Igra

Brvnara njegovog prijatelja nalazila se na ivici borove šume, samo tridesetak metara od jezera, na čijoj su, blago namreškanoj površini skakutali poslednji zraci sunca na zalasku.

–         Ovo je prizor iz bajke, – prošaputala je da ne naruši mir netaknute prirode.

Poljubio ju je u čelo. Podigla je pogled boje jesenjeg lišća, sakupljenog u zenicama, da pomiluje usne koje su je dotakle. Prolio je osmeh da umije njeno preplanulo lice.

–         Sedi ovde, skuvaću kafu i doneti vino,- blago ju je poveo do jedne stolice za

ljuljanje na drvenom tremu koji se prostirao celom dužinom brvnare.

Uz vino, kafu i tišinu, dotičući misli samo pogledima i osmesima, dočekali su noć na tremu. Kroz borove se pojavio pun mesec koji je površini jezera davao neku mističnu svetlost kroz blagu izmaglicu.

–         Postaje sveže, hoćeš da uđemo.

–         Da, mogli bi, brvnara još čuva sunčev dar, toplo je.

–         Ne pali svetlost kakva god da je.

–         Ništa se ne vidi.

–         Ne mora se uvek gledati očima.

–         Na šta misliš?

–         Na ovo…

Prišao joj je i vrhovima prstiku, jedva primetno dodirivao lice, obraze, oči, usne. Stavila mu jagodicu kažiprsta na usne i tako pokazala da shvata šta želi, a onda nestala u gustoj tami. Po jedva čujnim zvucima kretanja, tražili su se laganim kretanjem. Nalazili se, ostavljali poljupce po licu i telu kao poene u nekoj igri. U svakom susretu zadržavali su se kratko, koliko da se otkopča samo jedno dugme na košulji, smakne naramenica, otkopča grudnjak, skine bretela, otkopča kaiš, razveže pertla, skine cipela, nestane poneki deo odeće… dok nisu ostali sasvim nagi. Požuda se zgušnjavala u mraku i postajala lepljiva. Svako novo pronalaženje nagog tela izazivalo je sve više strast, a strast je tražila sve više vremena da se izlije. Prstima i usnama istraživali su tela jedno drugome kao da su se prvi put sreli, prepoznavali, i ponovo zaljubljivali u kosu, lice, usne, grudi, leđa, dojke, bedra, kukove… pa sve to spajali u sve duža milovanja i sve strasnije pokrete. Uzbuđeno disanje u mraku bilo je izdajničko, pa su se sve lakše pronalazili, dok nije došao trenutak da više nisu imali snage da se odvoje, da pobegnu da se sakriju. U strasnom zagrljaju postali su jedno telo, jedna dahćuća strast iz koje su oticali sokovi i pomešani ponovo popijeni u zanosu do potpunog ispunjenja. A onda opet zavlada gusta tišina. Tamu je po sredini preseklo sečivo mesečevog zraka.

– Ne pali nikakvo svetlo, hoću da zapamtim ovu noć, da imam šta da pričam unucima.