Гаги

Јуче сам га срео и мало смо причали. Делује сасвим у реду. Мало аљкав, као и сви мушкарци у годинама који живе сами, али никако прљав, чак сам осетио и благи мирис неког опорог парфема. Та аљкавост је у немарном облачењу, нередовном бријању, мада му та сасвим седа чекиња, стара неколико дана и не стоји лоше. Угојио се прилично од када сам га пре десетак година последњи пут видео.

Ни као деца, а ни касније нисмо се нешто дружили, али се сећам да је то што се зовемо истим именом одувек било некако јако важно, а посебно за њега, мада мени није ни данас јасно зашто. То заједничко име је било као уговор о ненападању, јер он је у то време био један од оних који су поносно показивали како су у некој тучи изгубили јединицу у горњој вилици, а ја сам био обичан миш. Живео је само са мајком у малој кућици од само два одељења, и комшије су говориле “тај ће брзо завршити у затвору” као и његов отац, иако му оца нико није познавао. Само сам једном ушао у ту кућицу кад ме позвао да видим акваријум који је сам направио. Ни данас не могу да се отмем одушевљењу, да је неко као он направио акваријум који је био уствари преградни зид између оне две просторије у кући. Од тада сам се стално дивио његовим изумима. Нико као он није умео да направи змаја, па мали чамац који су покретале лопатице од коре кукурузове стабљике, набодене у плутани чеп. Његов лук је имао најбоље затегнуту струну, а стреле су имале праве металне шиљке и стварно су се забадале у дрво. Једино се његова троколица са куглагерима није распала трећи дан.

Недавно га је неко поменуо у некој причи, онако узгред. Рече како је способан да направи све и свашта, да има неслућених идеја, али ето, штета што је тако… Нисам питао, јер нисам желео да чујем шта се са њим ”ето тако” догодило. Неколико дана касније, прошао сам улицом где се налази кућа у којој живи. Тамо је још увек она иста мала кућица са само два одељења, оронула и напукла, а поред ње неуспео покушај да се наптави нова, исто тако мала. Питао сам се да ли је у њој још увек онај акваријум. Знао сам да није, али сам исто тако желео да верујем да јесте.

Дача

Већ је скоро две године од када сам се вратио да живим у граду где сам провео детињство и младост. Од тада сам много пута прошао поред куће у којој живи и пожелео да покуцам на врата, али сам се плашио да се нећемо препознати после толико времена. Не по лику, јер још увек довољно личимо на оне дечаке из времена када смо делили заједничка детињства и младалачке лудорије, када је Ластово било нешто што се није ни данас заборавило, када смо сатима слушали Арсенове плоче, када смо пили неку ракијештину што се звала “Давид”, кад смо га по њој тако и прозвали, па после скратили на Дача… не… Плашио сам се да нас је живот учинио другачијим, толико другачијим да нећемо знати шта да кажемо један другоме. Плашио сам се да ће све оно чега се сећамо бити расуто по празнини тог ћутања и да га никада више нећемо моћи сакупити. Плашио сам се … плашио…

Момир му име, али сви имају надимке па га прозвасмо Моца. Доселиo се у наш крај неколико гаодина после мене и осталих клинаца. Његови направише кућу у оном делу који смо звали “рупа”, поред најбоље стазе за санкање, на чему смо му завидели. Дуго смо их ми, “одавнаши”, гледали онако мало искоса, као све ”дођоше”. Прошло је прилично времена док се није стидљиво и некако неприметно, увукао у нашу игру.Године су пролазиле, а обичну дечју игру смениле су, неприметно, нека друга интересовања.
Једног дана, појави се на мојој капији. Мислим да до тада никад није долазио. У руци му нека ЛП плоча.
– Знам да имаш грамофон… мој се покварио… добио сам, па бих хтео да је чујем… ако могу…
– Наравно, – рекох мало збуњен.
– Арсен Дедић,- каже.
– Арсен Дедић, – кажем.
– Волиш ли Арсена?- пита.
– Волим,- кажем, а само знам да сам негде чуо то име. Одједном пожелех да будем искрен. У том тренутку то ми је нешто значило, ни сам не знам шта.
– Уствари нисам га никад слушао,- признадох.
Само је ћутао. Остао сам ускраћен за његово мишљење о мом незнању и признању да не знам уствари ко је Арсен. Ћутали смо и слушали. Кад је плоча цела исцурела – волео сам Арсена, можда и више него он.
Тог лета 1976. године често смо слушали Арсена, а да исти тај Арсен није ни слутио како је ћутке зближио два мала света.

Али ипак, шетајући једног касног поподнева, поново сам пролазио поред куће у кјој живи. Нешто ме вукло да покуцам на врата, иако је страх од непрепознавања био исти. Покуцао сам… Врата су се отворила, на њима Он и онај исти шеретски осмех какав сам запамтио још пре више од тридесет година. Поред њега Она, његова сапутница. У свом носталгичном сећању на време пре времена, заборавио сам да смо се, између осталог и поженили. Њено лице је сјало ведрином које би се и само Сунце постидело, и допуњавало слику која је  у тренутку деловала нестварно.
И као да се тих тридесет година нису никад догодиле, та насмејана лица разоружаше све моје страхове, позивајући ме да поново закорачим у време из кога, (тад схватих) заправо никада нисмо ни изашли.
Иако сам намеравао да само с врата осетим да ли смо се препознали, без двоумљења прихватих срдачност позива да уђем. Кад закорачих унутра, дочека ме славска трпеза, спремна за госте који тек треба да дођу. Сетих се да је Ђурђевдан. Непријатност која учини да се у првом моменту осетим уљезом, сломила је њихова срдачна одушевљеност што сам набасао баш на тај дан.

И тако, не само да смо се препознали, били смо исти они од пре много времена. Једина разлика је што он сада пати од гихта, а ја од повишеног притиска, па нам је алкохол забрањен…
… јес`, шио ми га Ђура…

Miša

Zove se Miša. Ne, to mu je skraćeno od Milorad, ali tako ga svi zovu. Tako se i predstavio, onog avgustovskog podneva, u malom kafiću, u još manjoj varošici na krajnjem jugozapadu ove naše male zemljice. Subota je bila, sećam se, kad smo se upoznali. «Znam, dugo je pripremano naše poznanstvo… i onda slučajno…» uz hladnu votku i posle nekoliko rečenica… postadosmo prijatelji.

Bili smo stranci u toj provinciji, oboica službeno prisiljeni. Ja po kazni (ko kaže da u vojsci nije bilo kaznenih garnizona), on zato što se zove Milorad, a ne bi trebalo. Ja zato što sam napsovao generala, a on zato što za takve nema mesta u gradskim školama. «Ja sam učitelj Petar Pan»,- reče mi jednom. Upitah ga zašto, a on mi uzvrati logikom – «Zato što radim u nedođiji». Ali vi još ne znate, on nije radio ni u toj varošici na kraju sveta, neee, on je radio u nekakvom zaseoku koje se tako tretira jer ne postoji geografski pojam za nešto još manje, a naseljeno.

Te subote smo se upoznali, preko njegovog zippo upaljača o kome mi je ispričao čitavu sagu, preko moje bogate kolekcije muzike i knjiga, i njegovih kolekcija kolekcionara svaštara, preko drine bez filtera, koju je i on, kao i svi ozbiljni pušači nekad pušio, a ja je pušim oduvek, preko zajedničkih interesovanja za istoriju, književnost, muziku…

I ne sećam se kada sam poslednji put sreo takvog čoveka…

… takvog prijatelja…

Krajputaši

23. avgust 2002.g.

Vraćajući se sa posla, čekao sam gradski autobus, tiskajući se sa ostalima ispod ono malo hladovine, koju je pravila nadstrešnica na stanici. Vrteći se tako da pronađem što bolje mesto, pogled mi je privukla zdepasta ciganka koja je stajala po strani, držeći u naručju dete koje nije iamlo ni godinu dana. Pored nje su stajala još dva deteta koja su mogla imati tri i pet godina. Pekli su se na julskom suncu i nisu ni pokušavali da se sklone. Dete koje je držala u naručju neprestano je kašljalo. Pokušavala je da ga smiri pokretima koji su ličili čas na ljuljanje, čas na drmusanje. Kad bi se kašalj za trenutak smirio, dete je plakalo. Najstarije dete, dečačić, odsutan u dečjim mislima, okretao je u rukama kutiju u kojoj je bio lek za bolesno dete. Dok sam razmišljao kako je život velika nepravda i kako je teško duši koja se rodi u telu nekog ko je na dnu ljudske hijerarhije, misli mi prekide tresak razbijenog stakla. Na trotoaru je ležala kutija sa lekom koji je sada, kao med, nepovratno isticao iz razbijene bočice. Dečak je nemo gledao isti prizor, kao da ne shvata šta se desilo. I mnogi koji su stajali okolo, trgli su se i pogledali u cigane, pogleda punih prezira. Par trenutaka vladala je tišina, a onda se kroz dečji kašalj čuo majčin glas. Samo je rekla:
– Kako ću sad da ga izlečim, sko umre ti ćeš biti kriv.
Tog trenutka je naišao i autobus. Sdtanica se ispraznila. na njoj su ostali samo cigani, okupljeni oko svoje ciganske sudbine.

***

Kada sam posle nekog vremena, ovu priču ispričao svom najboljem prijatelju, ciganinu, pitao me je, da li mi je slučajno palo na pamet da odem do apoteke i kupim majci novi lek.. jer to za mene ne bi bio nikakav trošak, shvatio sam da sam se i ja onim autobusom odvezao u svet onih koji su verovatno pomilsili «ma to su samo cigani», ako ne i još nešto gore od toga.

5. septembar 2002.g.

«… nije mu dobro, osušio se ko grana… više ne znam šta ću, ne mogu da izdržim. Ja nemam nikog pored sebe, ni roditelje… samo njega imam. Sa njim sam provela najviše vremena. Ne što je moj, ali on je duša od čoveka… vi bar znate, vi ste mu pretpostavljeni. Što nije neko ko me je tuko i maltretiro, čini mi se da bi mi bilo lakše… ovako… A možda i nije ništa, možda će sve biti dobro… ne mogu više da gledam tugu u kući. On može mnogo da istrpi… i trpeo je dok nije došlo do ovoga. Sad se plaši isto ko i ja. Kako da ga razveselim? Jedini put kad smo se nasmejali za ovo vreme je bilo kad sam mu rekla „Kad ozdraviš, razvešću se od tebe, jer ovu tugu ne mogu ponovo da preživim“… smejao se…»

Možda je njima u tim rečima bilo nečeg smešnog, ne znam, ali meni su upravo te reči isterale suze na oči. Bez reči utehe, jer ih nisam mogao naći, pogleda uprtog u zemlju, da skrijem suze, izašao sam iz male prodavnice gde je radila.

23. decembar 2002.g.

Nije joj dao priliku da se razvede od njega.

Vojska naša nasušna

Drugovi vojnici i steršine,

U narednom periodu naše obuke, a radi postizanja vrhunski rezultata, od vas tražim samo jedno, a to su dve stvari: RED, RAD I DISCIPLINA…

***

Pita vodnik pukovnika koji drži predavanje na poligonu, da mu objasni šta je to tandem vuča. A pukovnik, ratnik iz slavnog NOR-a i revolucije, zapanjen što ovaj ne zana šta je tandem vuča, pocrvene i besno viknu:
– Dolaz ovamo vodniče!!- i grubo ga postavi pored sebe.
– Vidiš nas dvoicu?- pita vodnika.
– Vidim.
– Konj ja, konj ti, razumeš?
– Razumem.
– E to ti je tandem vuča, razumeš.
– Razumem.
– Ma k…. moj ti razumeš, ja sam trideset godina u vojsci i rat sam prošao, pa ništa ne razumem.

***

– Alo, ovde pukovnik B.
– Izvolite druže pukovniče, zastavnik LJ.
– Ima li ga major P.
– Ima ga druže pukovniče, al ga ne koristi…

***

Usred avgusta meseca, po krugu kasarne šeta vojnik u šinjelu, a za opasač zadenuo dve mokre čarape. Pita ga kapetan:
– Šta to radiš vojniče?
– Sušim čarape, druže kapetane.
– Zašto si obukao šinjel po ovolikoj vrućini?
– Da se brže osuše.