Tajming kao sudbina

Spremala je deci doručak. Po hleb i mleko će otići kasnije, ima ga dovoljno za decu. Ona i nije gladna u to doba.

„Tata, dođi pred školu i donesi mi novac za blok i lenjire, pa ću sa drugaricama da odem da kupim i malo prošetam“. „Kad izlaziš iz škole“? „U jedan i deset“.

Samo još da stavi veš u mašinu, pa će po hleb i mleko. Daleko je do ručka.

Ima još vremena dok ne pođe, tek je pola jedanaest. Napisaće priču i staviti na blog.

Uzima novčanik i polazi, a na vratima zvono. Došla baka da vidi unučiće. Kuva kafu. Po hleb i mleko će kasnije, kad isprati majku.

Priča mu nešto ne ide. Piše… briše… dodaje… oduzima… Skoro će podne.

Ispraća majku i vraća se da proveri ručak na šporetu. Još samo da stavi krompir da se kuva. Deca vole pire uz meso. Onda će do prodavnice po hleb i mleko.

Pola jedan. Vreme je da krene. Do škole mu treba oko petnaest minuta.

Polazi u prodavnicu preko ulice da kupi hleb i mleko i na drugom spratu zgrade shvati da je u žurbi zaboravola novčanik. Vraća se.

Seo je u auto i, kao mnogo puta do tada, shvatio da je zaboravio ključeve. Vraća se.

Sin je nešto zapitkuje, traži neku igračku. Prevrće po korpi, ne može da je nađe. Već je vreme da krene po hleb i mleko.

Vozi brže nego što je dozvoljeno, jer nije mogao odmah naći ključeve. Ponekad ih ne stavi tamo gde im je mesto, pa izgubi mnogo vremena dok ih nađe.

Pretrčava ulicu do prodavnice, žureći da kupi hleb i mleko, jer su deca ostala sama u stanu.

Izlazi iz automobila koji je parkirao pogrešno i vidi je kako pretrčava ulicu.

Dugo se nisu sreli, a i malo se poznaju. Možda ga neće prepoznati.

Videla ga je posle mnogo vremna kako izlazi iz auta i nešto je izazvalo silnu želju da mu priđe, pozdravi ga.

Pozdravili su se kao da se znaju oduvek. Čak su se i poljubili kao stari znanci, a samo dva puta su se videli u životu.

Popodne su pili kafu u njegovom stanu. Bio je 2 decembar.

Između Božića i Pravoslavne nove godine, bili su porodica.

Ljubav se dogodi, ili se ne dogodi. A kad se dogodi, ne može se se od nje pobeći.

Da nije trebala da se dogodi, verovatno bi ona na vreme pošla u prodavnicu da kupi hleb i mleko… ili bi njegovoj ćerki blok i lenjiri zatrebali u neko drugo vreme. Pa, možda bi prethodnog dana i te ključeve od auta stavio na svoje mesto..

Ko zna… sudbina je kao dete – voli da se igra… – pročitao je u njenoj svesci koju je donela sa sobom

Advertisements
Published in: on 5. фебруара 2011. at 3:17 pm  Comments (21)  

Loše mišljenje

Pre ove lude priče, sreli smo se dva puta u životu… prvi put i drugi put. Ne, ne u životu, sreli smo se dva puta ovog leta, i to je bilo sve što smo znali jedno o drugome.

Prvi put beše baš bez veze. Ja sam bio baš bez veze, pa je i ona pomislila da sam baš skroz bez veze… ženskaroš, reckaroš, ološ jedan običan… muški. I, sad se sećam da sam takav utisak o sebi poneo i sam, kada sam pošao u glupu noć tog glupog dana koji nije ni počeo, niti se onaj pre njega završio kako treba. Ali meni to tada nije bilo ni važno.

Drugi put, sreli smo se na nekoj žurci. Možda je to bilo baš kod mene. A gde bi bilo kad ja samo na svoje žurke i dolazim. Da bilo je to kod mene i bilo je još više bez veze, nego prvi put. Samo jednim pokretom mi je “rekla“ šta misli o meni… mišljenje doneto sa prvog susreta. Odplesah dalje u žurku i nisam je više ni primećivao. Mogla je da ode u noć sa bilo kim, meni bi bilo svejedno.

Dođe i ova jesen, pozna, pusta, jalova… nikakva, kao i ono njeno mišljenje o meni, koje sam zaturio negde da ga se više nikada ne setim. E, sad ja ne znam kako da objasnim šta se posle desilo.

Niotkuda, ničim izazvana, osim možda sudbinom, dok sam izlazio iz auta nepropisno parkiran, pojavila se preda mnom i iskopa mi u sećanje ono mišljenje koje mi opali šamar, pa umalo se ne vratih u auto, da ga propisno parkiram, dok ona prođe pored mene i ne prepozna me. I, uradio bih ja to, da nije bilo kasno. Videla me i prepoznala, razvukla lice u osmeh kao da je videla… ne znam koga. Nasmeših se i ja… priđe… priđoh… poljubi me, poljubih je… I tu nam beše kraj. Nešto se desilo tog trenutka.

Dugo nisam znao šta se to desilo… čak do kasnog popodneva tog dana, kada smo se dogovorili da se nađemo i odemo negde na piće, kafu. Tek u to kasno popodne, kad smo se našli u onoj istoj sobi u kojoj sam je ignorisao na onoj žurci koja je bila moja, shvatio sam, a siguran sam da je i ona shvatila, da se desila ljubav.

I šta sad?

Pa ništa, osim što smo oboje drastično promenili ono bezvezno mišljenje o meni. A kad se to desilo, desile su se i mnoge druge stvari, o kojima neću da pričam. Jer šta god da vam kažem, ne bi mi verovali…

Published in: on 14. децембра 2010. at 8:21 pm  Comments (21)  

Tanka crvena linija

Neko je petljao oko brave, a onda su se vrata otvorila… polako, malo po malo. Prvo se pojavila marama, pa lice zgurene starice. Nije pravila korake, samo je vukla izlizane gumenjaše po podu, mic po mic. Drveni štap od obične grane odsečene negde i nekad, kuckao je po parketu. Svoje teške godine, natovrene na povijena leđa, nekako je i nosila, ali za sobom je vukla i teško breme, slepog starca, muža svog. Večnost je prošla dok su se dovukli do mesta gde je, u svojoj prostoti, mislila da je pristojno. I još jedna večnost dok je progovorila. Obe te večnosti saterale su mi po jednu knedlu u grlo.

– Ja sam, druže ofecire, baba na mog Milana. A ovoj je moj muž, na Milana deda. Jutros pojdomo po ovoj sneg iz selo, i eve stogomo tek sade. On slep, ič ne vidi, svud ga potežem sa sebe.

Tišina

– Ete, mi dođomo da pitujemo za našega Milana. On siroče, nema ni oca ni majke, mi ga odranili od volicko – prođe večnost dok podiže drhtavu ruku da pokaže. Sade, vala je Bogu momak izraso. On nam sve, sva pomoć. Odkade ode u kasarinu, po poziv, nema koj drva da naseče i vatru da podloži. Izmrzomo, gladujemo. Samo njeg imamo, na daleko nigdi nikog, niko ne navrća da ni pogleduje.

Tišina. Večnost u tišini. Ćutim. Znam zašto su došli, a ćutim, jer mi ona knedla zarobila reč u grkljanu. Udavi me reč koju ni da progutam, ni da ispljunem.

– Mi bi moleli da nam pustite Milana, ne možemo više sami. On je tu kod vas u kasarinu.

– Kako se preziva vaš Milan? – progurah nekako kroz knedlu, tek da nešto kažem.

– Vasiljević, to mu po ocu, a mie smo Dinići. Majka mu pokojna bila naša ćerka.

– On, majko nije ovde u kasarni… svi su otišli… – kako da kažem gde su otišli?

Pobadam pogled u spisak… tražim mu ime… preskačem ona precrtana crvenom olovkom pored kojih piše „poginuo“… ona zaokružena pored kojih piše „nestao“, „zarobljen“… tražim pod „V“…

– A kude otišli,  daleko li je?

Nema pod „V“ prezimena koje tražim, a da nije precrtano ili zaokruženo. Brišem mokro čelo. Ispod crvene linije nalazim ime Vasiljević Stojana Milan… godište sedamdesetprvo… dvadesetjedna… jutros precrtano…

– Daleko, majko, jako daleko.

– Će se vrnu skoro, ne li?… davno otišli, a ofecire… brzo će se vrnu…?

Tišina… ona u glavi… najteža…

Published in: on 7. фебруара 2010. at 2:11 pm  Comments (20)  

Официр 1 -3

1

– Официр кажеш, тај што је дошо? – упита Радиша жену Смиљку, кад се вратила из бакалука.
– Да, официр.
– А како изгледа?
– Нисам га видела, али кажу млад.
– А зна ли се којим послом је дошо? – упита свекар кроз залогај.
– Не зна се, свашта се нагађа.
– А одакле је дошо?
– Из Београда, видели ауто кад га довезо.
– Је ли сам дишо? – наивно ће Радиша.
– Са још тројцом.
– Официри та тројица?
– Другачије су им униформе, биће да нису.
– Дошо па ће и отићи, – огласи се Радишина мајка, тек да нешто и она каже.
– Видеће се, ко зна, рат само што је завршио, војске на све стране.
– Дај оно вино, Смиљка!
– Сутра жањемо код Анике.
– Ти снајка остани кући, спремај. Ниси више за у поље.
– Могу ја још.
– Нека те ћерко.
– Слушај шта ти се каже, ваљда мати боље зна!
– Остаћу, остаћу, само кажем.
– Треба жито носити у млин. То ћеш ти у суботу Радиша.
– Суботом је, оче, велика навала.
– А кад би други дан, треба друге ствари…
– У недељу је Свети Илија, Живораде.
– Нек је.
– Онако сам поменула.
– Родило ове године.
– Биће и вина.
– Ја ћу у суботу са Петром у Варош, да купиим соли и гаса.
– Оћеш ли продавати штогод, и шећера треба.
– Видећу, можда потерам мало јечма.
– Треба дувана, оче.
– Треба.
– Узми ми и ново сито, оно ми се поцепало.
– Узећу.
– Вруће је.
– Идемо легати, касно је
– Ајмо.

2

– Колико год да ураниш увек ћеш чекати.
– Нестало брашна, па сви мељу.
– Ова киша је добродошла.
– Мељу ли ови, шта се чека?
– Нова власт.
– Каква нова власт?
– Кажу пописују колико ко меље.
– А шта ће им то?
– Мене питаш… питај њих.
– То је због откупа људи.
– Вероватно. Кажу да све узимају.
– Узимали су и они пре њих.
– Али ови, кажу, узимају све, ништа не остављају.
– Како све, не могу све.
– Оставе ти само да не цркнеш од глади.
– Ћут, ћут, ено неки се униформисани пење на кола да нешто каже.
– Народе! Народе, ми смо, односно ја представљам нову народну влас.
– Дакле то је тај. Одакле таквом певцу таква гласчина?
– Ми, то јес наша земља, наша нова Федеративна Народна Република Југославија, је извојевала светлу победу над фашизмом и домаћим издајницима. Вољом њених народа и … овааај… народности, изабрана је нова народна влас. Али… овај… сви ти успеси нису прошли без жртава. Млого је деце, сирочади по домовима. Земља је… овааај… порушена и гладна, јел. Ви сељаци, оћу рећи… овааај, пољопривредници, ви треба сада да ступите на сцену. Треба нахранити ту сирочад и народ по градовима… овааај… који нема ни њиву, ни краву. Зато је наша народна влас донела закон о откупу. Ваши производи биће откупљени. Али … овај… ни пара нема. За узврат наши радници по металским радионицама и фабрикама које… овај… нису порушене, јел, коваће за вас алате, плугове и све друго што вама треба … јел… оно што треба сељаку да не купује…

3

– Где ти је брашно Радиша?
– Узела народна власт, мајко.
– Ко узо?!
– Народна власт, за народ, за сирочад, за… шта ти ја знам кога све…
– А шта ћемо ми, јадна нам мајка, од чега ми да живимо?
– Питај народну власт. Ево оставили један џак, кажу то вам је довољно.
– Што их ти не пита, синко?
– Пито сам.
– И…?
– Ништа, кажу имамо ми по амбарима још… придржи ми узду… миран Соколе… Добро да сам и ово извуко, једва их убедих да је то од ове летине. Као да не знају да је прошлу попалио Шваба.
– Куку мени, јадна ти сам.
– Не кукај, јел дошо отац?
– Није. Кад дође…
– Где је Смиљка?
– Намирива.
– Треба и стоку склањати. И њу отимају. Све треба склањати.
– Напој коње, па уђи, мокар си.
– Ајде ти у кућу, саћу ја.
– Стиго си Радиша, – јави се Смиљка гацајући бременита по блату.
– Јесам. Дај те кофе да напојим коње.
– Нека ја ћу, ти си уморан.
– Мани се жено. Ја уморан, а ти се једва вучеш. Иди у кућу, ја ћу намирити.
– Могла сам и ја…
– Бежи у кућу, шта је теби, оћеш то нерођено да…!

***

– Мајко шта ти је, што си тако смркмута, јел нешто не ваља?
– Не ваља, снајка, ништа не ваља.
– Шта се десило, јел Радиши нешто…? И он ми је нешто, ко да му нису све на броју.
– Немој тако за мужа. Узели му брашно.
– Ко?!
– Власт.
– …
– Теби канда није добро, а?
– Добро ми је, добро.
– Не лажи мени, шесторо сам их родила.
– Проћи ће. Још је рано.
– Јеси ли добро израчунала?
– Јесам.
– Неће још дуго, мораш истрпети.
– Ех, да оће сутра.
– Није далеко, стрпи се и не потежи тешко.
– Шта ћемо зимус без брашна?
– Има још пшенице, не брини.
– Ако и то узму?
– Сакрићемо.
– Ако нађу?
– Не призивај несрећу. Сакрићемо, кажем.
Улази Радиша са оцем. Ћуте. Сви ћуте. Само ветар по небу витла облаке.

Published in: on 20. јануара 2010. at 7:06 pm  Comments (9)  

Официр 4

4

– Добар дан, има ли кога?!! Домаћине!!
– Ту смо, ту… добар дан.
– Живорада Милиновића кућа…?
– То ми је свекар.
– Аха. А јел ту?
– Није.
– А где је?
– Код Лисових, вршу.
– Лепо. На моби дакле. Има л кога осим тебе?
– Нема, само ја.
– Ево ти ово подај му кад дође.
– Шта је то?
– И кажи му да буде тамо на време.
– Где тамо?
– Све ту пише. Ајд сад.

***

– И каже да будем на време…
– Тако је казо.
– А шта ћу му ја?

***

– Живорад Милиновић?
– Јесте, ја сам Живорад.
– Ја сам мајор Лукић, спроводим народну власт у вашем селу. Видим ти си добар домаћин Живораде.
– Не жалим се, а мислим да се и на мене не жале.
– Напротив, кажу да си радан и поштен. И син ти је добар наследник.
– Добар је, не жалим се.
– Је ли родило ове године?
– Знам и за боље, али хвала богу и за ово.
– Захвали себи и твом раду, пусти бога.
– Узречица, наша … сељачка.
– Знам, знам, али бога више нема. Ова власт га не признаје, хахаха.
– Ја сам сељак, нисам власт.
– Али ваљда си одан овој власти. Био си оној пре, зашто не би и овој?
– Мене власт не интересује, моје је да радим.
– Па мораће да те интересује ова власт. Мораћеш да докажеш да те интересује, да је поштујеш, да си, што се оно каже, лојалан грађанин.
– Ја сам био и остао сељак, и то ћу бити и под овом и под било којом власти.
– Где ти је други син?
– …
– Ћутиш, немаш шта да кажеш.
– Не знам, чуо сам да је погинуо, Бог да му душу прости.
– Опет ти са тим Богом. Погинуо кажеш? За кога је погинуо?
– Сигуран сам да је погинуо за отаџбину. Знам Драгољуба, син ми је.
– Али је био и официр бивше Краљевине. Краљев официр, а они су сви четници.
– Не знам ја то.
– Па видиш, ја знам.
– Шта знаш?
– Да су сви били четници. Па и твој син.
– …
– А ти знаш шта то значи.
– Шта значи?
– Не прави се наиван, пуно ти је година, мени можеш отац бити.
– …
– Него, нисам те зато позвао.
– …
– Позвао сам те да се упознамо. Волим да познајем своје сељаке.
– Видим да мене већ добро познајеш, ниси ме требао ни звати.
– И…
– …
– И да ти нешто предложим.
– Шта да ми предложиш?
– Као што рече, ја знам скоро све о теби, јел. Па пошто је тако како је, хтео сам да ти предложим да мало радиш за мене.
– Шта ја могу да радим за тебе?
– Полако, полако… Ти знаш да сам ја овде да спроведем народну власт… То јест, најпре тај откуп. А пошто ја, ма колико се трудио, не могу за то кратко време да знам све, ко је ко, и какав је ко…
– Да будем цинкарош, то хоћеш од мене?
– Не зове се то више тако. То се сад зове сараднја са народном власти. Ти ћеш само да сарађујеш са народном власти, то јест са мном.
– А како ти то замишљаш, ту сарадњу?
– Па, овако. Кад ми посумњамо да неко нешто крије, да неће да да за откуп…
– Никад.
– Дакле одбијаш сарадњу са народном власти?
– То није сарадња…
– Грешиш Живораде, грешиш… али добро… само да знаш, све ја знам о теби.

***

– Што те звали?
– Да цинкарим… да потказујем…
– Ниси ваљда црни Живораде…?
– На шта ти ја личим, луда жено? Него, Радиша…!
– Кажи оче.
– Ноћас копамо у Јасенској.
– Шта копамо?
– Сакрићемо, све ћемо сакрити, па да видим дал ће моје наћи.

Published in: on 20. јануара 2010. at 6:58 pm  Comments (4)