Dan kada odeš

Ako nekada poželiš da odeš, dan u kome budeš otišla, neka bude lep i sunčan… s početka leta… recimo, krajem juna… tada su dani najduži…

Kad odeš, neka bude jutro… što ranije… neka za tobom ostane toplo mesto gde si prespavala tu noć… nemoj da popiješ ni kafu koju sam ti skuvao po navici…

Toga dana, kad odeš, ponesi sve svoje… posebno vreme koje sam zvao tvojim imenom… neka taj dan bude dan bez imena…

Možda bi bilo dobro da taj dan bude neki praznik… ima li neki praznik krajem juna… ako nema, neka bude nedelja…

E, da… toga dana kad odeš, veži kosu u rep sa onom žutom gumicom… onako, bez razloga…

I… ne govori ništa dok ne odeš… i ja ću da ćutim tog dana… neka bude to dan bez reči… neka tišina proguta sve reči koje smo rekli do tog dana…

Dobro, možeš da se nasmešiš… možda ću se i ja nasmešiti… treba samo da vidim odakle će taj osmeh doći… ako dođe iz duše biće gorak… onda ga neću pustiti da mi dotakne usne…

Nemoj se osvrtati kad pođeš… neću stajati na vratima… ni na prozoru, ni na terasi… ni ispod lipe… ni nigde gde me možeš videti, ako se osvrneš slučajno… po navici… kao kad si odlazila kod frizera, ili na posao…

Biću u kući kao da se ništa nije dogodilo… jer… to treba da bude sasvim običan dan… kao i svi oni pre tebe, kojih ne mogu više da se setim…

Tog dana, kad budeš otišla, radiću sve ono što rade oni koji te nikada nisu upoznali… tako ću misliti da sam te samo sanjao i odmah zaboravio san, kao i sve snove koje nikome nisam ispričao…

A kad dođe noć, ne znam da li ću spavati… ne znam da li se tu noć spava… noć kad odeš… nemam koga ni da pitam, jer niko ne zna… niko nije imao takvu noć, noć kada si ti otišla…

I tako… kad prođe dan kada si otišla, neću ga se više sećati… jer bio je to samo običan lep i sunčan dan s početka leta, negde krajem juna… bio je praznik neki, ili samo nedelja… ništa posebno, pa nemam po čemu ni da ga se sećam…

… jedino ne znam šta ću sa suzom koja će se, kao za inat, baš toga dana useliti u moje oko… znam to, garant…

… i neću nikako moći da ne brojim dane koliko je već tu…

… i znam, kad me neko pita za tu suzu, da ću početi… bilo je to onog dana s početka leta i s kraja juna… dan je bio lep i sunčan…

Advertisements
Published in: on 22. новембра 2010. at 2:14 pm  Comments (25)  

The URI to TrackBack this entry is: https://archibald57.wordpress.com/2010/11/22/dan-kada-odes/trackback/

RSS feed for comments on this post.

25 коментараПоставите коментар

  1. Nadam se da je ovo jedna od starih priča nedopričanih Archi… I da je ta suza žalosnica odavno izvetrila iz tvoga oka ili jednostavno zamenjena onom drugom suzom. Radosnicom…

  2. Arči, Arči, kako sve to izvire iz tebe…

  3. Ne, Perlice, ova se priča nikada nije tako dogodila, a da li će se nekada dogoditi, to niko ne zna. Ustvari, danas sam pomalo tužan, onako bez razloga, pa sam to morao kroz nešto da pustim iz sebe. Tako je nastala ova pričica…

  4. Rekoh Perlici odakle izvire, moj Alex.

  5. uz ovaj izvanredan tekst
    ako dozvoljavaš
    predlažem muzičku podlogu

  6. Dolly, na haciendi su vrata uvek otvorena, može da dođe ko god želi i da donese na poklon šta god smatra primerenim. Naravno da mi je drago da moj text ima i muzičku podlogu, i to još kakvu. Hvala ti.

  7. „tako ću misliti da sam te samo sanjao i odmah zaboravio san, kao i sve snove koje nikome nisam ispričao…“

    nemam šta da dodam…sem da mi je drago da se nije desilo..

  8. E, Tangolina 🙂

  9. Legendo! 🙂

  10. Moj duboki naklon, Slavko.

  11. Iz duse…
    suvisne su reci u mom komentaru
    Veliki pozdrav Arch

  12. Hvala Saro, i tebi veliki pozdrav na daleko.

  13. Kad porastem biću Arčibald…

  14. Drago mi je da je tako. Bićeš Arčibald III. Kao
    Ričard III

  15. Mogao bi reći i ovako: otišla si krajem juna, oko Vidovdana! Eh, ja sam zaista izgubila nekoga baš tog dana, ove godine i još uvek mi suza u oku i guši!
    Da bog da, da nikada ne doživiš, ponovo, ovo što si napisao. Suza u tvom oku je zaista, iskrena, osećam! 🙂

  16. Za sada nisam to doživeo, ne bar na takav način. Ovo je samo bio trenutak kada sam bio malo tužan, bez nekog razloga, i ispala je ova priča.

  17. Ako nisi doziveo ovo sto si napisao, kako znas? 🙂
    Nesto nalik tome je moralo da postoji jer drugacije ne umem da objasnim kako umes da osetis odlazak.
    Bolje da je zima, i da noc padne sto pre, danju se jasnije vide suze, neka ih noc sakrije od nas samih 🙂

  18. Napisao sam tako što sam zamišljao kako bi to izgledalo kada bi se desilo u sadašnjem trenutku, ili kako bih ja to doživeo. Namerno sam poželeo da noć bude što kraća, jer noć donosi najveću tugu. A suza, ona će tu biti i sutradan i mnogo dana posle, pa je nebitno da li će se videti i toga dana.

  19. Ti si majstor za pisanje Arči.
    Skidam kapu 🙂

  20. Hvala Breskvice, ali nemoj da ti ozebu ušice, zima je napolju

  21. savršeno si ovo opisao

  22. Hvala prijatelju, a šta je sa tobom? Pozdravi se i nestade. Kad se vraćaš?

  23. aman ne idem nigde 😆 , to je samo zabeleženo hvatanje jednog trenutka 🙂

  24. Ako nisi prošao, onda intezivno posmatraš i upijaš sve(t) oko sebe. Svaka čast! 🙂

  25. Moj osmeh za dobrodošlicu.
    Oko nas je toliko lepih i manje lepih stvari, treba samo da ispružimo ruku i uzmemo ono što mislimo da na nam tog trenutka najviše prija.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: