Čovek sa tužnim očima

Uskim kaldrmisanim uličicama popeo se na Gardoš, do mesta sa koga mu je pogled na reku vraćao mir i samopouzdanje. Zvonilo je na jutrenje. Nedelja. Gardoš se tek budi pod njegovim nogama. Vedra i rosna, oktobarska noć na klupi u zemunskom parku još mu je drhtala u kostima. Zavukao je ruke dublje u džepove jakne i zagledao se u purpurno nebo u pravcu Lida, čekajući da sunce pozlati reku. Neki koraci su se približavali i stali.

–         Divan prizor,- čuo je nežan ženski glas.

Okrenuo je neobrijano lice, na kome se videlo mnogo tragova neprospavane noći, u pravcu glasa. Stajala je par koraka iza njega, nasmejana i vedra kao majski dan. Plava kosa se igrala po njenom licu, nošena jutarnjim povetarcem sa reke.

–         Da… biće to još jedan lep jesenji dan.

–         Ne zamerite mi što sam zastala, viđam vas već jako dugo na ovom mestu, još sam bila klinka kada sam vas prvi put videla…

–         Da… dođem ponekad.

–         … i nešto me stalno vuklo da sednem pored vas i ćutim.

Razvukao je ispucale usne u blagi osmeh. Sad je gledao u njene patike.

–         Pošla sam do pekare…

Osetio je miris i ukus vrućeg peciva koji je dolazio iz njegove imaginacije, izazvan glađu. Setio se da nije ništa okusio od preksinoć.

–         … hoćete biti tu kad se vratim i, ako vam ne smeta, ja bih da sednem tu pored vas… da…

–         Biću tu sigurno.

–         Brzo ću ja…

Nije video kad je otišla, skoro trčeći. Pogled mu je zarobio prvi sunčev zrak iznad reke. Zapalio je cigaretu i pustio da mu dim zamuti pogled. Zvono za jutrenje poslednji put je odzvonilo, jedva čujno i tišina je ponovo prekrila Gardoš i slila se u reku. Ne seća se da ju je nekada video. Ni kao devojčicu. Gledao je reku… i nebo… nikada se nije osvrtao. I nju, svoju veliku ljubav, je ponekad zamišljao na ovom mestu, kada nisu mogli biti zajedno… dok su studirali. I kasnije, kad su se uzeli, kad su ga njene grube reči, ili ćutanje, terali u očaj. Nije imao snage da je ne voli zbog toga, pa je…

–         Stigla sam. Malo sam se zadihala. Kupila sam nam pogačice sa čvarcima.

–         Da… prijaće mi.

–         Sunce je već izašlo.

–         Da… u ovo doba kasno izlazi.

–         Ja sam Sunčica.

–         Da… drago mi je, ja sam Vladimir…

–         Ja vas zovem Čovek sa tužnim očima, još od malena. Pominjala sam vas i u svom dnevniku… kao šiparica…- kikotala se. – “Danas sam opet videla Čoveka sa tužnim očima. Sedeo je kao i uvek na istom mestu, zagledan u daljine. I opet sam poželela da sednem pored njega i ćutim. Uradiću to sledeći put.“- ponovo se zakikotala. – I tako svaki put kad vas vidim. A nikad nisam imala hrabrosti da sednem pored vas… do jutros. Valjda više nisam šiparica,- i opet kikot.

Pogačica sa čvarcima mu je prijala, iako mu je grebala usta sagorela od cigareta, kao što su mu i njene reči grebale misli od kojih nije uspevao da se sakrije.

–         Šta vam se dogodilo?

Žvakao je zalogaj pogačice sa čvarcima i nije bio svestan toga, kao ni njenog pitanja. Bio je Čovek sa tužnim očima za nju, pa joj se njegova odsutnost uklapala u to ime. I ona je gledala u daljinu, možda istu u koju i on, i nije ga ni pogledala kad joj nije ništa odgovorio.

–         Da… izvini, jesi me nešto pitala? – pogledao je u njenom pravcu, odjednom prisutan.

–         Jesam, – i dalje je gledala u daljinu.

–         Da… učinilo mi se da jesi, ali sam malo odlutao… izvini.

–         Pitala sam šta vam se dogodilo.

–         Da… to je pravo pitanje.

Pojeo je pogačicu sa čvarcima i tek sada je osećao glad. Ona je svoju pojela tek do pola. Gledali su svako u svoju daljinu.

–         Da… to je zaista pravo pitanje…

Zavukao je ruku u džep i pronašao malo, zgužvano parče papira koje je bilo sve što mu je od nje ostalo. Izvadio ga je, razmotao, ponovo pročitao i pustio da ga vetar odnese niz reku.

Uzeo je još jednu pogačicu sa čvarcima. Jeli su i ćutali, kao da su oboje to oduvek želeli.

Advertisements
Published in: on 2. децембра 2010. at 1:32 pm  Comments (28)  

The URI to TrackBack this entry is: https://archibald57.wordpress.com/2010/12/02/covek-sa-tuznim-ocima/trackback/

RSS feed for comments on this post.

28 коментараПоставите коментар

  1. Savršeno! opisano…eto kako lako možemo da sa oslobodimo prošlosti u koju smo se zaglavili, uz nekoga ko ume da ćuti zajedno sa nama…prelepo!

  2. Drago mi je da ti se svidelo, pa svrati opet…

  3. Arči..još jedna priča koju sam pročitao slikama.To samo ti umeš.Obično bih neke svoje komentare ili stavove dopunio nekom muzikom…ali ..ovde je tako nepotrebno…

  4. Pravo pitanje u pravom momentu i tačka na prošlost…i taj vetar – Wind of change….

  5. Znaš „Klavirko“ (nadam se da se ne ljutiš što ti nadenuh novi nickname), posebno mi je drago kada se nekome kao što si ti dopadne ono što napišem. Ne napušta me nada da sam poslednji romantik na ovom svetu :):):)

  6. Da Tangolina, „Wind of change“ nam je često potreban u današnjim vremenima devalvacija na svim poljima i u svim sferama življenja, pa i u emocijama, posebno ljubavi…

  7. Nema ljutnje…pu..pu..daleko bilo…
    Romantik,boem,pisac,čovek…oblici su razni…zavisi koju ćeš odoru da izabereš…

  8. teska slika, cak i uz Suncicu…. toliko vremena izgubljeno….

  9. Divno je Arči… Posebno „dirne“ ona rečenica „šta ti se to dogodilo

  10. Ima mnogo takvih „slika“ Nedođijo, ali retko sa Sunčicom.

  11. Ne bih se složila da je vreme izgubljeno…bilo je potrebno….a Sunčica je pravo Sunce. 🙂
    I svo vreme razmišljam o priči, i o tom, tako običnom pitanju koje pokreće. Setila sam se takvih pitanja u mom životu, koja su pokretala kola u sasvim drugom pravcu, a bila su poput ovog, obična ali otrežnjujuća 🙂

  12. Pa kad je već bio na Gardošu i Zemuskom parku, mogao je sa snajkom da svrati na partiju kuglanja kod mene u Pinki. Ja bih platio piće, ako bi se pozvali na tebe Arči. 😉

  13. Hvala Breskvice, kao i uvek ti si mi posebno drag čitalac.

  14. A znaš li Tangolina koje sam ja sebi pitanje najčešće postavljao, pa su se, kako kažeš, kola okretala na sasvim suprotnu stranu? Bilo je to pitanje: „ČEMU SVE TO?“

  15. Eee, Alex, pa znaš li ti da sam ja rastao u tom parku? Jedno vreme sam živeo u Vrtlarskoj br.5/b. Ta zgrada i danas postoji. I nedavno sam bio da je vidim. Ako radiš u „Pinki“-ju, mogao bih da svratim, ako nije problem. Ja često dolazim u Bgd. Uostalom osećam se kao Zemunac, jer to su prve slike mog života.

  16. Ako bi se dodeljivala titula blogera godine, ti bi bio moj favorit 🙂 po kvalitetu i pitkosti tekstova koje pises.
    Nesporno je da si veliki romantik, i da ti to lezi.
    Ne znam koliko je tesko smisliti ovakav tekst, ali ti to zaista dobro radis.Ono sto je meni izrazito zanimljivo je to, da su tvoji tekstovi podlozni raznim tumacenjima i mnoge poruke nose u sebi.Volja citaoca ce oderditi koja mu je poruka najbitnija. 🙂

  17. Drago mi je Otkačeni da ti se toliko sviđaju moje priče. Ti si od skora kod mene na blogu pa ne znaš. Podnaslov mog bloga je „priče nedopričane“. Zato i jesu takve. Ne mogu ti reći koliko je teško napisati ovakvu priču. Meni to zavisi od inspiracije. Nekad me neka slika na TV ili rečenica izgovorena negde, inspiriše i jednostavno priča isteče iz mene. A nekada, kad želim nešto da napišem, mučim se i ne ide. Ali kad ide, bukvalno je napišem u dahu i vrlo retko nešto menjam, dopravljam i slično.

  18. Arči, pa i ti si Zemunsko dete, kao i ja. Ja sam odrastao u Banatskoj, na samom rubu Zemuna. Vidim ja da mi imamo slične stavove. Za kuglanu nema problema – javi kad dolaziš u Beograd i vidimo se, (premda i ja mnogo putujem, pogotovo u zadnje vreme). U hacijendu dolazim sigurno – samo ne znam kada. Bog zna valjda? 😕 🙂

  19. Alex, biće mi jako drago da te upoznam. Ja ću verovatno sledeće ili one tamo sedmice doći u Beograd. Javiću ti, pa ako bude prilike, videćemo se i upoznati. A hacienda neće nikud odavde, neka smo mi živi i zdravi.

  20. oči su nekad sasvim dovoljne…

  21. Divna priča, medjutim, ne volim tipove koji tako padaju u „bedaru“ i propadaju. U životu se moraš boriti za sve, pa i za novu ljubav, zašto da ne!
    Ti si pravi majstor da „zakuvaš“ radnju. Svaka ti čast! 🙂

  22. Ko ume da gleda i da u očima vidi, dovoljne su skoro uvek, moja Šunjo.

  23. Hvala Dudo, a i slažem se sa tobom. Neko umre jednom u životu, a neko umire ceo život. Pa izbor je lak.

  24. Da ne postoji cvrkut ptica, šum talasa i muzika, rekla bih da nam osim očiju ništa ne treba, međutim… 🙂

  25. Samo ću da ti se nasmešim Šunjo 🙂

  26. Na svaki osmeh odgovorim većim 😀

  27. Ih, od kad nisam bila na Gardošu, uspomene su u džepu.
    Savršena slika njih dvoje koji grickaju pogačicu, dok papirić leti do reke… Baš si čarobnjak Arči.

  28. Hvala Breskvice. Ja sam skoro odrastao u Zemunu, a na Gardoš sam otišao tek letos prvi put. Bilo je rano ujutru, pa su mi te slike i neke misli bile inspiracija za ovu priču


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: