Nedostaješ

Kad se kazaljke na satu poklope malo iza broja pet, a sunce dotakne vrhove jela u našem dvorištu, kažeš „Vreme je“ i mi polazimo. Ti na posao, a ja kao dželat koji treba da izvrši tu egzekuciju, da te odvezem do tog okrutnog mesta koje će nas razdvojiti na još jednu večnost. Kad se put kojim se vozimo protegne kao lenja životinja pred buđenje, ćutimo. Negde na pola puta zastanemo da u maloj, pospanoj pekari kupiš doručak. Uvek kupiš i meni nešto…perec.. kiflu.. Ja malo negodujem što to malo novca koji imaš trošiš na mene, a zapravo volim tu malu toplu stvar od koje se znoji plastična kesa u koju je spakovana. Volim je kao neku dragocenu ništariju, jer… jer nikad mi niko nije.. niko kao ti, na taj način, dao deo sebe.. celu sebe.

Onda stižemo, tišinom posutom ulicom, do one neumoljive i nevidljive crvene linije, preko koje ti moraš, a ja ne mogu. I nema izbora. Od ukradenih trenutaka koje sedimo u autu, nevoljni da to prekinemo, zavisi kojom ćeš brzinom trčati da u poslednjoj sekundi provučeš tu prokletu karticu, da ne zakasniš, da ti ne odbiju od plate..prokletnici bezdušni…

Ti odlaziš u meni nepoznato, a ja se vraćam u našu kuću, još toplu od nevinog dečjeg sna. Iz znojave plastične kese vadim kroasan koji si mi jutros kupila. Deo tebe. Cela TI. Odvojeno od tebe, za mene..

Nedostaješ. Nema te muzika koju slušam. Ni rosa nema ono malo sunce u sebi kad tebe nema tu. Ništa nije kao kad si tu. Ni ne liči.

Samo nedostaješ…

Strašno nedostaješ…

Nedostaješ…

Advertisements
Published in: on 10. јуна 2012. at 2:58 pm  Comments (4)  

Žena

Žena je prva lepota kojoj se divimo
Žena je večita misterija koju istražujemo
Žena je ljubav koju prvi put osetimo
Žena je strast koju nikada ne utolimo
Žena je san koji često sanjamo
Žena je misao koju mislimo
Žena je čežnja koju čeznemo
Žena je bol koji ne lečimo
Žena je igra koju često gubimo
Žena je lekcija koju nikad ne naučimo
Žena je dubina do koje nikada ne zaronimo
Žena je radost koju nedovoljno cenimo
Žena je mudrost koju ne razumemo
Žena je blago čiju vrednost ne shvatamo
Žena je luka kojoj se grešni uvek vraćamo
Žena je nemir koji tražimo
Žena je mir koji uvek nalazimo
Žena je zemlja u koju sejemo
Žena je zemlja iz koje i sami ničemo
Žena je dom u kome se grejemo
Žena je stratište na kome svoje bitke bijemo
Žena je ruka na čelu kad oči zauvek sklopimo
Žena je sve ono što mi nismo…

Žena je razlog da joj se do zemlje poklonimo

Čestitam Ti praznik Ženo

Published in: on 8. марта 2010. at 10:48 am  Comments (14)  

Dvadeset dinara

Sedim jutros u jenom kafiću, pijuckam kafu i posmatram prolaznike kroz zid od stakla. Subota, hladna kao zmija, tek poneko prođe.
Pojavi se u jednom trenutku starija žena, pogurena i sva ojađena. U ruci joj bela plastična čaša, od onih za jednokratnu upotrebu. Ide polako i prosi. Zaustavlja prolaznike, nešto im govori i pruža onu čašu. Mnogi je obilaze u širokom krugu, neki je ni ne primećuju, samo prođu.
Jedna gospođa zastade i poče preturati po ogromnoj tašni, tražeći novčanik. Nađe ga, izvadi dvadeset dinara i pruži ženi koja se, čim je gospođa stala, počela naklanjati i zahvaljivati.
Uhvatio sam u mislima trenutak kada je novčanica od dvadeset dinara prelazila iz jedne u drugu ruku. Odjednom shvatih kako je to bio trenutak kada je ista ta novčanica drstično promenila svoju vrednost. Gospođi koja je davala novčanicu, ona nije bog zna šta značila – ženi koja ju je primala, značila je možda jedan dan života više, ili bar jedan dan gladovanja manje. Jedino što su se obe nadale da „neko to od gore vidi“.

Published in: on 16. јануара 2010. at 4:07 pm  Comments (21)  

Susret

Okrznula je moje reči svojim pogledom i mislima
Malo čekala, pa me potražila
Nisam bio tu, ali nije znala da sam joj bliži nego ikada
Kada sam se vratio mojim rečima, daleko od nje
Opet me je pronašla i zastala
Onda sam se i ja osvrnuo da saslušam šta mi želi reći
I ostao zbog onoga što sam čuo
Sad nam se reči grle kao ljubavnici

Published in: on 24. новембра 2009. at 4:36 pm  Comments (8)  

Jedna kratka priča

Tog dana, kao i mnogih dana do tada, pošao je utabanom stazom na ručak, tamo gde je znao da ima dobre hrane, i nikad se više nije vratio.

Oni koji su ostali iza njega, da li su bili svesni toga da se tog dana nije vratio i da se nikada više neće ni vratiti? Verujem da u početku jesu, jer je mesto gde je spavao bilo prazno dok ga nisu popunili svojim telima, a da to nisu ni primetili.

Da li je on bio svestan šta mu se dogodilo i zbog čega se više nikada neće vratiti tamo odakle je tog ranog popdneva pošao na ručak? Mislim da jeste, bar dok je bio svestan svog postojanja, mada nisam siguran da li je bio svestan i svog stanja.

– Nisam znao da je ovaj lepak za miševe tako efikasan!- bilo je poslednje što je čuo, ali nije razumeo, pre nego što je poslednji put video svetlost, i bio zgužvan zajedno sa hartijom na kojoj je bio lepak za miševe.

Published in: on 13. децембра 2008. at 9:14 am  Оставите коментар