Nedostaješ

Kad se kazaljke na satu poklope malo iza broja pet, a sunce dotakne vrhove jela u našem dvorištu, kažeš „Vreme je“ i mi polazimo. Ti na posao, a ja kao dželat koji treba da izvrši tu egzekuciju, da te odvezem do tog okrutnog mesta koje će nas razdvojiti na još jednu večnost. Kad se put kojim se vozimo protegne kao lenja životinja pred buđenje, ćutimo. Negde na pola puta zastanemo da u maloj, pospanoj pekari kupiš doručak. Uvek kupiš i meni nešto…perec.. kiflu.. Ja malo negodujem što to malo novca koji imaš trošiš na mene, a zapravo volim tu malu toplu stvar od koje se znoji plastična kesa u koju je spakovana. Volim je kao neku dragocenu ništariju, jer… jer nikad mi niko nije.. niko kao ti, na taj način, dao deo sebe.. celu sebe.

Onda stižemo, tišinom posutom ulicom, do one neumoljive i nevidljive crvene linije, preko koje ti moraš, a ja ne mogu. I nema izbora. Od ukradenih trenutaka koje sedimo u autu, nevoljni da to prekinemo, zavisi kojom ćeš brzinom trčati da u poslednjoj sekundi provučeš tu prokletu karticu, da ne zakasniš, da ti ne odbiju od plate..prokletnici bezdušni…

Ti odlaziš u meni nepoznato, a ja se vraćam u našu kuću, još toplu od nevinog dečjeg sna. Iz znojave plastične kese vadim kroasan koji si mi jutros kupila. Deo tebe. Cela TI. Odvojeno od tebe, za mene..

Nedostaješ. Nema te muzika koju slušam. Ni rosa nema ono malo sunce u sebi kad tebe nema tu. Ništa nije kao kad si tu. Ni ne liči.

Samo nedostaješ…

Strašno nedostaješ…

Nedostaješ…