Za one koji su toliko radoznali evo malo priče o krivcu za ovaj blog.
Ma nije važno kako mi je ime, dovoljno je Arčibald.
Ko me prepozna znaće.
Živim u gradu o kome je Matija Bećković napisao najlepšu pesmu na svetu:
„AKO NEKAD DOĐEŠ U BILO KOJI GRAD“
„Ako nekad dođeš u bolo koji grad,
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno,
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad,
A taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao…“
I ja sam tako nedavno došao u taj grad. I zaista došao sam vrlo kasno, posle ponoći, i to putem kojim sam morao doći i koji pre toga nije postojao, kako dalje kaže pesma. Ali to je moj grad iz koga sam pre više od trideset godina otišao opet putem kojim sam morao otići. I posle mnogo lutanja, eto vratio sam se. Ali uvek sam na tom putu nešto piskarao, pomalo crtao, mnogo čitao i uvek slušao neku dobru muziku. Svašta sam na tom putu doživeo. Mnogo i mnoge sam voleo… ostavljao… i one su mene ostavljale. Grad Niš sam najviše opsedao, i u njemu najviše života odživeo.. posejao, uzgajao.. ostavio..i ponešto i izgubio… I tako sam pola veka pregazio.
A u tom istom gradu u koji sam se vratio, kao da me je celog života, i svog i mog, čekala, i kao da sam sva ta lutanja prošao da bih nju našao, da bi me prepoznala i da bih je prepoznao, sretoh nju i srete ona mene, na mestu za zaljubljivanje… i nije bilo ničega nejasnog u tom susretu, u pogledu… sve smo odjednom znali i ruku za ruku sa tog mesta u večnu ljubav otišli.
I sve sto sam u svojoj torbi sa svojih lutanja doneo, njoj sam pred noge prosuo i tu zauvek ostao.
Archibald57's Blog 
Ovi te stihovi bas oslikavaju…“Ako ishta znam..
onda znam
da budem Sam..“
Ti veštice zbaš dobro kakav sam ja, ali znaš i to da to što jesam ne bih bio bez tebe. Tačno je da ja znam da budem sam, ali ja moram da imam nekog kome bih dao svo svoje bogatstvo, ma u čemu ono bilo. I to ne bilo koga, već nekoga ko je vredan svega što sam ja. Ne znam kome da zahvalim što sam te našao, jer niko kao ti toga nije vredan.
Mene je jedno slučajno poznanstvo, kasnije (naizgled) slučajno prijateljstvo, a onda i nameran povod poslao u Valjevo. Od tada, neprestano ponavljam da, iako svoj Novi Sad volim najviše na svetu i ne bih ga nikada napustila, ukoliko bi se desilo da moram (baš, onako, moram) da ga napustim, to bi bez ikakvog razmišljanja i dvoumljenja bilo Valjevo.
Nikada mi se nije desilo da po prvi put kročim u jedan grad, da nije moj, a da se osećam kao domaćin koji čeka neke druge goste.
Prijateljstvo je još uvek tu, Valjevo je tu, tako da – eto mene uskoro tamo, ponovo! Jedva čekam!
I iskoristiću ovde priliku da pohvalim sjajne tekstove, sjajne priče, a najbolje misli. Sve je toliko jednostavno, a toliko lepo rečeno, mnogo više nego što u stvari jeste.
Hvala ti na svemu!
Veliki pozdrav,
Tijana 😉
Polako se širi krug „dođoša“ i „prođoša“ koji ne mogadoše, a da ne ispevaju odu ovom prelepom gradu koji je nepravedno zaboravljen. Pored Bećkovića i mene, sada je tu i jedna Tijana…
Hvala ti na svemu.. i Valjevo ti je zahvalno.
Nikada nisam bil do sada u Valjevu. Ni jedan put me nije doveo do njega, ali, ko zna, možda jednom? Verujem ti na reč, kao što ti veruješ meni, da je Novi Sad, najlepši grad na svetu, meni. Da sam rodjena i zivela u Valjevu, sigurno bi to bio taj grad! Uzivaj u svom prelepom mestu i drago mi je da sam naišla na tvoj blog, jer zaista uzivam u tvojim postovima! 🙂
Dudo, ako nekada dodjes u bilo koji grad, a taj grad bude Valjevo, bice mi drago da budes i moj gost.