godine. Nije znala ko su joj roditelji, a nije ni marila mnogo. Lepo je gajili i čuvali, ti što je usvojili. Onda otišla u Ameriku, pa je stigla neka tuga i rešila da nađe roditelje. Pričala mi neke, meni starcu nerazumljive priče, kako je sve prevrnula da sazna, pa tako me našla i… eto. Sad čekam pismo. I sliku mi poslala, kaže da liči na moju Mariju… poznaću kad vidim, raduje se…“
“ Raduješ li se ti?“
“ Ne znam, ni to, vidiš ne znam. Da je Milica umesto nje, radovao bi se, ali to dete ja ne poznajem.“
“ To više nije dete, deda Miloje, ima bar pedeset…“
“ Dete je uvek dete, ali…“
“ Da. A hoće li doći da se upoznate?“
“ Oće, rekla je da će u to pismo sve da stavi. Pa sad čekam… eto.“
“ Stići će pismo, ne brini. Daleko je Amerika.“
“ Čekam već deset dana. Jel tolko daleko?“
“ Stići će ne brini.“
Neko je ušao na vrata i prekinuo razgovor.
„Please… aaa, ja moliti Vas, za information… I... aaa, ja tragati Miloe Jokic…“
„Milice, skoro da se ništa nisi promenila… samo poneka borica…“ – čuo se drhtavi glas deda Miloja i svi ostadoše ukčena pogleda i pokreta.
Ta slika, kao da i danas stoji u maloj seoskoj pošti. Kad god uđem, ja je vidim…
Archibald57's Blog 
pa dobro, jel Milica il` Marija ?
divna je prica….
Kako ti umes fenomenalno da pricas price!
Uh, u pravu si Nedođijo. Dobro si shvatila priču, on je u ćerki video svoju Milicu, iako sam ja napravio lapsus sa imenima. Odoh odmah da ispravim to.
Drago mi je da ti se sviđa Zelena cipeice. Hvala ti na pohvali i moj duboki naklon mojoj prvoj čitateljki.Znaš li da si prva koja je ostavila prvi komentar na moju prvu priču koju sam objavio na ovom mestu. A tome je uskoro dve godine.
U tebi leži neki čarobni bunar.Pun priča nedopričanih…
Nadam se da nikad neće presušiti !
Nisam znala Arch i kod nase Vestice je tako, bar ona tako kaze, ali nije to ni bitno, bar ne meni, citam te/vas i dalje.
A price zaista prelepo pricas i jos lepse nam ih prenosis,
Hvala ti na tome.
P.S. Kako dve godine brzo prodjose!? 🙄
Neću prestati Perlice, jer u mojoj haciendi postoji milion sitnica i svaka od njih može da ispriča po jenu pričicu.
Da, Zelena, Veštica je i „kriva“ što sam ja ovde već skoro dve godine. Ja u to vreme nisam ni znao da postoji ovako nešt. A pošto smo se poznavali, a ona znala da ja piskaram pomalo, predložila mi je i ubedila me da to radim na ovaj način, da i drugi mogu da pročitaju. Hvala joj, a i svima vama koji svraćate da čujete moje priče i malo proćaskamo.
Lepa, dirljiva priča, a ti kad je sročiš kao da ožive slike. 🙂
ha, znaci svako od nas ima nekoga ko ga je „dovukao“ ovamo!
🙂
Ali Čarolijo, da bi bilo koja priča oživela u slikama, onaj ko čita mora da bude neko ko to ume da vidi.
Izgleda da je tako Čarolijo, ali neko je morao biti i Adam.
Divna priča. Mi ćemo sa tobom da obiđemo gradske krčme, seoske pošte i ceo svet, koliko mi se čini. 🙂
Da, Šunjo, tako se čini. Vodim vas u sledećoj priči u cirkus i cigansku čergu… Važi?
Vaaažiiii, Arči! Odoh da pripremim stopala za igru uz cigansku muziku. 🙂
Požuri Šunjo, nema mnogo vremena, priča se krčka u loncu, samo još da zapržim…:)
lepo si je zapržio 🙂
Eh, naši stari koji čekaju… Dirljivo, sećam se ove priče…
Arči, drago mi je što postoji ovaj tvoj blog, čestitam ti dvogodišnji jubilej i želim ti još puno ovakvih priča. Divan si!
Hvala Breskvice na čestitki za „jubilarnu“ drugu godinu mog blogopisanija. Nadam se da će me služiti mašta i sećanje, jer su to dva najveća izvora mojih priča.
Arči, često prelistavam ove tvoje stranice, ali ne stižem uvek da se oglasim …treba nadoknaditi 2 godine! 😉
Sjajno pišeš! 🙂
„Peščanik“ mi je nekako nezgodan da te oslovim onako kakbih želeo. Zvaći te „Zrnce“, ako nemaš ništa protiv. Nemaš. OK.
Znaš „zrnce“, odaću ti jednu tajnu. Te priče ne pričam ja, priča ih moja duša. Ja samo utišam sve oko sebe, ili tiho pustim neku klasiku, stavim prste na tastaturu i ono krene samo… 🙂
Drago mi je da me čitaš, ali mi nije drago što nikako ne mogu da uđem ja na tvoj blog, jer ti si na „Blogger“-u ili tako nekako.
Nadimak je fenomenalan! ;)…..
Baš mi je žao što ne možeš da udješ na moj blog :(, vidim da drugi svraćaju bez problema …
probaj ovako: http://monumentart.blogspot.com/ 🙂
Pokušaću, nadam se da ću uspeti, a onda te stavim u favorite i moja si… 🙂