Dan kada odeš

Ako nekada poželiš da odeš, dan u kome budeš otišla, neka bude lep i sunčan… s početka leta… recimo, krajem juna… tada su dani najduži…

Kad odeš, neka bude jutro… što ranije… neka za tobom ostane toplo mesto gde si prespavala tu noć… nemoj da popiješ ni kafu koju sam ti skuvao po navici…

Toga dana, kad odeš, ponesi sve svoje… posebno vreme koje sam zvao tvojim imenom… neka taj dan bude dan bez imena…

Možda bi bilo dobro da taj dan bude neki praznik… ima li neki praznik krajem juna… ako nema, neka bude nedelja…

E, da… toga dana kad odeš, veži kosu u rep sa onom žutom gumicom… onako, bez razloga…

I… ne govori ništa dok ne odeš… i ja ću da ćutim tog dana… neka bude to dan bez reči… neka tišina proguta sve reči koje smo rekli do tog dana…

Dobro, možeš da se nasmešiš… možda ću se i ja nasmešiti… treba samo da vidim odakle će taj osmeh doći… ako dođe iz duše biće gorak… onda ga neću pustiti da mi dotakne usne…

Nemoj se osvrtati kad pođeš… neću stajati na vratima… ni na prozoru, ni na terasi… ni ispod lipe… ni nigde gde me možeš videti, ako se osvrneš slučajno… po navici… kao kad si odlazila kod frizera, ili na posao…

Biću u kući kao da se ništa nije dogodilo… jer… to treba da bude sasvim običan dan… kao i svi oni pre tebe, kojih ne mogu više da se setim…

Tog dana, kad budeš otišla, radiću sve ono što rade oni koji te nikada nisu upoznali… tako ću misliti da sam te samo sanjao i odmah zaboravio san, kao i sve snove koje nikome nisam ispričao…

A kad dođe noć, ne znam da li ću spavati… ne znam da li se tu noć spava… noć kad odeš… nemam koga ni da pitam, jer niko ne zna… niko nije imao takvu noć, noć kada si ti otišla…

I tako… kad prođe dan kada si otišla, neću ga se više sećati… jer bio je to samo običan lep i sunčan dan s početka leta, negde krajem juna… bio je praznik neki, ili samo nedelja… ništa posebno, pa nemam po čemu ni da ga se sećam…

… jedino ne znam šta ću sa suzom koja će se, kao za inat, baš toga dana useliti u moje oko… znam to, garant…

… i neću nikako moći da ne brojim dane koliko je već tu…

… i znam, kad me neko pita za tu suzu, da ću početi… bilo je to onog dana s početka leta i s kraja juna… dan je bio lep i sunčan…

Put kojim ideš

Ako nekada pođeš putem svojim, ne gledaj putokaze, jer će te odvesti tamo gde nisi želeo stići ti, već neko drugi.

I ne ostavljaj svoje putokaze, da niko ne ide putem tvojim. Ne zavaravaj one izgubljene da je to put kojim treba ići.

Ako pođeš svojim putem, krči ga sam, onuda kuda te duša, a ne misao, bude vodila.

Ne plaši se da svoj put ukrstiš se nekim na koga naiđeš, tako se upoznaju ljudi. Stani malo na toj raskrsnici, popričaj sa usputnikom, ostavi mu malo svoga daha i uzmi malo njegovog… jer možda će vam se putevi ponovo ukrstiti, pa ćete se po dahu prepoznati.

Ne žuri, da ne stigneš pre vremena do kraja svoga puta, jer nećeš nikada znati gde mu je kraj… zato ne žuri.

Ne putuj često noću, zvezde su varalice, osvanućeš pod suncem koje te neće grejati. Noću putuj samo po kiši kad se u zemlju gleda. U zvezde gledaj samo dok stojiš.

Kad sretneš ženu koja čeka, zastani i reci ko si, možda baš tebe čeka. Upitaj ko je, možda baš nju tražiš. Ako ti duša kaže da ste se našli, povedi je putem svojim, ali je pusti da i ona ima svoj. Ako je ona ta koju si tražio i ti onaj koga je čekala, putevi će vam kao na pruzi šine biti – dovoljno blizu i dovoljno daleko da se po njima može ići držeći se za ruke, i nikad ne pasti.

Kad se osvrneš iza sebe i vidiš da ti je put prav kao strela, stani. Nešto ne valja u tvojoj duši.

Pamti mesta, gradove, predele, ljude i sve što usput srećeš da se ne bi vrteo u krug, ne prepoznavajući monotoniju duše.

Dobro razmisli šta sakupljaš na svom putu, da ti teret ne postane pretežak, jer ništa nećeš moći odbaciti, a da te ne zaboli.

Kad stigneš na kraj svoga puta, neće ti biti žao što je kraj, jer si na svom putu bio svoj i ništa nisi propustio tražeći tuđe putokaze.

Блуз хладне кафе

… ух шлогираћу од кафе, мој арчибалде, мачко ниједна… ово ми је четврта ноћас…
кад се прорачунам, живим већ ето пола века, и више од половине живота сам проживео у војсци… било ми је непуних осамнаест кад сам обуо прву војничку чизму… какав промашај… сви ми у тим годинамам мислимо да смо најпаметнији… нажалост, то сам касно схватио, а нисам ни могао пре, јер сам тада и ја мислио да сам најпаметнији.. јел..
..слушаш ли ти мене арчибалде… слушај ово, слушај шта ће рећи мој омиљени водитељ…
ја сам један од оних које ће у неком будућем рату први меци да покосе, али ћу и тада смоћи снаге и кроз ропац рећи-ма нема везе зезамо се…
ово је рекао неко ко се потписао као патак дача…
а тај неки будући рат је већ овде… скоро да се кроз прозор може видети, а мени се баш сада свиђа мисао патка даче – … ма нема везе зезамо се…
еее, блуз је оно право, мој арчибалде, спавалице вечита… диж се…
а и кафа, онако хладна… већ је при крају…
ево поноћ је, али само на касети, хахаха, уствари поноћ је давно прошла… снимио сам целу емисију… златко манојловић и једној жени… илузија са касете… шта би ми да нема илузија.. живот би био једна велика истина.. а свака истина зна да боли… зато живеле илузије… онај кога живот боли, највише воли да живи.. невероватна ствар.. ваљда зато што је за њега живот једина шанса да се нешто промени…
ево ме устајем, тек да окренем плочу… да ли је то непристојно у оваквом часу… не дај се инес … шербеџија и арсен…
ја ћу да окренем касету.. а плоче… волим их.. нестале су тако брзо.. заједно са њима прашина је прекрила и једно време.. време када је пуцкетање игле по некој грамофонској плочи, за коју се причало да је стигла чак из лондона, до напетости побуђивало исчекивање да почну звуци неких битлса, енималса или муди блуза.. ех, не ваља дирати прашину.. нарочито не прстима.. остају трагови који подсећају на ожиљке неке давне ране, кроз коју само понекад, као кад се мења време, проструји бол сете.. и тај бол се некако јавља све ређе, али кад се јави боли све дуже и јаче…
да ја то можда не старим.. а, шта ти мислиш…
ма неееее…
иако је признати људски, ипак мислим да су људима лажи некако драже – и да их чују и да их говоре.. какaв би то живот био да је све истина.. уосталом ја овде лажем себе, а не вас…
један велики човек, иначе мој велики пријатељ, је давно једном, будећи београђане рекао – ако се једно јутро пробудите и ништа вас не боли, знајте да више нисте међу живима.. нажалост, његова јутра су већ одавно безболна.. чини ми се да сви добри људи рано умиру.. да ли онда треба да се стидимо што смо живи.. рече опет неко паметан…
ма, нека живи блуз и ми с њим.. добри или лоши, свеједно …
уз хладну кафу, наравно…
слушај ово, снимио сам и неке вести…
знаш ли ти арчибалде како изгледа кад ти зазвони телефон или комшиница на вратима, док береш забрањено воће.. е, исто као и ове вести усред блуза.. саћемо ми то да премотамо..
слушај ово – хотел калифорниа…
сетио сам се снежане.. не знам зашто баш сад.. ја млад, она још млађа.. она већ сазрела, ја зелен ко млад кукуруз.. и после осам месеци љубакања, шеткања, игранки у дому гарде, биоскопа…после осам месеци мог доказивања да сам је вредан, она мени онако кроз сузе, у кишној ноћи пуној увелог лишћа, на топчидеру, у кронштатској, испред броја осам да каже – ја уствари не знам да ли те волим.. чуј, не зна.. снежана, снежана, тело ти зрело, што се правиш светица… а падале су сву ноћ неке мостарске кише над београдом…
…и да ствар буде јиш зеленија, ја у то поверујем и кажем онако мудро, имитирајућу грозницу суботње вечери… ако сазнаш, јави ми, знаш где ме можеш наћи…
…тражила ме после, није да није, али само да би ми причала како стварно не зна шта осећа према мени…
да сам тад знао оно од патка даче, рекао бих онако мангупски…ма нема везе, зезамо се…
шајн он јор крејзи дајмонд… није баш блуз али прија…
… и хладна кафа прија…
најео си се арчибалде па сад спаваш… протиче блуз, а ти спаваш… нека, не замерам ти, ти си само животиња и немаш ништа људско у себи… мада ме подсећаш на неке моје бивше пријатеље.. оне до прве кафане и последњег динара… али и њима је опроштено, они су само људи и немју ништа животињско у себи… ждеру као људи, пију као људи… зато им ја опраштам… биће толико тога што сами себи неће моћи да опросте једног дана, а тај дан увек дође…
можда сам стварно претерао… можда је боље само ћутати и слушати блуз и с времена на време сркнути мало хладне кафе… ионако је све препуштено судбини…
верујеш ли ти у судбину арчибалде, у мачећу судбину, хахаха…
… верујеш… и ја… да није судбине сви би били срећни и задовољни… овако…
и теби је судбина доделила мене, да слушаш моје баљезгарије, а мени тебе да имам коме да их причам…
… али, нема везе – зезамо се…
… кућа излазећег сунца… енималси…
сетим се одмах оног … звали смо га горки… био је главни фрајер у школи… имао је левиске, знаш… ко је тада имао фармерице и кинту за кока-колу био је фрајер… саплитало се о звонаре, носиле се брукс ципеле и тесне мајице и кошуље… што тешње… све је мирисало на трст… а за појасом женски чешаљ… онако да се види… а косе…мушко или женско, није се знало ко је ко.. време деце цвећа… време косе и рата у вијетнаму… ја тада нисам марио за вијетнам и вијетнамце, као ни сада, али неки тамо преко баре јесу… да баш су марили… онако… баш јесу… и филм су снимили.. онај форман… снимио косу… највећи и једини антиратни мјузикл свих времена… ниси гледао…
после је дошао че гевара… дошао је на школским блузама у нашу и све друге школе… наравно преко београда…
ајд мало кафице – хладне
знаш шта ми је пало на памет… не знаш… благо теби ти ништа не знаш…
сутра је један рођендан… знаш коме… смеје ти се брк, значи да знаш, а и слушаш ти мене, само се правиш да спаваш… послаћемо цвеће првим јутарњим трамвајем… знаш да је ја још увек волим… то само теби кажем, а ти немој да разгласиш… знам да и она мене још воли, али ту је сад она људска измишљотина – понос… сада у ову собу понекад уђе нека жена којој ни име не знам… ваљамо се по кревету у грчу који и није увек од страсти… онда она оде… као таксиста који је завршио вожњу… а љубав…
неко рече – купи пса, то је најбољи начин да за новац добијеш праву љубав… хм…
али имам тебе мој арчибалде… уосталом љубав је нешто животињско, инстиктивно, чисто… оне, те жене, оне не продају љубав како се до скоро мислило… нема ту душе… оне су душу продале ђаволу… уосталом људски је не имати душу…
ал сам заоро у филозофију, а ти само трепћеш… баш си ти срећан што имаш мене…
многи не знају да цене срећу… не мислим на тебе… а за срећу је уствари потребно тако мало…

нема више кафе, а и блуз је исцурео… напољу свиће…
идем да покушам, можда ћу и заспати…

Zaludan pop i jariće krsti

Kada posle velike borbe sa pet milijardi spermatozoida shvatiš da   si jedini srećnik koji će postati čovek, posle devet meseci se   razočaraš kad vidiš da te tamo napolju čeka isto toliko onih sa   kojima ćeš morati da se boriš da bi to i dokazao.

Prvi ljudi, kaže Biblija, bili su Adam i žena mu Eva. Po logici   stvari, drugi ljudi bila su njihova deca. Nešto se razmišljam,   majku mu, ako je to tako, onda smo svi mi rođeni iz incesta.

Po Starom zavetu čovečanstvo je nastalo iz incesta, a po Novom zavetu   Isusa Hrista rodila je preljubnica, osim ako neko još uvek ne veruje u   „bezgrešno začeće“.

Kažu: Bog je svemoćan. Onda sigurno može da napravi toliko veliki kamen   koji ni sam ne može da podigne. Ali, ako to može, onda nije svemoćan.   (Kokoška ili jaje, šta beše prvo?)

Eh, dokon pop i jariće krsti. Razmišljam, koliko li je potrebno mišjih repova da se poveže, da bi se dostigla razdaljina između Zemlje i Meseca? I onda se setim: pa dovoljan je i jedan, samo ako je dovoljno dug.

Kad bi svi Kinezi pošli da prelaze preko jednog mosta, nikad svi ne bi prešli. Ko ne veruje nek računja.

Mudros po PS-u

PUKOVNIK – MAJORU
Sutra u 9.00 časova nastupiće pomračenje Sunca. To je pojava koja se ne događa svaki dan. Naredićete da se vojnici postroje u krugu kasarne. Odeća svakodnevna. Prilikom posmatranja te zanimljive prirodne pojave, objašnjenja ću davati ja lično. U slučaj padavina i loše vidljivosti, vojnike smestiti u gimnastičku salu.

MAJOR – KAPETANU
Po naređenju gospodina pukovnika, sutra u 9.00 časova će se održati pomračenje Sunca. U slučaju kiše u svakodnevnoj odeći. Pretpostavlja se da će u krugu kasarne doći do slabe vidljivosti. Tada će se isčezavanje Sunca obaviti u gimnastičkoj sali. Tako nešto se ne događa svaki dan.

KAPETAN – PORUČNIKU
Po naređenju gospodina pukovnika, sutra u 9,00 sati u gimnastičkoj sali uvežbavaćemo isčezavanje Sunca. Odeća svakodnevna. Da li će padati kiša ili neće, odlučiće gospodin pukovnik. Tako nešto se ne događa svaki dan.

PORUČNIK – VODNIKU
Kada sutra u gimnastičkoj Sali počne da pada kiša, a tako nešto se ne događa svaki dan, naš pukovnik će isčeznuti u svakodnevnoj odeći.

VODNIK – VOJNICIMA
Vojnici, sutra treba da isčezne naš pukovnik. Ispraćaj će biti u 9,00 časova. Prisustvo je obavezno, jer takvo nešto se ne događa svaki dan. Baš mi ga je žao.