Igra

Brvnara njegovog prijatelja nalazila se na ivici borove šume, samo tridesetak metara od jezera, na čijoj su, blago namreškanoj površini skakutali poslednji zraci sunca na zalasku.

–         Ovo je prizor iz bajke, – prošaputala je da ne naruši mir netaknute prirode.

Poljubio ju je u čelo. Podigla je pogled boje jesenjeg lišća, sakupljenog u zenicama, da pomiluje usne koje su je dotakle. Prolio je osmeh da umije njeno preplanulo lice.

–         Sedi ovde, skuvaću kafu i doneti vino,- blago ju je poveo do jedne stolice za

ljuljanje na drvenom tremu koji se prostirao celom dužinom brvnare.

Uz vino, kafu i tišinu, dotičući misli samo pogledima i osmesima, dočekali su noć na tremu. Kroz borove se pojavio pun mesec koji je površini jezera davao neku mističnu svetlost kroz blagu izmaglicu.

–         Postaje sveže, hoćeš da uđemo.

–         Da, mogli bi, brvnara još čuva sunčev dar, toplo je.

–         Ne pali svetlost kakva god da je.

–         Ništa se ne vidi.

–         Ne mora se uvek gledati očima.

–         Na šta misliš?

–         Na ovo…

Prišao joj je i vrhovima prstiku, jedva primetno dodirivao lice, obraze, oči, usne. Stavila mu jagodicu kažiprsta na usne i tako pokazala da shvata šta želi, a onda nestala u gustoj tami. Po jedva čujnim zvucima kretanja, tražili su se laganim kretanjem. Nalazili se, ostavljali poljupce po licu i telu kao poene u nekoj igri. U svakom susretu zadržavali su se kratko, koliko da se otkopča samo jedno dugme na košulji, smakne naramenica, otkopča grudnjak, skine bretela, otkopča kaiš, razveže pertla, skine cipela, nestane poneki deo odeće… dok nisu ostali sasvim nagi. Požuda se zgušnjavala u mraku i postajala lepljiva. Svako novo pronalaženje nagog tela izazivalo je sve više strast, a strast je tražila sve više vremena da se izlije. Prstima i usnama istraživali su tela jedno drugome kao da su se prvi put sreli, prepoznavali, i ponovo zaljubljivali u kosu, lice, usne, grudi, leđa, dojke, bedra, kukove… pa sve to spajali u sve duža milovanja i sve strasnije pokrete. Uzbuđeno disanje u mraku bilo je izdajničko, pa su se sve lakše pronalazili, dok nije došao trenutak da više nisu imali snage da se odvoje, da pobegnu da se sakriju. U strasnom zagrljaju postali su jedno telo, jedna dahćuća strast iz koje su oticali sokovi i pomešani ponovo popijeni u zanosu do potpunog ispunjenja. A onda opet zavlada gusta tišina. Tamu je po sredini preseklo sečivo mesečevog zraka.

– Ne pali nikakvo svetlo, hoću da zapamtim ovu noć, da imam šta da pričam unucima.

Advertisements
Published in: on 30. новембра 2010. at 1:51 pm  Comments (20)  

Mesečeva sonata

U ogromnoj sobi samo stari klavir. Napinjući zavese na visokim prozorima, kao jedra Santa Marije, topao povetarac je u sobu donosio letnju noć, srebrnu od mesečine, miris mora i šum talasa.

U sve to, kao u venac od poljskog cveća, uplitali su se zvuci sa klavira, rađajući se ispod tankih prstiju koji su po dirkama plesali mesečevu sonatu.

Ta raskoš letnje noći za klavirom, budila je maštu mladića koji je svirao i poluzatvorenim očima upijao čas slike noći, čas imaginaciju stvorenu u mašti.

U jednom trenutku zanosa, sa jednog prozora otkačila se zavesa, bela i prozirna i zaplesala po notama, polako klizeći po čudnim oblicima koji su je nosili.

Ne prestajući da miluje dirke, mladić je pratio tu zanosnu igru, nazirući iza tankog prozirnog platna obline ženskog tela. Za tom prilikom razasu se zlatna kosa, ispod zavese proviriše bose noge, bele i skoro prozirne. A onda iznad  zavese izroni lik vile.

Mladić, kao u snu ustaje sa stolice za klavirom, dok su zvuci mesečeve sonate i dalje lepršali nošeni noćnim povetarcem. Laganim koracima pošao je prema devojci, ali mu je stalno izmicala sa osmehom koji ga je mamio. U trenutku je nestala, a već u sledećem, osetio je njene ruke na svom potiljku i vratu. Naglo se okrenuo. Ljubila ga je po vratu, a ruke zavlačila ispod široke bele košulje. Obuhvatio ju je oko struka i lagano položio na pod sjajan od mesečine. Sklopljenih očiju, kao u snu ljubili su se u strasnoj igri. Tela su im se uvijala i plesala čudan ples ljubavi, nalik na ples dvaju kobri u pletenoj košari nekog indusa. Bila je vlažna od mora, i mirisala na korale. Ruke su im se uvijale oko tela, koja su, pripijena jedno uz drugo izlivala svu svoju strast. Pokreti su bivali sve brži, a snaga sve veća, dok se u jednom trenutku sva ta snaga nije ispraznila u grču, kao kad se sudare dva oblaka i nastane pakao.

Bilo je to u trenutku kada je prstom udario poslednu dirku, poslednje note mesečeve sonate, snažno i sa puno strasti. Vetar je utihnuo, zavese su se umirile, samo su se na sjajnom parketu mogli videti mokri tragovi malih stopala kako vode do prozora, na kome se još uvek lelujala prozirna zavesa. Kroz taj prozor izašla je poslednja kap noći. Svitao je novi dan.

Published in: on 29. новембра 2010. at 3:16 pm  Comments (16)  

Dan kada odeš

Ako nekada poželiš da odeš, dan u kome budeš otišla, neka bude lep i sunčan… s početka leta… recimo, krajem juna… tada su dani najduži…

Kad odeš, neka bude jutro… što ranije… neka za tobom ostane toplo mesto gde si prespavala tu noć… nemoj da popiješ ni kafu koju sam ti skuvao po navici…

Toga dana, kad odeš, ponesi sve svoje… posebno vreme koje sam zvao tvojim imenom… neka taj dan bude dan bez imena…

Možda bi bilo dobro da taj dan bude neki praznik… ima li neki praznik krajem juna… ako nema, neka bude nedelja…

E, da… toga dana kad odeš, veži kosu u rep sa onom žutom gumicom… onako, bez razloga…

I… ne govori ništa dok ne odeš… i ja ću da ćutim tog dana… neka bude to dan bez reči… neka tišina proguta sve reči koje smo rekli do tog dana…

Dobro, možeš da se nasmešiš… možda ću se i ja nasmešiti… treba samo da vidim odakle će taj osmeh doći… ako dođe iz duše biće gorak… onda ga neću pustiti da mi dotakne usne…

Nemoj se osvrtati kad pođeš… neću stajati na vratima… ni na prozoru, ni na terasi… ni ispod lipe… ni nigde gde me možeš videti, ako se osvrneš slučajno… po navici… kao kad si odlazila kod frizera, ili na posao…

Biću u kući kao da se ništa nije dogodilo… jer… to treba da bude sasvim običan dan… kao i svi oni pre tebe, kojih ne mogu više da se setim…

Tog dana, kad budeš otišla, radiću sve ono što rade oni koji te nikada nisu upoznali… tako ću misliti da sam te samo sanjao i odmah zaboravio san, kao i sve snove koje nikome nisam ispričao…

A kad dođe noć, ne znam da li ću spavati… ne znam da li se tu noć spava… noć kad odeš… nemam koga ni da pitam, jer niko ne zna… niko nije imao takvu noć, noć kada si ti otišla…

I tako… kad prođe dan kada si otišla, neću ga se više sećati… jer bio je to samo običan lep i sunčan dan s početka leta, negde krajem juna… bio je praznik neki, ili samo nedelja… ništa posebno, pa nemam po čemu ni da ga se sećam…

… jedino ne znam šta ću sa suzom koja će se, kao za inat, baš toga dana useliti u moje oko… znam to, garant…

… i neću nikako moći da ne brojim dane koliko je već tu…

… i znam, kad me neko pita za tu suzu, da ću početi… bilo je to onog dana s početka leta i s kraja juna… dan je bio lep i sunčan…

Published in: on 22. новембра 2010. at 2:14 pm  Comments (25)