Tajming kao sudbina

Spremala je deci doručak. Po hleb i mleko će otići kasnije, ima ga dovoljno za decu. Ona i nije gladna u to doba.

„Tata, dođi pred školu i donesi mi novac za blok i lenjire, pa ću sa drugaricama da odem da kupim i malo prošetam“. „Kad izlaziš iz škole“? „U jedan i deset“.

Samo još da stavi veš u mašinu, pa će po hleb i mleko. Daleko je do ručka.

Ima još vremena dok ne pođe, tek je pola jedanaest. Napisaće priču i staviti na blog.

Uzima novčanik i polazi, a na vratima zvono. Došla baka da vidi unučiće. Kuva kafu. Po hleb i mleko će kasnije, kad isprati majku.

Priča mu nešto ne ide. Piše… briše… dodaje… oduzima… Skoro će podne.

Ispraća majku i vraća se da proveri ručak na šporetu. Još samo da stavi krompir da se kuva. Deca vole pire uz meso. Onda će do prodavnice po hleb i mleko.

Pola jedan. Vreme je da krene. Do škole mu treba oko petnaest minuta.

Polazi u prodavnicu preko ulice da kupi hleb i mleko i na drugom spratu zgrade shvati da je u žurbi zaboravola novčanik. Vraća se.

Seo je u auto i, kao mnogo puta do tada, shvatio da je zaboravio ključeve. Vraća se.

Sin je nešto zapitkuje, traži neku igračku. Prevrće po korpi, ne može da je nađe. Već je vreme da krene po hleb i mleko.

Vozi brže nego što je dozvoljeno, jer nije mogao odmah naći ključeve. Ponekad ih ne stavi tamo gde im je mesto, pa izgubi mnogo vremena dok ih nađe.

Pretrčava ulicu do prodavnice, žureći da kupi hleb i mleko, jer su deca ostala sama u stanu.

Izlazi iz automobila koji je parkirao pogrešno i vidi je kako pretrčava ulicu.

Dugo se nisu sreli, a i malo se poznaju. Možda ga neće prepoznati.

Videla ga je posle mnogo vremna kako izlazi iz auta i nešto je izazvalo silnu želju da mu priđe, pozdravi ga.

Pozdravili su se kao da se znaju oduvek. Čak su se i poljubili kao stari znanci, a samo dva puta su se videli u životu.

Popodne su pili kafu u njegovom stanu. Bio je 2 decembar.

Između Božića i Pravoslavne nove godine, bili su porodica.

Ljubav se dogodi, ili se ne dogodi. A kad se dogodi, ne može se se od nje pobeći.

Da nije trebala da se dogodi, verovatno bi ona na vreme pošla u prodavnicu da kupi hleb i mleko… ili bi njegovoj ćerki blok i lenjiri zatrebali u neko drugo vreme. Pa, možda bi prethodnog dana i te ključeve od auta stavio na svoje mesto..

Ko zna… sudbina je kao dete – voli da se igra… – pročitao je u njenoj svesci koju je donela sa sobom