Loše mišljenje

Pre ove lude priče, sreli smo se dva puta u životu… prvi put i drugi put. Ne, ne u životu, sreli smo se dva puta ovog leta, i to je bilo sve što smo znali jedno o drugome.

Prvi put beše baš bez veze. Ja sam bio baš bez veze, pa je i ona pomislila da sam baš skroz bez veze… ženskaroš, reckaroš, ološ jedan običan… muški. I, sad se sećam da sam takav utisak o sebi poneo i sam, kada sam pošao u glupu noć tog glupog dana koji nije ni počeo, niti se onaj pre njega završio kako treba. Ali meni to tada nije bilo ni važno.

Drugi put, sreli smo se na nekoj žurci. Možda je to bilo baš kod mene. A gde bi bilo kad ja samo na svoje žurke i dolazim. Da bilo je to kod mene i bilo je još više bez veze, nego prvi put. Samo jednim pokretom mi je “rekla“ šta misli o meni… mišljenje doneto sa prvog susreta. Odplesah dalje u žurku i nisam je više ni primećivao. Mogla je da ode u noć sa bilo kim, meni bi bilo svejedno.

Dođe i ova jesen, pozna, pusta, jalova… nikakva, kao i ono njeno mišljenje o meni, koje sam zaturio negde da ga se više nikada ne setim. E, sad ja ne znam kako da objasnim šta se posle desilo.

Niotkuda, ničim izazvana, osim možda sudbinom, dok sam izlazio iz auta nepropisno parkiran, pojavila se preda mnom i iskopa mi u sećanje ono mišljenje koje mi opali šamar, pa umalo se ne vratih u auto, da ga propisno parkiram, dok ona prođe pored mene i ne prepozna me. I, uradio bih ja to, da nije bilo kasno. Videla me i prepoznala, razvukla lice u osmeh kao da je videla… ne znam koga. Nasmeših se i ja… priđe… priđoh… poljubi me, poljubih je… I tu nam beše kraj. Nešto se desilo tog trenutka.

Dugo nisam znao šta se to desilo… čak do kasnog popodneva tog dana, kada smo se dogovorili da se nađemo i odemo negde na piće, kafu. Tek u to kasno popodne, kad smo se našli u onoj istoj sobi u kojoj sam je ignorisao na onoj žurci koja je bila moja, shvatio sam, a siguran sam da je i ona shvatila, da se desila ljubav.

I šta sad?

Pa ništa, osim što smo oboje drastično promenili ono bezvezno mišljenje o meni. A kad se to desilo, desile su se i mnoge druge stvari, o kojima neću da pričam. Jer šta god da vam kažem, ne bi mi verovali…

Čovek sa tužnim očima

Uskim kaldrmisanim uličicama popeo se na Gardoš, do mesta sa koga mu je pogled na reku vraćao mir i samopouzdanje. Zvonilo je na jutrenje. Nedelja. Gardoš se tek budi pod njegovim nogama. Vedra i rosna, oktobarska noć na klupi u zemunskom parku još mu je drhtala u kostima. Zavukao je ruke dublje u džepove jakne i zagledao se u purpurno nebo u pravcu Lida, čekajući da sunce pozlati reku. Neki koraci su se približavali i stali.

–         Divan prizor,- čuo je nežan ženski glas.

Okrenuo je neobrijano lice, na kome se videlo mnogo tragova neprospavane noći, u pravcu glasa. Stajala je par koraka iza njega, nasmejana i vedra kao majski dan. Plava kosa se igrala po njenom licu, nošena jutarnjim povetarcem sa reke.

–         Da… biće to još jedan lep jesenji dan.

–         Ne zamerite mi što sam zastala, viđam vas već jako dugo na ovom mestu, još sam bila klinka kada sam vas prvi put videla…

–         Da… dođem ponekad.

–         … i nešto me stalno vuklo da sednem pored vas i ćutim.

Razvukao je ispucale usne u blagi osmeh. Sad je gledao u njene patike.

–         Pošla sam do pekare…

Osetio je miris i ukus vrućeg peciva koji je dolazio iz njegove imaginacije, izazvan glađu. Setio se da nije ništa okusio od preksinoć.

–         … hoćete biti tu kad se vratim i, ako vam ne smeta, ja bih da sednem tu pored vas… da…

–         Biću tu sigurno.

–         Brzo ću ja…

Nije video kad je otišla, skoro trčeći. Pogled mu je zarobio prvi sunčev zrak iznad reke. Zapalio je cigaretu i pustio da mu dim zamuti pogled. Zvono za jutrenje poslednji put je odzvonilo, jedva čujno i tišina je ponovo prekrila Gardoš i slila se u reku. Ne seća se da ju je nekada video. Ni kao devojčicu. Gledao je reku… i nebo… nikada se nije osvrtao. I nju, svoju veliku ljubav, je ponekad zamišljao na ovom mestu, kada nisu mogli biti zajedno… dok su studirali. I kasnije, kad su se uzeli, kad su ga njene grube reči, ili ćutanje, terali u očaj. Nije imao snage da je ne voli zbog toga, pa je…

–         Stigla sam. Malo sam se zadihala. Kupila sam nam pogačice sa čvarcima.

–         Da… prijaće mi.

–         Sunce je već izašlo.

–         Da… u ovo doba kasno izlazi.

–         Ja sam Sunčica.

–         Da… drago mi je, ja sam Vladimir…

–         Ja vas zovem Čovek sa tužnim očima, još od malena. Pominjala sam vas i u svom dnevniku… kao šiparica…- kikotala se. – “Danas sam opet videla Čoveka sa tužnim očima. Sedeo je kao i uvek na istom mestu, zagledan u daljine. I opet sam poželela da sednem pored njega i ćutim. Uradiću to sledeći put.“- ponovo se zakikotala. – I tako svaki put kad vas vidim. A nikad nisam imala hrabrosti da sednem pored vas… do jutros. Valjda više nisam šiparica,- i opet kikot.

Pogačica sa čvarcima mu je prijala, iako mu je grebala usta sagorela od cigareta, kao što su mu i njene reči grebale misli od kojih nije uspevao da se sakrije.

–         Šta vam se dogodilo?

Žvakao je zalogaj pogačice sa čvarcima i nije bio svestan toga, kao ni njenog pitanja. Bio je Čovek sa tužnim očima za nju, pa joj se njegova odsutnost uklapala u to ime. I ona je gledala u daljinu, možda istu u koju i on, i nije ga ni pogledala kad joj nije ništa odgovorio.

–         Da… izvini, jesi me nešto pitala? – pogledao je u njenom pravcu, odjednom prisutan.

–         Jesam, – i dalje je gledala u daljinu.

–         Da… učinilo mi se da jesi, ali sam malo odlutao… izvini.

–         Pitala sam šta vam se dogodilo.

–         Da… to je pravo pitanje.

Pojeo je pogačicu sa čvarcima i tek sada je osećao glad. Ona je svoju pojela tek do pola. Gledali su svako u svoju daljinu.

–         Da… to je zaista pravo pitanje…

Zavukao je ruku u džep i pronašao malo, zgužvano parče papira koje je bilo sve što mu je od nje ostalo. Izvadio ga je, razmotao, ponovo pročitao i pustio da ga vetar odnese niz reku.

Uzeo je još jednu pogačicu sa čvarcima. Jeli su i ćutali, kao da su oboje to oduvek želeli.