Čovek sa tužnim očima

Uskim kaldrmisanim uličicama popeo se na Gardoš, do mesta sa koga mu je pogled na reku vraćao mir i samopouzdanje. Zvonilo je na jutrenje. Nedelja. Gardoš se tek budi pod njegovim nogama. Vedra i rosna, oktobarska noć na klupi u zemunskom parku još mu je drhtala u kostima. Zavukao je ruke dublje u džepove jakne i zagledao se u purpurno nebo u pravcu Lida, čekajući da sunce pozlati reku. Neki koraci su se približavali i stali.

–         Divan prizor,- čuo je nežan ženski glas.

Okrenuo je neobrijano lice, na kome se videlo mnogo tragova neprospavane noći, u pravcu glasa. Stajala je par koraka iza njega, nasmejana i vedra kao majski dan. Plava kosa se igrala po njenom licu, nošena jutarnjim povetarcem sa reke.

–         Da… biće to još jedan lep jesenji dan.

–         Ne zamerite mi što sam zastala, viđam vas već jako dugo na ovom mestu, još sam bila klinka kada sam vas prvi put videla…

–         Da… dođem ponekad.

–         … i nešto me stalno vuklo da sednem pored vas i ćutim.

Razvukao je ispucale usne u blagi osmeh. Sad je gledao u njene patike.

–         Pošla sam do pekare…

Osetio je miris i ukus vrućeg peciva koji je dolazio iz njegove imaginacije, izazvan glađu. Setio se da nije ništa okusio od preksinoć.

–         … hoćete biti tu kad se vratim i, ako vam ne smeta, ja bih da sednem tu pored vas… da…

–         Biću tu sigurno.

–         Brzo ću ja…

Nije video kad je otišla, skoro trčeći. Pogled mu je zarobio prvi sunčev zrak iznad reke. Zapalio je cigaretu i pustio da mu dim zamuti pogled. Zvono za jutrenje poslednji put je odzvonilo, jedva čujno i tišina je ponovo prekrila Gardoš i slila se u reku. Ne seća se da ju je nekada video. Ni kao devojčicu. Gledao je reku… i nebo… nikada se nije osvrtao. I nju, svoju veliku ljubav, je ponekad zamišljao na ovom mestu, kada nisu mogli biti zajedno… dok su studirali. I kasnije, kad su se uzeli, kad su ga njene grube reči, ili ćutanje, terali u očaj. Nije imao snage da je ne voli zbog toga, pa je…

–         Stigla sam. Malo sam se zadihala. Kupila sam nam pogačice sa čvarcima.

–         Da… prijaće mi.

–         Sunce je već izašlo.

–         Da… u ovo doba kasno izlazi.

–         Ja sam Sunčica.

–         Da… drago mi je, ja sam Vladimir…

–         Ja vas zovem Čovek sa tužnim očima, još od malena. Pominjala sam vas i u svom dnevniku… kao šiparica…- kikotala se. – “Danas sam opet videla Čoveka sa tužnim očima. Sedeo je kao i uvek na istom mestu, zagledan u daljine. I opet sam poželela da sednem pored njega i ćutim. Uradiću to sledeći put.“- ponovo se zakikotala. – I tako svaki put kad vas vidim. A nikad nisam imala hrabrosti da sednem pored vas… do jutros. Valjda više nisam šiparica,- i opet kikot.

Pogačica sa čvarcima mu je prijala, iako mu je grebala usta sagorela od cigareta, kao što su mu i njene reči grebale misli od kojih nije uspevao da se sakrije.

–         Šta vam se dogodilo?

Žvakao je zalogaj pogačice sa čvarcima i nije bio svestan toga, kao ni njenog pitanja. Bio je Čovek sa tužnim očima za nju, pa joj se njegova odsutnost uklapala u to ime. I ona je gledala u daljinu, možda istu u koju i on, i nije ga ni pogledala kad joj nije ništa odgovorio.

–         Da… izvini, jesi me nešto pitala? – pogledao je u njenom pravcu, odjednom prisutan.

–         Jesam, – i dalje je gledala u daljinu.

–         Da… učinilo mi se da jesi, ali sam malo odlutao… izvini.

–         Pitala sam šta vam se dogodilo.

–         Da… to je pravo pitanje.

Pojeo je pogačicu sa čvarcima i tek sada je osećao glad. Ona je svoju pojela tek do pola. Gledali su svako u svoju daljinu.

–         Da… to je zaista pravo pitanje…

Zavukao je ruku u džep i pronašao malo, zgužvano parče papira koje je bilo sve što mu je od nje ostalo. Izvadio ga je, razmotao, ponovo pročitao i pustio da ga vetar odnese niz reku.

Uzeo je još jednu pogačicu sa čvarcima. Jeli su i ćutali, kao da su oboje to oduvek želeli.